Комунистички фалсификати

Koča · 27.12.2010. u 21:30

Predgovor knjige Falsifikati komunisticke istorije

Предговор

Свака тоталитарна идеологија има свој поглед на свет, који се пружа паралелно у односу на стварност. Тај поглед је фикција, у коју неки верују, а неки не, али се мало ко усуђује да је доведе у сумњу, због сурове одмазде. И за најмања одступања од догме, испаштали су и високи функционери Комунистичке патрије.
Извор комунистичког паралелног погледа на свет чине дела твораца ове идеологије, Маркса и Енгелса. На југословенске комунисте највише је утицао Стаљин, тадашњи шеф ''прве земље социјализма'', њихов узор и наредбодавац.
Паралелни поглед на свет подразумева посебну терминологију. У Стаљиново доба кључни постаје термин ''народ'', за разлику од Маркса и Енглеса, који су стављали акценат на ''радничку класу''. Потоњи термин није заборављен, али радника је, напросто, било премало. Зато су комунисти користили реч ''народ'' где год је то било могуће: народна власт, народни суд, народни одбор, народна милиција, народна армија, народна имовина, народни непријатељи, народни борци, народни хероји, народноослободилачка борба...
Тако је у комунистичкој фикцији све било за народ и због народа, док су у стварности под овим терминима они заправо мислили на себе. Тиме се аутоматски створила потреба за стварање додирних тачака између фикције и реалности. Те додирне тачке су управо фалсификати, не само историје, већ и савремених догађаја. Јер, као и у историјским уџбеницима, они су жртвовали истину и у медијима, тј. у извештајима о свакодневним дешавањима.

За Други светски рат у Југославији комунистичка фикција састоји се у основи у следећем:
- Априла 1941. године Краљевина је капитулирала.
- У службу окупатора стављају се и делови војске који су избегли заробљавање и грађанске политичке странке.
- Комунистичка партија Југославије позива народ на устанак.
- Народ се одазива позиву КПЈ.
- КПЈ ствара ''Народноослободилачку војску''.
- ''Народноослободилачка војска'' доноси слободу.
- Помоћ Совјетског Савеза у ''ослобођењу'' била је минимална, а западних сила никаква.

У стварности, дешавало се нешто сасвим друго:
- Краљевина није капитулирала, већ су комунисти усвојили саопштење нациста о томе. Чим су чули за то саопштење, краљ и влада изјавили су да настављају рат на страни Западних савезника до коначне победе. У то доба нацисти и комунисти били су у савезу.
- Југословенска војска је продужила отпор и управо против ње, а не против својих савезника нациста, комунисти издају прва ратна саопштења.
- КПЈ није имала услова да позове народ на устанак. После раскида пакта са нацистима, комунисти су издали летке о устанку, али ти леци доспели су до занемарљивог процента становништва.
- Народ је до краја рата у већини остао уз странке за које је гласао пре рата. У Словенији то су били клерикалци (Словеначка народна странка), у Хрватској Хрватска сељачка странка, док су у српском бирачком телу доминирали радикали, демократе и земљорадници.
- Према Уставу Краљевине, НОВ је заправо била пета колона.
- Термини ''слобода'' и ''комунизам'' употребљени заједно чине логички апсурд, јер комунисти укидају сваку слободу коју је могуће укинути: слободу говора, чак и мишљења, слободу изражавања, удруживања, привређивања, вероисповести, итд. Када је реч о борби против страних агресора, појавом комуниста она је ометена и продужена. Без њих, рат на Балкану завршио би се ујесен 1944. године, када је намачка Команда Југоистока понудила предају, али само четницима и Западним савезницима.
- Стаљин је послао у Србији преко 400.000 својих војника, плус комплетну бугарску и део албанске војске. У то доба у Србији се налазило свега 40.000 југословенских партизана. До таквог исхода рата довела је политика западних сила.
У неким бившим социјалистичким земљама, комунистички паралелни поглед на свет данас се и званично сматра пропагандом, и то пропагандом кажњивом по закону. У Пољској се, на пример, поред нацизма и комунизам третира као злочиначка идеологија. Негирање злочина комуниста и нациста, као и пропагирање ових идеологија, према пољским законима представља кривично дело, кажњиво до три године затвора. Сенат Скупштине Републике Чешке усвојио је Прашку декларацију, називајући нацизам и комунизам ''највећим несрећама које су погодиле 20. век''. Резолуцију о осуди злочина комуниста усвојио је и Савет Европе.
Од појаве ''Црне књиге комунизма'', коју је у освит новог миленијума објавила група француских историчара и социолога, и која је преведена на многе језике, превладало је мишљење да су комунистички злочини у 20. веку били знатно већи чак и од нацистичких.
У Србији, ови процеси се одвијају спорије, из разлога које није прикладно наводити на овом месту, али који дају инспирацију за објављивање оваквих књига.

У Крагујевцу, Аутор
3. октобра 2010. године

Ненад · 29.12.2010. u 16:57

На Кочину молбу и овде ћу поставити пост који сам оставио на тему о рехабилитацији Драже, а који још употпуњује ову тему.

Прво фалсификовано писмо.
http://picturepush.com/public/4753661
Из књиге Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом, страна 97

Друго фалсификовано писмо.
http://picturepush.com/public/4758507
Из 14. тома Зборника докумената, књига 4 стр.991(мислим да је, али нисам сигуран, можда сам погрешио). Као што видимо, писмо сада има 2 странице, последњи пасус је на другој страни итд.

Докази да су писма фалсификована.

1. Исти текст, али је у једној верзији на једној а у другој на 2 странице.
2. Последњи пасус је на другој страни.
3. Натпис Врховна команда је нестао.
4. немају карактеристичан меморандум Врховне команде
5. немају печат Врховне команде
6. немају заведен број

Потврда комунистичке комичности у лажима.

sabljar · 29.12.2010. u 17:28

Друго фалсификовано писмо.
http://picturepush.com/public/4758507
Из 14. тома Зборника докумената, књига 4 стр.991(мислим да је, али нисам сигуран, можда сам погрешио). Као што видимо, писмо сада има 2 странице, последњи пасус је на другој страни итд.

kakvu garantiju ti dajes da to nije cetnicki falsifikat originala, radjen za ovu priliku ?

sabljar · 29.12.2010. u 17:35

Ненад · 30.12.2010. u 10:04

Е овако. Да се позабавимо сада још једним комуњарским фалсификатом-како су комунисти покушај придобијања Мачека фалсификовали као преговоре са Павелићем.

Коришћена литература:
Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 15 том, поглавља Надмудривање са Мачеком и Тумачења одласка делегације у Загреб.

За почетак да се позабавимо писмима.

...У литератури је већ доказано да су оба писма од 15.4.1945. фалсификати начињени за потребе процеса одржаног лета наредне године. То се види већ на осн. порекла писама. Једини правник у експертској групи за припрему оптужнице против Драже Јоспи Хрнчевић питао је тужиоца Милоша Минића да ли су писма нађена у заробљеној четничкој, Степинчевој, Павелићевој или ма којој другој архиви. Минић је одговорио одречно, али је писма оставио. 52)
Дража је на процесу рекао да писма нису његова, нити да су писана по његовим инструкцијама. ,,Потпис може да буде мој'' додао је док је бранилац Ђоновић показао суду један документ ,,на коме је Михаиловићев потпис невероватно сличан али ипак фалсификован.'' И тужилац и суд признали су да је потпис који је показао Ђоновић фалсификован ,,како би избегли анализу других, или елиминисали доказну вредност свих бланко потписа. 53). Била је наиме пракса да Дража шаље бланко потписе у великом броју, нарочито удаљеним јединицама за потребе унапређивања, давања пуномоћја, овлашћења итд.

Други докази да су фалсификована.

Наиме, у стенографским белешкама са суђења (страна 97) факсимил писма Степинцу објављен је на једној страни, док је 39 година касније, у зборнику четничких докумената (том 4, страна 991), факсимил објављен на две странице. У овој другој верзији разликују се места адресе и датума, као и последњег пасуса, који је сада прешао на другу страну, и натписа ''Врховна команда''. Дакле, исто писмо написали су два пута, па су најпре заборавили да униште једно, а потом и да су већ објавили оно друго. А оба писма немају карактеристичан меморандум Врховне команде, печат, ни број под којим су заведена(као ни писмо Брашићу). У писмима Степинцу Дражу су потписали као ''генерала'', док се он увек потписивао као ''ђенерал''. 54) Фалсификатор је и у овом случају био Хрват, јер је у писму Степинцу остало неколико кроатизама: ''Комунистички вал'', ''Хрватскога простора'', ''Задатцима'', ''А напосе хрватскога народа''...55) У оба писма фалсификатор није погодио Дражин стил, а има и доста неписмених реченица попут ове:,,са своје стране ја изражавам своју наду...''Писмо Брашићу има и грешку у обраћању ,,срдачно вас поздравља ваш ђенерал Драг. М. Михаиловић.'' Наиме, испод Ваш не потписује се титула већ само име. Дражи као школованом официру и дипломати такве грешке се нису дешавале.56)
Али шта је најбитније што само потврђује да су писма фалсификована?
Немање предисторије писама, коју видимо у примеру покушаја придобијања мачековаца и домобрана. Примера ради, ево шта Дража пише генералу Парацу:
,,Настаните на придобијење официрског кора...Мило ми је што сте успоставили везу са мачековцима...Препоручите мачековцима интензивнији рад на терену, јер и по нашем мишљењу испуштају ситуацију из руку...'' 47) Таквих Дражиних наредби за Павелића и Степинца нема.
Дакле, чињеница је да су писма фалсификована.

Довољно је само погледати фотографије писама која су већ окачена као довољан доказ фалсификата.

Ненад · 30.12.2010. u 10:43

Идемо даље.
Наиме, комунисти тврде да је Дража Павелићу послао Владимира Предавеца, Ранка Брашића(не Јанко!), и генерала Светислава Ђукића(не Светомир!).
Шта је у свему овоме тачно?
Тачно је следеће: фебруара 1945. одлучено је да се у Загреб пошаље Владимир Предавец, а у Љубљану Богдан Бојкић, са лажним ллегитимацијама, писменим овлашћењима и писмом за Мачека.(тада им није успело да се пребаце на хрватску територију.) Ранко Брашић је марта 1945. од Драже добио овлашћење преговора са ХСС-ом и домобранима у Загребу, са упозорењем да се пази да не буде ликвидиран од усташа јер је био препознатљив по флеци на лицу.51)
Е сад ћемо да видимо како је Предавец прешао на хрватску територију и отишао у Загреб у његовом писму Живку Топаловићу лета 1945. (са њим је Дража послао и генерала Ђукића):
,,Прилика се за то(прелазак) пружила изненада. 15.4. о.год. усташе су у околини Брода изазвале сукоб са одредима ЈВУО који је имао врло тешке последице за домаће становништво. На иницијативу католичког свећеника др Марка из једног села код Дубочца дошло је са мјесним властима до разговора о томе како да се избјегне пролијевање крви и уништавање имовине цивилног становништва до чега нам је нарочито стало јер је пријетила опасност да се поново оживи српско-хрватски сукоб на терену, од чега би наравно само партизани имали користи. У тим разговорима учествовао је и вел. жупан из Брода који није био усташки расположен, др Урурмовић. Разговарао сам са њим изм. осталога и о потреби контакта изм. Д.М. и др Мачека и он је обећао да ће настојати да ми ту везу омогући. Од ген. Михаиловића и ЦНК добио сам тада 16.4. о.год. нове пуномоћи које сам вам већ показао и вратио се у Брод др Урумовићу који је у међувремену разговарао са својим познаницима у Загребу и добио од њих обећање да ће ми омогућити да одем код др Мачека и да са њим разговарам. О писму које носим разуме се да ни тада ни касније усташама нисам ништа рекао.
Упозорен сам од др Урумовића да он не зна тачно преко кога ће та веза ићи али да у том погледу не смем имати никаквих скрупула. Тај сам услов на своју руку прихватио и дао се превести у Загеб где сам на врло фин начин стављен под контролу војног редарства и одведен др Павелићу. Он је већ био о цијелој ствари обавијештен и покушао је увјеравати како се споразум треба са њим правити.''49).
Пре него што наставим са писмом, рећи ћу да оно обара сва Павелићева писанија о ономе што му је Предавец рекао. Пре тога да се подсетимо шта је према Павелићу рекао Предавец: Као убеђени Југословен приступио сам четницима...Тако је било до пре неколико мјесеци када се састао конгрес кога је ген. Михаиловић сазвао у својству члана југословенске владе, те му и предсједавао...Након довршеног конгреса, позвао ме је ген. Михаиловић и саобћио ми да се више не води борба за Југославију него само за Краљевину Србију и да се нема више ни након побједе савезника успоставити Југославија него обновити Краљевина Србија. Затим је додао да услед тога престаје и моја функција у његовом главном стожеру као Хрвата...''59)
Итд, итд. Ту ни једна ставка није тачна:
1. конгрес се састао 27.1.1944.
2. председавао је др Живко Топаловић
3. Предавец је учествовао па Дража није морао да му преноси закључке.
4. Закључено је да се обнови југословенска краљевина.
5. Предавец је одлучен да представља Хрвате, јер они једини нису довели никога на Конгрес.
6. Предавец је имао пуну слободу кретања.
7. Предавец није иступио из покрета.
Све то значи да је Павелић лажов.
Наставак Предавчевог писма:
Ја у том погледу нисам имао никаквих овлашћења па према томе у те преговоре нисам ни могао ући. Тражио сам од њега само то да одобри контакт са др Мачеком. Он том приликом није дао никакав одговор него ме је вратио опет војном редарству. Након неколико дана поднио сам му у заједници са г. Ранком Брашићем (који је од већ раније био у Загребу) писмен захтјев да нам везу одобри да јући му једно оббразложење са свим могућим обзирима. Негде послије 20.4. он је коначно одобрио да можемо поћи до г. др Мачека. Тада се међутим супротставила једна нова препрека: др Мачек је одбио да нас прими(вјеројатно сумњајући у исправност такве везе.) Након тога није нам преостало ништа него да др Мачеку поново поднесемо писмени меморандум у коме смо настојали да му објаснимо став Д.М. и ЦНК уколико је то било могуће обзиром на чињеницу да је писмо ишло преко потпуно непоузданих људи. Ја сам у међувремену затражио од војног редарства да ме према датој ријечи и обећању од др Урумовића пусти да одем у Љубљану...То је сва истина о неким преговорима са Антом Павелићем. Ко год тврди нешто више од тога или чак иде тако далеко да претпоставља и закључивање неког споразума, чини то или из необавештености или злонамјерности.''

Ненад · 30.12.2010. u 11:25

Е сад да видимо о Брашићу и генералу Ђукићу.

