Комунистички фалсификати

Ненад · 15.03.2010. u 14:13

КОМУНИСТИ 1944, ПРЕМА СОПСТВЕНИМ ДОКУМЕНТИМА

ЛАЖНИ ИЗВЕШТАЈИ

Мада су сада имали нешто већи број школованих официра, који су познавали војничка правила писања извештаја, комунисти су и даље у своја документа уносили лажне податке...
Маја 1944. године најјача комунистичка формација која је покушавала да продре у Источну Србију била је 9. бригада, удружена са Нишким одредом. Имали су негде око 1.000 бораца. У извештају Окружног комитета КПЈ за Зајечар, који је потписао секретар комитета Живан Васиљевић, од 31. маја, каже се да су ове две јединице прешле Јужну Мораву да би се снабделе новим количинама оружја, муниције и ратне спреме, коју су Западни савезници избацивали на јужним падинама Јастрепца. Дакле, овде се помиње савезничка помоћ, али се не наводи да су 9. бригада и Нишки одред морали да се врате са задатка - продор у Источну Србију - зато што су их поразили четници. Повратак на источну обалу Јужне Мораве овако се описује:
После оног првог сукоба са Немцима изнад Ниша кренули смо са целокупним нашим снагама (бригада и одред заједно) према Књажевцу ради сусрета са 7. бригадом.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 555.
По обичају, било је неопходно уписивати борбе против Немаца, али из неког разлога комунистички историчари овом приликом сами кажу да је та борба измишљена. Они пишу: “По преласку Мораве 9. НО бригада је неочекивано, код с. Чамарлије, наишла на логор немачке противавионске одбране Ниша, али до сукоба није дошло”. Пишу још да претходни извештај, у коме је описан тај “сукоб са Немцима”, није сачуван. Вероватно су били наведени тако велики губици Немаца, да су комунисти морали да униште документ...
Извештај Окружног комитета КПЈ за Зајечар потом наводи да су четници били обавештени о доласку 9. бригаде и Нишког одреда, “као и о снази”, и да су их њихове сконцентрисане јединице најпре дочекале испред села Бели Поток. То је било негде око 22-23. маја. Ове борбе се не описују, већ се прелази на наредне догађаје:
После ових борби следећих четири дана чекале су нас нове концентрације. Пуних пет дана водили смо непрекидно борбе са дражиновским снагама у јачини 4-5.000 људи. До сада су нас напала четири корпуса и то: Делиградски, Сувопаланачки (Сврљишки), Књажевачки и на крају Тимочки. Борба последњег, петог дана, била је најјача и најжешћа. И благодарећи само невероватној храбрости наших бораца, довољној количини муниције, а и минобацачима, и ова је борба решена у нашу корист.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 555.
Војничког извеШтаја из тих борби, са подацима о жртвама на једној и другој страни, а нарочито о освојеној тероторији после свих тих победа - нема. Уместо тога, секретар комитета наставља са придевима: “Ове неколикодневне борбе су од великог значаја за развој наордноослободилачке борбе у читавом овом крају, све до Дунава и о њима је обавеШтен скоро читав народ”. Следи констатација: “Народ се још увек држи резервисано према нама, иако нас симпатише”, а онда пасус који наговештава преокрет у извештају:
Досадашњим борбама ми смо потукли и добрим делом разбили дражиновске концентрације - али ми нисмо могли са овим снагама довољно ударити, а што је још важније нисмо могли искористити постигнуте успехе, јер их нисмо могли гонити, ићи дубље за њима. Разлог томе су: веза, проблем рањеника, утрошење муниције и премореност бораца.
Све је ово у ствари била припрема за саопштавање истине: да су комунисти поражени од стране четника, и да, по природи ствари, нису освојили територију како им је било наређено, већ су се повукли. Податак о поразу секретар комитета саопштава у следећој форми:
Тако смо се ми овде после ових петодневних успеха у ствари повукли - односно повратили назад. А то ће већ непријатељ користити како политички, тако и да се поново сакупи и концентрише. Ове борбе су нам ставиле до знања да је непријатељ решен да се грозничаво брани, односно да нас напада. Борба последњих дана је то нарочито јасно показала.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 556.
Преведено са комунистичког на војнички речник, четници су стално нападали комунисте и на крају су успели да их разбију и натерају на повлачење. Комунисти су имали надмоћност у оружју, а нарочито у минобацачима, као и у муницији, али је превагу однела масовност четника и њихова решеност да одбране отаџбину од агресора...
Извештај Окружног комитета КПЈ за Топлицу, од 2. јуна 1944, бележи да је стигла “савезничка мисија за 9. бригаду”. У ствари, била је то мисија за 23. дивизију, која се тада формирала, а у њен састав ушла је и 9. бригада. Извештај партијског руководства 23. дивизије од 3. јула наводи да се са овом јединицом креће и британска војна мисија, али да она и даље трпи пораз за поразом од четника. Податак о поразима партијско руководство саопштава у истој форми као раније:
Ми смо у овим борбама прошли као победници, али се нигде не задржавамо и народ није у нас сигуран и да се прикључи у борбу, иако би неки и пошли, али се не одлуче одмах а ми одемо даље.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 656.
“Они су масовни”, пише у наставку извештаја за четнике, док је 23. дивизија до тада имала свега 45 “новопридошлих”.
У извештају партијског руководства 23. дивизије од 25. јула 1944. године, на исти, специфичан начин, описан је и пораз комуниста од стране Великоморавске групе корпуса на Буковику. Следи жалба да комунисти у Поморављу не могу спроводити ни насилне мобилизације, док добровољаца за њихове редове није било. И закључак је карактеристичан:
што се тиче нашег утицаја на цео овај крај, он је одличан. Увидели су да је наша борба оправдана, али народ у Поморављу још то није увидео и плаши се нас. Каже да он цени и воли НОВ, али партизане не воле јер су комунисти и све ће им узети.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 662-663.
Нови извештај партијског руководства 23. дивизије, којом је иначе командовао бивШи потпоручник, а сада генерал, Радован Петровић, овако описује четнике...
Ми гледамо да избегнемо њихове концентрације, али обавештајне службе никакве, него удри на шта наиђеш. Питање рањеника је најболније, јер се не можемо нигде задржавати дуго. За нама и пред нама су стално четници.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 666.
Другим речима, иако су имали драстичну надмоћ у оружју и муницији, комунисти нису успевали да савладају народну војску (тај елемент је дао масовност) вођену од стране професионалних официра (тај елемент је дао добру обавештајбну службу и добру тактику: да се агресор ни тренутак не остави на миру)...
Окружни комитет КПЈ за Младеновац, као и сви други комунисти, стално понавља фразу “народ је за нас”. По правилу иза ове фразе следи једно “али”, због ког та наводна љубав народа према комунистима остаје платонска. Најчешће, народ спутавају “четничка пропаганда” и “четнички терор”. Разуме се, комунисти се не баве доказивањем тврдње да је народ за њих. Они то подразумевају, јер себе сматрају “народноослободилачком војском”, своје одборе “органима народне власти”, итд. Општи став комуниста био је да самим ти што су они - они, народ је за њих. Ко није за њих, аутоматски је “непријатељ народа”, који може бити убијен и без њиховог, тј. “народног”, суда.
У вези с овим, 17. августа 1944. године Окружни комитет КПЈ за Младеновац пише Покрајинском комитету КПЈ за Србију:
Симпатије народа јасно су опредељене за нас... Упркос таквом расположењу народа, успели су четници да се ове зиме и пролећа добро организују. У сваком срезу имају бригаду од 2-400 људи... Сем тога четници су свуда створили своје позадинске организације... По местима имају “равногорске одборе”, који треба да врше функцију власти, затим равногорске одборе омладине и женске одборе. Свуда постоје и одговарајући срески одбори. Дражиновска штампа врло је развијена. Пишу против Немаца, против Недића и Љотића и против партизана.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 672.
После рата, комунистички историчари су све своје књиге о Другом светском рату базирали на оваквим лажним извештајима, али тако што су из њих избацивали и оно мало тачних података (да четника има више, да су организовани и војнички и политички, да партизанске мобилизације нису успевале, итд).

