ево да ти баш испричам. било је то негде у рану јесен после Госпојине, али у оним планинама зима пре стиже, па је тад већ било прилично хладно иако сам се добро обукао и загрејао прешачећи, јер до манастира Давидовице није било пута. дођем ја тамо, црква затворена, никога нема. направим неколико слика и седнем на пропланку да се одморим, разгледајући камене темеље некадањег комплекса зграда које су окруживале цркву. таман устанем да кренем назад, кад путићем уз поток иде једна старица са кравом, која лагано пасе а жена је чува. сачекам да она приђе, назовем јој Бога и заподенем разговор. немаш појма како је питом и диван тај наш прост сељачки народ

увек волим с њима да причам, јер од њих више научим него од оних који за себе мисле да су просвећени. а старица у гуменим опанцима и босим ногама, на њој нека стара сукња и блуза, види се да је врло сиромашна. сазнам да нема деце и живи сама. отприлике та крава и можда која кокошка је све што има. кад смо се поздравили ја се машим за новчаник да јој дам који динар. а она ме ухвати за руку и на то каже нешто што је мене потпуно поразило: ''немој сине.. хвала ти, ал имам ја довољно, не треба ми. дај некоме коме треба.'' није то рекла зато што се нашла увређена мојим гестом, него зато што је тако стварно мислила.
према томе, Патријарх Павле је свуда око нас. само треба гледати, али да би видео Јерох, мораш отворити то своје отврдло срце.