Саме усташе не помињу сарадњу са четницима, већ говоре да је Дража послао молбу да пропусте његове јединице у Италију. И о томе Павелић пише да је одобрио пролажење четника кроз Хрватску. Наравно, Дражине јединице нису проведене кроз Хрватску. Павелић је вероватно по том питању помешао Дражине и Ђуришићеве људе, који су заиста прошли кроз НДХ.
Што се тиче генерала Ђукића, он је био на лошем гласу. Примера ради, ево шта је писао начелник штаба Северних покрајина Петра Чолак-Антић:,,...Болесно амбициозна, смешан и опасан, проба на свим странама само да замаже прљљаве трагове из рата...Даје врло ружну слику о целом покрету...Молим одредите га само и искључиво за бугарско питање на место Драшкића(пензионисани генерал Панта Драшкић) а даље од народа и пара, те разрешити свих садањих и видети за њега картотаку Жаркову за 1942.(потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, водио досије о генералу Ђукићу).'' 62) Постоји још неколико сличних дијаграма, па је зато исти коришћен само за питање бугарских велчевиста и касније мачековаца.
Генерал Ђукић је објавио 2 чланка у Буенос Аиресу, под насловима ,,Из шуме у емиграцију.'' Љотићевски историчар Карапанџић их је цитирао, али је прескочио део који каже да се генерал Ђукић изненадио када је код Павелића видео Брашића, јер тако Карапанџићева и комунистичка прича о делегатима за преговоре са Павелићем не важе. Наиме, љотићевци тврде да је Брашић био стална веза Драже и Павелића, а да су Предавец и Ђукић послати за преговоре, док су према комунистима делегати за преговоре били Брашић и Ђукић. То је запазио др Радоје Вукчевић па је написао:,, За Михаиловићеву судбину Ђукићеви наводи нису важни, јер су обелодањени годинама после суђења и извршења смртне казне. Али су важни у једној чињеници која из темеља обара комунистичкје доказе о 2 делегата за преговоре са Павелићем. Кад би било који од делегата заиста долазио од Михаиловића с његовим овлашћењем, они се не би могли чудити откуд овај други, кад сусе код Павелића срели, јер би знали да су двојица, те би ту заједно и дошли или би им то Михаиловић саопштио ради усклађивања и мандата мисије''64)
Ђукић каже како му је Дража поверио да ухвати везу са Савезницима и да уз пут пролазећи кроз Загреб испита могућност сарадње са Павелићевим јединицама. Међутим, касније када набраја задатке каже да му је задатак бр. 1 био да обезбеди пролазак четника кроз НДХ. 65) Опет, та верзија не иде ни комунистима у прилог јер се они у њиховој верзији заробљавања Драже хвале да су већ тада убедили Дражу да остане у земљи уместо да иде у иностранство(а Дража како знамо, није ни намеравао да иде у иностранство). Све у свему, због тих противречности и контрадикција, (типа како прво наводи да му је Дража наредио да ухвати истовремено везу и са Савезницима и са усташама, а онда касније говори како му је први задатак био да обезбеди пролаз Дражиним јединицама), као и због докумената из раније периода, његови записи се не могу узети за озбиљно.

Што се тиче Брашића, др Радоје Вукчевић сматра да се он представио као Дражин делегат за преговоре са Павелићем(ако се тако представио, што баш и није сигурно имајући у виду неистине које је Павелић изнео о Предавецу), да би се домогао Италије. Ова верзија има додуше неког смисла, с обзиром на то како се он домогао Италије, што је описао војвода Јевђевић:,,...У том легендарном походу(пробијање кроз комунисте преко Алпа Караванки), наши борци су успели да ухвате и целу Павелићеву владу која је бежала са усташким јединицама. Од тог корпуса живих је у емиграцији још око 700 људи и СВИ СУ ОНИ ЖИВИ СВЕДОЦИ(у оригиналу великим словима) овог што ћемо сад да саопштимо. Кад су наши авизирани да долази усташка колона...спремили су заседу усташама. Кад су наишле усташке трупе у предводници...налазио се је онај ист Ранко Брашић. Кад су наши опколили усташе и ови бацили оружје, издвојио се и рекао да је он Дражин командант, да је направљен споразум са усташама и да он у име Драже забрањује да икоме буде скинута длака са главе. Наш ком. официр по професији, кад је видео фалсификовану пуномоћ, разоружао је усташе и пустио их да прођу. Тако је Ранко Брашић спасао целу Павелићеву владу од смрти и сад тај бедник комеморира Дражу...''66)

У Клисолдовој верзији коју Карапанџић такође саопштава Павелић је само дао дозволу проласка, али није прихватио сарадњу итд, у Бајтовој верзији су Рачић и Недић ишли да преговарају са Лером о предаји Немаца четницима, али је његов начелник штаба одбио преговоре итд. За ове тврдње документованих покрића нема осим Дражиних изјава у Озниним подрумима, за које је питање да ли су верно пренете, да ли су дате и под којим околностима итд.

Ненад · 30.12.2010. u 11:36

Према томе догађаји су се одвијали овако.

1. 19.2.1945. на седници ЦНК долучено је да се у Љубљану пошаље Богдан Бојкић, а у Загреб Владимир Предавец ради ступања у везу са Мачеком и словеначким клерикалцима.
2. Марта 1945. Брашић добија овлашћење за преговоре са ХСС-ом и домобранима у Загребу и одлази у исти.
3. Априла 1945. као чланови делегације за преговоре са Мачеком одлазе Предавец и генерал Ђукић.
4. Предавец, Ђукић и Брашић бивају спроведени код Павелића.
5. Мачек одбија преговоре.
6. Ако је Ђукић заиста тражио пропуштање четника кроз Италију, то је могло бити само ради заваравања трага, јер су четници увелико марширали ка Србији, а вести од Ђукића никада нису нис стигле.
7. Брашић фалсификује Дражино пуномоћје за преговоре са усташама да би се тако домогао емиграције(као што сам горе објаснио наводно Дражино писмо Брашићу је фалсификовано, што опет оставља могућност да га је исти фалсификовао).
8. Предавец бива пуштен из затвора неколико дана пре него што усташе напуштају Загреб, у Љубљану стиже 2.5.1945.

Ненад · 30.12.2010. u 11:44

Самарџић користи следеће изворе.

47. ВА, ЧА. К-297, рег.бр.25/1
49. Књижевни лист, 1.12.2007.
52. Рат и мир ђенерала, 364, према мемоарима Јосипа Хрнчевића ,,Свједочанства.''
53. Радоје Вукчевић, На страшном суду, 124-5
54. Иста књига као под 52, 365.
55. Зборник докумената, том 14, књига 4, 989-0
56. Иста књига као под 53, 127.
59. Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији1941-45, 436.
62. ВА, ЧА, К-277, рег.бр.2/1
64. Исто као 53.
65. Исто као 59, 437-8
66. Војвода Доброслав Јевђевић, У служби српском народу, 173.

Ненад · 30.12.2010. u 14:18

sabljar:
kakvu garantiju ti dajes da to nije cetnicki falsifikat originala, radjen za ovu priliku ?

И ово ти је четнички фалсификат? После Илића, Скока, Лековића, генерала Николића итд.?
А да сад сам се сетио, то јесте четнички фалсификат, ипак Зборник има само 5 томова, као што си нам презентовао онај пут. :hahaha:

sabljar · 30.12.2010. u 16:54

Саме усташе не помињу сарадњу са четницима, већ говоре да је Дража послао молбу да пропусте његове јединице у Италију. И о томе Павелић пише да је одобрио пролажење четника кроз Хрватску. Наравно, Дражине јединице нису проведене кроз Хрватску. Павелић је вероватно по том питању помешао Дражине и Ђуришићеве људе, који су заиста прошли кроз НДХ.

...............ovome stvarno ne treba nikakav komentar . sve si sam rekao
Za Djurisica znamo kako je zavrsio, a sto se tice ovog drugog;"molbe"

Već nekoliko mjeseci Mihailović je živo želio surađivati sa snagama hrvatske marionetske države »jer je zajednički cilj bio uništenje komunista.«63 Poslao je svog emisara, advokata dra Janka Brašića, ne samo dru Paveliću, poglavniku hrvatske marionetske države, već i poglavaru katoličke crkve u Hrvatskoj, nadbiskupu Alojziju Stepincu, a također i dru Mačeku, vođi Hrvatske seljačke stranke, koji se pasivno protivio kvislinškoj vladi.64 Pavelić je Brašiću dao određenu količinu lijekova protiv tifusa, koji je bio raširen među četničkim trupama u Bosni. Izgleda da je osim dra Brašića i četnički major Žika Andrić imao tokom posljednjih mjeseci rata neku vrstu stalnog dodira s vojnim vlastima NDH u Zagrebu.65 Konačno je Mihailović sredinom aprila 1945. poslao generala Svetomira Đukića, navodno u misiju da uspostavi kontakt sa savezničkim armijama koje su napredovale u sjevernoj Italiji, ali da istovremeno na prolazu kroz Zagreb vidi Pavelića i raspravi s njim mogućnost suradnje između četničkih i hrvatskih kvislinških trupa, te da od njega dobije niz ustupaka. Da pomogne Đukićeve napore u Zagrebu, Mihailović je s njim poslao Vladimira Predaveca, koji je već duže vrijeme bio član četničkog Centralnog komiteta. Đukić je praćen Predavecem, te Brašićem i Andrićem, imao dva sastanka s Pavelićem, 17. i 22. aprila. Na njima je tražio slijedeće: oslobađanje četničke bolnice i onih koji su bili u njoj, a koje su ustaše zarobili na planini Vučjak; puštanje 1200 srpskih civilnih lica koje su ustaše zarobili i držali u Šamcu; lijekove, municiju i hranu za četnike, te slobodan prolaz četničkih trupa kroz NDH na putu u Sloveniju (ali bez Mihailovića koji će ostati u planinama).66 Ovaj posljednji zahtjev, slobodan prolaz preko teritorija NDH, očito je trebao zavesti ustaške vlasti (a još više jedinice Jugoslavenske armije, čiji su obavještajni izvori u Zagrebu sigurno radili efikasno) da pomisle kako Mihailović namjerava poslati svoje snage u Sloveniju, a ne u Srbiju.

61 Kostić, str. 250.

62 Ibid, str. 259 - 267.

63 Vidi izvještaj njemačkog opunomoćenog generala za Hrvatsku od 24. decembra 1944, u kojem se poziva na izjavu jednog svog pouzdanog agenta. Mikrofilm br. T-311, rola 196, snimak 427.

64 Iako je Mihailović na svom suđenju izjavio da je Brašić bio opunomoćen samo za kontakt s predstavnicima Hrvatske seljačke stranke, dokazano je da je Brašić također vidio Pavelića i Stepinca. Vidi The Trial of Dra%a Mihailović, str. 289 - 296, 453 - 456. Dru Brašiću, koji je tada živio u New Yorku, pisao sam 26. aprila 1972. i pitao ga da li je nešto napisao o svojoj aktivnosti kao čovjek za vezu između Mihailovića i Pavelića, a ako nije, da li bi bio ljubazan da odgovori na niz pitanja o tome. U svom odgovoru od 6. maja 1972. dr Brašić je rekao da do sada nije napisao ništa meritorno o svojoj »nacionalno-političkoj delatnosti iz vremena drugog svetskog rata«, jer da u načelu vjeruje kako memoare i slične spise treba objaviti tek pedeset godina nakon događaja koje opisuju. S tog razloga također nije bio voljan odgovoriti na bilo koje pitanje o svojoj aktivnosti tokom rata. Dr Brašić je umro 22. novembra iste godine. Treba zabilježiti da su već 1943. godine predstavnici Mihailovića i Hrvatske seljačke stranke (koju su podržavali mnogi domobranski oficiri) poveli diskusiju o budućnosti Jugoslavije. Do sporazuma međutim nije došlo jer HSS nije htjela priznati Mihailovića kao glavnog komandanta svih jugoslavenskih snaga, uključujući i domobrane, a Mihailović se nije htio složiti s time da se odrekne onih četničkih grupa koje su bile odgovorne za masovni teror nad hrvatskim stanovništvom. Ova informacija potječe od domobranskog pukovnika Ivana Babića, kome su u januaru 1944. visoke vojne vlasti NDH pomogle da pobjegne u Italiju kako bi uspostavio kontakt sa savezničkim snagama u ime domobranske vojske i HSS. Vidi F. O. 371/44245, R 1040/8/92 i F. O. 371/44249, R 3364/8/92. Krajem 1944. su se i neke domobranske jedinice u Bosni, konkretno one smještene u Varešu i Zenici, očito pokušale nekako približiti Mihailoviću, stavljajući mu u izgled priznanje njegove vrhovne komande. Vidi npr. Mihailovićevo pismo od 29. novembra 1944. domobranskom komandantu Vareša Mati Matićeviću, u The Trial of Draža Mihailović, str. 218 i mikrofilm br. T-501, rola 257, snimci 1077 - 1078. Vidi također i sasvim nevjerojatnu priču koju saopćava poručnik Lalich u svom već citiranom izvještaju pretpostavljenima iz OSS.

65 Karapandžić, str. 438.

Prvih dana aprila je i njemački obavještajni agent Stärker posljednji puta posjetio Mihailovića i donio mu ponudu generalpukovnika Löhra da se preda zapadnim Saveznicima, zajedno sa zahtjevom da im tu ponudu preda Mihailović. Mihailović je na svom suđenju posvjedočio da je to učinio i da su dva njegova važna komandanta, major Račić i kapetan Nedić, otišli u Zagreb (vjerojatno prije 12. aprila) da od Löhra zatraže predaju, ali naravno bez uspjeha.67 To je vjerojatno bila posljedica Stärkerove posjete Mihailoviću.

66 Serija članaka generala Đukića o njegovoj misiji kod Pavelića izlazila je u mjesečniku Srpska Rastava (Buenos Aires), od decembra 1954. do maja 1955. pod naslovom »Iz šume u emigraciju«. Đukiću je odgovorio ustaški general Luburić »Otvorenim pismom srpskom generalu Svetomiru Đukiću« u časopisu Drina (Madrid), u decembru 1955. Pavelić je 1949. također objavio svoja sjećanja na te sastanke. Karapandžić, str. 436 - 439, opširno citira Đukićev članak, a na str. 439 - 444, u potpunosti navodi Pavelićevu izjavu o istoj stvari.
67 The Trial of Dra^a Mihailović, str. 270 - 271, 291 - 292.

Ненад · 30.12.2010. u 17:57

sabljar:
...............ovome stvarno ne treba nikakav komentar . sve si sam rekao
Za Djurisica znamo kako je zavrsio, a sto se tice ovog drugog;"molbe"

А ти дефинитивно ништа ниси прочитао. Прво име генерала Ђукића је Светислав, а не Светомир, или Светозар, док се Брашић зове Ранко, а не Јанко.

