Koptska Pravoslavna religija...

[Samson2009]

А ево шта кажу Јермени који су са њима у литургијској заједници.
Oriental Orthodox Churches

The term “Oriental Orthodox churches” is now generally used to describe a group of six ancient eastern churches. Although they are in communion with one another, each is fully independent and possesses many distinctive traditions.

The common element among these churches is their rejection of the christological definition of the Council of Chalcedon (451), which asserted that Christ is one person in two natures, undivided and unconfused. For them, to say that Christ has two natures was to overemphasize the duality in Christ and to compromise the unity of his person. Yet they reject the classical monophysite position of Eutyches, who held that Christ’s humanity was absorbed into his single divine nature. They prefer the formula of St. Cyril of Alexandria, who spoke of “the one incarnate nature of the Word of God”

During the period following Chalcedon, those who rejected the council’s teaching made up a significant portion of the Christians in the Byzantine Empire. Today, however, they are greatly reduced in number. Some of these churches have existed for centuries in areas where there is a non-Christian majority, and more recently others have suffered from many decades of persecution by communist governments.

Because they denied Chalcedon’s definition of two natures in Christ, these Christians have often erroneously been called “monophysites,” from the Greek word meaning “one nature.” The group has also been referred to as “the Lesser Eastern churches,” “the Ancient Oriental churches,” “the Non-Chalcedonian churches,” or “the Pre-Chalcedonian churches.” Today it is widely recognized by theologians and church leaders on both sides that the christological differences between the Oriental Orthodox and those who accepted Chalcedon were only verbal, and that in fact both parties profess the same faith in Christ using different formulas.
http://www.cnewa.org/ecc-bodypg-us.aspx?eccpageID=4

Они су бре јеретици монофизити.Само најумеренији од свих струја те јереси.Мислим на Копте.

 

[Samson2009]

Тачно... нама су сигурно ближи Јермени који су дивни људи - него паписти........

Јемени су јеретици монофизити по чему су ближи јел зато што њихови попови носе браде?

 

[Dе Sisti]

Они су бре јеретици монофизити.Само најумеренији од свих струја те јереси.Мислим на Копте.

objasni zasto su oni monofizitski jeretici?

Objasni mi sta je monofizitsko u ovome:
1. Исус Христос је Оваплоћени Бог Логос.
2. Он је у потпуности постао и човек (слободнији превод) не престајући при том да буде оно што је одувек био.
3. Његово човештво се ујединило са Његовим Божанством без промене, сливања, поделе или одвајања.
4. Његово човештво је исте суштине као и наше, Његово Божанство је исто као и Бога Оца.
5. Он је као човек у свему подобан нама (исти као и ми), осим у греху.
6. Његово човештво (људска природи) поседује природну вољу и енергију.
7. Људска и божанска природа могу се разликовати, али их у њиховом неописивом јединству није могуће раздвајати и делити.
8. Када се користи израз „једна оваплоћена природа Бога Логоса“, он се тумачи у Источно Православном значењу као „једна оваплоћена Ипостас Бога Логоса“.
9. Израз „у две природе“ није прихватљив ако се под тим мисли „у две ипостаси“.
10. Садржај и аутори „Три главе“ одбацују су као јеретички и као такви су били одбачени и пре Констатинопоља 553. (5. Васељенски сабор)
11. Иконе се правилно поштују у смислу упутства, у смислу слављења светитеља изображених на њима и у смислу слављења Господа нашега Исуса Христа. Оваполоћени Бог Логос може бити изображен јер је он као истинити Бог постао човек
12. Неприхватљиво је Несторијево учење којим се Христос дели тако да Његово Божанство и Његово човештво имају своје независно (једно од другог) постојање и деловање.
13. Неприхватљиво је Евтихово учење у разним варијантама које одбија истоветност Христовог човештва са нашим.
14. Јеретичка Оригенова учења као и сам Ориген одбачени су давне пре Констатинопоља 553. (5. Васељенски сабор)
15. У вези са људском вољом и енергијом у Христу, оно што се одбацује то је „гноми“ онако како је касније описао (св.)Максим Исповедник. Природна људска воља и енергија су својства(?) природе, док је „гноми“ својство људског субјекта, а Христос није субјекат само као човек, већ је Бог Логос Оваплоћени. Када говоримо о једној вољи, увек се мисли на јединство људске и Божанске воље и енергије и једном Божанском субјекту, у складу са учењем 6. Византијског сабора (6. Васељенски сабор)

Ovo je ispovedanje vere jednog ucenog i priznatog koptskog bogoslova, autora veceg broja clanaka na osetljive Hristoloske teme i urednika sajta http://orthodoxunity.org/

 

[eremita]

to brate Eremita! ja nisam imao nekog uspeha u trazenju koptskih ikona po netu... vidi se postoji itekakva veza sa starovizantijskim stilom ikona..

www.pravoslavlje.org.yu
Pogled sa Ararata

Snežana Stojković

Jermenija, prepoznata i priznata kao jedna od kolevki civilizacija, neobično je lepa zemlja sa dugom i bolnom istorijom i negovanom tradicijom i kulturom. Geografski smeštena južno od Kavkaza, u granicama između Gruzije na severu, Azerbejdžana na istoku, Irana na jugu i Turske na zapadu, za one koji vole da istražuju lepotu Istoka i da otkrivaju tajne vremena koje čuvaju ti prostori, Jermenija u svakom pogledu predstavlja veliki izazov.

Zadržavajući se na trenutak na geografskim odlikama, treba dodati da je to zemlja bogata mineralnim vodama koje izviru na planinama čija nadmorska visina prelazi preko 3000 metara. Jedna od najlepših i nadasve čuvenih je biblijska planina Ararat (5156 metara), gde se zaustavila Nojeva barka bežeći od velikog potopa. Na tu planinu ponosan je sav jermenski narod, ali danas za njom tuguje jer se nalazi na teritoriji Turske koja je taj deo zemlje nasilno zauzela u prošlom veku.
Brojni spomenici i remek-dela starog i srednjeg veka rasprostranjeni su na teritoriji čitave zemlje. Turizam je dobro razvijen zahvaljujući, između ostalog, i prirodnim lepotama među kojima se ističe jezero Sevan, šume Diližana i Tadžakarda, kao i pećinama i kanjonima u južnom delu zemlje.
Kroz vekove Jermenija je osvajana od strane Grka, Rimljana, Persijanaca, Vizantije, Mongola, otomanskih Turaka i Rusa. U periodu od 1894-1896. godine Turci su masakrirali na hiljade Jermena. U Prvom svetskom ratu nastala je velika teritorijalna podela Jermenije od strane otomanskih Turaka, najbrutalnijih osvajača jermenskog naroda. Najužasniji masakr počinjen je u aprilu 1915. godine kada su Turci organizovali proterivanje jermenskog naroda u Sirijsku pustinju i Mesopotamiju. Prema istorijskim izvorima, tada je ubijeno i umrlo od gladi 1,5 milion Jermena. To se danas smatra jednim od najvećih genocida u 20. veku. Sa takvim bolnim istorijskim iskustvom, ne začuđuje ni podatak da trenutno u Jermeniji živi oko 3,5 miliona stanovnika, dok ih je 4,5 miliona raseljeno svuda po svetu.
Zemlja je ekonomski jako siromašna. Veliku materijalnu pomoć država i Crkva primaju od Jermena koji žive i rade u inostranstvu. Siromaštvo i besparica je vidljiva na svakom mestu. Glavni izvori prihoda počivaju na iskorišćavanju prirodnih bogatstava.
U ponašanju, shvatanjima, uverenjima, kao i istorijskim i političkim okolnostima, jermenski narod je dosta sličan srpskom.

Zanimljivo je da je obaveštenost o dešavanjima u Srbiji, kako političkim tako i verskim, na zavidnom nivou i gotovo da nema Jermenina koji neće pitati za sudbinu Kosova i Metohije i svih crkava i manastira na toj teritoriji. Vidljivo je saosećanje i razumevanje svega što se sa srpskim narodom odvijalo od devedesetih godina pa do danas.