Ненад · 15.03.2010. u 14:14

ТАЧНИ ИЗВЕШТАЈИ

Међутим, постоји и низ комунистичких извештаја који нису лажирани, тј. који су реално описивали ситуацију на терену. Овакви извештаји су после рата систематски уништавани, а један њихов део који је некако преживео ломачу, пронашао је истраживач Перо Симић, нарочито у Архиву Централног комитета Комунистичке партије Југославије, у Београду.
Примера ради, повереник КПЈ за Србију, Момчило Мома Марковић, лета 1944. године писао је члану Врховног штаба и Централног комитета КПЈ, Александру Ранковићу:
Покушавали смо... нисмо успели... Грешке у односу са народом, крађе... Наша пропаганда је врло слаба... О Шумадији (срцу Србије) мало знамо... Немамо везе ни са другим крајевима.17 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 22.
О својим јединицама у јединој области коју су држали, у Јужној Србији, комунисти су извештавали:
Ми смо разбијени и сведени на групице... У војсци велике слабости... Војне јединице разлабављене... Војни и политички кадар веома је слаб... Велики број команданата нови су партизани, непроверени, несигурни, несналажљиви. Наше јединице сувише су слабе.17 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 23.
Симић потом цитира више извештаја водећих комуниста из Србије Ј. Б. Титу, такође из лета 1944:
Поручују му и да су у Србији и даље “усамљени покушаји добровољног уласка у наше редове”, да у многим његовим јединицама пљачкање народа представља “честу појаву”, а и да је у многима од њих “тешко наћи поштеног човјека који није лично крао или који није индиректно умијешан у крађу”. штавише, и међу члановима Титове партије, који воде и инструментализују његове одреде, претварајући их у партијску војску КПЈ, има “лопова”, а и руководиоци “често краду”. Пљачки су, како му признају, наклоњени и припадници његове “3. српске народноослободилачке ударне бригаде”.
Кад немају од кога, борци ове бригаде краду једни од других, па су због тога у јединици честе “међусобне крађе”, а “унутар јединица влада атмосфера мрзовоље и себичности”. Комесари те бригаде дословно јављају да “деморализација и бесперспективност владају код доброг дијела бораца, чак и код појединих руководилаца”...17 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 23-24.
...Нови партијски повереник за Србију, Момчило Мома Марковић, извештавао је Ј. Б. Тита августа 1944. године из Топлице:
Овдашње наше снаге толико су слабе да их не можемо упутити ни до Копаоника, бар за неко време... Очекујемо да ће наша борба у Србији бити све тежа ако се буде ослањала само на наше снаге... Садашња руководства су млада, неискусна и често састављена од неспособних људи... Они нису често у стању да пренесу ни обичну нашу директиву, а још мање да је остваре.17 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 64.
Сличне извештаје лета 1944. године Ј. Б. Тито је добијао и из западних области:
Хватамо људе по селима за војску... Недовољна чврстина, недовољна дисциплина, недовољна борбеност... Пуно неписмених... Почињемо са учењем имена и презимена, односно слова у имену и презимену, име Тито, Стаљин, пароле и слично... бројеви од 1 до 20.17 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 64.
(Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 4 велики одн. 10 мали том.)
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=83075#83075

Ненад · 15.03.2010. u 14:25

Још једно писаније о злочинима комуниста, овај пут у нацистичким конц. логорима.

КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ У ЖИЦАМА НАЦИСТИЧКИХ ЛОГОРА

Пише: Александар Динчић

Увод

Опште место у комунистичкој пропаганди заузима њихово масовно умирање по нацистичким концентрационим логорима било у земљи или ван ње, стрељање њихових припадника и присталица и тежак живот по логорима. Тачније, они су ти који су били прогоњени.
У ту пропаганду спадају и четници. Они су били криминалци, батинаши, ревидирци, издајници свих боја који су сарађивали са Нацистима по интернирским логорима, откривали њихове сараднике, цинкарили их, убијали и били „привилеговани“.
Када човек то чита онда излази да су четници и њихови сарадници слани у интернацију на одмор за џабе!
Има много таквих оптужби на рачун четника, али истина није таква.

Чак више, све је обрнуто.

Сведочанства

Листајући фасцикле изјава партизанских интернираца у Норвешкој, Маутхаузену и другим интернирским логорима, схватио сам да је заиста све обрнуто. С тим у вези да видимо те случајеве.
Комунисти су напросто признавали да су они били ти који су били злочинци у жицама, да су они вешали четнике на очи Немаца, да су Немци њих привилеговали, да су им признали статус антифашиста, да су њихови људи били Капо-уништитељи, цинкароши, најгори шљам, итд.

Народни музеј Ниш, фасцикла 1. Изјаве партизанских интернираца из Норвешке.

Овде сведок Чедомир Ђорђевић, некадашњи месни партизан у Топличком одреду нам каже како су комунисти били привилеговани:

„Немци су поражени почетком 1943. године и дошло је до крупних промена у логору, под утицајем општих ратних збивања у свету.
Немци су поражени почетком фебруара 1943. године код Стаљинграда и у Африци, а у нашој земљи се снажно развијао НОП. Немци су били принуђени ДА ПРИЗАНАЈУ СТАТУС РАТНИХ ЗАРОБЉЕНИКА ИНТЕРНИРЦИМА У НОРВЕШКОЈ, ПРИПАДНИЦИМА НАШЕГ НОП-А (све подвукао АД)“

И како су партизани привилеговани као антифашисти, небандити и опходило се са њима као са заробљеницима, они су почели да користе ове привилегије. Прво су били предати Вермахту и нису више били код СС јединица. Добили су одрешене руке буквално да раде шта хоће, да се јављају својим кућама, да примају пакете Црвеног крста и да чисте „непријатеље“.
Овај сведок, без имало околисања, без икакве трунке срама, каже:

„Отпочела је борба за уклањање реакционара, четника и издајника свих боја. Прво су наши људи ликвидирали четника Војислава Крстића Кеца из Лапова. Тај издајник је много зла и јада нанео нашим људима у БОТНУ (Норвешки логор – прим. АД) и морао је да буде ликвидиран“

Која је то зла четник Крстић нанео комунистима, осим што је био непривилегована категорија од Немаца?

То сведок не каже, али наставља:

„А онда је врхунац дошао када смо ухватили издајничког полицијског писара Владимира Константиновића из Прокупља, који је агитовао као Дражиновац. Обешен је 2. јуна 1944. године на очиглед Немаца испред наше бараке. Ми смо му лично пресудили.“

И тако, на очиглед Немаца комунистички криминалци и најгори шљам веша четнике!

Овај сведок наставља:

„Када је једна група реакционара (то су четници по правилу – прим. АД) почела да агитује да се интернирци не враћају у Југославију, јер тамо комунисти све стрељају, пале, убијау, Бога не поштују, итд, ми смо ликвидирали и ту групу“

И за не поверовати:

„То су били наши велики успеси у Норвешкој. Очистили смо наш камп од издајника свих врста. Загосподарила је наша другарска солидарност, наша жеља да уништимо све фашистичке и нацистичке помагаче (који су заправо комунисти били – прим. АД) и да ојачамо наше напоре да се људи враћају у Југославију и сузбијемо Дражизам и издајство. Неки реакционари су измакли у последњи час и наставили у емиграцији да роваре против наше земље, нашег самоуправог поретка и наше Партије на челу са Другом Титом“

Исти Ђорђевић је један од тих нацистичких и фашистичких помагача. Вешао је на њихове очи своје идеолошке противике и друге категорије за њега нема.

Криминалци убијају четнике

Фасцикла бр. 2.

У изјави партизанског интернирца у Маутхаузену, Славољуба Ђорђевића из Кравља има хвалисања о напредним елементима у Маутхаузену. То су по пропаганди комунисти.
Исти каже:

„Друг Часлав Мијалковић је показао праву солидарност. Увек је помагао нашим друговима колико год је могао. Доносио је кришом кромпир из кухиње, шљиве, чај и давао болесним друговима у Ревиру (болница – прим. АД). Овај човек, иначе бравар железничке радионице Црвени Крст је због самопрегорног залагања одликован Орденом заслуга за народ а био је и резервни капетан ЈНА. Данас живи у Нишу (умро је 1980 – прим. АД).

„Друг“ Часлав Мијалковић је био Каповац. Капо – уништитељи су једна група окорелих фанатика које су Нацисти користили да уништавају интернирце на све могуће начине: убиствима, дављењем каишевима, ударцима лопатама, ударцима каменом, дављењем у реку, итд.

О истом „другу“, четнички интернирац Петар Ј. Лазаревић каже:

„Ја сам лично видео да је Каповац Часлав Мијаловић из чисте обести убио железничког кондуктера Анђелка Ристића. А тај Мијалковић се после рата вратио у Нишу и одговарао је два пута за криминалне радње.“

(ИАН, ф. Окружни суд, ф. 24, Кбр. 12/49. Кривични предмет против бившег железничког чиновника Петра Ј. Лазаревића)

Иначе, Анђелко Ристић је био интернирац по линији ДМ. Један од првих организатора саботажног штаба у Нишу. Убио га комуниста Часлав Мијаловић, Капо – уништитељ у Маутхаузену. Убио га другим речима криминалац.

Маутхаузен после ослобођења

Комунистичким злочинцима није било довољно да убијају четничке интернирце као Каповци, да их вешају и да уништавају ту групу на очи Немаца. Приде су им навукли и совјетске авионе у Маутхаузену.
Мало је познато нашем свету да су Совјети по наговору комуниста бомбардовали четнички камп у Маутхаузену (Гузен 1 и Ебензе) и побили много изгледнелих интернираца који су чекали америчке тенкове.

Американци не дају четнике

Западни свет је тада, у мају 1945. године одлично знао шта су Титови комунисти. Масовна стрељања без пресуда, пасја гробља, клања, мучења, конфискације, истеривања са посла, скрнављање цркава, убијање свештеника, черечење свештеника, итд. Знала је и америчка војска.