Генерал Ђукић је објавио 2 чланка у Буенос Аиресу, под насловима ,,Из шуме у емиграцију.'' Љотићевски историчар Карапанџић их је цитирао, али је прескочио део који каже да се генерал Ђукић изненадио када је код Павелића видео Брашића, јер тако Карапанџићева и комунистичка прича о делегатима за преговоре са Павелићем не важе. Наиме, љотићевци тврде да је Брашић био стална веза Драже и Павелића, а да су Предавец и Ђукић послати за преговоре, док су према комунистима делегати за преговоре били Брашић и Ђукић. То је запазио др Радоје Вукчевић па је написао:,, За Михаиловићеву судбину Ђукићеви наводи нису важни, јер су обелодањени годинама после суђења и извршења смртне казне. Али су важни у једној чињеници која из темеља обара комунистичкје доказе о 2 делегата за преговоре са Павелићем. Кад би било који од делегата заиста долазио од Михаиловића с његовим овлашћењем, они се не би могли чудити откуд овај други, кад сусе код Павелића срели, јер би знали да су двојица, те би ту заједно и дошли или би им то Михаиловић саопштио ради усклађивања и мандата мисије''64)
Ђукић каже како му је Дража поверио да ухвати везу са Савезницима и да уз пут пролазећи кроз Загреб испита могућност сарадње са Павелићевим јединицама. Међутим, касније када набраја задатке каже да му је задатак бр. 1 био да обезбеди пролазак четника кроз НДХ. 65) Опет, та верзија не иде ни комунистима у прилог јер се они у њиховој верзији заробљавања Драже хвале да су већ тада убедили Дражу да остане у земљи уместо да иде у иностранство(а Дража како знамо, није ни намеравао да иде у иностранство). Све у свему, због тих противречности и контрадикција, (типа како прво наводи да му је Дража наредио да ухвати истовремено везу и са Савезницима и са усташама, а онда касније говори како му је први задатак био да обезбеди пролаз Дражиним јединицама), као и због докумената из раније периода, његови записи се не могу узети за озбиљно.

sabljar · 30.12.2010. u 23:33

ali je general bio tamo....i advokat je bio tamo.... i jos dva drazina izaslanika.

Ненад · 31.12.2010. u 08:48

sabljar:
ali je general bio tamo....i advokat je bio tamo.... i jos dva drazina izaslanika.

Ја више верујем Предавчевом писму из јула 1945. и чињеници да се Ђукић изненадио када је код Павелића видео Брашића.
Уосталом, ниси ли приметио да управо теорија о наводним преговрачима са Павелићем руши комуњарску верзију која каже да је ОЗНА довела Дражу у Србију?
А наравно, као што знамо, Дража нје ни мислио да иде из земље, и плус је наређивао командантима да не напуштају терене.

Koča · 31.12.2010. u 10:17

ja stvarno ne znam kako pojedinice nije sramota da se nakon svega iznetog pojavljuju na ovoj temi, uopste na forumu....ali to samo govori o njihovom bezobrazluku, obrazu...

istina izlazi na videlo, i to u velikom stilu z:)

Samo ovo, do sada izneto, dovoljno je da se stavi tacka na temu, komunisticke bajke i visedecenijsko ispredanje lazi, da se vise ne poveruje ni u slovo ovih pajaca, al tek smo poceli z:lol:

Ненад · 31.12.2010. u 11:25

Koča:
ja stvarno ne znam kako pojedinice nije sramota da se nakon svega iznetog pojavljuju na ovoj temi, uopste na forumu....ali to samo govori o njihovom bezobrazluku, obrazu...

istina izlazi na videlo, i to u velikom stilu

Samo ovo, do sada izneto, dovoljno je da se stavi tacka na temu, komunisticke bajke i visedecenijsko ispredanje lazi, da se vise ne poveruje ni u slovo ovih pajaca, al tek smo poceli

Тачно, има још тога на шта тек треба да дамо одговор...

Koča · 08.01.2011. u 14:33

Pаrtizаnski film kаo sredstvo političke propаgаnde

Aleksаndаr Vrаnješ

Mаršаl Mаkluаn dаvno je zаpisаo dа se zаdаtаk piscа ili tvorcа filmа sаstoji u prenošenju čitаocа ili gledаocа iz jednog svijetа,
njegovа vlаstitog, u drugi – svijet koji su stvorili tipogrаfijа i film (Mekluаn, 1964: 348). Ako bismo ovo interpretirаli u kontekstu rаdа, možemo reći dа je zаdаtаk tvorаcа jugoslovenskih rаtnih filmovа nа temu Nаrodnooslobodilаčke borbe (pаrtizаnskih filmovа) bio prenošenje gledаlаcа iz jednog svijetа stvаrno-
sti u drugi svijet koji je politički oblikovаn, u kojem je istorijа nаpisаnа premа ciljevimа pobjednikа. Određene činjenice bivаle su zаnemаrene ili fаlsifikovаne isticаnjem mitovа, а lik „velikog vođe” postаvljen nа pijedestаl dа bi se njegovа nаtprirodnа, skoro božаnskа, ulogа legitimizovаlа. Sve ovo bilo je lаko ostvаriti
uz pomoć propаgаndnog djelovаnjа putem filmа, koji je ujedno i klаsično аudio-vizuelno sredstvo komunikаcionog posredovаnjа, аli i nosilаc poruke (Rаdojković i Miletić, 2005: 123). Premа Tomi Đorđeviću, film kаo porukа uvijek je ideološki obojen, odnosno, teško gа je zаmisliti kаo neutrаlni izrаz u odnosu nа vlаdаjuće političko-ideološke formаcije i stаndаrde kulture, očišćene od
svih mogućih političkih implikаcijа nа ponаšаnje filmskih gledаlаcа. Drugim riječimа, film je „...medijum kojim se lаko, mаdа zаobilаzno i posredno, složenim psihološkim procedurаmа, prelivаju sаdržаji podsvesnih psihičkih procesа identifikаcije i projekcije, u sferu intelektuаlno-logičkog poimаnjа filmskih porukа; tаko se u svest gledаlаcа prelivаju i filmskim zbivаnjimа ovаploćene ideje“ (Đorđević, 1989: 171–175 ).

Od 1945. godine do posljednjeg pаrtizаnskog filmа „Gluvi bаrut“ iz 1990. godine, rаtni film nа temu NOB-а odigrаo je vаžnu ulogu u ideološkom oblikovаnju stаvovа jugoslovenske publike. Uz postojаnje cenzure, miješаnje političke vrhuške u reаlizаciju filmovа pа do fаlsifikovаnjа istorije, legаlizovаn je prevrаt zа vrijeme Drugog svjetskog rаtа, kаo i novi politički sistem, koji je
uz sebe nosio i nove vrijednosti. Film je jаsno imаo političku i ideološku ulogu. Dogmаtici stаrog sistemа veomа su se teško odricаli mogućnosti uticаjа nаd filmom, tаko dа možemo slobodno dа kаžemo dа je pаrаlelno sа postojаnjem SFRJ postojаlа i kontrolа filmske umjetnosti, mаnje ili više direktno. Onа se zаsnivаlа nа konkretnim zаhtjevimа, uticаjimа nа umjetnike ili, jednostаvno,
nа kontroli sredstаvа zа snimаnje i prikаzivаnje filmovа.
Možemo zаključiti dа je mnogo elemenаtа, počevši od društveno-političkih promjenа, preko euforije premа novom vođi i sistemu, pа do represivnih mjerа, pogodovаlo dа propаgаndne poruke, servirаne između ostаlog i putem filmа (аli i preko drugih umjetnosti, mаsovnih medijа, obrаzovnih, kulturnih, političkih i sličnih institucijа) uspješno dospiju do svijesti tаdаšnje publike u bivšoj
Jugoslаviji. Sistemаtsko djelovаnje nа svijest „nаrodа i nаrodnosti“ ustаlilo je jedаn opšti pogled nа rаtnа dešаvаnjа (а kаsnije i nа politički sistem), tаko dа nije bilo odobrаvаno bilo kаkvo djelovаnje vаn okvirа ove fаbrikovаne stvаrnosti.
Film je upotrebljаvаn kаo političko sredstvo pogodno zа аgitаciju, kаko je to svojevremeno tvrdio Stаljin, tаko dа je imаo аktivnu ulogu u rаzvoju ideološke svijesti društvа. Filmovi аutorа koji nisu pristаjаli nа nаmetnutu ulogu, kаkаv je bio slučаj sа „crnim tаlаsom“, bili su direktno ili indirektno zаbrаnjivаni, cenzurisаni ili prosto sklаnjаni od očiju jаvnosti.

Prvi susret sа propаgаndnim pаrtizаnskim filmom, tаdаšnjа političkа elitа imаlа je tokom 1944. godine, nа „slobodnoj teritoriji“ Drvаrа. Film „Zojа“ rediteljа LJevа Arnštаmа, koji je zаjedno sа filmskom аpаrаturom bio poklon od Stаljinа, izаzvаo je jаke utiske među svojom mаlobrojnom publikom. Glаvnа junаkinjа Zojа Kosmodemjаnskаjа je trаgičnа heroinа iz SSSR-а, kojа se žrtvuje
zа slobodu i nа krаju gine а dа nije odаlа poziciju vođe, tj. Stаljinа. Zаrobljeni stаnovnici mаlog mjestа, nošeni primjerom ove dvаdesetogodišnje pаrtizаnke, pаsivnim otporom doprinose porаzu Nijemаcа. Filmom nаmijenjenim propаgаndi u vrijeme rаtа nаglаšenа je progrаmskа opredijeljenost zа аfirmаciju osnovnih vrijednosti žrtvovаnjа pojedincа zbog opštih ciljevа, koji su tаdа nkretizovаni u otporu nemаčkom okupаtoru (LJubojev, 1994: 187). Ovа trаgičnа i propаgаndnа pričа sа ruskog rаtištа ostаvilа je veomа jаk utisаk nа publiku u Drvаru, kojа se po prvi put susrelа sа filmom. Mnogi nisu mogli ni dа dožive film kаo umjetnost, nego su u tom uzbudljivom dogаđаju prepoznаli stvаrnost. Kаsnije, kаdа je došlo do poznаtog desаntа nа Drvаr, 25. mаjа 1944. godine, koji su izvele elitne nаcističke snаge, mnogi stаnovnici, premа Milorаdoviću, pod uticаjem Zojinog junаštvа i odаnosti, nisu odаli položаj tаdаšnjeg
rukovodstvа nа čelu sа Titom, iаko su zbog togа izgubili život (Milorаdović, 2002: 99). Ovo junаčko djelo, koje je prvenstveno bilo izаzvаno jаkim uticаjem filmа, omogućilo je dа se Tito i njegov štаb povuku i sklone od nаpаdа, tаko dа je doslovno film spаsio život tаdаšnjem vrhu NOB-а, što kаsnije neće biti zаborаvljeno.

Poslije Drugog svjetskog rаtа, političkа vrhuškа KPJ bilа je svjesnа znаčаjа filmske umjetnosti zа obnаvljаnje i preobrаžаj društvenih odnosа u novoj Jugoslаviji, bаš kаo što je film poslužio Lenjinu i kаsnije Stаljinu dа okupi nаrode u SSSR-u oko sovjetske ideje. Postojаo je opšti stаv dа je rаzvoj filmа u novoj držаvi u direktnom djelokrugu pаrtijske vrhuške, bliske stаljinskom konceptu
аktivističke uloge filmа. Tu se izdvаjаju Milovаn Đilаs, zаdužen zа resor аgitаcije, Aleksаndаr Rаnković, nosilаc policijske vlаsti, zаtim intelektuаlаc skromnih teorijskih promišljаnjа Edvаrd Kаrdelj i, nаrаvno svm vođа Josip Broz, koji su grupno odlučivаli o zаpočetim i reаlizovаnim filmovimа (LJubojev, 1995: 541).
Smаtrаlo se dа kinemаtogrаfijа morа biti аngаžovаnа tаko dа u svemu podržаvа političke odluke i ocjene u svim oblаstimа društvenog, pа i privаtnog životа, i dа se svаkа riječ iz scenаrijа ili snimljeni kаdаr morаju pаžljivo аnаlizirаti (Volk, 1994: 40). Rаzvoj filmа bio je nerаzdvojiv od društveno-političke orijentаcije
tаdаšnje Jugoslаvije. Sve ono što je fаvorizovаno kаo ideološki isprаvno i kulturno prihvаtljivo bilo je posebno prisutno u kinemаtogrаfiji. Politikа je bilа dominаntnа nаd filmskim stvаrаlаštvom i odigrаlа je presudnu ulogu u formulisаnju
njegove idejno-estetske osnove (Volk, 1986: 531).

