Korelativnost subjekta i objekta

Највеће духовно откровење у мом животу било је када сам потпуно разумео Барклијеву корелативност субјекта и објекта. Доћи непосредно до увида у идеалну природу опажајаног света јесте огромно, ако не и највеће достигнуће човека на овом свету које из основа мења поглед на исти. Тако да ћу у овом блогу сакупити запажања о томе која сам већ износио али не овако заједно:

ВАЖНО ЈЕ ПРВО ЗНАТИ ШТА СЕ МИСЛИ ПОД СУБЈЕКТОМ.

1) Субјекат је једно када ту реч узимамо у логици где имамо субјекат суда са својим предикатима.
2) Субјекат је друго када га узимамо као вршиоца радње у реченици.
3) Он је треће када се у уобичајеној употреби за субјекат узима нека особа ,тј њено тело.

"СУБЈЕКАТ"није ништа од овога када га узмемо у смислу корелације са објектом. Када га узмемо као оно што опажа опажаје у свести а што је најближе значењу речи "ЈА".

Па шта је то "Ја"?

Њега нико никада није видео, нити ће га видети, јер би сам тај догађај био противуречност. Тело је такође објекат у свести субјекта, док он сам никада није био опажен, баш као што око не може само себе да види.
Да си рођен у пустињи и да никада ниси изашао из ње, да ли би знао које су боје твоје очи?
Не би, јер око не може само себе да види! Исто тако ако би неко опазио свој субјекат ,оно што би тако опазио, не би био субјекат већ објекат неког другог субјекта који би и даље остао изван могућности опажања.

У једној реченици:

Оно што све сазнаје а ни од кога није сазнато јесте субјекат.

Сада долазимо до учења о корелативности:

АУТОБУС
Када видиш "аутобус" видиш овако нешто: Ово је опажај - слика испред тебе (испред твог тела али и тело и аутобус су испред онога што опажа али што се не може опазити или испред субјекта сазнања... "тачке синтетичког јединства аперцепције".)

Сада обрати пажњу ! То што видиш је:
СЛИКА -ИСПРЕД - СУБЈЕКТА.

Сада претпоставимо да аутобус нико не опажа.

НЕМА СУБЈЕКТА = СЛИКА НИЈЕ ИСПРЕД - СТВАР НИЈЕ ВИШЕ ОБЈЕКАТ већ СТВАР ПО СЕБИ.

Пусти апстракције и обрати пажњу на оно што је давно код већине потонуло у мрак. Скрени пажњу са сенки на зиду пећине (објеката) и скрени је на унутрашње сунце (субјекат). Чиста пракса. А онда УВИДИ да објекат који није испред субјекта није више објекат...већ нешто друго. Ствар по себи.

ЧОВЕК И МОНИТОР
Нема објекта без субјекта или "Субјекат и објекат су корелати" Шопенхауер

Ткз. "универзум" са свим својим ткз. "предметима" природом итд. јесте буквално слика, представа на унутрашњем платну посматрана нашим унутрашњим чулом . СЛИКА... наспрам субјекта. Погледај тај монитор испред тебе. То је слика испред тебе. Слика која има своје димензије, боју. Сада тој слици додај један замишљен рам. Окрени се на другу страну. Да ли је иза тебе и даље слика како си је видео пре него си се окренуо и како си је оставио? Није. Такође када уклонимо тебе и твоју свест да ли остаје слика онаква какву си је видео и какву си је урамио? Сама за себе,таква, уобличена, обојена ? НЕ! Звезде, планете, животиње, биљке, људи ако нестане субјекта не остају онакве какве их видимо. То нису више слике које егзистирају саме независно од субјекта наспрам кога су , јер слика захтева субјекат као свој ДЕО И УСЛОВ И НЕОДВОЈИВИ КОРЕЛАТ. Уклони субјекат и са њим си уклонио и представе, као такве.

Остаје нешто... тачно! Али то нешто" није слика, није објекат каквог си га видео.То више није "Ствар за нас", испред нас,објекат, већ ствар за себе ткз, "Ствар по себи" а која је као таква недоступна људском сазнању значи трансцендентна.

РОЂЕЊЕ ФИЛОЗОФСКОГ РАЗБОРА
Оно што видиш испред себе јесте слика. То, та слика испред тебе ,та сфера , обојена, јесте објекат испред тебе(не испред твог тела и оно је део те сфере као објекат). Сконцентриши се на ту слику као такву и УВИДИ да она као таква, као нешто ,обрати пажњу на ово, као нешто ИСПРЕД ТЕБЕ у самој својој егзистенцији суштински захтева тај однос БИТИ ИСПРЕД.
Ако тебе нема тај објекат више НИЈЕ ИСПРЕД и пошто то није, он није такав каквим га видимо испред када је испред нас. То је то. Такво. Апсолутна аподиктичка чињеница.