Америчка војска је званично ушла на капије Маутхаузена 5. маја 1945. године. Почела је да прикупља интернирце, да их смешта у импровизоване болнице, лечи, итд.
Међутим, Американци су усвојили предлог четничких интернираца да се агитује међу интернирцима за неповратак у Југославију код Тита. Комунисти су горели од муке и пакости. Прво - зато што су били малобројни, а друго - што је већина пристала да не иде у Југославију већ на Запад – у Америку, Аустралију, итд.

Фасцикла бр. 3. Сведочанство партизанског интернирца из Маутхаузена Василија Николића из Лебана.

Он каже:

„Само четири дана по ослобађању Маутхаузена, ДРАЖИНОВЦИ (тако у оригиналу – прим. АД) почели су такву разорну кампању код логораша да се нешто морало предузети како би се она угушила. Они су са америчким војницима држали запаљиве говоре да људи иду у Америку, а не у Југославију. Американци су штитили ДРАЖИНОВШТИНУ (тако у оригиналу – прим. АД). Шта више, због оваквих митинга, Американци нас нису пуштали по оздрављењу и излечењу да се пребацимо на совјетску територију. Почели су да обилазе болеснике и да причају како ће им, то јест нама, тамо на Западу бити лепо, како америчка војска не може да дозволи да паднемо под Титовим утицајем, како је већ много њих отишло, итд.
Ми смо били збуњени и тражили смо од америчког офиира да идемо у Југославију, где је рат био при крају. Тражили смо да дође и совјетски представник и да нам обезбеди да одемо на подручје под контролу Црвене армије. Приметио сам као и многи моји другови да амерички лекари више обраћају пажњу на Дражиновце него на нас који смо били у НОП-у (било их је куд и камо више, како здравих, тако и болесних – прим. АД). Они су неколико пута на наше очи односили ињекције у амбуланту где су лежали Дражиновци, жандари и остали издајници, а нама су говорили да нема довољно ињекција и да ће из Бергена стићи нова пошиљка.
Ми смо се осећали као да смо у затвору наших савезника – Американаца.
Не прође много, у Маутхаузен долази совјетски пуковник Патовкин, разговара са америчким официрима и покушавају да спор реше. Многи логораши су већ на путу ка својим кућама: Шпанци, Белгијанци, Холанђани, Французи, Јевреји, Совјети, само се ми и ДРАЖИНОВЦИ просто прегањамо где ћемо.
ДРАЖИНОВЦИ су чак претили да ће доћи у наш камп и све нас побити. (ординарна лаж овог интернирца. Да су хтели да убију ту шачицу комуниста од око 150 људи, они би то могли да учине кад год су хтели – прим. АД).

Комунисти нису мировали и смишљали су пакосни план да се освете „Дражиновцима“.

Сведок наставља:

„Нађено је решење. Дражиновци иду у Гузен 1 и Ебензе, у тамошњим халама које су биле оштећене од бомбародвања. Са њима и Американци, а ми остајемо у Маутхаузену, у блоку 1-А и чекамо Совјете. Међутим, неколико наших другова је већ ступило у контакт са совјетским официрима и затражило да њихови авиони бомбардују Гузен 1, да мало доведу у ред Дражиновце, који су се много осилили.“

Ненад · 15.03.2010. u 14:25

Пакао звани 13. мај 1945. године

Истог дана су четници сејали кости по Зеленгори, а њихова браћа у Маутхаузену. Четничка крв је још увек текла. Комунистичким злочинцима није било довољно крви. Хтели су још да се напију четничке крви и да се мирно врате код зликовца са Дедиња.
Појавили су се совјетски авиони над Ебензеом и Гузеном 1. Нови покољ.

Сведок наставља:

„Тачно у 8 часова видели смо совјетске авионе: „Сада ћемо браћо да видимо чија мајка црну вуну преде“. Наши људи су махали и викали: „Стаљин! Стаљин! Стаљин!“. Иза њих видесмо и наше авионе (комунисти су имали авионе који су тада тукли по Гузену – прим. АД). Свима навиру сузе на очи када видимо и наше пилоте над аустријским небом. (какав циник – прим. АД).
Разлежу се експозије. Једна па друга. Видимо дим. Гори Ебензе. Знали су Совјети где су Американци. Нису ту циљали. Ударили су по кољачима и издајницима да их казне за издају, за све што су радили против партизана. Погинуло је много издајника тада. Американци су негодовали. Одмах су позвали совјетског пуковника Патовкина на разговро и тражили објашњење. Добили су одговор какав заслужују. Циљани су немачки војници који су и даље пружали отпор. Тако су издајници кажњени. Наредног дана, нас око 150 одлазимо на железничку станицу. Ту су нас совјетски војници укрцали у возове. Дошли смо у Беч. Из Беча до Суботице, а онда у слободу! (какав лицемер – прим. АД)“

Ма мало трунке срама да има овај комуниста - Лебанац!
Али, сведочанство је добро. Нека се види како се ратовало у Маутхаузену и после рата. Комунисти ово нису скривали. Тачније, скривали су да се то појави у јавности, али има доста у архивама овога.
Они су једном речју то сматрали као казна.

Тако је мало нашем свету познато шта се све издешавало у Маутхаузену, који је званично ослобођен 5. маја 1945. године.
Али, рат мањине против већине није престао. И на Зеленгори су ангажовали авионе да бију четнике и у Маутхаузену су то исто учинили.
Свака част Американцима. У целој ствари они су показали високу моралну свест за савезницима – четницима. То су били други Американци од ових данас.

Када се коначно попише списак погинулих „Југословена“ у Маутхаузену, а цифра од 12. 789 је неодржива, видећемо јасно колико је кости остављено тамо од четника и њихових срадника.

Један пример за част и образ

Најдостојанственије је поступио велики антикомуниста, пуковник Филип Димитријевић. Његов пример је за дивљење.
Комунистички мисионари (официри) су дошли у логору Дортмунд, али са Американцима да агитују да се људи врате у земљу. Пуковник Димитријевић је већ знао где ће.
Било је издвојено људство које иде на Запад – десна страна и у Југославију - лева страна (симболика прве врсте – прим. АД). Он је прешао на десну страну и приде, да не би остао дужан комунистима, отерао је њихове официре у мајчину. Емигрирао је у Аустралију а од комуниста је оглашен за ратног злочинца.

(НМН, ф. 3. Извештај официра ЈНА о репартицији југословенских заробљеника из Немачке и Аустрије, стр. 35.)

Закључак

Све је речено да би и слепац видео.
Злочинци у сваком погледу.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=11838

Ненад · 15.03.2010. u 14:31

Често слушамо како су комунисти били централизовани, док код четника нико није бендао никог. Ево о комунистичкој фракцији из 1944.

КОМУНИСТИЧКА ФРАКЦИЈА 1944. ГОДИНЕ

Пише: Александар Динчић

Желео сам да то Самарџић објави у Дражи 5 као ексклузиву, али на његов предлог да поставим на форуму, то и чиним.

Још једна у низу мрља послератне комунистичке историографије је питање расцепљености њиховог војног покрета у једном периоду рата.

Године 1980 по неким локалним новинама појавио се први помен некакве „саботажно-диверзантске групе“ која је деловала извесно време на подручју Јужне Србије. Човек би закључио по логици да је постојала нека група партизана која је вршила диверзије и саботаже. Међутим, није баш тако. Тако само треба да изгледа, али се у позадини крило нешто сасвим друго.

Пре извесног времена сам питао Милослава Самарџића да ли је приликом прелиставања Зборника докумената наилазио на документа или на помене о овој групи. Одговор је гласио да није. А човек је прелистао све могуће зборнике и мора му се веровати.

У последње време сам се интезивно бавио проучавањем ове групе која је деловала према до сада прикупљеним подацима на подручју Јужне Србије, а можда и шире. Највећа мана је што нема писаних трагова о њеном постојању. С друге стране, то је још једна црна мрља комунизма.

Ко је била саботажно-диверзантска група?

Сва документа о постојању ове групе су вероватно уништена, јер она је нека врста фракцијског комунистичког војног покрета. Није била ни мало нека пролазна и небитна појава из рата. Напротив.

Из прича, ово је оно што је комунисте нагонило да униште трагове постојања те групе.

После силних комунистичких пораза у време јабланичко-топличке операције јула 1944, те катастрофе на Буковику крајем истог месеца, једна група партизанских бораца и руководилаца је оптужила Врховни штаб за такву катастрофалну ситуацију, за велике жртве које су партизани претрпели и за беспотребно проливање крви у сукобу са четницима.
Тако је дошло до тога да се известан број руководилаца и бораца одвојио, номинално потписао примирје са четницима, обуставио нападе на њих и определио се за стварање једног независног војног покрета који би дејствовао по саботажно-диверзантској линији. Тачније, он је требао само саботажама и диверзијама да напада Немце и наноси им губитке. Са четницима није смело да буде борбе у случају сусрета. За то су постојале и одређене ознаке бораца ове оцепљене групе-плаве траке око левог лакта. У случају да ова група затекне четнике да се налазе на удару окупатора или види да их окупатор гони имала је задатак да четницима прискочи у помоћ и да се са њима бори као независна група.