Verski život
Kada posmatramo verski život u Jermeniji, hrišćanska vera je imala i još uvek drži vodeću ulogu u životu zemlje i društva.
U četvrtom veku Sveti Grigorije Prosvetitelj (240-332. godine) osnovao je Crkvu Jermenije. Tada je kralj Tiridad Treći kršten, a sva zemlja je postala zvanično hrišćanska. Uz podršku kraljevske porodice, hrišćanstvo se širilo i obuhvatilo sve vidove jermenskog života i kulture.

Jermenska crkva, nažalost, danas nije u kanonskom jedinstvu sa Pravoslavnom crkvom. Ona pripada pravoslavnoj zajednici crkava poznatih pod imenom dohalkidonske crkve. U toj grupi su Jermenska, Koptska, Sirijska, Etiopijska, Indijsko-malabarska crkva. Sve počinje još od sabora u Efesu 431. godine kada je trijumfovala konačna pobeda nestorijanstva na istoku. Stvar kulminira na Halkidonskom saboru 451. godine kada Jermenska crkva odbacuje to učenje i prihvata da je Hristos imao samo jednu prirodu - božansku. Otuda i naziv dohalkidonske Crkve, jer su do tog Sabora gore pomenute Crkve bile u potpunom jedinstvu.
Mnogo toga neobičnog se može primetiti i u načinu građenja crkava i manastira. Mnogi manastiri su sagrađeni u trećem veku i do dana današnjeg su potpuno očuvani. Arhitektonski se veoma razlikuju od manastira na koje smo navikli da susrećemo u pravoslavnom svetu. Unutrašnjost gotovo svih manastira i crkava neobična podseća na stil rane gotike koje srećemo na crkvama i manastirima u zapadnom hrišćanskom svetu. Takođe, i u bogosluženjima prisutni su mnogi elementi bogosluženja koje danas praktikuju zapadne crkve.
Poglavar Jermenske crkve nosi titulu Katolikosa, a sedište je u mestu nazvanom Sveti Ečmiadzin blizu Erevana, glavnog grada Jermenije. Trenutno duhovni vođa jermenskog naroda je Patrijarh i Katolikos svih Jermena Karekin Drugi. Sveti Ečmiadzin je jedno od najreprezentativnijih mesta u Erevanu, jer čini sklop najlepše izgrađenih crkava, rezidencija i prosvetnih objekata. Pažnju privlači vrt zasađen u rezidenciji Katolikosa, koji čini bogatstvo gotovo svih vrsta voća i cveća koje se mogu sresti u tom delu sveta.
Ove godine Jermenska crkva je bila domaćin svetskog skupa pravoslavne omladine Sindesmosa, koja je u Erevanu održala konferenciju pod nazivom „Budi različit ali budi u zajednici“. Na tom susretu je posebno insistirala omladina Jermenske crkve koja je jasno izrazila i želju i potrebu da na različitim nivoima uspostavi sve vidove saradnje sa pravoslavnom braćom iz istočne Pravoslavne crkve.


Posebno interesovanje je vladalo za Srbiju. Izraženi su stavovi da po načinu stradanja kroz istoriju, ali i u savremenim prilikama, jermenski narod ima veliko razumevanje za Srbe i da u i nedaćama kroz koje prolazimo jedni drugima treba da poslužimo kao podrška. Iznet je i plan da će sledeće godine jedna grupa mladih Jermenske crkve posetiti Srbiju i najznamenitije crkve i manastire u zemlji, kao i da uspostavi kontakt sa svim omladinskim organizacijama koje deluju pod blagoslovom naše Crkve.

 

[Samson2009]

objasni zasto su oni monofizitski jeretici?

Objasni mi sta je monofizitsko u ovome:
.


15. У вези са људском вољом и енергијом у Христу, оно што се одбацује то је „гноми“ онако како је касније описао (св.)Максим Исповедник. Природна људска воља и енергија су својства(?) природе, док је „гноми“ својство људског субјекта, а Христос није субјекат само као човек, већ је Бог Логос Оваплоћени. Када говоримо о једној вољи, увек се мисли на јединство људске и Божанске воље и енергије и једном Божанском субјекту, у складу са учењем 6. Византијског сабора (6. Васељенски сабор)

Ovo je ispovedanje vere jednog ucenog i priznatog koptskog bogoslova, autora veceg broja clanaka na osetljive Hristoloske teme i urednika sajta http://orthodoxunity.org/

Ниједан Васељенски сабор није учио да у Христу постоји једна воља.Већ две само што се човечанска покорава Божанској.Постоје две воље.Али у јединству покоравања а не по суштинском сједињењу.

 

[eremita]

Dohalkidonske crkve

Dohalkidonske ili stare istočne crkve, su zajednice nestorijanskih ili monofizitskih stremljenja koje su se odvojeno organizovale, odbacivši Sabor u Efesu (431) i Halkidonu (451). U atmosferi početka V veka, kad je hristološki dogmat bio izložen različnim nepravoslavnim tumačenjima i formulisanjima, Pravoslavna Crkva saziva dva Vaseljenska Sabora: 431. god., kad osuđuje "nestorijanstvo" te se zbog toga form-ira Sirijska crkva, i 451. god., kad osuđuje "monofizitstvo". Tako su se crkve u Jermeniji, Siriji (jakovitska), Egiptu (koptska), Etiopiji i Indiji, odnosno u predelima na granicama Vizantijskog Carstva, odvojile od onih hrišćana koji su prihvatili dogmat iz Halkidona, smatrajući da su oni carevi poslušnici. Zajedničke karakteristike ovih crkava jesu: opozicija prema dominaciji vizantijske imperije, želja za crkvenom autonomijom, lokalna bogosluženja, simbioza sa domaćom kulturom i jezikom.

Koptska crkva ("kopt" znači "stari Egipćanin") ima poreklo u grupi pravoslavnih Egipćana koje je vodio patrijarh Dioskor I. On je podržao "monofizitstvo" na Saboru u Halkidonu (451) i odvojio se od melkitske grupe ("melkit" znači "carev pripadnik"), formirane od pravoslavnih Grka koji su prihvatili halkidonski dogmat. Iako se 520. god. pokušalo ponovno sjedinjenje ove grupe sa umerenim monofizitstvom oko Severa Antiohijskog (512-538), od 542. godine Kopti se, najviše blagodareći uticaju Jakova Baradaja, episkopa Edese (541-578), organizuju autonomno kao antihalkidonska grupacija. Vremenom se Koptska crkva konačno odcepila kako od Rima tako i od Vizantije, a arapsko osvajanje 642. god. favorizovalo je tu autonomiju. U životu ove crkve monaštvo je igralo veliku ulogu. Budući da je njeno poreklo povezano sa prebivanjem Jevanđelista Marka u Aleksandriji, poglavar ove crkve nosi titulu "papa Aleksandrije i patrijarh prestola Svetoga Marka". Sedište crkve nalazi se u Kairu.

Sirijska crkva potiče od drevne Antiohijske Patrijaršije, od koje se odvojila posle 451. god. Ima svoj začetak u monofizitskoj grupi u Siriji, koja se nezavisno okupila oko antiohijskog patrijarha Petra 455. godine. Poznata je pod imenom "sirijsko-jakovitska", po episkopu Jakovu Zanzali ili Baradaju, koji je oko 540. god. igrao značajnu ulogu u njenom organizovanju. Posle progonstva iz Antiohije (Arapi su osvojili Antiohiju 638. god.), crkva premešta svoje sedište u Mardin (Turska), zatim u Homs (Sirija), a 1959. godine u Damask. Sirijski monofiziti služe Liturgiju Svetoga Jakova na sirijskom. Od 878. god. sirijsko-jakovitski episkopi nose titulu Ignjatije. Sedište Crkve nalazi se u Damasku.

Sirijska (malabarska) crkva u Indiji ima srodnu istoriju sa Sirijsko-jakovitskom crkvom, ali je autonomna i autokefalna od 1912, kad patrijarh antiohijski Abdul Masija stvara u Indiji nezavisni patrijarhat. Poglavar ove Crkve ima svoje sedište u Kotajami (Kerala, Indija).

