Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Наставак
Ко ће највећу силу поверити људима: који су с правдом раскрстили; који за
Бога и душу не знају; који о правди ни говорити не смеју?
Отуда је јасно да Стојадиновић ни овај други услов који је ЗБОР пронашао у
природи саме ствари, није у стању испунити.
Како би дакле он могао, и смео, и хтео оно што ЗБОР хоће:
”Онима што у име државе употребљавају силу, мора прво лице правдом да
сија”.
Он, на нашу жалост, не би смео ту мисао јавно ни изговорити, из страха да га
сама собом не спржи, толико је та мисао сјајна, као муња, за банкарско берзијанске
навике Милана Стојадинови}а.
А као трећи услов доброг управqања, ЗБОР сматра ову мисао:
„Ниједан режим не сме правити народ горим него што је”.
Сваки режим је као домаћин на њиви. Ниједан домаћин не сме умножавати
кукољ, ни коров, већ му је дужност таманити коров и уништити кукољ.
Какав би то домаћин био који би сејао кукољ, а уништавао пшеницу, гајио
коров, а утамањивао племенити усев?
Тако и режим сваки, мора да настоји да помаже победу добра над злим, победу
врлина над пороцима.
Какав би то режим био кад би обрнуто радио? Који би помагао зло да доброг
победи, пороку врлину да погази?
Има много људи који гледају народну масу и у њој виде вазда зла, а не виде
велику органску жудњу тих истих маса за добрим и честитим. Они
сматрају да нема зла ако се слабости које већ тако постоје искористе. А не
знају да то само већ зна~и умножавање зла у народу, прављење народа горим
него што је.
Како стоји Стојадиновић у овом погледу ? Мо`е ли он, сме ли он, и хо}е ли
он да ка`е оно што напред наведосмо да ЗБОР тражи од сваког режима? Сме
ли он речи јасно и гласно: – „И ја хоћу искрено, свом душом и вољом, да народ
правим бољим, а не горим него што је”?
Како да може, и како да сме? Кад би неким чудом он то хтео и кад би и рекао,
оног часа би се и срушио, Па цео систем његов заснован је на лажи, на
обмани, куповини на насиљу, на уцењивању, на ломљењу.
Коме се то председнику владе десило да му усред Скуп{тине посланици износе
под нос коверте с хиqадаркама које им је пре тога дао као мито? Само
једном једином у свету – Милану Стојадинови}у.
Коме се то председнику владе десило да посланици, излазе}и из његовог кабинета,
пипају примqени замот, да би тако искусним чулом оценили, пре
ока, колико им је дато да гласају, рецимо – за Конкордат? Само једном – Милану
Стојадиновићу.
Који је то председник владе дотле дотерао да нема лажи, {то је, под његовом
владом, не}е јавни комуникеи као истину објавити, иако милиони знају да је
то само – јавна ла`?
Који је то председник владе на чију се реч ви{е ни у земљи, ни у иностранству
ништа неда?
Који је то председник владе који је све пороке пригрлио, а свима врлинама у
лице пqунуо?
То је Милан Стојадиновић.
Његов владавински систем је заснован на лажи. Велика је лаж да је дошао да
смири страсти. Напротив, није у Југославији побијено за 17 година пре њега
толико људи, колико их је побила полиција Стојадиновићева за ово две и по
године.
Лаж је да је његов режим дошао да донесе либералније законе, односно да
либералније примени постоје}е.
Ла` је да }е сад он мо}и да пре|е на неки други облик, облик ауторитативне
државе.
што рекао владика Николај летос у Десимировцу:
– Ми и не знамо какав је ово режим под којим живимо. Једни кажу демократија,
а други фашизам.
А ми кажемо:
Ако је демократија, где су им закони?
Ако је фашизам, где им је поштење?
Лаж је да овај режим хоће да очува Југославију: та он ју је идејно већ разбио, а
стварно је поделио својом антијугословенском политиком.
Они свагдашњи монархисти који су против њега, по његовом, су против монархије.
Сад је он стуб монархије и династије. Тако тврди за себе. А свагдањи
монархисти, само зато што су против њега, против су монархије и династије.
А пре четири године тврдио је пред стотину сведока да су монархија и династија
главни непријатеqи народа. Дакле, и ту му је лаж главно ору|е.
А лаж прави народ горим него што је.
Његов владавински систем се заснива на подми}ивању. Он подмићује оно
што њему лично стоји на путу. Небројени су примери за то. Откуд Воја
министар, него отуда што је подло оклеветао своје дојучерашње другове
за атентат у Скупштини, па као награду добио министарску столицу.