У појединим новинским натписима и изјавама видимо да се та нова партизанска војска називала „Саботажно-диверзантска група“. У неким сећањима је остало да се она приказивала и као „Независни партизански покрет народног ослобођења“. То је дакле била фракција од Врховног штаба и његових јединица.

За постојање ове фракцијске групе, комунистичко руководство је чуло врло брзо. У градским архивима постоје нека документа из овог периода где четници реферишу својим командама да извесни партизани траже заједничку сарадњу. Међутим, четници нису схватили ову групу, па је испадало као да комунисти нефракционаши траже сарадњу. Она је одбијена, а четници су мислили да су комунисти постали немоћни.
Тај се сегмент мора расветлити.

Савезници су у многоме наоружавали ову групу, али је у августу 1944. почео ланац нерасветљених убистава широм Топлице, Косанице и на подручју лесковачког краја, где је ова група тражила и градила своје упориште.
То су комунисти-партизани нефракционаши слали тројке да ликвидирају вође побуне. С друге стране, саботажно-диверзантска група је одговорила истом мером. У том разрачунавању падало је много глава на различите начине. У селу Међухана (Топлица), један припадник с-д групе је убијен пакет бомбом. У Добричу је било ноћних упада у куће, клања, пуцања из пиштоља, итд.
Оно што је мене највише занимало јесте списак убијених који сам тражио. Тражећи њега, ја сам нашао да су комунисти увећавали четничке жртве на тај начин што су ликвидирани у овим обрачунима приписивани четницима. Односно, они су се пресвлачили у четничка одела и ликвидирали лако побуњенике, јер су имали података да се с-д група не сме сукобљавати са четницима. Дакле, комунисти су ликвидирали припаднике с-д групе под фирмом четника. Комунсити су ставили Кенићевим четницима да су немилосрдно клали и ликвидирали ове фракционаше који су сходно пропаганди били родољуби и партизански активисти.
Овај проблем сам размршавао скоро 5 месеца уз помоћ делића.
Сукоб с-д групе и комуниста је трајао врло дуго, а настављао се и после званичног ослобођења.
Припадници те с-д групе су немилосрдно гоњени, хапшени и убијани.

И за крај. Постојање ове с-д групе је потврђено на подручју Јужне Србије, где је та група и практично основана, али има индиција да је ова група имала своје огранке и на подручју централне и западне Србије.

Углавном, биће потребно још доста времена да се разоткрије читав период постојања с-д групе независног партизанског покрета. Додуше, уништавање докумената те групе од стране комуниста је пут који води у ћорсокак.

Тако партизански покрет и није био целовит.
А то што су комунисти прећутали постојање с-д групе, њене акције, деловања и сл, то њима на савест.

Ова група је хтела да створи и ново политичко руководство поред војног, но у томе није имала успеха. Осим тога, ова с-д група је заиста извела један број саботажа и диверзија у јабланици и лесковачком крају за свој рачун. Сматра се да је ова група и извршила демонстративни напад на предграђе Лесковца августа 1944, а да су комунисти касније то приписали својим одредима. И саботаже су комунисти приписали касније својим људима.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=11473

Ненад · 15.03.2010. u 14:32

Ево и Динчићевог пропратног коментара.

Они су се убијали као у филму Ал Капонеа и Елиота Неса.
Овде су та подмукла убиства била више заступљена него игде. Народни херој Милентије Поповић (има улице у БГ) убио је с леђа Ратка Павловића Ћићка. Једноставно, Ратко је искоракнуо да пође и уследио је хитац у леђа.
Званична верзија: убила га бугарска граната код Стрезимироваца.

Они су убили и оца народног хероја Ратка Јовића. Убиство као из филмова. Пошто је Јовићев отац био општински службеник, један од њихових џелата је ушао, извадио пиштољ и убио га.
Званична верзија: четници преобучени у партизанска одела су убили оца народног хероја Ратка Јовића. Приде су и опљачкали државну касу. Наравно, тај комуниста је опљачкао државну касу после убиства.

У време случаја Милисава Игњатовића Јанка су се немилосрдно требили. Тада су се клали по читавом сокобањском крају. Недићевци су на Слемену нашли око 20 прекланих људи и свучених до голе коже.
Невероватно, али овде су убијена чак 120 партизана и комунистичких сарадника и актвиста од стране самих партизана. То су била велика чишћења. Рачунам да број мора да буде од 200 па навише.

Ја сам пошао са поставком да су њихови ликвидирани у међусобном обрачуну товарени на леђа четницима и да су нечетничке жртве које су падале на разне начине опет приписиване четницима да би се подигао непостојећи број убијених од четника. Тако је и било и ту нисам погрешио.
И зато сам концентрисан на све трикове и свако лице проверавам из десет и више извора сазнања. Тако да број ликвидираних од четника само пада и пропаганда је одлично радила. То после свега и могу да закључим, па чак и објавим. Не може да буде 400 већ највероватније око 220.

Ненад · 15.03.2010. u 14:44

Ево како су комунисти уметали жртве четника.

КАКО СУ СЕ УМЕТАЛЕ ЖРТВЕ ЧЕТНИКА-ПРИМЕРИ

Пише: Александар Динчић

Била је овде на форуму једна тема о четничким ликвидацијама и препуцавања око броја побијених.
Ја сам то доста последњих месеци истраживао и дошао сам до закључка да су се жртве четницима напросто уметале.
Ево, два сликовита примера које сам открио.
Комунисти су после рата ставили да су четници у самом Нишу ликвидирали укупно 7 особа у време окупације (њихове тројке).
У тих 7 ликвидираних стоји и једно ретко и необично име ИГОР ПЛОХИ, РУС.
Заправо, колико је тенденциозности било у овим пописима довољно показује чињеница што овај ПЛОХИ није Рус већ Украјинац. Игор Плохи није страдао од четника јер четници нису ликвидирали обичне људе који нису имали никаквих веза са политиком, а Плохија, по занимању шофера, свакако не би никада ни ликвидирали јер ће се видети како је овај страдао.
Конкретно, за овог Плохија су се окористили општим метежом у време савезничког бомбардовања у уметнули да су га тројкаши ликвидирали код куће.
То је она позната комунистичка измишљотина да су брадати четници са немачким пропусницама тих последњих месеци слободно шетали по Београду, Нишу, Крагујевцу и другим већим градовима и клали партизанске јатаке. Гледали сте Повратак Отписаних па знате. Е управо је то био покушај и са Плохијем, да је и он наводно био Рус, дакле комуниста, а четници су га заклали.
Па је као место погибије стављено: Стан у улици Цара Константина-нож.
Од овог није било ништо јер сам баш запамтио ово ретко презиме ПЛОХИ и гледао га у књигама умрлих да упоређујем и да нађем истину.
Овај Игор Плохи не само да није страдао од четника већ је он једна од многих незабележених жртава Немаца. Њега су убили Немци на путу од Ниша до Гаџиног Хана код Драшкове Кутине. Али, занимљиво је то да се тада у тој истој Драшковој Кутини налазила и једна бригада Чегарског корпуса ради мобилизације.
Дакле, Плохи је ишао код четника да се пријави за редова, Немци га срели и ликвидирали, а комунисти написали и ставили да је Плохи пао као „четничка жртва“.,

Ево комплетних података из Цркевних књига умрлих Светиниколске цркве у Нишу, књига 3 (1944-1945), страна 3, упис бр. 417

ИГОР ПЛОХИ, ШОФЕР ИЗ НИША, РОЂЕН У УКРАЈИНИ, 26 ГОДИНА, УБИЈЕН ОД НЕМАЦА КОД ДРАШКОВЕ КУТИНЕ 10. СЕПТЕМБРА 1944.

А ево и примера како су комунисти уметали непостојеће људе које су они наводно убили у борби. Реч је о познатом, неком више-неком мање судијском поручнику СДС Стојану Муњину.
Кратак историјат његовог деловања.
Стојан Муњин је радио за четничку организацију и ухапшен је када и командант СДС у Нишу потпуковник Филип Димитријевић јула 1943. године и одведен у немачки логор. Одатле бежи и опет долази у Ниш, али одлази у четнике и страда у њиховим формацијама од...
Комунисти пишу:
Стојан Муњин, недићевски поручник, убили га партизани код Соко Бање у борби.

И Муњин је жртва али не комунистичка већ нацистичка што комунисти крију:

У истој књизи, на стр.92, под уписом бр.90 стоји:

„СТОЈАН МУЊИН, СУДСКИ ПОРУЧНИК СДС, РОЂЕН У СРБОБРАНУ, СТАР 29. ГОДИНА, ПОСЛЕДЊА АДРЕСА МИЛЕНТИЈЕВА БР.12-НИШ. УБИЛИ ГА НЕМЦИ И БУГАРИ У БОРБИ КОД СОКО БАЊЕ 13.ЈУНА 1944. ГОДИНЕ.

Има још неких сликовитих примера увећавања жртава као што је то случај са Нишавским срезом где је у истину према четничком документу ликвидирано 20, а послертна комисија је дигла цифру на 55, за 35 људи више.
И тако 1, по 1, 35 по 35 и четничке непостојеће жртве расту.