Jermenska Apostolska crkva. Hrišćanstvo je prodrlo u Jermeniju još u vreme Apostola a službenom religijom postaje u IV veku blagodareći svetom Grigoriju Prosvetitelju. U V veku prihvata monofizitstvo da bi postala nezavisna od Kesarije Kapadokijske i Antiohije koje se nalaze pod vizantijskim uticajem. Jermenska crkva veoma rano ima svoju sopstvenu kulturu, jezik i azbuku (sastavio je Mesrob Maštoc). Istorijsko, nacionalno i kulturno središte svih Jermena jeste Ečmijadzin (Jermenija). Tokom istorije organizovali su se drugi centri za Jermene u dijaspori: 622. Jerusalimski Patrijarhat, za Jermene u Jordanu i Palestini; 1441. Kilikijski Katolikosat za Jermene u Libanu; 1461. Carigradski Patrijarhat za Jermene u Turskoj.

Etiopska crkva. Etiopiju su pokrstili Sirijci početkom IV veka, misijom Frumentija, prvog etiopskog episkopa koga je hirotonisao aleksandrijski patrijarh Sveti Atanasije, za drevnu njenu prestonicu Aksum. U VIII veku ova crkva konačno se izoluje od Vizantijskog Carstva i prihvata monofizitstvo. Cele vekove, sve do 1951, episkope i prezvitere rukopolagali su i slali koptski patrijarsi iz Aleksandrije. A 1958. Etiopska crkva postaje autokefalna patrijaršija. Posle februarske revolucije 1974. godine i zbacivanja patrijarha Teofila, Sabor u februaru 1976. god. izabira, a u avgustu iste godine ustoličuje, trećeg patrijarha Etiopske crkve, Abuna Teklu Hajmanota, koji ima sedište u Adis Abebi.

Asirijska crkva Istoka ("haldejska" ili "nestorijanska"). Crkva nosi ime pokrajine (persijskog carstva, istočno od Eufrata), gde su se sklonili hrišćani nestorijanci progonjeni od rimskih careva. Crkva se proglašava nezavisnom prema Antiohiji 424. god., sa centrom u Selevkiji-Ktezifonu. Od VI do VIII veka Nestorijanska crkva razvija u Indiji i Kini jednu od najvećih misionarskih akcija poznatih u istoriji. Privrženici ove crkve rašireni su po Iraku, Iranu, Siriji i Libanu. Upotrebljavaju Liturgije nestorijanskog duha, sačinjene pre 431. godine na starom sirijskom jeziku. Katolikospatrijarh ima sedište u Iranu.

Da se ne bi stvarala konfuzija imena, treba napomenuti da se naziv Grčka Melkitska crkva sada upotrebljava i za katoličke zajednice vizantijskog obreda ("unijati"), koji su 1724. god. prihvatili uniju sa Rimom (posle 451. pa čak i posle 1054. svi pravoslavni hrišćani, sa Zapada i Istoka, nazivahu se "melkitima", u smislu pripadnosti Halkidonskom Saboru). Većina melkita danas su libanski Arapi. Takođe, Maronitska Katolička crkva obuhvata grupu koju je osnovao monah Maron (V vek) - koji je prihvatio monotelitsko učenje, odbacivši Carigradski Sabor (681) - a koja se, pod pritiskom krstaša Latina, sjedinila sa Rimokatoličkom crkvom 1445. godine.

Stare istočne ili dohalkidonske crkve angažovale su se u poslednje vreme na organizovanju u jedan pokret među njima samima, kao i između njih i Pravoslavnih Crkava. Prvi Sveistočni susret bio je u Adis Abebi (8. januara 1965), gdeje odlučeno da se formirajedna stalna komisija za koordiniranje koja se ponovo sastajala i sledećih godina. Inicijativom Ekumenskog Saveta crkava organizovano je niz neslužbenih konsultacija između pravoslavnih i orijentalnih teologa: u Arhusu, 1964; Bristolu, 1967; Ženevi, 1970; Adis Abebi, 1971. U toku ovih diskusija teolozi su razotkrili veliki zajednički hristološki temelj na kojem se može vaspostaviti jedinstvo između dveju zajednica Istočnih Crkava. Papa Pavle VI i papa Šenuda Š (Koptska Crkva) potpisali su 10. maja 1973. godine zajedničku izjavu kojom potvrđuju da njihove crkve imaju načelno isti tradicionalni temelj vere.

 

[eremita]

Али, истине ради, и руку на срце - и ово је ИСТИНА:

PRAVOSLAVNO CUDO

Cudesna pojava Sv.Ognja desava se iskljucivo kada u Crkvu Groba Gospodnjeg udje Pravoslavni Patrijarh. Da je to tako svjedoce brojni primjeri iz proslosti, kada su inoslavni, uzurpiravsi pravo pravoslavnih, pokusavali da "izazovu" ovo cudo. Mozda je najbolji primjer slucaj iz 1549 godine kada su jermenski monofiziti potplatili sultana Murata IV da njima povjeri "priziv" Sv.Ognja. Bilo je to u vrijeme pravovjernog Patrijarha Jerusalimskog Sofronija II. Jermenski patrijarh je usao u Crkvu Sv.Groba i bezuspjesno ocekivao pojavu Sv.Ognja. Za to vrijeme Patrijarh Sofronije se nalazio van Crkve pored stuba, koji se u jednom trenutku razdvojio po vertikali i iz napukline se pojavio Sv.Oganj pripalivsi svijecu koju je suznih ociju drzao Patrijarh. Ovaj stub se i danas moze vidjeti pored Crkve Sv.Groba i predmet je postovanja i cjeliva pravoslavnih. Muslimanski mujezin Tunum je sa minareta obliznje dzamije vidio cudesni dogadjaj i javno ispovjedio: "Velika je vjera Hriscana. Jedan je pravi Bog, Bog Hriscana. Vjerujem u Hrista vasrkslog iz mrtvih i kolenopreklono ispovjedam da je On moj Bog." Nakon ovoga su ga muslimani mucili ne bi li se odrekao svog Boga, sto ovaj blagocestivi neofit nije ucinio. Njegove mosti se cuvaju u pravoslavnom Manastiru Bogorodice Marije u Jerusalimu. ​

 

[Dе Sisti]

Ниједан Васељенски сабор није учио да у Христу постоји једна воља.Већ две само што се човечанска покорава Божанској.Постоје две воље.Али у јединству покоравања а не по суштинском сједињењу.

Pravoslavni ispovedaju dve PRIRODNE volje ili htenja a ne dve LICNE volje Hristu

ovo je deo Orosa 6.Vas.Sabora:

"Следујући светим и Пет Васељенских Сабора и Светим и признатим Оцима и сагласно одредивши, (овај Сабор) исповеда Господа нашега Исуса Христа, истинитог Бога нашег, једног од Свете. Једносуштне и Живоначалне Тројице, савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, ваистину Бога и ваистину човека (састављеног) из разумне душе и тела, Њега истог по човечанству, подобног нама у свему осим греха; пре векова (од вечности) рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега, ради нас и ради нашег спасења од Духа Светога и Марије Дјеве, ваистину Богородице, по човечанству (рођеног); Њега једнога, Христа, Сина Господа, Јединороднога, у две природе... (даље следи Халкидонски Орос).

И две природне воље или хтења, у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено, исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље не супротстављене, не може бити, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља (хтење) следује, не противречи или супротставља се. већ шта више следује, или боље рећи, потчињава се Његовој Божанској и свемогућој вољи, јер Његова телесна воља тежи да се потчини Божанској вољи, према свемудром Атанасију. Јер као што се Његово тело зове и јесте тело Бога Логоса, као што и Он сам рече: „Јер сам сишао са неба, не творим своју вољу, него вољу Оца који ме је послао", називајући својом вољом управо вољу тела, пошто је и тело постало Његово. Јер на исти начин на који пресвето и пречисто одуховљено Његово тело, пошто се обожило, није уништено, него је остало исто у својим границама, тако и Његова човечанска воља обожена није уништена, већ је шта више сачувана, по речима Григорија Богослова, који каже: „Јер то што Он жели, подразумева по Спаситељу (вољу) Онога која није супротстављена Богу јер је цела обожена".