А подмићавање прави народ горим него што је.
Његов владавински систем се заснива на насиљу. Он ломи оно што се не да
купити. Небројени су примери за то. Откуд Драгиша Стојадиновић на робији
за дело које не постоји?
А насиље прави народ горим него што је.
Његов владавински систем је заснован на корупцији, при чему страдају
највиши морални и материјални интереси народне целине.
Небројени су примери за то.
А корупција упропашћује народ.
Па кад је све тако, а ту је искуство читавог нашег народа да каже да је тако –
онда како би могао, смео и хтео Милан Стојадиновић оно што збор хоће:
Ниједан режим не сме правити народ горим него што је.
Та мисао је као љута гуја за такве државнике као што је Милан Стојадиновић:
ујешће и опећиће неуког, неспособног и неслободног ко се прави да јој је дорастао,
а уствари није.
И тако, од три основна услова које ЗБОР поставqа као услове доброг оправдања,
Милан Стојадинови} ниједан једини не може испунити.
Он не сме ре}и:
И ја прихватам прву мисао ЗБОРА – ону дубровачку поруку својим управља-
чима:
„Они што државним пословима управљају. Своје приватне нека забораве”.
„И ја сам се трудио да тако буде. И ја хоћу да тако мора бити. И ником нећу
дозволити да се о то огреши”.
Не може, не сме и не}е то Стојадинови} да каже, јер је он типичан пример
човека који државним пословима управља, а своје приватне не заборавqа. Како
би сад, кад ово цео свет зна, он могао говорити друкчије, а да се цео свет грохотом
не насмеје?
Он не сме ре}и:
– „И ја прихватам другу мисао Збора”:
„Онима што у име државе силу употребљавају, лице прво мора сијати правдом”.
И ја сам се трудио да тако буде. И ја хо}у да тако мора бити. И ником нећу
дозволити да се о то огреши”.
Не може, не сме и неће то Стојадиновић да каже, јер је он типичан пример
човека који силу државе употребљава, а правди је у лице пљунуо. Како би сад,
кад ово цео свет зна, он могао говорити друкчије, а да се цео свет грохотом
не смеје?
Бога и душу не знају; који о правди ни говорити не смеју?
Отуда је јасно да Стојадиновић ни овај други услов који је ЗБОР пронашао у
природи саме ствари, није у стању испунити.
Како би дакле он могао, и смео, и хтео оно што ЗБОР хоће:
”Онима што у име државе употребљавају силу, мора прво лице правдом да
сија”.
Он, на нашу жалост, не би смео ту мисао јавно ни изговорити, из страха да га
сама собом не спржи, толико је та мисао сјајна, као муња, за банкарско берзијанске
навике Милана Стојадинови}а.
А као трећи услов доброг управqања, ЗБОР сматра ову мисао:
„Ниједан режим не сме правити народ горим него што је”.
Сваки режим је као домаћин на њиви. Ниједан домаћин не сме умножавати
кукољ, ни коров, већ му је дужност таманити коров и уништити кукољ.
Какав би то домаћин био који би сејао кукољ, а уништавао пшеницу, гајио
коров, а утамањивао племенити усев?
Тако и режим сваки, мора да настоји да помаже победу добра над злим, победу
врлина над пороцима.
Какав би то режим био кад би обрнуто радио? Који би помагао зло да доброг
победи, пороку врлину да погази?
Има много људи који гледају народну масу и у њој виде вазда зла, а не виде
велику органску жудњу тих истих маса за добрим и честитим. Они
сматрају да нема зла ако се слабости које већ тако постоје искористе. А не
знају да то само већ зна~и умножавање зла у народу, прављење народа горим
него што је.
Како стоји Стојадиновић у овом погледу ? Мо`е ли он, сме ли он, и хо}е ли
он да ка`е оно што напред наведосмо да ЗБОР тражи од сваког режима? Сме
ли он речи јасно и гласно: – „И ја хоћу искрено, свом душом и вољом, да народ
правим бољим, а не горим него што је”?
Како да може, и како да сме? Кад би неким чудом он то хтео и кад би и рекао,
оног часа би се и срушио, Па цео систем његов заснован је на лажи, на
обмани, куповини на насиљу, на уцењивању, на ломљењу.
Коме се то председнику владе десило да му усред Скуп{тине посланици износе
под нос коверте с хиqадаркама које им је пре тога дао као мито? Само
једном једином у свету – Милану Стојадинови}у.