Зато је закључак о четничким ликвидацијама јасан. После овога стварно више нема потреба било шта рећи. А ко зна колико је Плохија приказивано као „четничке жртве“ и колико су Муњина убијали комунисти у борбама.

Иначе, подаци о Игору Плохију и Муњину у извештајима КОЗАРЕ се налазе у
ИАН, ф КОЗАРА, кут.1. нерегистрована грађа, списак убијених и несталих лица из Ниша од 1.јануара до 14.октобра 1944. године.
Ово до 14. октобра су ставили јер су Ниш тада комунисти ослободили
А ко зна како у истину треба да изгледа списак ликвидираних само ако се повећа до краја 1944. године.
То ће се кад-тад наћи.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=9339

Ненад · 15.03.2010. u 14:46

''ПРВОФЕБРУАРСКИ ПОКОЉ У ЈАГОДИНИ''

(...) Тешко је направити прецизну статистику о ликвидиранима, јер је био чест случај да се једна особа ликвидира по више основа. Добар пример је извештај мајора Здравка Милошевића, команданта Варваринског корпуса, од 4. јануара 1944. године:
21. децембра ликвидиран је Станоје Миленковић, робијаш и комуниста, а који се био прикрио у Qотићевим одредима. У селу Ловцима говорио је противу краља и противу Драже говорећи да су они издајници. Иначе Миленковић је суви Титовац.
22. децембра ликвидиран је Милашин Васиљевић родом из Лозовика. Оне је иначе био светска вуцибатина и мангуп. Био две године у Немачкој на раду. По повратку из Немачке, био шпијун немачки и Немци су знали да је комуниста, па кад је пре извесног времена од њих побегао, они су почели да јуре за њим, да би га као комунисту ухватили и убили. Ликвидиран од наших. На основу нађеног леша СДС у Јагодини похваљена је.
Ликвидирани су: Светислав Стефановић из Д... среза Беличког, што је уз припомоћ окупаторских власти уцењивао наш народ, иначе убица и робијаш. Л... Дејановић из Мајура, због блудничења са окупаторским војницима. Драгомир Тодоровић из Ланишта као окупаторски шпијун и Драгомир Јовановић из Кочиног Села, каплар 5. добровољачког одреда, иначе фанатик издајник.118
Милошевић је даље писао о покушају да ликвидира 20 комуниста тако што би их пријавио Немцима преко окружног начелника Српске државне страже у Јагофини, с којим је тајно сарађивао. Међутим, у Гестапоу у Јагодини три Немца су били комунисти, па су ово осујетили. ''Не остаје нам ништа друго, него да их сопственим снагама чистим'', писао је Милошевић Дражи, тражећи одобрење да изврши ''сечу већега стила уочи Нове године''. Та ''сеча'' извршена је у ноћи између 1. и 2. фебруара 1944, када су, у сарадњи са лојалним недићевцима, четници упали у Јагодину, Ћуприју и Параћин. Према извештају Команде Српске државне страже за Округ моравски, притом су у ове три вароши ликвидирали 23, ранили две и одвели 21 особу.119
Пошто су вароши биле пуне окупаторских војника, четници су користили искључиво каме, док су одведене особе касније ликвидиране ватреним или хладним оружјем. Када су Немци пред зору дали узбуну, четничке тројке већ су биле далеко. ''Начином извршења показали смо пријатељима и непријатељима нашу снагу, јединство и организаторску способност'', известио је мајор Љубомир Михајловић, командант Иванковачког корпуса, 18. фебруара.120
Михајловић је све ликвидиране означио као комунисте, међутим, нико од њих тада није био члан Комунистичке партије. Неки су то били непосредно после Првог светског рата, неки су помагали комунистима 1941, а неки са њима нису имали никакве везе. Као што се види из извештаја мајора Милошевића, реч је о специфичном схватању термина ''комунисти'', који је обухватао широку лепезу непријатеља, од немачких шпијуна и криминалаца до притајених симпатизера КПЈ, који су користили своје положаје да би Немцима пријавили што више присталица четничког покрета, после чега су они хапшени и одвођени у логоре или стрељани. Карактеристично је да је највише ликвидираних радило у јагодинском суду: три судије и један судски чиновник. Њих је четницима свакако пријавио окружни начелник СДС-а у Јагодини, који је, по природи свога посла, био упућен у рад суда.
Према поменутом извештају Команде СДС-а, ликвидирана су и три пензионера (од којих је један био официр), двојица кафеxија, два чиновника, два опанчара, затим по један свињарски трговац, касапин, пиљар, берберин, магационер, обућар, бравар, радник, апотекар, железничар и поштар, као и пет домаћица, по једна кројачица, фризерка и радница. По занимању, за 14 ликвидираних може се рећи да су били интелектуалци. Поред три судије, то су још по неколико средњошколских професора, студената и ђака петог разреда гимназије. За једну женску особу не наводи се занимање.
Рањени су један водник Српске државне страже, као и још једно лице чије занимање није назначено.
Комунисти су такође за ликвидиране тврдили да су били њихови, додајући да су сви били интелектуалци. Док на списку Команде СДС-а има 28 ликвидираних или одведених из Јагодине, комунисти су касније сачинили списак од 22 ''жртве првофебруарског покоља у Јагодини''. Из списка су избацили имена која су сматрали компромитујућим. (...)

ИЗВОРИ:
118 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 11\1.
119 Извештаји Команде Српске државне страже за Округ моравски 1941-1944, 122-123.
120 Зборник докумената, том 14, књига 3, 423.

(Из књиге М. Самарџића ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', 5. том, стр. 528-529; књига за сада није објављена)

Ненад · 15.03.2010. u 14:47

Комунистичка верзија:

Четнички масакр у Параћину, Ћуприји и Јагодини 1. фебруара 1944.
Из Википедије, слободне енциклопедије
Скочи на: навигација, претрага
Једна од основних активности ЈВуО састојала се у ликвидацијама неподобних грађана осумњичених да су "комунистички симпатизери". Михаиловићева наређења и инструкције обилују захтевима које он поставља својим командантима у циљу уништавања "симпатизера".

„Према комунистичким симпатизерима бити немилосрдан.“
[1]

„Продужите рад на дефинитивном чишћењу комуниста. Они не смеју постојати у Србији. Крајње је време да са тим гадовима рашчистимо. Уништавајте све њихове симпатизере и јатаке без милости. Кад не буду имали симпатизере неће моћи ни да постоје.“ [2]

Ове инструкције и наређења уродиле су плодом. Један од низа покоља у таласу терора догодио се у поморавским градовима Јагодини, Ћуприји и Параћину, кад је у току једне ноћи 1/2. фебруара 1944. убијено 46 особа (у Јагодини 24, у Ћуприји 10, и у Параћину 12). Убијени су потицали из свих грађанских слојева - међу њима је било радника, студената, професора, и један судија.

У планирању покоља играо је улогу Здравко Милошевић, командант Варваринског корпуса ЈВуО са сарадницима, а заслугу за овај покољ преузео је на себе командант Тимочког корпуса ЈВУО Љубомир Љуба Михаиловић.

Садржај [сакриј]
1 Изођење покоља
2 Списак жртава првофебруарског покоља у Јагодини
3 Контекст масакра
4 Референце

Изођење покоља [уреди]
4. јануара 1944. командант Тимочког корпуса ЈВУО Љубомир Љуба Михаиловић известио је телеграмом Дражу Михаиловића да је прикупио податке и одредио особе за ликвидацију:

„У Јагодини појавом Тита народ се почео да сврстава у наше редове, али исто тако многи су почели да дижу главе. Многе сам открио и упознао. У већини су интелектуалци. Наредите да извршим сечу већег стила уочи Нове Године!“[3]

Наређење Драже Михаиловића које је командант Тимочког корпуса ЈВУО тражио, није пронађено. До акције је дошло у сумрак 1. фебруара 1944.

С обзиром да су у том периоду важили Уговори о сарадњи између ЈВуО и команде Југоистока[4], четници су у овој акцији имали сарадњу Недићевих и окупационих власти. Уз њихову сагласнот, у поморавске градове са падом мрака ушле су припремљене групе за извршење из састава Тимочког корпуса ЈВУО, јачине по око 50 људи. Из Ћуприје је заклано је 10[5] (или 12[6]) људи и бачено у тзв."Мијајилову јаму". У Параћину су четнички егзекутори заклали у кућама четворо људи, а 8 извели из града и поклали их у Голубовачкој шуми. У Јагодини је заклано двадесеттроје. Након покоља, мајор Љубомир Михаиловић известио је команду:

„Ноћу 1/2 - II предузео сам чишћење комуниста по варошима. Резултат је овај: у Јагодини 17 мушкараца и 7 женских, у Ћуприји 9 мушкараца и 1 женска, у Параћину 11 мушкараца и 1 женска, свега 37 мушкараца и 9 жена. Са овим ликвидиране су главне вође и организатори.“ [7]

На основу истог извора, то је имало позитивне ефекте у народу.