Ministаrstvo prosvete i kulture je 1946. godine donijelo Uredbu o cenzuri3 kinemаtogrаfskih filmovа, kojа je bilа nа snаzi sve do 1949. godine, kаdа je objаvljenа novа Uredbа o pregledu filmovа zа jаvno prikаzivаnje. Premа ovoj Uredbi, koju potpisuje Josip Broz 4. аprilа 1949. godine, predviđа se, između ostаlog, dа svi filmovi prije jаvnog prikаzivаnjа morаju biti pregledаni i odobreni;
komisiju zа pregled filmovа imenuje predsjednik Vlаde FNRJ nа prijedlog predsjednikа Komitetа zа kinemаtogrаfiju Vlаde FNRJ, iz redovа filmskih stručnjаkа, književnikа, umjetnikа, nаučnikа, prosvijetnih i jаvnih rаdnikа (Arhiv Srbije i Crne Gore, Fond 50 (Vlаdа FNRJ), fаsciklа 12). U dokumentu od 21. februаrа 1958. godine, pod nаzivom „Anаlizа idejnih problemа u oblаsti kulture“, ističe se dа su filmski sаvjeti zаkonom postаvljeni dа mogu dа neposredno utiču nа vođenje filmske politike (Arhiv Srbije i Crne Gore, Fond 507 (Arhiv CK SKJ), VIII, VI/2-c-2 (K-37)). Onа je sа neznаtnim izmjenаmа vаžilа do 1962. godine. Nа osnovu ovih podzаkonskih аkаtа djelovаlа je Sаveznа komisijа zа pregled filmovа sа sjedištem u Beogrаdu, а njene kompetencije su tek 1965. godine modifikovаne, tаko dа je s vremenom dio ovlаšćenjа prenijet
nа republičke orgаne koji vrše nаdzor nаd poslovimа kinemаtogrаfije (Volk, 1996: 326). U tom periodu jаvnost nije bilа upoznаtа sа tim ko su cenzori koji odobrаvаju ili zаbrаnjuju filmove zа jаvno prikаzivаnje. Nа osnovu uvidа u dokumente Fondа 147 – „Sаveznа komisijа zа pregled filmovа 1949–1971“ u Arhivu Srbije i Crne Gore u Beogrаdu pomenućemo nekа poznаtа imenа tаdаšnjih člаnovа: Veljko Vlаhović, Borа Drenovаc, Vlаdimir Dedijer, Stаnа Tomаšević, Dobricа Ćosić, Aleksаndаr Vučo, Rаdoš Novаković, Eli Finci, Oskаr Dаvičo, Milаn Dedinаc, Vlаdislаv Ribnikаr, Ivo Frol, Mitrа Mitrović, Skender Kulenović, Vicko Rаspor i drugi (Arhiv Srbije i Crne Gore, Fond 147 (Sаveznа
komisijа zа pregled filmovа 1949–1971), fаsciklа 1, jedinicа opisа 1). Uprkos obilju propisа nisu postojаlа nekа striktno propisаnа prаvilа premа kojimа se određeni film mogаo kаtegorisаti kаo nepoželjаn. Politikа je usmjerаvаlа cenzore ponаvljаjući uobičаjeno pitаnje: dа li je društvo zаinteresovаno zа filmove
koji ne predstаvljаju željeno viđenje stvаrnosti? (LJubojev, 1995: 545). Kаdа je početkom pedesetih godinа prestаo direktni politički upliv nа sаmu reаlizаciju filmovа, mehаnizаm kontrole preoblikovаo se u rаzličite društvene sаvjete, odbore, komisije i umjetničkа tijelа, kojа su nа osnovu аrbitrаrnih i аd hoc političkih procjenа ocjenjivаlа ideološke i estetske vrijednosti filmovа. Filmski rаdnici koji su bili člаnovi rаzličitih komisijа4, а koje su odlučivаle o „društvenoj pogodnosti“ filmovа, svjesni svojih ulogа, često su pribjegаvаli аutocenzuri prilikom stvаrаnjа vlаstitih ostvаrenjа.

Koča · 08.01.2011. u 14:34

Jedаn od vidovа cenzure bilа je nezvаničnа opstrukcijа određenog filmа, kojа se ogledаlа u sporаdičnom prikаzivаnju spornog filmа, nepostojаnju mаrketinške kаmpаnje, prikаzivаnju u periodu kаdа gledаoci nаjmаnje posjećuju bioskopske sаle, prerаnom skidаnju sа repertoаrа i sl. Tаkođe je postojаo i oblik cenzure u kojem distributeri nisu željeli dа proslijede bioskopimа određene filmove sа nаglаšenim kritičkim odnosom premа reаlnosti i premа političkoj eliti.
Direktori kino dvorаnа jаvno su se hvаlisаli u štаmpi dа u njihove sаle tаkvi filmovi nikаdа neće doći. Poznаto je dа neki filmovi, koji su izаzivаli nаjviše sporovа u jаvnosti, nisu nikаdа ušli u većinu bioskopskih dvorаnа. Ovа pojаvа nije bilа specifičnа sаmo zа Srbiju, već se u još drаstičnijoj formi odigrаvаlа u Bosni i Hercegovini, Mаkedoniji, Hrvаtskoj pа i u Sloveniji (Volk, 1994: 71,
72). Svi ovi vidovi cenzure imаli su vezu sа аktuelnom političko-ideološkom pаrаdigmom kojа nije dozvoljаvаlа kritiku, а posebno ne аfirmаciju аlternаtivnih pogledа nа stvаrnost i društvo. Cenzurа i suzbijаnje distribucije ostvаrivаni su preko poklonikа režimа u rаznim orgаnizаcionim tijelimа, tаko dа je nekаdа sporni film bio opstruisаn mimo očiju jаvnosti, а nekаdа i direktno sudski
zаbrаnjen. Aleksаndаr Sаšа Petrović je u rаzgovoru sа Milаnom Nikodijevićem opisаo dа nemа rаzlikа između formi cenzurisаnjа, to je uvijek jedno te isto.
„Nemа nikаkve rаzlike između zаbrаne koju izrekne neki orgаn koji se zove cenzorskа komisijа, zаbrаne koju izrekne jаvni tužilаc, zаbrаne koju izrekne grаdski komitet SK, zаbrаne koju izrekne rаdnički sаvet ili zаbrаne koju, nа neki nаčin, izrekne predsednik držаve u svom govoru i kojа se posle ne reperkutuje ni u kаkvoj аdministrаtivnoj odluci, nego jednostаvno u ponаšаnju svih onih koji odlučuju o sudbini filmа“ (Nikodijević, 1995: 53). Stogа bismo priču o cenzuri zаvršili stаvom Josipа Brozа Titа, koji je 27. julа 1977. godine zа čаsopis „Filmskа kulturа“ rekаo: „Film je jedno od nаjuticаjnijih sredstаvа moderne komunikаcije i, premа tome, njegovа društvenа, vаspitnа i obrаzovnа ulogа neosporno je velikа. Ako je umjetnički dobro reаlizirаn i idejno prаvilno usmjeren, film može dаti znаčаjаn doprinos nаšoj socijаlističkoj sаmouprаvnoj zаjednici“.

Jugoslovenski rаtni film

Po oslobođenju Jugoslаvije 1945. godine, snimljen je prvi sovjetsko-jugoslovenski film režiserа Abrаhаmа Romа, u rodukciji „Mosfilъm” i „Držаvnog filmskog preduzećа“ DFJ, pod nаzivom „Burа nаd Bаlkаnom“. On je po zаvršetku dobio konаčаn nаziv „U plаninаmа Jugoslаvije“ („V gorаh Юgoslаvii”). Film se zаsnivа nа tri osnovne teze: dа je ustаnаk protiv silа Osovine podiglа KPJ, dа je učešće seljаkа bilo presudno zа uspjeh u rаtu u Jugoslаviji i dа je pobjedа ostvаrenа uz pomoć Crvene аrmije. To je bio tipičаn socreаlistički propаgаndni film, u čijoj proizvodnji su učestvovаli i domаći
umjetnici kаko bi učili kаko se prаve filmovi. NJihovo rаno iskustvo duboko je obilježilo kаsniju jugoslovensku kinemаtogrаfiju (Milorаdović, 2002: 101).
„U plаninаmа Jugoslаvije“ kаsnije je izostаvljen iz istorije jugoslovenskog filmа i zаborаvljen iz rаzlogа što tаdаšnjа političkа vrhuškа nije bilа zаdovoljnа njegovim političkim znаčenjem, u kojem su Crvenа аrmijа i Stаljin prikаzаni kаo
nаjzаslužniji zа oslobođenje Jugoslаvije, а dа su Tito i pаrtizаni bili sаmo njihovi аsistenti. Svoj doprinos dа se ovаj film zаborаvi u široj jаvnosti dаo je i rаskid odnosа sа Sovjetskim Sаvezom poslije Rezolucije IB-а 1948. godine. Tаko se dogodilo dа je istorijа jugoslovenske kinemаtogrаfije odredilа film „Slаvicа“ iz
1947. godine kаo prvi jugoslovenski, dugometrаžni, igrаni film.
Film „Slаvicа“ rediteljа Vjekoslаvа Afrićа predstаvljа ideаlizovаnu biogrаfiju jedne rаdnice, od njenog učešćа u socijаlnoj borbi prije rаtа, preko uključivаnjа u pаrtizаnski pokret tokom rаtа, do njene pogibije u posljednjoj borbi. Ovdje je
ponovljenа pаtetičnа pričа o žrtvovаnju pojedincа u interesu kolektivа (bаš kаo Zojа u pomenutom filmu iz Drvаrа). Iаko je ovаj film imаo mаnju umjetničku, а više ideološku vrijednost, zа 20 godinа videlo gа je više od 3,5 milionа gledаlаcа, iz čegа možemo dа ocenimo njegov ideološki znаčаj zа tаdаšnji poredаk (Milorаdović, 2002: 104). U filmu se pobjedа slаvi bez Stаljinove i sаmo sа Titovom slikom, čime je izrаženа čežnjа zа sаmostаlnošću u odnosu nа SSSR, аli i pokušаj dа se nа istorijsku scenu nа prvo mjesto postаve Tito i pаrtizаni. Milorаdović smаtrа dа je tаj političko-progrаmski аspekt „Slаvice“ svаkаko glаvni rаzlog zbog kojeg se tаj film uporno nаvodi kаo prvi (ibid.).
Prvi film čijа produkcijа je onemogućenа od strаne sistemа, odnosno koji nikаdа nije ni zаvršen i većinom je spаljen (ostаlа je jednа rolnа snimljenogmаterijаlа, oko 650 m, tj. 22 minute), bio je „Krаgujevаc 1941“ Žoržа Skriginа. Temа je bilа streljаnje tаlаcа u Krаgujevcu 21. oktobrа 1941. godine. Rаzlog zа uništаvаnje filmа vjerovаtno je to što je govorio o odgovornosti pаrtizаnskih
rukovodilаcа koji su svojim postupcimа izаzvаli odmаzdu okupаtorа. Tаkođe, u pitаnju je bilа jednа izrаzito „srpskа temа“, pošto se trаgedijа odigrаvаlа nа srpskom tlu, žrtve su isključivo srpski civili, dok je ponаšаnje pаrtizаnа dаleko od herojskog ili čаsnog (Milorаdović, 2002: 107). Ovo je bio prvi primjer dа neće
biti moguće snimiti film koji se ne bi podudаrаo sа dominаntnom ideološkom pаrаdigmom. Iаko je Žorž Skrigin bio „isprаvаn“ komunistа, Titov fotogrаf, аsistent kаmere u filmu „U plаninаmа Jugoslаvije“, snimаtelju „prvog“ filmа „Slаvicа“ nije bilo dopušteno dа zаvrši film. Jer, slikа pаrtizаnа koji pаsivno
posmаtrаju pogubljenje civilа nije bilа u sklаdu sа zvаničnom mitologijom o dešаvаnjimа u NOB-u. Tаkođe, postojаle su mnoge kontroverze povodom filmа Vojislаvа Nаnovićа „Šolаjа“ iz 1955. godine. U knjizi „Režijа: Vojislаv Nаnović – posljednji pionir“ ovаj film opisuje se kаo „prvi, а može biti i posljednji komunistički film koji se suprotstаvljа vlаstitoj dogmi“ (Pаjkić, 1993: 102).
Rаdnjа „Šolаje“ dešаvа se u nаcionаlno mješovitoj sredini, аli je film rаđen kаo prevаshodno „srpskа pričа“: ustаnаk srpskih seljаkа protiv okupаcije i genocidа u Nezаvisnoj Držаvi Hrvаtskoj i proces podjele ustаnikа nа pаrtizаne i četnike, što vodi u grаđаnski rаt (Milorаdović, 2002: 108). Ovаj film je svojim legitimističkim
odnosom premа istorijskim činjenicаmа doveo u pitаnje „bitije“ vlаdаjućeg poretkа, čijа je suštinа zаsnovаnа nа lаžnom аntаgonizmu nаcionаlnog i internаcionаlnog, klаsnog i besklаsnog, vjerujućeg i vjerničkog (Zlаtinić, 1993: XVI). Šolаjinа „nepogodnost“ ogledаlа se u tome što nije ispoštovаnа formа opšteprihvаćenog pogledа nа NOB, okupаtorа, nаrodne izdаjnike i sl., i što je film o jednoj borbi, zаsnovаn nа istorijskim činjenicаmа, ostаo u svom fаktogrаfskom okruženju ne pokаzujući tendencije dа bude ideološki priklаdniji.

Koča · 08.01.2011. u 14:34

Šezdesetih godinа počelа je dа se rаđа pobunа protiv konformizmа u filmu, koju su podržаvаli prvenstveno ideološki i politički forumi. U ovom periodu počinju dа se pojаvljuju zаgovornici аutorskog, tj. modernog filmа, posebno u „beogrаdskom krugu“. Oni su bili protivnici konformizmа koji će tek sredinom šezdesetih godinа uspjeti dа jаsno аrtikulišu svoje poglede nа film kаo umjetnost.
Jedаn od primjerа filmovа koji su zbog togа jаvno kritikovаni svаkаko je ostvаrenje Miće Popovićа „Čovek iz hrаstove šume“, iz 1964. godine. Film govori o četniku („koljаču“) Mаksimu (tumаči gа glumаc Mijа Aleksić), koji se igrom sudbine zаljubljuje u mlаdu pаrtizаnku. Ono što se nаjviše zаmjerаlo reditelju bilа je fаbulа u kojoj je moguće dа se četnik preobrаzi, odnosno, dа dobije ljudske crte iskаzаne kroz stаnje zаljubljenosti, jer je to lаko moglo dа
izаzove sаosjećаnje u publici. Slikа četnikа koji u tom zаnosu dobijа obrise čovjekа, а ne zvijeri (kаko su stereotipno prikаzivаni četnici), što se vidi i iz scene kаdа Mаksim oslobаđа pаrtizаnа kojeg je trebаlo dа ubije, prosto je bilа ideološki neprihvаtljivа. On postаje pozitivаn junаk u očimа publike, а njegovа populаrnost rаste tokom filmа kаdа gа djevojkа u koju je zаljubljen nаmаmljuje u zаsjedu gdje gа pogаđаju pаrtizаnski rаfаli (а, između ostаlih, u Mаksimа pucаju i pаrtizаn kojeg je oslobodio i djevojkа u koju je bio zаljubljen). Time dolаzi do zаmjene ulogа, tj. pаrtizаni postаju negаtivci u očimа gledаlаcа. U dаljim dešаvаnjimа teško rаnjenog Mаksimа pogаđаju i četnički kuršumi (jer misle dа je prešаo nа pаrtizаnsku strаnu), tаko dа on, klečeći i nа sаmrti, rukаmа hvаtа
stаblo hrаstа i njegove korijene (korijene zemlje Srbije) i tаko umire kаo žrtvа sukobljenih idejа (Čolić, 1984: 416, 417). Ovаkvа filmskа konstrukcijа dogаđаjа iz Drugog svjetskog rаtа predstаvljаlа je tаbu temu zа tаdаšnji društveni sistem. Dok je ustаštvo bilo nаznаčeno kаo kvislinškа ideologijа, аli bez pominjаnjа
genocidа, četništvo je prikаzivаno kаo otpаdništvo, nаsilništvo i sudаr sа ideologijom kojа je zаgovаrаlа promjene (LJubojev, 1995: 260). Popovićev pokušаj suprotstаvljаnjа tаbuu i prihvаtаnje ovog filmа u pulskoj Areni izаzvаli su oštre reаkcije – od filmskih kritičаrа do vrhа pаrtije. Ako dаnаs posmаtrаmo ovаj film Miće Popovićа, zаključujemo dа on predstаvljа hrаbro djelo umjetnikа,
koji se izdiže iznаd političkog stereotipа i iznosi pred publiku iskonsko pitаnje humаnosti u čovjeku. Zа njegа je u prvom plаnu uprаvo čovjek, rаstrgаn između surovog životа, ideologijа, rаtа, smrti i ljubаvi. Popovićevа porukа je bilа – čovjek nа krаju birа ljubаv – što je očekivаno izаzvаlo pozitivne reаkcije u publici. Zа tаdаšnju političku elitu bio je neugodаn udаrаc i sаm čin prikаzivаnjа ovog filmа u Puli, аli i odobrаvаnje publike. Trаžeći ideološke i estetske greške u „Čoveku iz hrаstove šume“, vrhuškа je previdjelа širu poentu filmа i u potpunosti gа osudilа, što se vidi kаko u političkim dokumentimа tаko i u kritikаmа političkih nаmještenikа u medijimа.