Такође славимо два природна дејства недељиво, неизменљиво, неразлучно у истом Господу нашем Исусу Христу, истинитом нашем Богу, то јест Божанско дејство и човечанско дејство, по богоречитом Лаву, који најјасније каже: „Дејствује свака природа у заједници са другом оно што јој је својствено, (природна енергија) Логоса чини оно што је својствено Логосу, а (енергија) тела чини оно што је својствено телу". Јер нећемо приписивати једно природно дејство Богу и створењу, да не би уздигли створење у Божанску суштину, нити да узвишеност Божанске природе снизимо на место које приличи створењима; јер познајемо Једнога и Истинитога, и чуда и страдања, а (познајемо Га) ипак различито према природама из којих је (Он) и у којима има биће, као што рече богонадахнути Кирило. Дакле, пошто у свему чувамо несливеност и неразлучност (природа), са мало речи све (о Христу) објављујемо: исповедамо Једног од Свете Тројице и после оваплоћења, Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога нашег, кажемо (исповедамо) две Његове природе које у једној Његовој ипостаси просијавају, у којој Он и чуда и страдања целим Његовим домостројним живљењем, не по фантазији, него истински показа, распознајући природну разлику у једној истој Ипостаси тиме што свака природа хоће и дејствује оно што јој је својствено у заједници са другом, те на исти начин славимо и две природне воље и дејства која садејствују ради спасења човечанског рода. "

Evo isecka iz Tacnog izlozenja Pravoslavne vere od sv.Jovana Damaskina

 

[Dе Sisti]

Evo sta kaze Koptski mitropolit Bishoy:
http://www.metroplit-bishoy.org/files/lectures/Lecture 4.doc
Питање
О двема вољама

Одговор

У
споразуму са Халкидонским Православним Црквама поменуто је питање воље Логоса. У нашој интерпретацији Прве заједничке Христолошке изјаве, на страни 6, налази се следеће:

Воља Оваплоћеног Логоса: стварно јединство Божанског и људског. Заједничка изјава дала је јасну могућност за расправу у вези воље Исуса Христа. Стварно јединство Божанског и људског са свим својствима и могућностима нестворене Божанске природе, укључујући и природну вољу и природну енергију, неодвојиво и непомешано уједињено са створеном људском природом и њени могућностима и својствима, укључујући и природну вољу и природну енергију. Логос Оваплоћени је тај који је субјекат (личне) воље и (личног) деловања Исуса Христа (It is the Logos incarnate Who is the subject of all willing and acting of Jesus Christ)

Исус је рекао Оцу: „Боже Мој, Боже Мој, зашто си ме оставио?“ (Ев. Матеј 27:46) и у Својој молитви на Маслинској гори рекао је: „Оче, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша; али нека не буде Моја воља него Твоја“ (Мт. 26:39).

Морамо правити разлику између онога што зовемо природна воља и онога што зовемо лична воља. Природна воља је жеља (хтење), док је лична воља одлука. Ми верујемо да је Исус Христос једна личност, не сложена личност сачињена од две личности, већ Личност Реч Божија, Логос. Није нормално да једна личност има две личне воље јер би у том случају била две особе, a то је несторијански концепт. Монотелити су они који верују у једну (природну) вољу у Исусу Христу, они су били анатемисани од стране Халкидонских Цркава.

Наша Црква такође не прихвата овај (монотелитски) концепт да је природна људска воља нестала. Природна Божанска воља и природна људска воља уједињене су без промене и без сливања. Говорећи „без промене“, мислимо да природна људска воља Исуса Христа није нестала као последица јединства. Да ли ово значи да је Исус Христос имао две воље? Немогуће је рећи да је Он имао две воље, јер би у том случају то значило да су у Њему две особе. То је разлог због којег морамо дефинисати шта за нас заправо значи реч „воља“. Исти проблем који постоји код природа јавља се и код питања воље. Његова природна Божанска воља ујединила се са Његовом природном људском вољом, али су две воље наставиле да постоји у јединству, у потпуном сагласју (хармонији), без противречности.

Шта је то „природна воља“, а шта је то „лична воља“?

Природна воља је жеља (хтење), лична воља је одлука.

Можемо рећи: „Пије ми се, али нећу да пијем“; „Морам да идем, али ми се не иде (нисам вољан да идем тј. не желим да идем)“. Шта ово значи? Уколико постимо, кажемо ли себи: „Пије ми се млеко, али га нећу пити“? То значи: „Моја је жеља (хтење) да пијем млеко, али сам одлучио да га не пијем“. Дакле, постоји разлика између природне и личне воље. Лична воља односи се на одлуку, док се природна воља односи на жељу.

Као људско биће, Исус Христос је осећао глад и жеђ док је постио на гори. Он је природно (тј. по својој људској природи) желео да пије или да једе, јер Његово Божанство (Божанска природа) није елиминисала својства Његовог човештва; енергије и природне воље нису елиминисане. Једино што је било страно Њему је склоност ка греху. Он никада није имао жељу за грехом, нити жељу, нити опирање (жељи), не никада. Он је био апсолутно свет и безгрешан. Ипак све остале људске жеље биле су (присутне) у Њему. Једна од тих жеља (хтење), као и сваког људског бића, била је та да није желео да умре. Ова нормална жеља (хтење) била је присутна у Њему док је приступао Крсту. Али повинујући се Оцу, Он је као личност Друго лице Свете Тројице; Он је слободан, али је Његова лична одлука резултат људске и Божанске жеље. Његова Божанска жеља (хтење) је истоветна жељи Оца. Три Ипостаси су три особе, три у Њиховим вољама, волећи једни друге, али имају исту вољу и исту жељу. Три по броју, али једни по природи. Природно, штагод да жели Отац, то исто жели и Син и Свети Дух.

Да ли су природне воље идентичне? Не, јер да јесу то би значило да смо Евтиховци и да постоји промена, јер природна жеља (хтење) Његовог човештва је апсорбована Његовим Божанством. Ово је јерес монотелитизма. Ако се две природне енергије и природне воље своде на једну природну вољу, то је онда Евтихова јерес. Св. Кирило Александријски рекао је да разлике у својствима двеју природа нису уништене због јединства.

„Оче Мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша; али нека не буде Моја воља него Твоја“ (Мт. 26:39). Другим речима: „Оче ако Ти хоћеш, можеш учинити да ме мимоиђе ова чаша, али не како ја желим, већ како је Твоја воља, што је у исто време и Моја воља, како смо ти и ја одлучили. Нека не буде по Мојој жељи, већ по Твојој, а то је Твоја одлука и Моја одлука“.

Исус Христос има једну личну вољу јер је Он једна личност. У вези природних воља, можемо рећи да су оне две у једној, јер две природне воље нису помешане нити поништене, већ су у савршеном јединству, иако нису раздељене. Његова људска жеља (хтење) и Његова Божанска жеља (хтење) нису раздељене. Зашто? Зато што Он никада није следио своју људску жељу уколико она није прихваћена од стране Његове Божанске жеље, а то је потпуно повиновање Исуса Христа Оцу. Зашто кажемо „Оцу“, а не „Његовом Божанству (тј. Христовој Божанској природи)? Зато, јер када би рекли да се Он повинује свом сопственом Божанству, то значи да у Њему постоје личности. Када кажемо „Он“ то се односи на личност. Тако да не можемо рећи да се Он повинује самом Себи, то је нелогично. Када поменемо Његово повиновање (покорност) то се увек односу на повиновање (покорност) Оцу, и Отац аутоматски има исту жељу и исту вољу као и Син. Богословски је погрешно рећи да је Он покоран Свом Божанству. То је несторијански израз који је св. Кирило Александријски већ осудио у својим „12 анатематизама“. Све што води схватању о две особе је несторијанско. Морамо бити врло опрезни када се дотакнемо ове области. Грчки превод гласи: „Нека не буде Моја воља, већ Твоја“, док је арапски превод: „Не Моја воља, него Твоја воља“. У грчком преводу, реч „воља“ не понавља се након „већ Твоја“. Суштина проблема је да је Он рекао: „Моја воља“. Грчки појам има двојако значење: жеља (хтење) и одлука. Научно говорећи, грчки текст дозвољава овакво тумачење.