„Неки комунисти су измакли, али су предузете мере да се похватају. Народ је овим задовољан.“ [8]

Списак жртава првофебруарског покоља у Јагодини [уреди]
АЛТМАН ДАНИЦА, професор - Рођена је 1916. у Јагодини. Школу је учила у Јагодини и Ћуприји а студирала у Београду и Дижону (Француска). Била је удата за музичара Николу (Херберта) Алтмана, пољског избеглицу. Убијена је пред двоје деце, са 24 убода ножем. Њен супруг је ухваћен неколико месеци касније и стрељан у селу Лоћики.
АЋИМОВИЋ ЈОВАН - ЖАН, професор - Рођен је 1907. у Ћуприји. Школовао се у Крагујевцу и Ћуприји а групу за математику и физику студирао у Београду. Службовао је у Пљевљима, Ћуприји и Јагодини. Одбио је да се придружи четницима и као "национално непоуздан" избоден ножевима за време бекства на улици. Оставио је супругу и ћерку.
БОШКОВИЋ ЗОРА, кројачка радница - Рођена је 1922. у Јагодини, где је учила основну школу и Женску занатску школу. Радила је као физички радник на економији јагодинске Парне пиваре а пред смрт као кројачица у Фабрици шешира индустријалца Рота. Изведена је из куће и са још 4 лица стрељана сутрадан у селу Бресју. Била је неудата.
ГРУЈИЧИЋ СВЕТИСЛАВ, судија - Рођен је 1898. у Јагодини. Школовао се у Јагодини и Крагујевцу а у Београду и Паризу студирао право. До бугарске окупације 1941. службује у Пироту када је постављен за председника Среског суда у Јагодини. Био је познат као антифашиста а на суду се заузимао за симпатизере НОБ-а. Заклан је у кући, на очиглед супруге и троје деце.
ДИРАК ЗОРКА, берберски радник - Рођена је 1918. у Кончареву код Јагодине. Била је удата за Тодора Дирака. берберског радника, који је са братом Николом, столарским радником, и оцем Винком, металцем, био у језгру радничког покрета уочи рата. Оба брата су погинула као борци у НОБ-и, док је старији Винко стрељан 1943. Стрељана је у Бресју, оста-вивши двоје нејаке деце.
ИЛИЋ СИМА, трговац - Рођен је 1884. у селу Дубоки код Јагодине. Био је рудар, физички радник и набављач стоке за Клефишеву Кланицу. Пред Обзнану постаје члан КШ, а од 1923. Независне радничке партије Југославије. Био је хапшен од Немаца а четницима се замера што је одбио да приложи новчану помоћ. Убијен је у кући, заједно са супругом Зорком.
ИЛИЋ ЗОРКА, домаћица - Рођена је 1886. у Суботици. Убијена је зато што је узалудно покушавала да заштити супруга.
ЛОПИЧИЋ ЂУРА, професор - Рођен је 1894. у с. Цеклину (Црна Гора). Школу је учио у више места а у Београду студирао физику и хемију. Уочи рата је службовао у Ћуприји и био председник Просветно - културног друштва. Прелази у Јагодину али га и овде прогањају и хапсе као напредног родољуба. Заклан је у кући, пред супругом и двоје деце.
ЛУКИЋ БОРА, трговац - Рођен је 1897. у Јовцу код Ћуприје. Био је оснивач сељачких задруга и странке "левих земљорадника". Сарађивао је са Сретеном Жујовићем, Мирком Томићем, Миланом Мијалковићем - Чичом и другим комунистима. Оптужен је да је помагао устанак и заклан пред супругом и ћерком.
МАТИЋ КОСТАДИНКА - Рођена је 1913. у Параћину. Пред рат прелази са породицом у Јагодину. Заклана је у кући, као симпатизер НОБ-е.
МИЉКОВИЋ ДУШАН, ученик - Рођен је 1925. у селу Белици код Јагодине. Био је ученик 5 разреда Учитељске школе. Његове две сестре биле су у партизанима: Рада, борац Друге пролетерске бригаде, проглашена за народног хероја, и Радмила (стрељану на Бањици). Припадао је илегалном омладинским кружоку и сутрадан стрељан са још четири лица у Бресју.
МЛАДЕНОВИЋ СОФИЈА, кројачки радник - Рођена је 1888. у Ужицу. Избачена из службе у Чачку. учи у Загребу за кројачицу и прелази у Скопље. Била је члан КПЈ од 1919. и блиско повезана са Димитријем Туцовићем и Душаном Драговићем. Извели су је из куће и убили са 38 убода камом.
НЕШОВИЋ ТОДОР, судија - Рођен је 1897. у Штипу. Школу је учио у Штипу и Солуну, а у Београду студирао право. Службовао је у више места, сарађујући свугде са народним покретом. Био је комунистички посланик на изборимг 1920. у Брегалничком срезу. Овде је премештен 1937. и био повезан са Бошком Ђуричићем. Одведен је у Бресје на саслушање и стрељан са још 4 лица.
ПАНТИЋ МИЛОРАД, судија - Рођен је 1886. у селу Копљари, код Аранђеловца. Био је члан Социјалдемократске партије и члан КПЈ, већ од оснивања 1919. Био је комунистички посланик у Тиквешком срезу 1920. и по налогу КПЈ бранио остале посланике на познатом Видовданском процесу. Убијен ножевима у кући пред супругом и двоје деце, док је син Слободан успео да побегне.
РАДОВИЋ ДАМЈАН, судски приправник - Рођен је 1905. у селу Лукову, код Никшића. Школу је учио у родном месту а права студирао у Београду. Избоден је ножевима испред куће. Био је неожењен.
РАДОСАВЉЕВИЋ МИЛАН, обућарски радник - Рођен је 1898. у Трућевцу, код Деспотовца. Учествовао је у мађарској револуцији 1919. под Белом Куном. Радио је у синдикалном по крету и помагао устанак 1941. Избоден је ножевима, заједно са сином.
РАДОСАВЉЕВИЋ БРАНИСЛАВ, учитељ - Рођен је 1922. у Јагодини, где је учио школу и по чео да ради као учитељ. Већ као ученик 5 године учествује у познатом штрајку учитеља 1940. Био је члан илегалног омладинског кружока, који је проваљен 1943. Избоден је у кући, бранећи се узалудно са оцем, пред мајком и сестром.
РИСТИЋ МИРОСЛАВ - ПОПАЦ, браварски радник. Рођен је 1921. у Јагодини. Браварски занат је учио у Београду, одакле се враћа након априлског бомбардовања 1941. Овде је краће време радио у фабрици глицерина, одбијајући да се придружи четницима. Био је изузетно талентован фудбалер и врло омиљена личност. Убијен је у кући, пред родитељима и сестром.
СТОЈКОВИЋ ДРАГОМИР, браварски радник - Рођен је 1909. у Сењском Руднику, код Ћуприје. Занат је учио код старог социјалисте Чеде Ђурђевића - Доме у Јагодини, под чијим се упливом рано укључује у раднички покрет. Радио је на обнављању синдикалног покрета 1933. и КУД "Абрашевић" 1935. Избоден је ножевима, заједно са супругом Катарином, пред очима троје деце.
СТОЈКОВИЋ КАТАРИНА, домаћица - Рођена је 1909 у Јагодини. Помагала је устанак 1941, прикупљајући помоћ за Беличку чету на Јухору. Избодена је ножевима, заједно са супругом, успевши да рани једног убицу.
ЦАНИЋ МИХАЈЛО, браварски радник - Родио се 1922. у Јагодини. Учествовао је у припремању збора Удружене опозиције 1935, и радио на обнављању синдиката и КУД "Абрашевић". Као возач код Клефиша помагао је устанак 1941. Одведен је у Бресје на саслушање и стрељан. Оставио је супругу и двоје деце.
СТОЈАНОВИЋ БОЖИДАР - просветни радник. Рођен је у Јагодини, избоден ножем у кући.[9]
Контекст масакра [уреди]
Након овог масакра нико од починилаца или организатора није позван на одговорност од стране ЈВуО. Овакав метод рада био је уобичајен. Примењивали су и остали корпуси. Авалски корпус ЈВуО извршио је током децембра 1943. и јануара 1944. низ покоља, међу којима је најмасовнији онај у Вранићу 20/21. децембра 1943. Командант Делиградског корпуса мајор Брана Петровић на пример, известио је Михаиловића да су његови четници блокирали Соко Бању и Санаторијум за лечење болесника из којег су извукли и стрељали "15 интелектуалаца, прве гарнитуре комуниста"[10]
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=15842

Ненад · 15.03.2010. u 14:50

Ево још једног епоалног открића господина Динчића.

ЕПОХАЛНО ОТКРИЋЕ!НЕМЦИ СУ ПРАВИЛИ СЛИКЕ ЧЕТНИЧКИХ „КЛАЊА“

Данас ми је до руку допао један сензационални документ који можда и открива дугогодишњу заврзламу звану „фотографије четничког терора“ у виду клања. Изгледа да су ове фотографије правили Немци, а не комунисти који су их вероватно наследили и наравно допуњавали. Ево једног епохалног документа о томе.