Коме се то председнику владе десило да посланици, излазе}и из његовог кабинета,
пипају примqени замот, да би тако искусним чулом оценили, пре
ока, колико им је дато да гласају, рецимо – за Конкордат? Само једном – Милану
Стојадиновићу.
Који је то председник владе дотле дотерао да нема лажи, {то је, под његовом
владом, не}е јавни комуникеи као истину објавити, иако милиони знају да је
то само – јавна ла`?
Који је то председник владе на чију се реч ви{е ни у земљи, ни у иностранству
ништа неда?
Који је то председник владе који је све пороке пригрлио, а свима врлинама у
лице пqунуо?
То је Милан Стојадиновић.
Његов владавински систем је заснован на лажи. Велика је лаж да је дошао да
смири страсти. Напротив, није у Југославији побијено за 17 година пре њега
толико људи, колико их је побила полиција Стојадиновићева за ово две и по
године.
Лаж је да је његов режим дошао да донесе либералније законе, односно да
либералније примени постоје}е.
Ла` је да }е сад он мо}и да пре|е на неки други облик, облик ауторитативне
државе.
што рекао владика Николај летос у Десимировцу:
– Ми и не знамо какав је ово режим под којим живимо. Једни кажу демократија,
а други фашизам.
А ми кажемо:
Ако је демократија, где су им закони?
Ако је фашизам, где им је поштење?
Лаж је да овај режим хоће да очува Југославију: та он ју је идејно већ разбио, а
стварно је поделио својом антијугословенском политиком.
Они свагдашњи монархисти који су против њега, по његовом, су против монархије.
Сад је он стуб монархије и династије. Тако тврди за себе. А свагдањи
монархисти, само зато што су против њега, против су монархије и династије.
А пре четири године тврдио је пред стотину сведока да су монархија и династија
главни непријатеqи народа. Дакле, и ту му је лаж главно ору|е.
А лаж прави народ горим него што је.
Његов владавински систем се заснива на подми}ивању. Он подмићује оно
што њему лично стоји на путу. Небројени су примери за то. Откуд Воја
министар, него отуда што је подло оклеветао своје дојучерашње другове
за атентат у Скупштини, па као награду добио министарску столицу.
А подмићавање прави народ горим него што је.
Његов владавински систем се заснива на насиљу. Он ломи оно што се не да
купити. Небројени су примери за то. Откуд Драгиша Стојадиновић на робији
за дело које не постоји?
А насиље прави народ горим него што је.
Његов владавински систем је заснован на корупцији, при чему страдају
највиши морални и материјални интереси народне целине.
Небројени су примери за то.
А корупција упропашћује народ.
Па кад је све тако, а ту је искуство читавог нашег народа да каже да је тако –
онда како би могао, смео и хтео Милан Стојадиновић оно што збор хоће:
Ниједан режим не сме правити народ горим него што је.
Та мисао је као љута гуја за такве државнике као што је Милан Стојадиновић:
ујешће и опећиће неуког, неспособног и неслободног ко се прави да јој је дорастао,
а уствари није.
И тако, од три основна услова које ЗБОР поставqа као услове доброг оправдања,
Милан Стојадинови} ниједан једини не може испунити.
Он не сме ре}и:
И ја прихватам прву мисао ЗБОРА – ону дубровачку поруку својим управља-
чима:
„Они што државним пословима управљају. Своје приватне нека забораве”.
„И ја сам се трудио да тако буде. И ја хоћу да тако мора бити. И ником нећу
дозволити да се о то огреши”.
Не може, не сме и не}е то Стојадинови} да каже, јер је он типичан пример
човека који државним пословима управља, а своје приватне не заборавqа. Како
би сад, кад ово цео свет зна, он могао говорити друкчије, а да се цео свет грохотом
не насмеје?
Он не сме ре}и:
– „И ја прихватам другу мисао Збора”:
„Онима што у име државе силу употребљавају, лице прво мора сијати правдом”.
И ја сам се трудио да тако буде. И ја хо}у да тако мора бити. И ником нећу
дозволити да се о то огреши”.
Не може, не сме и неће то Стојадиновић да каже, јер је он типичан пример
човека који силу државе употребљава, а правди је у лице пљунуо. Како би сад,
кад ово цео свет зна, он могао говорити друкчије, а да се цео свет грохотом
не смеје?
Poslednja izmena:
, pa čovječe on se vodi kao patrijarh evropskog fašizma!