У Првој заједничкој изјави речено је:

„ и стварно јединство Божанске и људске (природе) са свим својствима и могућностима нестворене Божанске природе, укључујући и природну вољу и природну енергију, неодвојиво и непомешано уједињено са створеном људском природом и њени могућностима и својствима, укључујући и природну вољу и природну енергију. Логос Оваплоћени је тај који је субјекат (личне) воље и (личног) деловања Исуса Христа (It is the Logos incarnate Who is the subject of all willing and acting of Jesus Christ)
and The real union of the divine with the human, with all properties and functions of the uncreated divine nature, including natural will and natural energy inseparably and unconfusedly united with the created human nature with all its properties and functions, including natural will and natural energy…It is the Logos incarnate Who is the subject of all willing and acting of Jesus Christ.

Друга заједничка изјава још је јаснија:

Једна Испостас Оваплоћеног Бога Логоса је та која увек делује и одлучује. (The one hypostasis of the Logos incarnate is always Who is acting and willing)

Оваплоћени Бог Логос је субјекат (личног) деловања и (личног) одлучивања Исуса Христа. Другим речима, свака одлука и деловање потиче од једне личности. Али, Он понекад дејствује сходно свом Божанству, а понекад сходно свом човештву. Зато, Његова природна људска воља није престала да постоји, нити су Божанска и људска енергија престале да постоје.

Шта ово значи? Ти значи да је Он понекад чинио ствари од своје Божанске, а понекад од своје људске енергије. Прихватајући смрти, Он то чини по Свом човештву. Уништавајући Ад, то чини по Свом Божанству, итд. Извор енергије је непрекидно у Њему. Он је осећао глад и жеђ зато што човек и због тога је трпео на Крсту; зато што је Његова људска енергија наставила да постоји у Њему у јединству, нераздвојена од Његове Божанске енергије. Подизање мртвих из гробова, након распећа, учињено је по Његовој Божанској енергији. Дакле, две енергије наставиле су своје постојање у јединству.

Једноставно, две природне воље наставиле су своје постојање у јединству. Две природне енергије наставиле су своје постојање у јединству, нераздвојиво. Једна иста Личност дејствује (делује) и вољно одлучује. Понекад, по свом човештву, Он жели да једе, и по Свом Божанству са Оцем, Он је сагласан да то и учини; дакле Он једе по својој људској жељи, а са пристанком Очевим. Мотив једења долази од Његове људске, а не Божанске, жеље, јер Божанству није својствено да осећа глад.

A evo sta kaze koptski patrijarh Šenuda III u svom delu: The Nature of Christ

The One Will and the One Act

Has the Lord Christ two wills and two actions, that is a Divine will and a human will, as
well as two actions, that is, a divine act and a human act? As we believe in the One
Nature of the Incarnate Logos, as St. Cyril the Great called it, likewise:
We believe in One Will and One Act:
Naturally, as long as we consider that this Nature is One, the Will and the Act must also
each be one. What the Divine nature Chooses is undoubtedly the same as that chosen
by the human nature because there is not any contradiction or conflict whatever
between the will and the action of both.

jasno je da patrijarh Šenuda III najpre govori o gnomskoj volji kada kaze jedna volja, a potom izlaze i ispovedanje dve prirodne volje

 

[Samson2009]

Dohalkidonske crkve

Dohalkidonske ili stare istočne crkve, su zajednice nestorijanskih ili monofizitskih stremljenja koje su se odvojeno organizovale, odbacivši Sabor u Efesu (431) i Halkidonu (451). U atmosferi početka V veka, kad je hristološki dogmat bio izložen različnim nepravoslavnim tumačenjima i formulisanjima, Pravoslavna Crkva saziva dva Vaseljenska Sabora: 431. god., kad osuđuje "nestorijanstvo" te se zbog toga form-ira Sirijska crkva, i 451. god., kad osuđuje "monofizitstvo". Tako su se crkve u Jermeniji, Siriji (jakovitska), Egiptu (koptska), Etiopiji i Indiji, odnosno u predelima na granicama Vizantijskog Carstva, odvojile od onih hrišćana koji su prihvatili dogmat iz Halkidona, smatrajući da su oni carevi poslušnici. Zajedničke karakteristike ovih crkava jesu: opozicija prema dominaciji vizantijske imperije, želja za crkvenom autonomijom, lokalna bogosluženja, simbioza sa domaćom kulturom i jezikom.

Koptska crkva ("kopt" znači "stari Egipćanin") ima poreklo u grupi pravoslavnih Egipćana koje je vodio patrijarh Dioskor I. On je podržao "monofizitstvo" na Saboru u Halkidonu (451) i odvojio se od melkitske grupe ("melkit" znači "carev pripadnik"), formirane od pravoslavnih Grka koji su prihvatili halkidonski dogmat. Iako se 520. god. pokušalo ponovno sjedinjenje ove grupe sa umerenim monofizitstvom oko Severa Antiohijskog (512-538), od 542. godine Kopti se, najviše blagodareći uticaju Jakova Baradaja, episkopa Edese (541-578), organizuju autonomno kao antihalkidonska grupacija. Vremenom se Koptska crkva konačno odcepila kako od Rima tako i od Vizantije, a arapsko osvajanje 642. god. favorizovalo je tu autonomiju. U životu ove crkve monaštvo je igralo veliku ulogu. Budući da je njeno poreklo povezano sa prebivanjem Jevanđelista Marka u Aleksandriji, poglavar ove crkve nosi titulu "papa Aleksandrije i patrijarh prestola Svetoga Marka". Sedište crkve nalazi se u Kairu.

Sirijska crkva potiče od drevne Antiohijske Patrijaršije, od koje se odvojila posle 451. god. Ima svoj začetak u monofizitskoj grupi u Siriji, koja se nezavisno okupila oko antiohijskog patrijarha Petra 455. godine. Poznata je pod imenom "sirijsko-jakovitska", po episkopu Jakovu Zanzali ili Baradaju, koji je oko 540. god. igrao značajnu ulogu u njenom organizovanju. Posle progonstva iz Antiohije (Arapi su osvojili Antiohiju 638. god.), crkva premešta svoje sedište u Mardin (Turska), zatim u Homs (Sirija), a 1959. godine u Damask. Sirijski monofiziti služe Liturgiju Svetoga Jakova na sirijskom. Od 878. god. sirijsko-jakovitski episkopi nose titulu Ignjatije. Sedište Crkve nalazi se u Damasku.

Sirijska (malabarska) crkva u Indiji ima srodnu istoriju sa Sirijsko-jakovitskom crkvom, ali je autonomna i autokefalna od 1912, kad patrijarh antiohijski Abdul Masija stvara u Indiji nezavisni patrijarhat. Poglavar ove Crkve ima svoje sedište u Kotajami (Kerala, Indija).

Jermenska Apostolska crkva. Hrišćanstvo je prodrlo u Jermeniju još u vreme Apostola a službenom religijom postaje u IV veku blagodareći svetom Grigoriju Prosvetitelju. U V veku prihvata monofizitstvo da bi postala nezavisna od Kesarije Kapadokijske i Antiohije koje se nalaze pod vizantijskim uticajem. Jermenska crkva veoma rano ima svoju sopstvenu kulturu, jezik i azbuku (sastavio je Mesrob Maštoc). Istorijsko, nacionalno i kulturno središte svih Jermena jeste Ečmijadzin (Jermenija). Tokom istorije organizovali su se drugi centri za Jermene u dijaspori: 622. Jerusalimski Patrijarhat, za Jermene u Jordanu i Palestini; 1441. Kilikijski Katolikosat za Jermene u Libanu; 1461. Carigradski Patrijarhat za Jermene u Turskoj.