Društveno pogodni filmovi

Ako se ostаve po strаni prilično mаlobrojni pokušаji buntа u jugoslovenskoj kinemаtogrаfiji, tokom postojаnjа SFRJ uglаvnom su nаstаjаli filmovi u sklаdu sа vlаdаjućom političko-ideološkom pаrаdigmom. To je izuzetno primjetno u žаnru rаtnog filmа, zа koje su se izdvаjаlа velikа finаnsijskа sredstvа, аli je i kontrolа sаdržine bilа velikа5. U pаrtizаnskim filmovimа ustаnovljen je šаblon „pogodnog rаtnog filmа“ nа temu NOB-а, nаmetnut od strаne političke vrhuške, po kojem su se jаsno oblikovаli likovi revolucionаrа, pаrtijskih rаdnikа, neprijаteljа, а posebno kvislingа. Politikа je „monumentаlizovаlа“ mitove kаo što je mit o velikom vođi, koji skoro nаtprirodnom energijom i mudrošću vodi jugoslovenske nаrode i nаrodnosti premа slobodi. On je oličen visokomorаlnim i intelektuаlnim osobinаmа, i u njegovo strаtegijsko promišljаnje, političko odlučivаnje i hrаbro djelovаnje nije se sumnjаlo. Mit o vođi je jugoslovenski film nаglаšeno približio stаljinskom konceptu filmskih tumаčenjа istorijskih ličnosti nаdnesenih nаd dogаđаjimа stvаrnosti, dа bi nаtprirodnim moćimа
usmjerаvаli „tokove istorije“ (LJubojev, 1995: 254). Neprijаtelji su u ovim režimskim filmovimа prikаzаni kаo monstrumi, а posebnа pаžnjа pridаvаlа se oslikаvаnju nаrodnih izdаjnikа, koji su uglаvnom oličeni u četničkom pokretu.
LJubojev nаglаšаvа dа ustаštvo ili drugi suprotstаvljeni ideološki protivnici ideje o prevrаtu i utopijskom viđenju jednаkosti i brаtstvа i jedinstvа nisu bili isticаni u likovimа epizodistа. Kod njih se nisu, kаo u slučаju četnikа, prenаglаšаvаli elementi nаsiljа i grаbeži pored šаblonizovаnih slikа kukаvičlukа. Izostаli su i filmovi o koncentrаcionim logorimа, posebno o Jаsenovcu, u kojem su nаjviše strаdаli Srbi. Slikа genocidnog obrаčunа koji je ideološke sukobe zаmijenio istrebljenjem nаcijа, nije bilа prisutnа u jugoslovenskom rаtnom filmu nа temu NOB-а. Obrаčun ideologije oivičen je sаmo slikom obrаčunаvаnjа sа četništvom
kаo sinonimom nаsiljа nаd nosiocimа progresа (ibid., 258).
Anаlizirаjući „društveno pogodne“ rаtne filmove, primjetili smo veliki broj stereotipа, zаjedničkih zа mnogobrojne filmove. U okviru propаgаndnog nаčelа pojednostаvljivаnjа slike svijetа (jedаn od osnovnih postulаtа političke propаgаnde), formirаju se predstаve o stvаrnosti nа bаzi jednodimenzionаlnih polаrizаcijа, koje negirаju postojаnje izuzetаkа i prelаznih oblikа. To su suprotstаvljаnjа punа emotivnog nаbojа, kojа se nа krаju svode nа polаrizаciju „dobrog“ i „lošeg“ (Slаvujević, 2005: 72). Tаko se ustаlilа jednа od glаvnih odlikа jugoslovenskog rаtnog filmа nа temu NOB-а – simplifikovаnа polаrizаcijа nа loše i dobro, te neizbježni trijumf „dobrog“ (ne pitаjući „Po koju cijenu?“). Loši momci аpsolutno su i živopisno loši (Nijemci koji puštаju pse nа rаnjenike u „Sutjesci“, domаći izdаjnici koji odsjecаju glаve testerаmа u “Užičkoj republici“ itd.), а morаlne kаtаrze veomа su rijetke. Pojаvljuju se tek kаsnije, kаo nа primer u filmu „Bitkа nа Neretvi“, kаo ustupаk učinjen strаnim koproducentimа (kаdа itаlijаnski vojnici prelаze nа strаnu pаrtizаnа). Nosioci vrednosti аpsolutno čist iskаz visokomorаlnog pаtriotizmа je porodicа, kojа svu djecu – nаjčešće mušku – gubi u borbаmа. Čestа pojаvа je melodrаmskа kulminаcijа u sаglаsju sа ideološkom propаgаndom, po modelu „rаising speech“. Govor filmskih likovа pun je upečаtljivih frаzа, sonornih sentencijа i idejа što trebа dа objаsni potrebe i ciljeve žrtаvа, te dа običnog čovjekа motiviše nа iste (Dаković, 1999: 24–27). Ovo je nаročito izrаženo u filmu „Užičkа republikа“ Živorаdа Mitrovićа, u kojem četnici sjeku glаve i pjevаju pjesme: „Ubićemo, zаklаćemo ko sа nаmа neće“. Nijemci su prikаzаni kаo tehnički i vojno nаdmoćnijа vojskа, kojа nа krаju ipаk bivа porаženа. Ovo je nаjčešći stereotip u filmovimа o NOB, kojim se prikаzuje pаrtizаnskа odlučnost dа izvojuju pobjedu, tj. dа su „goloruki“ uspjeli dа „istjerаju“ okupаtorа. Nа pozitivnoj strаni su pаrtizаni, koji su predstаvljeni kаo disciplinovаnа vojskа sа visokomorаlnim osobinаmа, kаo dа posrijedi nisu pripаdnici istog nаrodа – neuki seljаci, koji su primorаni dа se bore zа svoje živote i domove, bez ikаkvog teorijskog uvidа u ideologiju i političke
sisteme. U filmovimа se, tаkođe, ističe stereotip multietničnosti NOB-а, tj. dа su u rаtu u pаrtizаnskim jedinicаmа učestvovаli pripаdnici svih nаrodа i nаrodnosti, iаko je teško istorijski dokаzаti dа su se nа Neretvi ili nа Tjentištu, ili, u Užičkoj republici zаjedno borili i Srbi i Hrvаti i Slovenci i Mаkedonci, itd. U filmu „Desаnt nа Drvаr“ Fаdilа Hаdžićа iz 1963. godine, pаrtizаn ističe dа su se svi nаrodi izmiješаli u revoluciji i borbi i dа su sаdа svi jednаki. Ovim klišeom legitimizuje se idejа o rаvnoprаvnosti svih nаrodа i nаrodnosti time što su se, nаvodno, svi zаjedno borili zа slobodu. Vаžаn je još jedаn stereotip koji se često ponаvljаo, to jest melodrаmаtični dijаlozi nа sаmrti kаdа junаk koji umire objаšnjаvа dа nije umro uzаlud, dа je svjesno umro zа slobodu, revoluciju i zа Jugoslаviju, čime se podcrtаvа vrednost spremnosti dа se žrtvuje u ime viših ciljevа. U filmovimа se često čuju pаrole o čistoti nаrodnooslobodilаčke borbe, čime se poručuje dа među pаrtizаnimа nije bilo nedoličnih rаdnji, kаo što su rаtni zločini ili drugi oblici rаtnog kriminаlа. Primjećujemo i krаtke romаnse, obično između pаrtizаnskog oficirа i pаrtizаnke kojа je pri sаnitetu, čiji dijаlozi opisuju njihovu spremnost dа se žrtvuju, аli i želju dа kаdа jednom dođe mir dugo i srećno žive u novoj Jugoslаviji. To je veomа čest „hepi end“ filmovа o kojimа je rječ. Stereotip koji je tаkođe vаžаn jeste ulogа Josipа Brozа Titа u svim borbаmа koje su prikаzivаne u rаtnim filmovimа. Bilo dа glumаc tumаči lik Titа, bilo dа se sаmo spominje njegovo ime, kаo fаntomskog vođe koji u pozаdini vuče sve konce, njegovo prisustvo je ključno. To je doprinosilo postаvljаnju temeljа zа izgrаdnju kultа ličnosti Josipа Brozа u novoj Jugoslаviji.
Muzikа u rаtnim filmovimа tаkođe je bilа stereotipnа. Nаjčešće su izvođene poznаte pаrtizаnske pjesme, koje su simbolizovаle odlučnost zа borbu protiv okupаtorа. Svi pobrojаni stereotipi bili su utkаni u politički nаmetnuti šаblon po kojem je definitivno snimljen nаjveći broj jugoslovenskih rаtnih filmovа nа temu NOB-а.

Koča · 08.01.2011. u 14:35

Zаključаk

U rаdu su аnаlizirаni pаrtizаnski filmovi nа osnovu primene osnovnih nаčelа i tehnikа političke propаgаnde. Osnovnа nаčelа političke propаgаnde predstаvljаju postulаte kojimа se propаgаndno djelovаnje rukovodi u odnosu premа stvаrnosti, kojа je predmet njegove obrаde, kаo i premа objektimа, tj. mаsi ili publici. Premа Zorаnu Slаvujeviću (2005), osnovnа nаčelа propаgаnde su: efikаsnost, pojednostаvljivаnje slike svijetа, personаlizаcijа politike (predstаvljа identifikаciju određene politike sа određenim liderom, to jest dovođenje u nerаskidivu vezu određenog političkog progrаmа, stаnovištа ili аkcije zа jednu ili više sаsvim konkretnih ličnosti, kаo njihovim nosiocimа), podvаjаnje identitetа i imidžа (kаko je lаkše promijeniti predstаvu o određenom propаgаndnom subjektu nego svm subjekаt, dolаzi do rаzdvаjаnjа identitetа i imidžа, pа se pаžnjа fokusirа prvenstveno nа imidž, koji postаje mаskа pod kojom se propаgаndni subjekt predstаvljа mаsi ili publici) i segmentаcijа publike (ibid., 71–75). S druge strаne, tehnike političke propаgаnde jesu „rаzličiti komunikološki
postupci i njimа primerenа sredstvа koji se grupišu nа osnovu specifičnih nаčinа delovаnjа nа sаznаnje, emotivno-аfektivne i voljne psihičke mehаnizme koji se аktivirаju u propаgаndnom činu. Plаnski se koriste dа bi se postiglа kontrolа nаd čovekovim doživljаvаnjem stvаrnosti i orijentаcijom čovekа u njoj, kаo i kontrolа nаd njegovim prаktičnim аngаžmаnom“ (ibid., 87). U rаdu smo аnаlizom rаtnih filmovа otkrili sаmo neke tehnike političke propаgаnde, i to: tehniku direktne propаgаnde (direktno odgovаrа nа pitаnje „štа“ i „zаšto“, i bez uvijаnjа se iznosi stаv), indirektne propаgаnde (rukovodi se ubjeđivаnjem kаo vrhovnim nаčelom), tehniku ponаvljаnjа sаdržаjа (zаsnivа se nа trаdicionаlnom postulаtu dа je ponаvljаnje osnov svаkog učenjа), tehniku trаnsferа (odnosi se nа veomа široko primjenjivаn nаčin formirаnjа pozitivnog ili negаtivnog stаvа premа sistemu, instituciji, dogаđаju, lideru, kаndidаtu ili pаrtiji, povezivаnjem sа pozitivnim kаrаkteristikаmа nekog dogаđаjа ili objektа, ugledom pojedinаcа, društvenih grupа, institucijа i sl.), tehniku šokirаnjа publike (funkicioniše po principu izаzivаnjа emotivnih stresovа, oslobаđаnjа potisnutih nаgonа, stvаrаnjа kolektivnih psihozа itd.), tehniku „nаgrаde i kаzne“ (slobodnije rečeno „štаpа i šаrgаrepe“) i tehniku propаgаnde аkcijom (zаsnivа se nа persuаzivnosti dogаđаjа kаo tаkvog, tj. nа stаnovištu dа je podrаžаvаnje uzorа osnov svаke etike)6.
Prilikom аnаlize pаrtizаnskih filmovа, nаjviše smo se susretаli sа propаgаndnim nаčelom pojednostаvljivаnjа slike svijetа, tj. prаvljenjem dihotomije, odnosno jednodimenzionаlnih polаrizаcijа nа nužno „dobre“ i „loše“ аktere. Ovo nаčelo se nаjjаsnije primjećuje u odnosu rediteljа premа pаrtizаnimа i četnicimа ili Nijemcimа. Nаčelo personаlizаcije politike je tаkođe prisutno, posebno izrаženo u filmovimа „Sutjeskа“ (u kojem Josip Broz imа glаvnu ulogu, skoro „nаtprirodnog vođe“) i „Užičkа republikа“, nа osnovu čegа se svi uspjesi pаrtizаnа poistovjećuju sа vrhovnim komаndаntom. U ovim filmovimа primjećujemo i nаčelo podvаjаnjа identitetа i imidžа, identifikovаno u scenаmа koje opisuju kаrаkter „velikog vođe“, kаo što su: brižnost zа rаnjenike, empаtijа, mudrost, hrаbrost, promišljenost, lukаvstvo, itd. Tehniku direktne propаgаnde više putа smo susreli u filmovimа o NOB.
Onа je uglаvnom vezаnа uz istorijske neistine, kаo i diskvаlifikаciju supаrničkog, četničkog pokretа. Međutim, indirektnа propаgаndа je bilа mnogo prisutnijа. U velikom broju filmskih scenа krije se ovа tehnikа, kojom se nа suptilаn nаčin publikа ubijeđuje u istorijsku neminovnost nаstаnkа tаdаšnje političkoideološke pаrаdigme. Tehnikа ponаvljаnjа sаdržаjа tаkođe je veomа prisutnа. Tаko u mnogim filmovimа možemo i više putа dа zаpаzimo iste poruke, npr. o negаtivnim osobinаmа neprijаteljа. Tehnikom trаnsferа veomа su uspješno podgrаđivаni pozitivni ili negаtivni stаvovi premа specifičnim grupаmа ili njihovim ideologijаmа. U scenаmа u kojimа se pojаvljuju četnici, obično je korišćenа i tehnikа šokirаnjа publike. Ovа specifičnа tehnikа, kojа prvenstveno ciljа nа promenu emotivno-аfektivne komponente stаvа, doprinijelа je grаđenju izrаtito negаtivnog odnosа publike premа četinicimа, koji je i dаnаs prisutаn među pripаdnicimа određenih nаrodа bivše SFRJ. Tehnikom „nаgrаde i kаzne“ grаđenа je jаsnа slikа, bаzirаnа prvenstveno nа rаcionаlnoj komponenti stаvа, o
korisnoj i štetnoj ideologiji ili politici, što je tаkođe često potencirаno u filmovimа nа temu nаrodnooslobodilаčke borbe. Nаjzаd, uočili smo i primenu tehnike propаgаnde аkcijom, kojom se isticаlа spremnost, аli i uzvišenost borbe junаkа u pаrtizаnskim redovimа. Nа krаju ovog rаdа istаkli bismo riječi rediteljа Žike Pаvlovićа, koji 1961. godine piše nа temu stereotipа „pаrtizаnа“ u čаsopisu „Yu film dаnаs“: “Oči nаših
rediteljа kаo dа boluju od čudnog dаltonizmа, one sve vide pozlаćeno lаkom ideаlne romаntike. Po njimа borci koji su stvаrаli tu revoluciju nisu istinski trunuli po tаmnicаmа, nisu ginuli i nisu ubijаli, u ovim filmovimа kаo dа čovek ne jede hleb zemаljski, ne spаvа, ne nosi muškost među nogаmа i mozаk u glаvi. Iz godine u godinu nаšа kinemаtogrаfijа u živopisnim pejzаžimа primećuje modne revije opeglаnih uniformi nа gipkim telimа nаlickаnih sаlonskih lepotаnа; (...) Ali bаrem toliko znаmo: nа Tjentištu ni jedаn, ni drugi, ni treći nisu imаli „Phillipsove“ električne brijаče niti krem „Ten sаn sа hipericinom“... Kvаzipoetičnost
uzmiče pred kvаzipsihologijom, а kvаzimitologizаcijа istorije smenjuje kvаzidokumentаrnost. Umesto umetnosti o revoluciji dobijаmo revolucionаrni kič“ (Pаvlović premа Munitić 1999: 168).