Обавештавајући своје командире о постојећем стању у Нишком ратном округу, мајор Властимир Весић износи следеће у документу куцаном 10.септембра 1943.године:
....
„Немци и Бугари су превазишли све могуће границе у покушају да нам одвуку народ и да нас ослабе. Они су се почели служити најпрљавијим триковима, а све са тим да би нашу организацију паралисали у овим данима када смо више него сложни. Ево шта ти модерни Татари раде.
У Нишу, Бугари су почели да издају летке против Драже Михаиловића на тај начин што су нагонили затворене официре да потписују како се стиде нашег Врховног Команданта и како осуђују нашу борбу. Но, ни то им није било доста, па су почели на све гласове да разносе како наша војска пљачка, убија, силује, коље, премлаћује сељаке и чини злодела. Овим модерним Татарима поручујемо: „Ваши су се зуби иступили, а наши су се још више изоштрили и када дође дан, а он је ту, клаћемо вас не ножевима него зубима“.
У хајку против наше организације и Немци се служе истим триковима. Тако су ових дана свукли до голе коже једну нашу курирку, силовали је и сликали, а затим на све гласове разносили да су то учинили наши борци у пијаном стању. Немци су у Нишу преузели невиђену кампању против нас јер виде да губе тло под ногама јер их све више и више нестаје по нашим шумама и планинама.
У Нишу су ових дана Немци растурали фотографије неморалних српских жена. За доказе нека послужи приложена фотографија (нежалост, ње у архиву нема-прим.АД), коју су Немци недавно раздали, како би показивали неморал наших жена. Све су фотографије познате врло добро Нишу, а колико их још има по плавим салонима?
Немци на трафикама и по књижарама за најбагетелнију цену продају слике које су уствари они само исликали, а оне се тичу наших злочина које тобоже ми фотографишемо и растурамо да би смо утерали страх у кости колебљивцима. Немци су подмукли и врло препредени. Они имају на хиљаде наших заробљеника по логорима, а пре него што их стрељају скидају им сву одећу, облаче се у њу и одлазе да праве овакве слике. У руци имам пет оваквих фотографија и шаљем Вам да видите шта се све употребљава противу нас (нажалост, ове фотографија аутор није нашао у архиву јер су их вероватно комунисти искористили за своје потребе-прим.АД).
Фотографије се намерно сервирају на трафикама и по књижарама, стоје у излогу, а то онда вешто комунисти користе да би харангирали противу нас.
Даље, немачки Фелдкомандант је растурио летак у коме је нагласио да је група Дражиноваца покушала да бежи из затвора и да је зато побијена. Летак Вам шаљем у прилог (нажалост, и овај летак аутор није нашао, а стрељање је везано за 2.септембар када је погубљено 10 Равногораца у Нишу-прим.АД).Уствари, то је само изговор што су побијени наши људи.
Дакле, поред војне, почела је и најпрљавија кампања противу наше организације. Зато, наређујем опрез и будност. Све немачке шпијуне који се затекну на вашем терену, хватајте и судите. Не дозволите да вам се увуку шпијуни који су већ почели да раде свој посао. Фотографије наших злочина обарајте на све могуће начине и говорите народу са су Немци постали немоћни и да су почели да лажу и фалсификују. Ово путем летака разносите. Ми се пропагандом трудимо да сузбијамо све ово, али је Ниш немачки град и он је практично ових недеља и месеца постао сабиралиште најподлијих лажи и фалсификата против Југословенске Војске у Отаџбини и њеног Врховног Команданта ђенерала Драже Михаиловића...

Остале тачке се тичу регрута и курсиста.

Дакле, Немци су криви за оно што се Равногорцима много набијало на нос-клања у виду фотографија.
Заиста, ово је јасан доказ да су се Немци служили свим триковима само да би ослабили ЈВуО. Дакле, ове слике су се могле по најјефтинијој цени набавити у сваком окупираном граду, на трафикама и по књижарама. Онда и не чуди околност под којом су комунисти ширили четничка клања.

Јер, човек се мора запитати: Зашто би се фотографисала клања? Коме то треба?
Међутим, како су Немци дознали да се ликвидације путем клања врше? Могуће је да су они то слушали када би пролазили кроз села и испитивали сељаке.

Није непознаница да су се Немци монтирали у четнике и одлазили у акције. По томе је био најчувенији Бранденбуршки пук-антигерилски пук, а такође и бугарски контраченици или контрачете.

Документ у ИАН, Микротека, микрофиш бр.80, снимак бр.123.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=83510#83510

Ненад · 15.03.2010. u 14:52

Четничке ликвидације клањем-шта је истина, а шта пропаганда.

Пише: Милослав Самарџић

7. ЛИКВИДАЦИЈЕ КЛАЊЕМ
Четнички војни судови, преки војни судови и команданти изрицали су смртне пресуде по разним основама, а осуђенике су ликвидирали стрељачки водови, црне тројке или поједини војници - џелати. За разлику од наредбе да се смртне казне извршавају ватреним оружјем, не постоји, или макар није позната, наредба да се смртне казне извршавају клањем. Документа казују да је било доста таквих случајева. Примера ради, ово је Калабићев радиограм Дражи од 13. октобра 1942:
Деветог стигао на Равну Гору. Успут ухватио убицу Вучковог, потпоручника Ђурића са неколико аутоматских оруђа. Друга група са Славком Рашовићем у Рајковцу заклала седам љотићеваца.99 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 18\1-36. Мисли се на мајора Вучка Игњатовића, кога су мучки убили љотићевци.
У извештају потпуковнику Кесеровићу од 24. маја 1943. године, поручник Мирко Томашевић, командант 1. расинске бригаде, наводи: "Јуче, на специјалном задатку, ухваћен Бошко Ракић и стрељан од комуниста. Истог дана заклао сам једног црвеног". Нови извештај о ликвидацији комуниста Томашевић је послао сутрадан, 25. маја: "Ухваћена и заклана три окорела црвена".75 ИАН, мф. 6, снимци бр. 321 и 329.
Извештај команданта 3. младеновачке бригаде Горске гарде, потпоручника Арсенија Јовановића, послат Калабићу 20. априла 1944. године, типичан је пример клања ради застрашивања. Описујући једну борбу против комуниста, Јовановић наводи:
Том приликом ухваћен је један теренац који је после саслушања у коме је признао своју кривицу пред збором сељака целога села и пред стројем војника ове бригаде заклан.46 Зборник докумената, том XIV, књига 3, 509.
Застрашивање клањем доспело је и у летке, што видимо у ратном дневнику капетана Радослава Филиповића, помоћника команданта 1. трстеничке бригаде. За 7. децембар 1942. године, Филиповић је поред осталог записао:
Пеца и Бранко су ми помагали при изради прогласа, који смо упутили народу као краљеви и Дражини војници. Крајње је време да се сложе Срби и да служе само интересима свога краља и народа. Издајници су последњи пут опоменути: ако се не прену, "наша кама стићи ће их свуда и на сваком месту, па ма се склонили и под сам Хитлеров скут"!67 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 78.
Пример клања због присуства окупатора, који би према пуцњу открили егзекуторе, је извештај капетана Милана Стојановића, команданта Топличког корпуса, од 17. децембра 1943. године:
Олга Прпић из Ниша, по рођењу Хрватица, чувена гестаповка, која је шпијунирала наше људе и водила Бугаре у Добри До који је попаљен, ухваћена је од моје црне тројке у Куршумлији на дан 17. о.м. и заклана. Рекла је своје јатаке. Предузеће се потребно и према њима.99 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 9\1.
А ово је цитат из извештаја мајора Светислава Трифковића, команданта Авалског корпуса, од 19. октобра 1943:
Рад у овом корпусу био је најтежи пошто се налази у непосредној близини Београда, те се од Немаца није могла предузимати никаква већа акција за чишћење партизана, јер чим би почињала борба и Немци би се умешали и тукли нас. Због тога је често борба ватреним оружјем избегавана и прелазило се на клања, јер су за свако убиство ватреним оружјем Немци слали да се ислеђује.99 Зборник докумената, том ЏИВ, књига 3, 62.
Наводећи два примера из прве фазе рата, када су осуђеници стрељани из по шест пушака, капетан Звонко Вучковић, командант 1. равногорског корпуса, додаје: "Вероватно је да су то прилично изузетни случајеви, јер код нас је крајем 1943. понестало муниције. Врло је вероватно да је казна извршавана само из једне пушке, или вешањем, или чак камом или ножем."11 Изјава капетана Звонка Вучковића аутору.
На основу примера из Нишког и Заплањског среза, као и града Ниша, видимо да је највећи број осуђеника ликвидиран стрељањем из једне пушке - чак и када је за егзекуцију одређивана тројка - а да број случајева ликвидације клањем расте како су места ликвидације ближа окупаторским гарнизонима.
Тако, у граду Нишу четници су током рата убили осам особа и све су заклане. У забаченом Заплањском срезу ликвидирано је седам особа и све су стрељане. У Нишком срезу, од укупно 52 случаја, било је 26 стрељања, 11 клања, пет особа ликвидирано је батинама, две секиром и једна је обешена, док за седам случајева начин ликвидације није познат. Убиства секиром вероватно су дошла као последица масакра 50 рањеника и заробљеника Чегарског и Нишавског корпуса, 19. децембра 1943. у селу Косанчић код Лесковца. Ове четнике комунисти су поубијали управо секирама (што је био догађај због ког је пуковник Радојевић доживео нервни слом).
Ликвидације су извршене по разним основама. У Нишу, свих осам лица, међу којима су биле две жене, убијено је због сарадње са окупатором, или као формални агенти Гестапоа. У Заплањском срезу, три особе осуђене су на смрт као комунисти, две као шпијуни, једна као дезертер и једна као лопов (цивил). У Нишком срезу, 22 особе ликвидиране су као комунисти (шпијуни, агитатори, и сл), шест особа због ширење дефетизма, две као окупаторски агенти и доушници, по једна због неморала и због ширења квислиншке пропаганде, стрељан је и један дезертер, док за 19 убијених кривица није позната.111 Изјава истраживача Александра Динчића аутору.
Према томе, ликвидације клањем дошле су због више узрока: због тајновитости (у близини јачих непријатељских формација, а нарочито у градовима), као одговор на свирепости и нациста и комуниста, затим због намере да се и на тај начин, свирепом егзекуцијом, застраше непријатељи, и најзад због недостатка муниције.
Комунистичка историја не манипулише само са бројем егзекуција извршених клањем - тврдећи да су оне биле правило, без обзира на околности - већ нарочито са извршиоцима, тј. џелатима. На монтираним процесима, после рата, џелати су оптуживани за више случајева убистава и батинања са по 25 батина, али није им дозвољавано да кажу да су заправо били војници одређени да извршавање казни изречених по тада важећем закону.
Као и свугде, џелати су били на злу гласу и у четничким редовима, о чему сведочи поручник Славко Здравковић, последњи командант Жупске бригаде Расинског корпуса:
То су били људи које можемо да жалимо. Није смео да им се поверава такав задатак. Боље би било да је у стрељачком строју стајало десетак војника, тако да нико не зна ко је убио осуђеника. Овако, сви нису могли да поднесу тај терет извршења смртне казне, и то се на многе одражавало. А и када се није одражавало, стварало се лоше мишљење о тим људима. Ја сам добио медаљу за храброст због заслуга на бојном пољу, али не бих имао храбрости да извршавам смртне казне.111 Изјава поручника Славка Здравковића аутору.
Здравковићево мишљење, да је било погрешно што је извршавање смртних казни поверавано појединцима, дели и капетан Звонко Вучковић.111 Изјава капетана Звонка Вучковића аутору. Један војник је тешко подносио улогу џелата, попуштали су му живци и дешавало се да прави изгреде. Околина - како цивили тако и војници - гледала га је са подозрењем, а нису изостајали ни сурови надимци. Војника одређеног за извршавање смртних казни на територији Пожешког корпуса, прозвали су "Ђаво".