Etiopska crkva. Etiopiju su pokrstili Sirijci početkom IV veka, misijom Frumentija, prvog etiopskog episkopa koga je hirotonisao aleksandrijski patrijarh Sveti Atanasije, za drevnu njenu prestonicu Aksum. U VIII veku ova crkva konačno se izoluje od Vizantijskog Carstva i prihvata monofizitstvo. Cele vekove, sve do 1951, episkope i prezvitere rukopolagali su i slali koptski patrijarsi iz Aleksandrije. A 1958. Etiopska crkva postaje autokefalna patrijaršija. Posle februarske revolucije 1974. godine i zbacivanja patrijarha Teofila, Sabor u februaru 1976. god. izabira, a u avgustu iste godine ustoličuje, trećeg patrijarha Etiopske crkve, Abuna Teklu Hajmanota, koji ima sedište u Adis Abebi.

Asirijska crkva Istoka ("haldejska" ili "nestorijanska"). Crkva nosi ime pokrajine (persijskog carstva, istočno od Eufrata), gde su se sklonili hrišćani nestorijanci progonjeni od rimskih careva. Crkva se proglašava nezavisnom prema Antiohiji 424. god., sa centrom u Selevkiji-Ktezifonu. Od VI do VIII veka Nestorijanska crkva razvija u Indiji i Kini jednu od najvećih misionarskih akcija poznatih u istoriji. Privrženici ove crkve rašireni su po Iraku, Iranu, Siriji i Libanu. Upotrebljavaju Liturgije nestorijanskog duha, sačinjene pre 431. godine na starom sirijskom jeziku. Katolikospatrijarh ima sedište u Iranu.

Da se ne bi stvarala konfuzija imena, treba napomenuti da se naziv Grčka Melkitska crkva sada upotrebljava i za katoličke zajednice vizantijskog obreda ("unijati"), koji su 1724. god. prihvatili uniju sa Rimom (posle 451. pa čak i posle 1054. svi pravoslavni hrišćani, sa Zapada i Istoka, nazivahu se "melkitima", u smislu pripadnosti Halkidonskom Saboru). Većina melkita danas su libanski Arapi. Takođe, Maronitska Katolička crkva obuhvata grupu koju je osnovao monah Maron (V vek) - koji je prihvatio monotelitsko učenje, odbacivši Carigradski Sabor (681) - a koja se, pod pritiskom krstaša Latina, sjedinila sa Rimokatoličkom crkvom 1445. godine.

Stare istočne ili dohalkidonske crkve angažovale su se u poslednje vreme na organizovanju u jedan pokret među njima samima, kao i između njih i Pravoslavnih Crkava. Prvi Sveistočni susret bio je u Adis Abebi (8. januara 1965), gdeje odlučeno da se formirajedna stalna komisija za koordiniranje koja se ponovo sastajala i sledećih godina. Inicijativom Ekumenskog Saveta crkava organizovano je niz neslužbenih konsultacija između pravoslavnih i orijentalnih teologa: u Arhusu, 1964; Bristolu, 1967; Ženevi, 1970; Adis Abebi, 1971. U toku ovih diskusija teolozi su razotkrili veliki zajednički hristološki temelj na kojem se može vaspostaviti jedinstvo između dveju zajednica Istočnih Crkava. Papa Pavle VI i papa Šenuda Š (Koptska Crkva) potpisali su 10. maja 1973. godine zajedničku izjavu kojom potvrđuju da njihove crkve imaju načelno isti tradicionalni temelj vere.

Они су јеретици.А ово сједињење је противканонско.Они морају по 95.правилу 7.Васељенског сабора да писмено се одрекну своје јереси и предају је анатеми.Па тек онда да буду примљени у православну Цркву.А не путем преговора.
Нема ту шта.По тој логици хришћани и муслимани признају Христа Једни као Бога,а други као пророка.Исто тако паписти и православни имају много тога заједничког,али их битне ствар раудвајају.

 

[Dе Sisti]

znam da je ovo sa zvanicnog sajta SPC, ali je onaj koji ga je postavio malo gresio u istorijskim cinjenicama

Koptska crkva ("kopt" znači "stari Egipćanin") ima poreklo u grupi pravoslavnih Egipćana koje je vodio patrijarh Dioskor I. On je podržao "monofizitstvo" na Saboru u Halkidonu (451) i odvojio se od melkitske grupe ("melkit" znači "carev pripadnik"), formirane od pravoslavnih Grka koji su prihvatili halkidonski dogmat.

Patrijarh Dioskor Aleksandrijski nije podrzao monofizitstvo u Halkidonu. On je opravdao Evtiha na "razbojnickom" saboru u Efesu 449.godine na osnovu Evtihovog ispovedanja jednosustnosti Hrista sa Njegovom Majkom, presvetom Bogorodicom. U Halkidonu je ponovo osudio Evtihovu jeres rekavsi da "Evtih, ako uci suprotno veri, ne samo da zasluzuje da bude osudjen, nego i spaljen".

Dioskor je u Halkidonu osudjen zbog remecenja crkvenog mira u Efesu 449.godine. Dioskor u Halkidonu nije osudjen zbog vere. Njegova osuda u Halkidonu je pravnicka, a ne bogoslovska.

 

[Samson2009]

jasno je da patrijarh Šenuda III najpre govori o gnomskoj volji kada kaze jedna volja, a potom izlaze i ispovedanje dve prirodne volje[/QUOTE.А гномска воља је самим тим као формулација је протвна православном учењу.Православно учење је следеће:"У Исусу Христу су две воље и два делања.Ова догма потиче прироно из ушења о томе,да се два природе у Исусу Христу не сливају и не претварају једна у другу."(Православно догматско Богослпвље,архиепископ Макарије,Београд 1898. године

 

[Dе Sisti]

Stvar kulminira na Halkidonskom saboru 451. godine kada Jermenska crkva odbacuje to učenje i prihvata da je Hristos imao samo jednu prirodu - božansku.

Mene iznenadjuje cinjenica kako se u vezi ove teme stalno prezvakavaju jedne te iste fraze, a pri tome se one uopste ne proveravaju, kao da je rec o nepromenljivim aksiomima. Autorka, inace jako lepe reportaze o Jermeniji, sasvim je ovlas ubacila jednu vrlo bitnu stavku kao da je rec o gotovoj cinjenici. kada je vec pisala o jermeniji, jermenskoj crkvi i njenom verovanju, mogla je da kontaktira nekog iz njihove crkve i da zamoli da joj objasne svoje verovanje. rekli bi joj ono sto sam postovao na prethodnoj strani a to je:DA JE GRESKA MISLITI DA JERMENI VERUJU DA ISUS IMA SAMO JEDNU, BOZANSKU PRIRODU

Dobila bi odgovor kao sto je rekao arhiepiskop Aram

појам „једна природа“ се користи у смислу „једна особа“ састављена из две природе.“


Ali meni se cini kao da postoji odsustvo volje da se jermeni, kopti i ostali dohalkidonci uopste i saslusaju... ko zeli da sazna, moze neposredno od njih da procita sta oni veruju. ko ne zeli da sazna, oslanjace se na prepisivane informacije, izvore iz pete ruke i sl...

LJUDSKI je i FER je da se o njihovoj veri informisemo od NJIH SAMIH. A posto smo mi Pravoslavni Hriscani, Hristova ljubav nas obavezuje, da je to minimum koji moramo pruziti.

 

[Dе Sisti]

jasno je da patrijarh Šenuda III najpre govori o gnomskoj volji kada kaze jedna volja, a potom izlaze i ispovedanje dve prirodne volje[/QUOTE.А гномска воља је самим тим као формулација је протвна православном учењу.Православно учење је следеће:"У Исусу Христу су две воље и два делања.Ова догма потиче прироно из ушења о томе,да се два природе у Исусу Христу не сливају и не претварају једна у другу."(Православно догматско Богослпвље,архиепископ Макарије,Београд 1898. године

Samsone, ne ispovedamo mi bilo kakve volje u Hristu vec kao sto kaze Oros Vere 6. Vaseljenskog Sabora:

"...И две природне воље или хтења, у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено, исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца..."

Procitaj i ono sto sam prethodno postovao. Videces da i sv.Jovan Damaskin, kao jedan od najvecih Pravoslavnih boogoslovskih autoriteta, pravi razliku izmedju prirodne volje (htenja) i gnomijske volje (htenja)

 

[eremita]

LJUDSKI je i FER je da se o njihovoj veri informisemo od NJIH SAMIH. A posto smo mi Pravoslavni Hriscani, Hristova ljubav nas obavezuje, da je to minimum koji moramo pruziti.