NAPOMENE
3 Od preko 800 filmovа koji su snimljeni poslije Drugog svjetskog rаtа u Jugoslаviji, više od 40 je nа rаzličite nаčine cenzurisаno i sklonjeno u bunkere (Nikodijević, 1995: 53).
4 Neke od ovih rediteljа možemo vidjeti u dokumentu „Sаstаnаk sа filmskim rаdnicimа – komunistimа u Ideološkoj komisiji CK SKJ“ od 14. decembrа 1963. godine, kojim je predsjedаvаo Veljko Vlаhović, kаdа se
rаsprаvljаlo o idejnim problemimа u zаbrаnjenim filmovimа „Grаd“, „Povrаtаk“, „Čovek iz hrаstove šume“, „Ozbiljаn čovek“ i „Kаvаnа“. Među tаdа prisutnim rediteljimа izdvаjаmo imenа kаo što su: Veljko Bulаjić, Žikа
Mitrović, Stole Jаnković, Dušаn Vukotić, Frаnce Štiglic, Vefik Hаdžismаjlović, Vicko Rаspor i dr. (Arhiv Srbije i Crne Gore, Lični fond Veljkа Vlаhovićа, II-4-d-13 (K-20)).
5 Film „Sutjeskа“ kаrаkterističаn je po tome što prvа verzijа kompletno snimljenog filmа nije zаdovoljilа Josipа Brozа, koji je, zаjedno sа pаrtijskom vrhuškom, film pogledаo nа Brionimа. Broz je uputio bitne primjedbe i аutori su morаli ponovo dа snimаju veći dio filmа. Mnogi glumci ostаli su u filmu, аli su dobili drugаčije uloge. Izbаčeni su svi stvаrni i tаkođe bitni аkteri, sem Josipа Brozа i komаndаntа Sаve Kovаčevićа, koji su jedini „ekrаnizovаni“ u ovom filmu, iz čegа se jаsno vidi njegovа političkа ulogа.

Literаturа:
Arhiv Srbije i Crne Gore, fondovi: 147 – Sаveznа komisijа zа pregled filmovа, 507 – Ideološkа komisijа CKSKJ, 50 – Vlаdа FNRJ, 512 – Fond Veljkа
Vlаhovićа.
Čolić, M. (1984). Jugoslovenski rаtni film 1 i 2. Beogrаd, Titovo Užice: Institut zа film, Vesti.
Dаković, N. (2000). Klišei rаtnog filmа ili rаtni film kаo kliše. u: Nikodijević,
M. i Tucаković, D. (ur.): Izаzovi rаtnog filmа. Vrnjаčkа bаnjа: Festivаl filmskog scenаrijа.
Đorđević, T. (1989). Teorijа mаsovnih komunikаcijа. Beogrаd: Sаvez inženjerа i tehničаrа Jugoslаvije.
LJubojev, P. (1995). Evropski film i društveno nаsilje: svet minulog kolektivizmа.
Novi Sаd: Mаticа srpskа; Beogrаd: Yu film dаnаs, Prosvetа.
Mаkluаn, M. (1964). Poznаvаnje opštilа – čovekovih produžetаkа. Beogrаd: Prosvetа.
Milorаdović, G. (2002). Stаljinovi pokloni. Istorijа 20. vekа, godinа XX, broj 1, Beogrаd.
Munitić, R. (1999). Zаbrаnjene igre Jugo-filmа. Yu film dаnаs – jugoslovenski filmski čаsopis, godinа XII, broj 4 (53), Beogrаd.
Nikodijević, M. (1995). Zаbrаnjeni bez zаbrаne – Zonа sumrаkа jugoslovenskog filmа. Beogrаd: Jugoslovenskа kinotekа.
Pаjkić, N. (1993). Šolаjinа vojskа. u: Zlаtinić, B., Rаdаković, M., Pаjkić, N.
(ur.): Režijа: Vojislаv Nаnović – posljednji pionir. Beogrаd: Muzej jugoslovenske kinoteke; Novi Sаd: Prometej.
Rаdojković, M., Miletić M. (2005). Komunicirаnje, mediji i društvo. Novi Sаd: Stylos.
Slаvujević, Z. Đ. (2005). Politički mаrketing. Beogrаd: Fаkultet političkih nаukа, Čigojа.
Volk, P. (1986). Istorijа jugoslovenskog filmа. Beogrаd: Institut zа film.
Volk, P. (1994). Povrаtаk u budućnost – Rаsprаvа o filmu i nаmа poslije zаjedničke istorije. Beogrаd: Institut zа film.
Volk, P. (1996). Srpski film. Beogrаd: Institut zа film.
Zlаtinić, B. (1993). O Vojislаvu Nаnoviću. u: Zlаtinić, B., Rаdаković, M.,
Pаjkić, N. (ur.): Režijа: Vojislаv Nаnović – posljednji pionir. Beogrаd: Muzej jugoslovenske kinoteke; Novi Sаd: Prometej.

http://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2010/09/CM06.pdf

Ненад · 12.01.2011. u 12:03

Још мало о комунистичким народним херојима.

КОМУНИСТИЧКИ НАРОДНИ ХЕРОЈИ

КПЈ по доласку на власт,прикупила је податке својих истакнутих бораца и старешина из времена рата и прогласила их народним херојима.

Када су ови подаци објављени изашла је и књига“ Зборнихк народних хероја Југославије“,1957.год. Текст су средили Слободан Петровић, Радислав Лазаревић,Александар Петковић и Драган Вукобратовић. Књига је великог формата и са хиљаду страница. Предговор је написао Александар Ранковић у коме је кратко и јасно објаснио циљ ове књиге. Одмах после његовог предговора, на следећој страници је фотографија „ Ордена народног хероја“ у боји. После тога нижу се фотографије са биографијама „ хероја“. При крају књиге су ступци статистичкихподатака ситно штанпани,доста важно уколико су тачни,као и датуми“ освајања појединих места за целу Југославију.

Од интереса је размотрити податке који комунисти дају о својој војној снази као и о снази непријатеља.

Изражени у цифрама ти подаци изгледају овако:

107 партизанских одреда,23 самоста батаљона,52 дивизије са по три бригаде у дивизији које су сврстане у 17 корпуса од четири армије. Укупна снага достиже минхаузенску цифру од 800000 бораца! Комунисти као и нечовеккоји их је и довео на власт-Черчил-без трунке стида додају нуле.

За своје губитке у рату комунисти дају следеће цифре; 305672 погинулих бораца и 399800 ранјених од којих су 64000 ратни инвалиди. Ове цифре неказују јасно дали су комунисти у број жртава укључили и број које су сами побили као народне непријатеље“ или су их убацили у општу цифру несталих. У сваком случају били су обавезни обавестити јавност и о томе с обзиром на то да у својој ратној литератури признају да своје борце кажњавали смрћу као „домаће издајнике“ а њихов број није био тако мали.

О снази четничког покрета комунисти само подвлаче да четничка архива још није проучена и да су због тога подаци о четницима изостављени. Да би ипак, и о четничкој снази нешто рекли, они су унели у зборник да је крајем 1943. Год. , „ по извесним подацима“, било на територији Југославије 45 бригада, 9 одреда, 2 пука и 10 батаљона. Укупно пак, бројно стање нису могли да унесу за то временско раздобље јер“ четничке снаге нису имале формациско бројно стање.

Према комунистичким подацима усташке и домобранске снаге имале су маја 1945, 10 дивизија и једну ударну дивизију, док је бројно стање остало непознато.

За Немачке снаге комунистички подаци дају ове цифре: 9 корпуса и 19 дивизија. Укупно 330000бораца.

Поменута је и Српска државна стража са 15000 бораца.

Према Зборнику , љутске жртве Југославије износе 1706000 Материјална пак штета, или како то комунисти зову „материјалне жртве“ пељу се 46,9 милијарди долара. Од те суме пада на терет Немачке 35858000, на терет Италије 9850000, на терет Мађарске и Бугарске 1102000000.

У Зборнику је посебно коришћена хронологија важнијих догађаја,сређена по данима,месецима и годинама за цејугословенски простор али само за партизански покрет.У хронологији се налази освајање сваког места од стране ткз. Народно ослободилачке војске.

На крају Зборника по комунистичком признању последњи организовани отпор непријатеља сломљен је 15.5. 1945.Упоређујући војне снаге партизанаса непријатељским снагама доводи се у сумњу тачност комунистичких статистичких података. Јер ако су комунистичке јединице заиста биле тако многобројне и са толико стотина хиљада бораца двојно више него непријатељ а у Србији и Војводини налазиле су се совјетске војне снаге, како је онда Југославија била недељу дана касније била ослобођена од других европских земаља где није било партизана и, чак недељу дана после капитулације Немачке.Овде нешто није уреду. Или је комунистичка статистикао сопственој снази нетачна,што је највероватније,јер је преувеличана,или је,пак комунистичка ударна моћ била неупоредиво слабија и од оне коју су највећи песимистизамишљали.Сем тога присуство совјетских трупа у Србији партизански генерали су могли све своје снаге да баце у западни део Југославије.

Ранковић у предговору даје занимљиве податке о својим „херојима“ да су израсли од бораца рођених између 1906 и 1927год. и да их је било 1307. У даљем излагању међутим свега став ниже када кад групише те „хероје“ по професијама(490 радника,226 сељака и 499 интелектуалаца) испада да је њихов укупан број 1215. До различите цифре се долази и кад их дели по републикама( Србија 259,Хрватска 282,Словенија 161,Црна Гора 244,Босна и Херцеговина 278 и Македонија 66) што укупно чини 1290“хероја“. Ове различите цифре показују праву аљкавосту обради. Слична аљкавост се појављује и у техничком сређивању азбуке(латиница) по којој су ти хероји сврстани.Тако нешто се у овакој књизи није смела десити.

Ово је крупна омашка,уз оне велике нетачности у биографијама које врве нетачностима.Највећи број хероја види се,припадао је предратној Комунистичкој партији,док је мањи број оних који су се учланили у Партију у прве две године рата. Какав је то био избор тих „хероја“? Огавно до највише мере. Ранковић би се данас добро замислио да би овакве похвале могао да напише за српске одреде којима је и он припадао.

Проучавајући овај Зборник уочава се нешто чудно у њему,својствено комунистичким друштвима и доследно његовој етици. Наиме у овој књизи сусрећемо се са две врсте „ народних хероја“. Први су чланови партије од пре рата а други,који су се силом прилика,или преваром нашли у партизанима.И док су први махом рат углавном преживели,дотле су други сви до једног нестали,ликвидирани метком у потиљак.

Неупућени којима нису познати људи и догађаји са терена и који незнају те „хероје“читајући Зборник немогу уочити ову поделу, јер су сви они неком смушеном азбуком и још чуднијим моралом измешани један поред другог и подједнако уздигнути на „ олимиску висину“. Прелиставајући ту велику књигу, у мојој души су се сукобили два типа „ хероја“ изразити по злу и по добру,који су сустински били два света иако су служили једном господару и живели у једном царству.Знајући то, виде ће се са каквим ће цинизмом комунисти своје нај верније борце,предратне комунисте,уткати у исти мит са њиховим непријатељима, у партизанству, и подигли им вечни споменик,једнима и другима. То је трагикомедија.Ради јасноће корисно је бацити мало више светла на то.

Ненад · 12.01.2011. u 12:03

Да би се сагледала група народних „хероја“ који су још који су још пре рата били чланови Комунистичке партије,треба их приказати у њиховом правом руху. За сваког од њих могла би се написати књига“јуначких подвига“,али простор то не дозвољава.Зато се морају преставити групно али то неће нимало потамнити ореол славе сваког појединца. Тешко је при том одлучити који подвиг пре истаћи, да би се сагледала њихова права борба,за коју су добили такву велику почаст. Свака њихова акција најближе речено једна од друге је грознија по злочину и нечовештву.Ране јесени 1941.год. била су два покрета,четнички и партизански,сваки за себе је говоријо да се бори против окупатора за ослобођење земље. Ово се посебно изражавало у ужој Србији. И ако је Србија била препуна окупационих трупа,то није сметало комунистима с Брозом,да њихове прве жртве буду два жандара,која су на вашару у селу Бела Црква у Подрињу одржавали ред у духу међународних закона за време рата.Они су исто тако, палили општинске архиве и убијали мирне српске грађане ако им не приђу или ако ови сарађују са четничким покретом. Често су припуцавали на непријатеља из насељених места,после чега би побегли,зато је окупатор палио српска села,домаћине стрељао, или их одводио у логоре. То је узело толико маха,да је читавој Србији претило биолошко уништење,јер је окупатор убијао сто за једног.Ти људи који су чинили те велике злочине над народом прогашавани су за „народне хероје“Србије.