Дакле сконцентриши се на ово и можда доживиш оно што је Шопенхауер назвао "рођење филозофског разбора". То је слично неком откровењу јер из основа мења дотадашњи поглед на свет.

Шопенхаурове мисли о корелативности субјекта и објекта.

Realizam, koji se nameće sirovom razumu time što se ukazuje kao da je činjenican, u stvari polazi od jedne proizvoljne hipoteze, pa je zato samo vetropirasta kula u vazduhu budući da previđa ili poriče najprvu činjenicu, onu da sve ono što mi poznajemo leži unutar svesti. Jer to da je objektivno postojanje stvari uslovljeno jednim predstavljajućim subjektom, i da, prema tome, objektivni svet postoji samo kao predstava, nije nikakva hipoteza, a još manje odluka bez opoziva, ili čak nekakav para-dokson uzet radi diskusije, već je to najsigurnija i najednostavnija istina, čije je saznanje otežano samo time što je ona čak i suviše jednostavna, a svi ljudi nisu dovoljno razboriti da bi pošli od prvih elemenata svoje svesti o stvarima. Nikada ne može .postojati nekakva apsolutna i po sebi samoj objektivna egzitencija; zapravo, to je ono što je upravo nezamislivo, jer objektivno kao takvo ima uvek i suštinski svoju egzistenciju u svesti jednog subjekta, pa je, dakle, njegova predstava, i shodno tome, njime uslovljena, a uz to i njegovim oblicima predstavljanja, koji kao takvi pripadaju subjektu a ne objektu.
Šopenhauer iz Sveta kao volje i predstave 2

Na prvi pogled izgleda da je izvesno da bi objektivni svet postojao i onda kada ne bi postojalo nijedno spoznajuće biće , jer se o tome in abstračto da razmišljati a da ne izbije na videlo protivurečnost koja se nalazi u osnovi toga. Ali kada čovek pokuša da realizuje tu apstraktnu misao , što će reći da je svede na opažajne predstave u kojima ona jedino može naći svoju istinitost, pa shodno tome pokuša zamišlliti nekakav objektivni svet bez saznajućeg subjekta, onda on shvata da je ono što tako zamišlja u stvari nešto suprotno od onoga što je smerao, naime , da to što je zamislio nije ništa drugo do postupak u intelektu jednog saznajućeg subjekta koji opaža jedan objektivan svet , dakle, da je to upravo ono što je on hteo isključiti. Jer taj opažajni i stvarni svet očevidno je fenomen mozga pa otud i protivurečnot u hipotezi da bi taj svet mogao i postojati kao takav nezavisno od svih mozgova.
Šopenhauer

Џорџ Баркли

Kada bi se samo moglo ljudima zabraniti da se bave rečima, mi bismo se, verujem, brzo složili u ovom pogledu. Veoma se lako može saznati, ako makar malo ispitamo naše sopstvene misli, da li nam je moguće da shvatimo šta se razume pod apsolutnim postojanjem čulnih objekata po sebi ili izvan svesti. Meni je očigledno da te reči označavaju ili direktnu protivrečnost ili uopšte ništa. I da bih. druge ubedio u to, ne znam lakši ni bolji put do da ih zamolim da mirno usredsrede pažnju na svoje sopstvene misli; i ako zahvaljujući toj pažnji praznina ili protivrečnost tih izraza iziđe na videlo, bez sumnje ništa više nije potrebno da bi oni bili izobličeni. Upravo na tome, dakle, ja insistiram, naime da su apsolutno postojanje nemislećih stvari reći bez značenja ili reči koje sadrže protivrečnost. Upravo to ponavljam, ističem i ozbiljno preporučujem pažljivim mislima čitaoca. Džord Barkli

Ali, kažete vi, bez sumnje ništa (mi) nije lakše nego da zamislim, na primer, da drveće postoji u nekom parku ili knjige u nekoj radnoj sobi, a da nema nikoga u blizini da ih opaža. Odgovaram:
možete, u tome nikakve teškoće nema. Međutim, da li je sve to, molim vas, išta više od obrazovanja u vašoj svesti izvesnih ideja koje vi nazivate knjigama i drvećem i u isto vreme propuštanja da obrazujete ideje bilo koga ko bi ih mogao opažati? Ali zar ih vi sami za sve vreme ne opažate ili ne mislite o njima? Ovo je, prema tome, sasvim irelevantno: to samo pokazuje da vi imate moć da zamislite ili obrazujete ideje u vašoj svesti, ali ne pokazuje da vi možete zamisliti mogućnost da objekti vaše misli mogu postojati izvan svesti. Da zaključimo, neophodno je da ih zamislite da postoje neshvaćene ili nemišljene, što je očigledna protivrečnost. Kada damo sve od sebe da zamislimo postojanje spoljašnjeg tela, mi za sve vreme samo razmišljamo o našim sopstvenim idejama. Ali svest, ne obraćajući pažnju na sebe, zavedena je da misli da može i zamišlja da postoje nemišljiva tela ili tela van svesti, mada ih u isto vreme ona sama poima i ona postoje u njoj. Malo pažnje otkriće svima istinitost i očiglednost onoga što je ovde rečeno i učiniti izlišnim traženje bilo kojih drugih dokaza protiv postojanja materijalne supstancije.
Džordž Barkli Iz Rasprave o principima ljudskog saznanja