Ма ја знам једно - када сам разговарао са неким Коптима и Јерменима веома су нам блиски, просто осећаш са њима у друштву нешто препознатљиво, нешто веома позитивно, за разлику, рецимо од римокатолика од којих ми се диже коса на глави.

 

[Samson2009]

znam da je ovo sa zvanicnog sajta SPC, ali je onaj koji ga je postavio malo gresio u istorijskim cinjenicama


Patrijarh Dioskor Aleksandrijski nije podrzao monofizitstvo u Halkidonu. On je opravdao Evtiha na "razbojnickom" saboru u Efesu 449.godine na osnovu Evtihovog ispovedanja jednosustnosti Hrista sa Njegovom Majkom, presvetom Bogorodicom. U Halkidonu je ponovo osudio Evtihovu jeres rekavsi da "Evtih, ako uci suprotno veri, ne samo da zasluzuje da bude osudjen, nego i spaljen".

Dioskor je u Halkidonu osudjen zbog remecenja crkvenog mira u Efesu 449.godine. Dioskor u Halkidonu nije osudjen zbog vere. Njegova osuda u Halkidonu je pravnicka, a ne bogoslovska.

У 1.правилу пето шестог сабора Васељенског пише следеће:"таштомислећег Евтихија,који је учио да је велика Тајна нашег дела Спасења тек привидно извршена,а с Евтихијем заједно и Несторија и Диоскра,од којих онај је био заштитник и први борац за дељење,а овај сливење.....(Правила Православне Цркве с тумачењима,Нови Сад 1895.године).

 

[Dе Sisti]

Ма ја знам једно - када сам разговарао са неким Коптима и Јерменима веома су нам блиски, просто осећаш са њима у друштву нешто препознатљиво, нешто веома позитивно, за разлику, рецимо од римокатолика од којих ми се диже коса на глави.

to je zato sto nam je isti dozivljaj vere, sto nam je isti dozivljaj Hrista.
zato se lako prepoznajemo po duhu....

Pitao sam jednu prijateljicu Saru, Koptkinju, kako se oni krste i sta to simbolise.
I've noticed that it is covered with little crosses. And one additional question which is not related to the previous one: when you crossing yourself, how do you put your fingers and what does it simbolize? I'am asking this because I saw that Copts do it in same way as we do. Namely, thumb,forefinger and middle finger are joined together representing the Holy Trinity (three hypostases, one essence) and the other two fingers are paralelly put down to the palm representing that our Lord Jesus Christ is God and man at the same time.


Dobio sam odgovor:

Yes, we but three fingers together, symbolizing the Three Persons of the the Trinity and two fingers against our palm, representing Christ being both human and God. I believe you cross yourself from right to left, is that correct? Why?
We cross ourselves from left to right meaning Christ took the people on the left (in death) and put them to His right (life)..

Oni postavljaju prste isto kao i mi! Oni imaju istu simboliku krsnog znaka kao i mi!! Doduse krste se s leva na desno iz prethodno opisanog razloga.

 

[Samson2009]

Samsone, ne ispovedamo mi bilo kakve volje u Hristu vec kao sto kaze Oros Vere 6. Vaseljenskog Sabora:

"...И две природне воље или хтења, у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено, исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца..."

Procitaj i ono sto sam prethodno postovao. Videces da i sv.Jovan Damaskin, kao jedan od najvecih Pravoslavnih boogoslovskih autoriteta, pravi razliku izmedju prirodne volje (htenja) i gnomijske volje (htenja)

Погледај страницу са сајта Јерменске цркве.Који сам приложио
During the period following Chalcedon, those who rejected the council’s teaching made up a significant portion of the Christians in the Byzantine Empire. Today, however, they are greatly reduced in number. Some of these churches have existed for centuries in areas where there is a non-Christian majority, and more recently others have suffered from many decades of persecution by communist governments.

Because they denied Chalcedon’s definition of two natures in Christ, these Christians have often erroneously been called “monophysites,” from the Greek word meaning “one nature.” The group has also been referred to as “the Lesser Eastern churches,” “the Ancient Oriental churches,” “the Non-Chalcedonian churches,” or “the Pre-Chalcedonian churches.” Today it is widely recognized by theologians and church leaders on both sides that the christological differences between the Oriental Orthodox and those who accepted Chalcedon were only verbal, and that in fact both parties profess the same faith in Christ using different formulas.
http://www.cnewa.org/ecc-bodypg-us.aspx?eccpageID=4
Ту се неисповедају две природе.А ако желиш посети ту веб страницу па види да постоје линкови где има и линк за коптску цркву која је у пуним јединству са јерменима.И кад би се у неким стварима разликовали самим тим што су у литургијској заједници они онда исповедају потпуно исту ствар са јерменском црквом.

 

[Dе Sisti]

У 1.правилу пето шестог сабора Васељенског пише следеће:"таштомислећег Евтихија,који је учио да је велика Тајна нашег дела Спасења тек привидно извршена,а с Евтихијем заједно и Несторија и Диоскра,од којих онај је био заштитник и први борац за дељење,а овај сливење.....(Правила Православне Цркве с тумачењима,Нови Сад 1895.године).

1) Nadji mi u beleskama Halkidonskog Sabora mesto gde se vidi da je Dioskor osudjen zbog jeresi. Neces naci to mesto, zato sto ga NEMA.

2) Evo citata ucitelja Dohalkidonskih Crkava

Dioskor Aleksandrijski:

Сасвим добро знам, јер смо тако васпитани у вери, да је Он исти рођен од Оца као Бог и рођен од Марије као човек. (See Him walking on the sea as man, and Creator of the heavenly hosts as God); видимо Га како спава у чамцу као човек, а хода по води као Бог; видимо Га како је гладан као човек и како дарује храну као Бог; видимо Га како је жедан као човек и како даје пиће као Бог; видимо Га као човека каменованог од Јевреја, и као Бога слављеног од анђела; видимо га искушаваног као човека и као Бога када изгони демоне, и сл.”
izvor:[7] Sellers, R.V. The Council of Chalcedon p32. S.P.C.K. 1953

Бог Логос, једносуштан Оцу, због нашег спасења постао је у последња времена једносуштан људима у плоти, остајући при томе оно што је био пре.“[
izvor: [6] Sellers, R.V. The Council of Chalcedon p31. n1. S.P.C.K. 1953

Timotej Elur:

Будући да се деца састоје од крви и меса, Он је такође морао бити од крви и меса како би могао Својом смрћу уништити смрт... Он није примио природу од анђела, већ од семена Авраамовог! Било је потребно да се он поистовети са својом браћом у свему да би био милостив... Пошто је трпео страдања и био изложен искушавању, могао је да се поистовети са онима који су искушавани. ”
[8] Samuel, Fr V.C. The Council of Chalcedon Re-examined , p259. Xlibris2001

Нико ко жели да поштује Бога, неће желети да увреди Његово милосрђе, одбијањем да следи учења наших светих отаца, који су исповедали да је Господ наш Исус Христос постао једносуштан нама у плоти” [9] Samuel, Fr V.C. The Council of Chalcedon Re-examined , p258. Xlibris2001

Он је Тај који је од исте природе као и Отац, и исти Он је телом исте природе као и Марија, као ми.”
[10] Samuel, Fr V.C. The Council of Chalcedon Re-examined , p259. Xlibris2001

Свето Писмо нас учи да се Христос уподобио нама у свему, и да је постао потпуно исте природе као и ми, изузев греха. Он је натприродно рођен, не у обичајеној брачној заједници. Али ипак, Он је постао потпуни човек зачет у Марији Дјеви од стране Духа Светога, и Он Сам је наставио да буде Бог оваплоћен без икакве промене
[11] Samuel, Fr V.C. The Council of Chalcedon Re-examined , p260. Xlibris2001

Sevir Antiohijski

Када је учитељ (св. Кирило Александријски) исповедао једну природу оваплоћеног Бога Логоса , он је рекао да свака од двеју природа продужавају заједно своје постојање и након Оваплоћења, а под тим (продужавањем) се подразумева: у особеностима које припадају природи
[12] Torrance , Iain. Christology After Chalcedon p148. Canterbury Press. 1988


Чак и ако исповедамо да је Јединородни Син Божији, оваплоћени и учовечени, један, то не значи да је Он конфузан због тога, како то изгледа тим људима, нити је природа Логоса прешла у телесну (створену) природу, нити је телесна (створена) природа прешла у природу Логоса, већ су наставиле заједничко постојање свака у својим посебностима које припадају природама као таквима. На основу тога, неизрециво и неисказано јединство нама се показује као једна али, како сам већ рекао, Оваплоћена природа Сина.
[14] Torrance , Iain. Christology After Chalcedon p148. Canterbury Press. 1988


Ukoliko jos treba citata, navescu ih...