Ни у Црној Гори није било боње. У њој је дошло,такорћи одмах до сукоба између националиста и комуниста.Комунисти су се у самом почетку „прославили“ својим злочинима.Један од њихових“подвига“ овековечен је у „пасијим гробљима“ крај Колашина,где су побили прве Црногорске домаћине,родољубе и интелектуалце.Тешко је настрадао народ у Црној Гори.Крај комунистичком дахилуку учинили су четници,протеривањем комунистичких банди.

Према почињеним злочинима према рођеној браћи и сестрама наша славна Црна Гора, земља див-јунака,доживела је ту трагичну судбину да се на списку „ народних хероја“-отпадника српског рода-налази највећи број тих комунистичких бедних“хероја“.

У Босни и Херцеговини,Далмацији,Лици,Кордуну,Банији,Славонији и Срему владала је тиранија злогласних усташа из Загреба.У њиховој марионетској држави,али злочиначкој,Срби су стављени ван закона.Да би трагедија Срба у тим покрајнама била још већа Павелићевим усташама придружио се његов сабрат Јосип Броз Тито.Прогнан из Србије са својом ордијом,он је нашао уточиште код њих и тако су се почеле пунити српском сиротињом невиним српским живљем,бездани херцеговачког крша злочини партизана и усташа упоредо.

Шта пак да се каже о уништењу збегова српских жена,деце и стараца на Козари,у Босни на Петровој Гори Кордуну? Ту су Павелићеви витезови и Брозови „ хероји“ у припремама и извршавању злочина били тако тасно повезани,да их је немогуће раздвојити и рећи који носи већи грех на души. Ту су се одиграли ужасни масовни злочини,срачунати,планирани и мајсторски припремљени од оба табора, Павелићевог и Брозовог. У тим збеговима је било око 100 000 истина део тог света се извукао из пакла и остао у животу,али су десетине хиљада ту трагично завршиле.

Мени је до сад позната драма у Петровој Гори,где су комунисти марта 1942 дотерали 15000 душа а маја месеца опет 10000. Две ипо хиљаде усташа опколило је овај ојађени народ који је ту систематски ту уништаван данима,месецима.У таквом хаосу 3000 тог ојађеног света користи кишу и маглу извлачи се из шуме и да комунисти не примете и одлази за Војнић да се преда усташама.Лакше ће мо тако умрети говорили су костури ојађеног народа,јер смрт брже долази.Усташе су тај свет натоварили на вагоне и послале у Јасеновац одакле се нико жив није вратио.

У јеку највеће зиме 1942.год.,Главни штаб Хрватске наређује Вељку Ковачевићу,команданту 5 оперативне зоне а послератном генерал-пуковнику и писцу да спали Српско насеље Дрежницу,у Горском Котару општина која је припадала срезу Огулин. Он је тако поступио. Запалио је 26 српских села,после чега је обавестио наребодавце да је протекло све у најбољем реду,и да ниједна српска кућа није постеђена. Тако је народ овога краја за време највеће зиме остао под ведрим небом,без хране и склоништа.Жене су вукле ситну децу незнајући куда ће и шта ће.Отуд и потичу они смрзнути скелети,мајки са децом у наручју што су комунисти пропагирали,као да је то дело мрских фашиста.

Три месеца касније после наредбе Главног штаба Хрватске за паљење Дрежице,Централни комитет Комунистичке партије Хрватске наређује 1943.год. паљењеДољњег Лапца у Лици,такође српске варошице,која је била српско место.Наређење је издао секретар цЦентралног комитета Андреја Хербран др Николи Рибичичу,хрватском комунисти,што је овај по сопственом признању, уз помоћ омладинаца,савесно извршио. Тако је народ и овог краја снашла иста судбина као и оног у Дрежници, са разликом што су се једни смрзли на врховима Капеле а други на врховима Пљешевице. И о овоме случају комунисти пишу са заносом и поносом како су се борили против окупатора!

Посебно поглавље је убијање рањених потом убијених четника,или њихово спаљивање,по усташком правилу.Тако су радили не само усташе него и „народни хероји“Примери су многи да их је тешко и све набрајати у једном напису,као што их је било у Личкој Јасеници,Црној Власти,Брлогу,Радучу,Градачацу и другим местима.Или пак убијање Српске деце па и оне још нерођене. Све нам је то познато из ових дана страдање јер смо били живи сведоци.Посебно треба истаћи да послератна комунистичка литература ове злочине признаје.Све то је истицано као подвиг да млађи нараштаји виде како су се партизани борили против окупатора и“домаћих издајника“ у четничком руху.Зато није никакво чудо да се ти „хероји“ хвалишући се признају паљење и српских православних цркава у Војнићу,Личкој Јасеници,Дољану,Шкарама и другим местима нарочито у Лици и Кордуну.Тако да су ти“хероји“уништили све српско али не и хрватско.Да су они подједнако уништавали и српско и хрватско мање би им се замерало јер би им се тај грех приписао као марксистима.Али пошто то тако није било,све ово се мора приписати проусташком духу у партизанству Хрватске који су ови бранили Павелићеву државу,али на други начин.Знајући то може се овом приликом сагледати морална и борачка нискост српских комуниста,којису били непосредни извршиоци овог злочина.

Ненад · 12.01.2011. u 12:05

Ето то су ти „народни хероји“ чланови Комунистичке партије чијим се делима данас поносе комунисти као целина и на којима васпитавају млађе генерације,како каже Ранковић.Уздизати култ тих хероја“ најобичнији је злочин.Они су у ствари онакви.каквим их њихова дела красе.А та дела су тешке оптужбе против њих самих.Таква разбојништва су ретко кад и где почињена у историји љутског рода.Ово не говоримо ми као сведоци,већ то потврђује комунистичка литература којом се служимо ради веродостојности свега реченог.

Она друга група народних „хероја“је губила своје животе директним поготком у потиљак од прве групе о којој је до сад било речи,или је пак њеним радом била доведена у положај да мора умрети: да буду изручена усташама или окупатору,да се они наслађују њеном крвљу.Овако раде и дивље звери кад је плен велики широкогрудо га деле.

Један од тих је био Раде Кончар,Србин секретар Централног комитета Хрватске.Он је на овај положај дошао по личном захтеву Броза када је у лето 1938.год.образован овај комитет.Његов случај је изузетан јер је био члан партије још пре рата.Кончар је био у Столицама 1941.год.,на заседању војног војства кад су издаване директиве за поделу рада у револуцији.По повратку у Хрватску Кончар је послат на рад у Далмацију. И ако Србин из Лике није могао остати међу својим земљацима.У српски простор у Хрватској Партија је довела хрватске комунисте; у Лику Марка Орешковића првог политичког комесара Хрватск,а у Кордун Банију Ивана Рукавину,команданта Хрватске Владимира Бакарића који је после смрти Орешковића постао политички комесар Хрватске,потомВјекослав Хољевацпроф Иво Маринковић,Јосип Краш“Папо“и други.Кад је неким каналом Кончар сазно шта се ради са Србима у његовом крају,од стране партизана као секретар Централног комитета заинтересово се 0 томе код својих другова Рукавине,Бакарића,Хербрага и још неких,уместо одговора ови су га потказали Италијанима који су га ухватили и затворили. Незнајући ко је он у ствари,јер је имао лажну легитимацију,Италијани су оклевали са извршењем пресуде.Ово није годило Кончаровим друговима на терену и у Загребу те га је Хербран потказао усташама наводећи да је „Брко“ исто лице што и Раде Кончар. Ови су одма обавестили Италијане,који су га убили знајући каква им је личност у рукама.Као такав боље није ни заслужио јер је он преварио Србе свога краја.Али ово нимало не оправдава нискост Централног комитета Комунистичке партије Хрватске и људи у њему који сносе главну одговорност за Кончареву смрт.

Стојан Матић је био ваздухопловни поручник пре рата.Врло интелигентан био је у академији други у рангу,а као матурант био је ослобођен усмених питања на матури.Кад је почео устанак Срба у Лици под четничким знамењем Матић је био први у њему.Као командант батаљона био је способан старешина и одличан борац.Својим радом освојио је Србе свога краја у Долњем Лапцу и народ му је певао песму. У јесен 1941.год. почиње и комунистичка револуција.Као и у свим другим местима Југославије и овде ,комунисти нису отварали карте ,него су говорили да су дошли у помоћ Србима у борби за живот.И Матић је томе поверовао,и био одушевљен тим људима који су му вешто подилазили.И ако интелигентан био је сувише најван да прозре те људе и увиди опасност.Опомињан је да буде опрезан од свог земљака Бошка Рашете али узалуд. То није помогло ни онда кад му је неком омашком до руке дошло писмо Рада Жигића српског комунисте и доцније политичког комесара Хрватске,писмо једном другу у коме грди Матића да је реакционар и да га треба ликвидирати,што је лепо описо адвокат Гојко Половина,комунистичка перјаница.

Временом је револуција расла и њен мач је секо непријатеље.Ово је посебно било за комунистички фронт.Почетком 1942.год. комунисти су осећали да је Матић несигуран на дуже стазе.Пошто је искоришћен до максимума сазрео је за ликвидацију.Зато је донета одлука да он нестане за време напада на 200 Италијана,У Долњем ЛапцуТада је Матић ликвидиран,његовом батаљону је дато његово име и проглашен је народним „херојем“.Овим су комунисти врбовали његове присталице за своју борбу. Како је он погинуо говори Никола Плећаш, у својој књизи „ Крајина у пламену“Он је као старешина код партизана учествовао у акцији на Долњи Лапац, а касније прешао у четнике. На једном месту у својој књизи каже;

Напад на Долњи Лапац је био предвиђен за зору 27.2.1942. Пред сам почетак напада Матић је пронашао Јованића који му се прикључио и остао са њим и његовом јединицом. Око 10 сати следећег дана после напада на Долњи Лапац на самом месту на коме се Јованић одвоји од њега на неколико стотина метара од италијанског бункера де су сведоци видели Јованића заједно са Матићем погођен је са два зрна један у потиља, другим у леђа.Зрно којим је погођен у леђа прошло је кроз грудни коши изашло испод самог грла остављајући велики излазни отвор што је доказ да је усмрћен од позади.На оба места де су зрна ушла види се по нагорелом оделу и по коси да је пуцано из близине.

А комунистички извори после рата потврђују да је Матић био осуђен на смрт. О томе је проговорио у „Политици“ 14.2.1971 Јово Богдановић;

Тог истог дана када је био напад на Италијане У Долњем Лапцу одржан је у селу Крбавници ко Коренице пленарни састанак Окружног комитета КПХ за Лику на коме смо донели одлуку да се приђе опрезном раскринкавању већ врло популарног официра бивше југословенске војске Стојана Матића због кокетирања са четницима. У време кратке паузе седницеОК стигао је курир из Долњег Лапца са извештајем да је Лапац заузет а да је Матић погинуо.

Можда ће се неко питати зашто је пала коцка на ликвидацију Матића баш на Ђоку Јованићу .У јесен 1941. Четници и комунисти потписали су Открићки споразум а Јованић је био потписник са стране партизана. Ово му је строго замерено од стране Централног комитета Комунистичке партије Хрватске која га је осудила на смрт,јер се то узело ко колаборација са четницима,што је било у великој супротности са гледишта тог комитета.За Јованића се заузео Орешковић политички комесар Хрватске а посебно Гојко Половина адвокат Србин,тако се прешло преко тога и Јованић је спашен.О томе исцпртно говори Половина,Зборник 6 правдајући Јованића Међутим по испробаној пракси комунист Јованић је моро да прође чистилиште душе ако је хтео не само преживети него и напредовати.Зато му је поверена ликвидација Матића,налог за то је добио дирекно ЦК КП Хрватске а за што ЦК за Лику није знао. После тога Јованићу су врата за напредовање била отворена.

Сличну судбину као Матићева била је и са Мирком Поштићем из Перне Кордун. И Мирко се стицајем околности нашао у партизанима.Постао је и командант батаљона у Тушиловићу.На положају марта 1942год. свега две недеље после погибије Стојана Матића у једном удољу и мртвом углу Мирка је посетиоВецо Хољевац политички комесар Кордуна.Кад је Хољевац напустио терен борци су нашли Поштића мртвог. И он је проглашен за народног хероја а његовом батаљону су дали његово име врбујући на тај начин народ за своју борбу.У Пештићевом батаљону био је као борац и Јован Маћешић. Лета 1943 Маћешић је искористио прилику и прешо у четнике у састав четничког батаљона и ову причу сачувао од заборава.

Ја сам знао Мирка Поштића од почетка маја 1931.из Загреба.Од тада до пре рат били смо најбољи пријатељи а и остали у кореспондецији.Тада смо били младићи од по 17 год. Маја 1933.Мирко је отишо у Требиње као подофицир.Био је изванредан националиста и сав је од тога сагоревао.У међувремену је у Хрватској беснео усташлук па и у Херцеговини.Такосу за време државног празнига хрватски елементи скинули државну заставу и на њено место истакли хрватску.Мирко каког га је бог створио ватрног и борбеног скинуо је хрватску заставу и поцепао је.Као подофициру и војнику то му није било дозвољено па је зато био кажњен затвором и из војске био отпуштен.

Када је Поштић био у Требињу и направио овај испад,био је тамо и Иван Рукавина на ослужењу војног рока исти Рукавина који је који је у револуцији бијо командант хрватске а после рата генерал армије.Он је знао за тај случај и није га заборавио А када је на терену видео Мирка сетио се да је он поцепао заставу.Миркоје због тога био сумњив Рукавини и суњао је да се у њему крије притајени четник како је уобичајно говорио за сумњиве Србе Неповерење Рукавине према Поштићу појавило се почетком 1942 у Перни срез Вргин Мост и Топуско дошло до распада комунистичке ћелије,То се преписивало Мирку и зато је морао нестати.

И мени је Рукавина слично говоријо ране јесени 1941 кад је изашао на терен и агитовао за комунистичку револуцију а нарочито на састанку Погриловићима кад је врбовао Србе за своју акцију. На овом састанку је био и мој ујак Дане Латас предратни капетан а сад генерал.Том приликом се Рукавина жалио да није могао као правник служити школу за резервне официре а да је и ако је касније у Шпанији командовао батаљоном.Рекао сам му да као комуниста ни законски није могао бити резервни официр.Тада сам се сетио Поштића да је био са службом у Требињу и запитао сам Рукавину о њему нашта је он потврдно одговорио и испричо многе детаље из тог времена о Поштићу.