Malo pažnje otkriće svima istinitost i očiglednost onoga što je ovde rečeno i učiniti izlišnim traženje bilo kojih drugih dokaza protiv postojanja materijalne supstancije.

Korelativnost subjekta i objekta - Drvo
https://forum.krstarica.com/threads/korelativnost-subjekta-i-objekta-drvo.858120/
Više o subjektu
https://forum.krstarica.com/threads/kant-sinteticno-jedinstvo-apercepcije.851254/
Barklijev idealizam - mogući prigovori
https://forum.krstarica.com/threads/barklijev-idealizam-moguci-prigovori.858363/
Forum:
https://forum.krstarica.com/threads/korelativnost-subjekta-i-objekta.257013/

 

[oziman]

Ostaje nejasna funkcija onog što zovemo mislima izasociranih onim što zovemo
"gledanjem",može i u monitor-baš neka bude,dok gledamo u njega iz te
izrasline na vrhu tela koje zovemo glava...Ili to neko odnekud iz nečeg drugog gleda ?
Znači:locirali smo da gledamo iz glave i da se misli nalaze u njoj,a ne u stomaku,naročito ne u jetri ili dalje..

Не гледамо из главе него из ткз. "чистог субјекта сазнања", како би рекао Шопенхауер, или из "тачке синтетичког јединства аперцепције" како би рекао Кант.

Ради се о назовимо "тачки" ка којој сви опажаји конвергирају. А међу тим опажајима је и опажај главе, или бар оно што од главе опажајући видимо. Значи део носа, део чела, део уста и то је то. То су објекти испред субјекта који их опажа,Све остало што не опажамо, задњи део глaве, оно иза главе, уши , или било шта остало што у том тренутку не опажамо, или све када затворимо очи, не постоји као такво....каквим смо га опажали пре него што смо затворили очи.. Већ постоји као ствар по себи.

Такође, мисли нису у глави, као што оппажаји нису у глави, јер је и глава опажај међу опажајима, а мисли нису ствaри које би негде биле. Купус је у лонцу. А мисли нису нигде. Оне су метафизички ентитети, служећи се Бергсoновим језиком можемо рећи да су мисли у духу, део квалитативне множине а не део просторног појавног света.

пс. Невероватно колико су ове ствари заправо једноставне да их ево објашавамо као у обданишту, погелдајте врх носа, и слично а колико су непојмљиве многима.

Jer to da je objektivno postojanje stvari uslovljeno jednim predstavljajucim subjektom, i da, prema tome, objektivni svet postoji samo kao predstava, nije nikakva hipoteza, a još manje odluka bez opoziva, ili cak nekakav paradokson uzet radi diskusije, vec je to najsigurnija i najednostavnija istina, cije je saznanje otezano samo time što je ona cak i suvise jednostavna, a svi ljudi nisu dovoljno razboriti da bi posli od prvih elemenata svoje svesti o stvarima

Sopenhauer

 

[oziman]

Цела поента Барклијеве корелативности субјекта и објекта састоји се у открићу да објективни свет није могућ као такав каквим га опажамо, ако га не опажамо. То је сво његово откриће али откриће које потпуно преокреће уобичајени поглед на свет. Јер од тада реални свет постаје представа, а изван представе остаје нешто што то није.. дакле "ствар по себи".

Овакви закључци не воде у солипсизам, јер оно што делује на наша чула остаје какво је и било, само се уклања та заблуда да је то што делује на чула идентично слици коју формирамо у свести.
Можемо рећи да ће то НЕШТО изазвати увек идентичну слику у нашој свести, али о томе не можемо рећи да је и само слика.
Суштински је различито. А проблем са разумевањем тог односа између ствари по себи и представе је у томе што се тај факт не може приближити свести разумом, интелигенцијом ,аналогијом. Јер то наступа пре свега тога. Ништа у том односу није равно нечему у појавном свету да бисмо на то показали прстом. Тај однос је својевсрстан. Уникатан. Праоснован. Ту имамо слике објективног света као одраз нечега што није и само слика...и то је то. Ту се завршава Барклијева корелативност . А шта би то могло бити изван опажања друга је тема.