 

[Samson2009]

Ја сам теби оставио веб страницу.Да ли си је прочитао?Пусти то што си сад написао.Једино ако незнаш енглески.Онда поштено кажи.

 

[Dе Sisti]

Ту се неисповедају две природе.А ако желиш посети ту веб страницу па види да постоје линкови где има и линк за коптску цркву која је у пуним јединству са јерменима.И кад би се у неким стварима разликовали самим тим што су у литургијској заједници они онда исповедају потпуно исту ствар са јерменском црквом.

Dobro brate Samsone:

Postavio sam ti sta je rekao ARHIEPISKOP jermenske crkve Aram Kesisian o tome sta oni ppodrazumevaju pod pojmom "jedna ovaplocena priroda Boga Logosa" (na grckom: mia fisis ton Teu Logu sesarkomeni)

Covek lepo kaze (PONAVLJAM po treci put):

појам „једна природа“ се користи у смислу „једна особа“ састављена из две природе.“

Sta ovde nije jasno???

I da li ti je poznata razlika izmedju pojmova "MONO" i "MIA". jer oni kazu MIA FISIS a ne MONI FISIS

 

[Samson2009]

1) Nadji mi u beleskama Halkidonskog Sabora mesto gde se vidi da je Dioskor osudjen zbog jeresi. Neces naci to mesto, zato sto ga NEMA.

2) Evo citata ucitelja Dohalkidonskih Crkava

Dioskor Aleksandrijski:

Сасвим добро знам, јер смо тако васпитани у вери, да је Он исти рођен од Оца као Бог и рођен од Марије као човек. (See Him walking on the sea as man, and Creator of the heavenly hosts as God); видимо Га како спава у чамцу као човек, а хода по води као Бог; видимо Га како је гладан као човек и како дарује храну као Бог; видимо Га како је жедан као човек и како даје пиће као Бог; видимо Га као човека каменованог од Јевреја, и као Бога слављеног од анђела; видимо га искушаваног као човека и као Бога када изгони демоне, и сл.”
izvor:[7] Sellers, R.V. The Council of Chalcedon p32. S.P.C.K. 1953


...

Али ту се непориче сливање природе само пише да је имао пројављивања обе.

 

[Samson2009]

Dobro brate Samsone:

Postavio sam ti sta je rekao ARHIEPISKOP jermenske crkve Aram Kesisian o tome sta oni ppodrazumevaju pod pojmom "jedna ovaplocena priroda Boga Logosa" (na grckom: mia fisis ton Teu Logu sesarkomeni)

Covek lepo kaze (PONAVLJAM po treci put):

појам „једна природа“ се користи у смислу „једна особа“ састављена из две природе.“

Sta ovde nije jasno???

I da li ti je poznata razlika izmedju pojmova "MONO" i "MIA". jer oni kazu MIA FISIS a ne MONI FISIS

А каквог сједињења?

 

[Samson2009]

Ја ти поново дајем на увид веб страну јерменмске цркве где пише њухоиво званично исповедање.
During the period following Chalcedon, those who rejected the council’s teaching made up a significant portion of the Christians in the Byzantine Empire. Today, however, they are greatly reduced in number. Some of these churches have existed for centuries in areas where there is a non-Christian majority, and more recently others have suffered from many decades of persecution by communist governments.

Because they denied Chalcedon’s definition of two natures in Christ, these Christians have often erroneously been called “monophysites,” from the Greek word meaning “one nature.” The group has also been referred to as “the Lesser Eastern churches,” “the Ancient Oriental churches,” “the Non-Chalcedonian churches,” or “the Pre-Chalcedonian churches.” Today it is widely recognized by theologians and church leaders on both sides that the christological differences between the Oriental Orthodox and those who accepted Chalcedon were only verbal, and that in fact both parties profess the same faith in Christ using different formulas
http://www.cnewa.org/ecc-bodypg-us.aspx?eccpageID=4
Јел хоћеш да кажеш да измишљам?А ако и тамо има теолога који мисле слично као православни то ништа неумањује чињеницу да су јеретици.Да познајеш еклисиологију и канонско право не би писао све ове ствари.Дај бре неигнориши ово што сам приложио.

 

[Dе Sisti]

Evo, razmotricu stavku po stavku clanka koji si postovao:

The term “Oriental Orthodox churches” is now generally used to describe a group of six ancient eastern churches. Although they are in communion with one another, each is fully independent and possesses many distinctive traditions.

Ovo je sasvim ok.

The common element among these churches is their rejection of the christological definition of the Council of Chalcedon (451), which asserted that Christ is one person in two natures, undivided and unconfused. For them, to say that Christ has two natures was to overemphasize the duality in Christ and to compromise the unity of his person. Yet they reject the classical monophysite position of Eutyches, who held that Christ’s humanity was absorbed into his single divine nature. They prefer the formula of St. Cyril of Alexandria, who spoke of “the one incarnate nature of the Word of God”

Tacno je da su odbacili Halkidonsku Hristolosku definiciju. Navodi se i razlog zasto su to uradili: prenaglasavnje dualnosti tj. dvojnosti u Hristu. Halkidonska definicija vere cinila im se kao nestorijanska koja kaze da u Hristu obitavaju dve ipostasi i dve licnosti: covek Isus i Bog Logos, cime se ugrozava Hristos kao jedna licnost. U ovom pasusu se jasno kaze da oni nisu otisli u drugu krajnost i prihvatili Evtihovo monofizitsko ispovedanje vere da je ljudska priroda apsorbovana od strane bozanske, tj. da se utopila u njoj.

Dalje, u pasusu se kaze da je osnova njihove Hristologije formula Kirila, patrijarha Aleksandrijskog. Da podsetim Kirilo Aleksandrijski je svetitelj i u Pravoslavnoj Crkvi i jedan od najvecih ucitelja Pravoslavne Crkve i njegova definicija vere je utkana u III Vaseljenski sabor. Pod izrazom "the one incarnate nature of the Word of God" Kirilo podrazumeva jednu osobu iz dve prirode. tj. Hrista koji je i Bog i covek u isto vreme.

During the period following Chalcedon, those who rejected the council’s teaching made up a significant portion of the Christians in the Byzantine Empire. Today, however, they are greatly reduced in number. Some of these churches have existed for centuries in areas where there is a non-Christian majority, and more recently others have suffered from many decades of persecution by communist governments.

ovo je ok. nemam drugi komentar

Because they denied Chalcedon’s definition of two natures in Christ, these Christians have often erroneously been called “monophysites,” from the Greek word meaning “one nature.” The group has also been referred to as “the Lesser Eastern churches,” “the Ancient Oriental churches,” “the Non-Chalcedonian churches,” or “the Pre-Chalcedonian churches.” Today it is widely recognized by theologians and church leaders on both sides that the christological differences between the Oriental Orthodox and those who accepted Chalcedon were only verbal, and that in fact both parties profess the same faith in Christ using different formulas.

Dohalkidonci ispovedaju MIA FISIS a ne MONI FISIS, tako da je pogresno nazivati ih monofizitima. To je ono sto se zeli reci ovim pasusom. I na kraju pasusa je kratak osvrt na cinjenicu da je u dosadasnjem dijalogu Pravoslavnih sa Dohaldoncima se doslodo zakljucka da obe strane ispovedaju ISTU VERU ali DRUGACIJIM recima


Treba li jos neki komentar u vezi ovog clanka?