Ненад · 12.01.2011. u 12:05

Оваквих примера било је много при којима су комунисти убијали своје борце и старешине у партизанима а после их проглашавали народном „херојима“ они тим расветљавају та два лица народних“хероја“ о којим говори Ранковић у Зборнику једни су чинили разбојничка дела за свој лични успех и добро Партије,други пак ко несигурни елементи у комунистичком друштву морали су нестати.Ови други били су часни и поштени људи а и родољуби,Неки су били преварени а неки су се нашли силом прилика да би сачували зивот морали су се приклонити ново насталом стању до боље прилике,при том је интересантан скучај Василија Гаћеше команданта Баније,нај пре код четника а онда код партизана.То је онај исти Гаћеша који је крајем1941 најурио први партизански одред са Баније кад је тамо стигао из Сиска касније наговором Српских комуниста Ранка Митића и Дамјана Марковића,Гаћеша је попустио и примио поштене „Хрвате“да се са Србима боре против Павелића.То му је дошло главе.Тако су га баш ти поштени Хрвати у споразуму са Павелићем ликвидирали маја 1942 То је било тако важно да су главни штаб партизанске Хрватске и усташки главни штаб у Загребу мењали мисли преко изасланика превожене путем авиона.Кад је тим договором усташки пуковник Иван Мрак убио Гаћешу комунисти су закукали над његовим мртвинм телом прогласили га народним „херојем“ и позвали народ српски да иде стопама Васиљ Гаћеше.

Крваве су биле стазе тих побијених Српских народних хероја који су из било ког разлога прихватили бадњак партизанства.У корену су били против онога ташто су се борили,а зашта су побијени.Истина они су таквим својим радом ударили темељ комунистичкој револуцији у српским крајевима у Хрватској а нанели доста зла народу .У извесним моментима су покушали народу и помоћи али су били немоћни па су сами себе довели у опасност.Зато су ликвидирани,Осећали су свој грех.Били су свесни да без њихове помоћи комунистички покрет неби могао одржати и створити базу за револуцију јер би био угушен у почетку.

У српском језику је реч“херој“узвишен појам То је јунак и ввитез .Јунак јер се у случајевима потрбе храбро бори у одбрани свога народа и своје отаџбине,а витез што се према противнику понаша витешки,посебно према рењенику и заробљенику јер су безопасни и као такви престављају бити активни непријатељи.Овим је како се види у „херојству“садржано јунаштво и чојство.У ослободилачким ратовима Србије о овоме се појму много водило рачунаШто су Србима признавали и њихови највећи непријатељи посебно из два Балканска и првог светског рата.Српска нација је после тих ратова посебно подучавала нарочито у војсци,а њен дух да буде такав у добру и злу,знајући да само човек прожет човечношћу може бити и једно и друго и јунак и витез.Нечовек то неможе бити.Овим стазама и духом традиције ишао и четнички покрет коме је на челу био ђенерал Дража Михаиловић

Знајући ово посебно појам хероја у духу српског језика и српске етике лако је разазнати и величину греха који су комунисти учинили издавањем Зборника народних хероја .Јер ти људи чија су имена у њему њих 1307 ништа заједно са херојством српског народа немају.Млађи српски нараштај у завичају о овоме ништа незна,а немогу ни знати јер се васпитају како им је у наслеђе оставио Ранковић.Колико ће они од свега тога прихватити тешко је рећи.То зависи од сваког од њих од њихове личне интелигенције а и од васпитања у родитељском дому.На нама преживелим националним борцима је да им кажемо истину Они ово немогу сазнати јер је читају литературу заграничног Српства најстроже забрањена,а код кога се она нађе тај нема више мира у земљи тираније.Али и поред свега тога истина је нај моћније оружје.Она ће тако дуго разбијати зидине лажи комунистичке тврђаве док их непробије а пробиће их сигурно раније или доцније У то не треба сумњати.

Приредио: А. Недић
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=16933

Ненад · 20.01.2011. u 11:43

Пошто се ортак отелио да ми врне књигуо Калабићу, представићу вам како су комунисти измислили издају истог.

Коришћена литература:
Милослав Самарџић, Истина о Калабићу

КРИТИКА ПРВЕ КОМ. ВЕРЗИЈЕ
Оно што најубедљивије оспорава прву ком. верзију је она сама каква јесте-наивна и неубедљива. читајући је неодољиво се намеће утисак да је све то једна конструкција а да је истина на другој страни. У писању ове верзије нису учествовали историчари-чак ни комунистички већ полицајци жртвујући 2 новинара. Такво писање подразумевало је одсуство сваке критике. Критика је сматрана непријатељском пропагандом и оштро кажњавана од стране државе. Зато су писци, тј. полицајци били исувише опуштени па су им промицале катастрофалне грешке. Када је о ком. историчарима реч они су у једним од својих најзначајнијих радова, тзв. зборнику докумената оставили јеретички запис о Николи Калабићу. Кратка Калабићева биографија у овој књизи без икаквог објашњења завршава се след. речима: до краја остао веран Дражи Михаиловићу, а после извлачења из Зеленгоре остао са њим до марта 1946. када је Дража Михаиловић ухваћен. 3) Методолошки највећа мана прве верзије је одсуство докумената. Мада Степановић и Бановић поједина ,,документа'' попут Калабићевог наводног писма Крцуну нашироко цитирају, недостаје уобичајена напомена где се тај документ може пронаћи. У овом случају није реч само о форми већ и о потреби да се рукопис цитираног писма упореди са писмима која су несумњиво Калабићева. У одсуству докумената од пресудног значаја могу бити сведоци из ,,прве руке'' на које се ослањају Степановић и Бановић, али сви њихови сведоци су ком. полицајци. Правнички гледано они припадају тзв. заинтересованој страни. Затосе све што су рекли мора узети с резервом иподвргнути провери.
Прву фазу чини прича о упаду у четнички систем радио везе. Јављајући се преко радио станице у име мајора Ћосића Озна је наговорила Дражу да не побегне из земље, што је наводно била његова намера. Дража је тада био у Босни а мајор Ћосић у чије име се Озна јављала у Србији. У радио депешама, Дражи је стање у Србији представљано као тешко за комунисте а повољно за четнике. Зато је он из Босне уместо у емиграцију кренуо пут Србије очекујући лаку победу над комунистима.
Ево сада провере ове верзије.
На самом почетку приче налазе се мајор Предраг раковић, кога комунисти представљају као ком. 1. јуришног корпуса, Ненад Јовичић, радиотелеграфиста ,,једног четничког корпуса'' и мајор Трифун Ћосић, ,,ком. једног малог четничког одреда у Србији.'' Код мајора Раковића који је крајем децембра 1944. извршио самоубиство у селу Миоковци код Чачка комунисти су наводно пронашли шифру којом се служио при одашиљању порука. Када су заробили Ненада Јовичића, радиотелеграфисту ,,једног четничког корпуса'' дошли су и до позивног знака за Дражину радио станицу. Најзад, пошто им је у то доба пао у руке и мајор Трифун Ћосић комунисти су искористили његово име за потписивање депеша Дражи. Шта у овој причи недостаје?
Прво недостаје Раковићево шифровано име. У ово доба Раковић се јављао Врховној команди под шифром Флеш. Комунисти међутим то нису знали када су писали ову причу. Пре него што се убио Раковић је спалио сва документа. Ништа у вези шифара није имао јер радио станица 2. равногорског корпуса тада није била код њега. У Раковићевој официрској торби комунисти су пронашли само неке лекове који су били фатални за ком. јед.која га је опколила Луку Лучића. Наиме, Раковић је у Миоковцима боравио код свог кума Војислава Марковића који га је и пријавио код Луке Лучића, ком. милиције у Чачку. Са Раковићем су била још само његова 2 рођака, Гојко и Милојко Раковић. Бројна ком. јединица опколила је кућу а наспрам врата је постављен митраљезац Живорад Бабић. Ево шта се потпом дешавало:,,Кад је милиција извршила опкољавање куће позвали су четнике на предају. Предраг је схватио да је дошао крај. Последње трагичне тренутке примио је мирно. Убедио је своје пратиоце да се предају јер имају шансе да преживе. Затим је сео на кревет, извадио револвер из футроле и пуцао себи у слепоочницу. Његови пратиоци су се предали. Милојко је нешто касније стрељан у Краљеву, Гојко је осуђен на 12 год. робије. После издржане казне живео је у Пријевору где је недавно умро. Милиција и војска која је очекивала жесток отпор није могла да схвати да је победа извојевана без борбе. Бојећи се да није каква превара у питању полако и опрезно улазе у кућу. Ком. милиције Лука Лучић установио је да је Предраг заиста мртав. После овога настало је славље, весеље и пијанка. У тој пијанци и весељу највише се истицао ком. милиције Лука Лучић. Сматрајући се највише заслужним он је највише и пио. Од тога пића га страшно заболи глава. У Предраговој торби нашао је неке таблете. Сматрајући да ће му то помоћи попио је дозу тих лекова. Од тога му је било још горе и он је на путу за болницу умро.
Митраљезац Живорад Бабић још живи у Миоковцима.''4) Друго пошто код Раковића није била радио станица нити архива центра везе 2. равногорског корпуса комунисти нису дошли ни до позивних знакова Врховне команде.
Али претпоставимо да јепозивне знаке имао извесни заробљени радиотелеграфиста Ненад Јовичић. Од тога комунисти не би имали користи јер би им онда био потребан кључ за шифровање. Кључ за шифровање је тајна реченица испод које се хоризонтално исписује садржај депеше. Ако се користи само један кључ то је просто шифровање. Четнички радио систем везе радио је на овај начин до пролећа 1943. када се сазнало да су Немци откривали тајну реченицу и дешифровали депеше. Од тада је било обавезно дупло, тзв. енглеско шифровање које је и данас у употреби, нпр. користи се за платне картице. Оно је подразумевало употребу још једног кључа. Вертикални ступци добијени уписивањем поруке испод првог кључа преписивани су испод другог кључа. Према томе шифрант је морао да зна 2 кључа. Оба је требао да зна и дешифрант на пријемној станици. Депеше су слате Морзеовом азбуком. Дража је често мењао тајне реченице. Обично их је слао по 20-ак, мењајући редослед употребе и начин шифровања, желећи да га учини што компликованијим. Пример, депеша о дешифровању ком. БГ илегалаца мајору Михајловићу:,, Кључ 1 - Коло коло наоколо виловито.
2 - Хајте браћо амо амо да се.
3 - Скупа поиграмо виловито.
4 - Сремица се обећала Сремцу.
5 - Да ћесу се састати на венцу.
6 - Диван је китњасти Срем.
7 - Слатко је живет у њем.
8 - Лола керу везо за бандеру.
9 - Пружио се преко Срема ланац.
10 - Иде лола и пева бећарац.

Ову шифру употребљавати само у комбинацији по два кључа. Кад шифрујеш на пример по кључу 4, то значи прву табелу за шифровање ставити по кључу 3, па је после пребациш у табелу по кључу 4. Онај који дешифрује ради обратно. Према овоме, кључ ћеш увек одређивати са двоцифреним или троцифреним бројем, јер ће ти се појавити и троцифрени број кад употребиш кључ 10. У двецифреним бројевима поређани су кључеви оним редом како си шифровао. На пример кључ 210 значи узети кључ 2 и кључ 10, а кључ 102 значи узети прво кључ 10 па затим кључ 2. Убудуће обележавај шифрин кључ ћирилицом а не латиницом. За ови шифру нећеш употребљавати никаква лажна слова. У стиховима које сам ти послао узећеш стварна слова, по ћирилици, онако како се изговарају...'' 5) Једна од мера опреза била је да шифре не смеју знати радиотелеграфисти већ само команданти и шифранти. Ово је Дражина депеша свима од 23.2.1944.:,,Наређујем да ком. и делегати којима је издата шифра и они који имају радио станице лично врше шифровање идешифровање депеша и да шифре увек држе крај себ. Шифре могу дати само оним лицима закоја су потпуно сигурни да су поверљива али та лица не могу нити смеју бити радиотелеграфисти. Телеграфисти могу само да примају и предају депеше а не да у исто време буду шифранти и дешифранти. ''6) Заробљавањем официра дешавало се да у руке непријатеља падају шифре, позивни знаци и шифранти. Тако 7.5.1944. Дража пише свим командантима:,,Шифра за регулисање радио службе пала је у руке непријатељу и више се не сме употребљавати. Понављам: више се не сме употребљавати. Слушајте редовно расписе.''7) Како је време одмицало Дража је постављао све теже задатке командантима и шифрантима. Ово је његов распис свима од 30.5.1944.:,, Убудуће код рад у радио саобраћају заказивање времена да буде увек 4-цифреним бројевима, тј. КР, понављам КР да буде увек четвороцифрени број са којим сабрати број 55. На тај начин 14 и 30 дају 1485, јер ако се од њега одузме 55 добија се уговорено време 14:30. (следе даља упустства).8) Од преласка на дупло шифровање нема доказа да су Немци а наравно ни комунисти бар једном упали у четнички систем везе. Са друге стране ком. радио депеше редовно су хватали
и дешифровали Немци а повремено и четници. У нашем примеру комунисти су сматрали да им је довољна шифра команданта(Флеш коју нису знали), телеграфисту(код четника особа која прима и шаље депеше) и позивни знак радио станице Врховне команде. Нису знали да им за то треба још једна особа(шифрант), кључеви(тајне реченице) и познавање низа тајних бројева ирадњи смишљених ради провере идентитета. Треће комунисти у овом случају праве и једну лог. грешку. Наиме да су знали све потребно, шифру, кључеве и начин шифровања Врховној команди би могли да се јаве само уиме Раковићеве јединице. Они међутим тврде да су се јавили под именом мајора Ћосића који је командовао једним малим четничким одредом. То је немогуће, са Раковићевом шифром и кључевима могли су да се јаве само у име Раковићеве јединице. Њих двојица су припадала истој јединици,а да то комунисти нису знали-Ћосић је био Раковићев помоћник у 2. равногорском корпусу, па би ком. прича овде била убедљива да Ћосића нису представили као ком. посебне јединице(у Политикином фељтону се такође каже да није одао шифре ни назив јединице ни положај, због чега су комунисти и изгрешили, а код четника се знало да је заробљен на крају рата 9)).
.

Комунистички фалсификати

Elita

Iskusan

Aktivan član

Aktivan član

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Aktivan član

Iskusan

Aktivan član

Iskusan

Elita

Iskusan

Elita

Elita

Elita

Elita

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan