Barklijev idealizam - mogući prigovori

Главни приговор против Берклијевог идеализма или корелативности субјекта и објекта, код оних који успевају да схвате о чему се ту ради, јесте нешто попут овога:

Okej, nek i bude tako. Ali, opet nemam nikakvog prava da tvrdim da se predmet sam po sebi razlikuje od "objekta" tj. onoga što sam ja opazio.

Има итекако разлога а то ћу покушати објаснити:
Свако онај ко има зрнце филозофског разбора и минимум здравог разума може закључити да објекат кога нико не опажа не може замислити.
(Онај ко мисли да "може" нека престане са читањем овог блога све док не схвати да је то немогуће, да је у заблуди и да оно што он замишља субјекат има, њега самог који замишља)
Сада, онај ко коначно то призна самим тим признањем учинио је да објекат сам по себи никако не може више бити објекат каквим га замишљамо.

Али можда ће неко опет и после тога на прву лопту рећи: "То што не могу да замислим објекат сам по себи, не значи да он није такав каквим га опажам."
А ово је обична противуречност која се показује као таква само после мало пажљивијег размишљања.

Можемо замислити само оно што смо опазили и што можемо опазити. Зато горња тврдња треба гласити овако: "То што не могу да замислим објекат сам по себи не значи да он није такав каквим га замишљам."

Али, заправо сва ова логика служи само томе да укаже на непосредну чињеницу свести. Непосредно увидети да објекат који није испред субјекта није објекат, јесте све што је потребно за аподиктичку истинитост.

Још сам приметио да онај ко размишља о Берклијевом идеализму полази од аксиома постојања објективног света као датог. Тај аксиом је за њега апсолутан а ово указивање на противуречност, немогућност замишљања и слично, само је по њему нека мисаона игра у оквирима тог света који се узима за апсолутно постојећи, неприкосновен и недодирљив.
То је погрешно полазиште и можда узрок неразумевања.

Корелативност субјекта и објекта наступа пре било каквог спознања објективног, реалног света и тиче се самог услова спознања и постојања истог.
Када размишљамо о томе, нема у том тренутку објективног света у коме смо ми који размишљамо. Тада имамо посла само са својом свешћу, осећајима, априорним формама разума, само са иманентним садржајима духа, да тако кажем.

Из те ситуације постављамо питање шта сазнајемо и шта можемо сазнати. А покушавајући дати одговор увидећемо да оно што сазнајемо јесте увек само објективан свет наспрам несазнатљивог субјекта. Објективан свет без тог субјекта није могуће замислити. У тој немогућности показује се суштинска различитост онога по себи, од онога за наше опажање.
Оно што опажамо можемо замислити, оно што не опажамо не можемо никако. Тако да те две ствари нису и не могу бити једно исто. Да су исто, могли бисмо замислити свет без субјекта без икаквог проблема.

Али опет да поновим, сва ова разматрања служе само да укажу на непосредну чињеницу свести која је довољна за аподиктичку аподиктичку истинитост а коју ћу поновити:

Објекат који није испред субјекта није објекат.

Корелативност субјекта и објекта
https://forum.krstarica.com/threads/korelativnost-subjekta-i-objekta.844768/

 

[capljara]

Bilo bi mozda jasnije ljudima kada bi ispod ovog bloga postavio tvoje komentare sa " fiozofije " Stvar po sebi . Tada bi mnogi razjasnili povezanost subjekta i objekta i da jedno bez drugog ne postoji.

 

[oziman]

Вероватно мислиш на овај пост:

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=14646199&postcount=4

Иако је Берклијева корелативност чињеница тешко је то разјаснити. Она захтева скретање са добро утабаних стаза уобичајеног мишљења о свету и животу. Много је отпора против тога. Лакше је ићи утабаним стазама на које је неко навикао, него подстакнути га да почне са проналажењем нових којима није ходао.

 

[capljara]

Nije cudo zasto ljudi a priori ne pokusavaju razumeti nesto sto je izvan mogucnosti ljudske spoznanja ( stvar po sebi )
Zar se i ateizam ne zasniva na materiji kao osnovu ljudskog postojanja ( dijalektika materijalizma )
Cak i kada je Berkli izneo svoju teoriju korelativnosti subjekta i objekta mnogi filozofi su bili skepticni .
Ljudski um , hteli mi to ili ne ogranican je slikom koju oko salje mozgu.....Zato si na jednom postu i napisao o svetu nebu , zvezdama...kako bi izgledali bez subjekta tj coveka.
i tu je korelativnost subjekta i objekta apsolutno jasna.
Da nema subjekta ne bi bilo ni objekta......a sta bi bilo ?
Stvar po sebi !

 

[galadrijela7]

Filozofiju sam morala uciti, mada sve sto se mora.....
Da li mozes tematski sublimisati svoje pisanje, Po blogovima je sve razbacano i cesto se ponavljaju iste teme. Steta je jer zaista interesantno pises, i dosta se trudis da ljude koji nisu upuceni navedes na razmisljanje
Volela bih i kada bi uz odredjeni blog postojala i fusnota da bih se lakse snasla. Mislim da i ostali koji prate tvoje pisanje slicno razmisljaju.
Hvala na strplanju i na blogu.

 

[oziman]

Instruktori
Управо тако. У том смеру иде размишљање о корелативности али важно је доћи до непосредног увида. Овде имамо субјекат као премису, а он је несазнатљив, он није ствар, доступан је само непосредном искуству самосвести. Зато је проблем чистом логиком објаснити корелативност или однос нечега што није ствар, према свим осталим стварима којима је то нешто услов самог постојања, њихов корелат.
Многа питања се ту отварају. Читаве филозофије су изникле из тога.

galadrijela7
Мислим да нема потребе. Овде се не бавим само одређеним питањима и темама које бих разврстао по категоријама.

 

[oziman]

Ako predmeti ne postoje kao objеkti kada nišu zapaženi kako onda može slika nekog predmeta, koji je slikan kamerom, biti identična slici istog tog predmeta kada ga opažamo?

Овo питање можда може неком пасти на памет када размишља о корелативности субјекта и објeкта.
Међутим, то питање ничим не додирује поделу на појаву и ствар по себи а то ћу и појаснити:

Када кажем да су појава ове слике око мене које ме окружују и које се мењају обликом и величином како се померим мислим на овако нешто.

Ово је илустрација ситуације у којој сте ето управо сада. Имате дакле субјекат кога не можете сазнати и имате ИСПРЕД њега скуп слика уоквирен једном сфером која чини ваше видно поље. Слике у тој сфери се мењају обликом и величином кад год се померите.

То показује да се ту ради о сликама у вашој свести. И да се нешто као те слике у тој вашој свести на тај начин појављује.

Сада:
Једна од тих слика испред вас је рецимо неки човек.

Дакле, од њега ви у свести имате његову слику а шта је тај човек по себи када није опажен не знамо. То је питање трансцендентно. Једино знамо да сам по себи тај човек не може бити слика, не може бити објекат.

Сада, ако тај човек узме гипс и направи отисак себе имаћемо поред његове слике и слику његовог отиска.
Овако нешто:

Имаћемо дакле две слике испред нас. Које су у нечему сличне али далеко од идентичног.
А шта је тај човек по себи и шта је тај гипсани отисак по себи упоређујући ове две слике у нашој свести то не можемо знати.

Исто је и са фотографијом.

Ту имамо две слике испред нас. Слику човека који је испред нас, и слику његовог "отиска", његове фотографије.
Из посматрања те две слике не можемо знати шта је ствар по себи. Нити шта је тај човек, нити шта је та фотографија поред њега, по себи, када није опажена.