(Из Драже 5 великог, односно Драже 14 малог)
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=159698#159698

Ненад · 15.03.2010. u 14:54

Како су комунисти манипулисали са словом З и црним тројкама и у које сврхе се З заиста употребљавало.

6. СЛОВО З И "ЦРНЕ ТРОЈКЕ"

Пише: Милослав Самарџић

Можда најзаступљенији елемент комунистичке пропаганде против четника представљају слово З и "црне тројке". Још на стаљинистичком процесу против Драже 1946. године, ови појмови имали су једну од главних улога. У комунистичкој оптужници стајало је и ово:
Осуђене на смрт стављао је под слово З. За извршење смртних осуда по методи слова З (слово З је почетно слово од речи заклати, а лице стављено под слово З морало је бити заклано) Михаиловић је дао директиву да свака његова бригада формира "црне тројке", које су конспиративно радиле... Михаиловић је штавише давао "црним тројкама" директиве како треба да кољу.88 Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом, 54.
На конференцији за стране дописнике, одржаној у Београду 1. октобра 1945. године, председник Комисије за утврђивање ратних злочина изјавио је да је број особа стављених под слово З "изванредно велики", додавши: "По нашим подацима о жртвама, покупљеним на терену, цифра закланих прелази 10.000... Никада ниједан Немац и ниједан колаборациониста нису били стављени под слово З".
Шта је, уистину, слово З?
Према професору Радоју Кнежевићу, Дража је, "у рвању" са Недићевом владом, љотићевцима и другим присталицама Новог поретка, "дошао на једну оригиналну идеју, скоро педагошку меру, ради поправке оних на кривој стази". Сви они су, наиме, своју наводну бригу за српство олако изједначавали "са гоњењем или потказивањем Дражиноваца, а то је значило мучилиште Гестапоа и раке у Јајинцима".88 Књига о Дражи, први том, 253.
Већ крајем 1941. и почетком 1942. године, Недић, Љотић и њихови људи изручили су Немцима хиљаде "присталица Драже Михаиловића". Кап која је превршила чашу била је објава да ће у логоре одводити и децу четничких команданата. Пошто је у овом процесу главну улогу имала немачка окупациона сила, пружајући квислинзима осећај моћи и сигурности, постављало се питање како је могуће то осујетити, односно, како спречити даље испоручивање Србе на кланицу? Оригинална идеја на коју је Дража дошао, била је та да постоји нешто што допире и до последњег кутка у коме се Недић, Љотић и њихови агенти осећају безбедно - а то су радио таласи. Тако је Дража 21. априла 1942. године, депешом број 142, замолио Југословенску владу да се преко Радио Лондона објави следећа порука:
Шеф тројки у Југославији издао је наредбу да се почне са радом против издајника. Издајници су се одали сами својим досадашњим радом. Знак: слово З, поновити: слово З.88 Књига о Дражи, први том, 254.
Порука није објављена, па је Дража 7. маја питао: "Шта је са објавом наше депеше број 142?" На то је Слободан Јовановић 15. маја одговорио контрапитањем: "Шта значи шеф тројки и слово З?" Дража је објаснио 27. јула: "Слово З је знак за издајнике, чији рад и кретање треба да прате тројке, и да им страхом онемогуће издајнички рад".
И пре него што је стигло ово Дражино објашњење, Слободан Јовановић је дао да се у емисијама Радио Лондона на српском језику читају спискови лица стављених под слово З. Према Радоју Кнежевићу, први списак је прочитан 2. јуна, а последњи 11. септембра 1942. године. Уз свако име стављено под З, спикер би прочитао и образложење о кривици. Укупно је прочитано 75 имена недићеваца, љотићеваца и Пећанчевих четника, тј. ниједан комуниста није јавно стављен под слово З. Дража је после 11. септембра послао још један списак, са 25 имена, али он, на захтев британског министарства спољних послова, није објављен.
Касније, 15. јула 1946, лондонски "Тајмс" је објавио писмо Слободана Јовановића о слову З, у коме је проед осталог писало: "З је прво слово речи застрашити. Лицима стављеним под слово З давано је упозорење да се за њихова недела зна и изван земље и да ће их после рата сустићи казна". Јовановић је затим подсетио да под слово З нису стављене хиљаде људи, већ само 75 лица, што се лако може проверити у архиви Радио Лондона, као и да су то били "само квислиншки елементи познати по својој служби непријатељу".88 Књига о Дражи, први том, 256-257.
Колико је познато, четници су ликвидирали две од 75 особа јавно стављених под слово З: Драгутина Булића, 30. јула 1942. у Чачку, водећег љотићевца у том крају, и Цеку Ђорђевића, истакнутог полицијског функционера Недићеве управе, 18. маја 1944. испод Авале. Међутим, Булић и Ђорђевић нису ликвидирани због слова З, већ због конкретних дела. Поручник Предраг Раковић, командант 2. равногорског корпуса, наредио је да Булић буде ликвидиран зато што је у Пожешки корпус убацио љотићевце који су мучки убили команданта ове јединице, капетана Вучка Игњатовића. Ликвидацију Цеке Ђорђевића наредила је илегална београдска четничка организација зато што је он, заједно са Гестапоом, многим четницима дошао главе. Београдски илегалци су, претходно, послали Ђорђевићу још једну јавну опомену.
Према томе, јавно стављање под слово З није представљало смртну пресуду, тј. циљ није био да се издајници ликвидирају, већ да се заплаше тако што ће помислити да ће бити заклани ако наставе по старом. Радоје Кнежевић подсећа на Дражине речи да је слово З имало "велико морално дејство". Јавна претња обуздала је рад многих квислинга, и чак их довела под Дражину команду. Милан Аћимовић, један од важнијих Недићевих сарадника, ујесен 1942. постаје одан илегалац у београдској организацији. Потпуковник Драгутин Редић, Недићев командант у Крушевцу, крајем 1944. године погинуо је у Босни као четник. "Што се тиче главнине осталих, има разлога претпоставци да им је стављање под слово З утерало страх у кости - и памет у главу", закључује Радоје Кнежевић.
Најзад, нека лица нису стављана под слово З због кривице, већ да би се од окупатора сакрио њихов илегалан рад за четнике.
Временом, поред јавне претње, термин "слово З" ушао је у употребу и као синоним за смртну казну. "Тројка за примену слова З носи са собом знак распознавања детелина са четири листа израђена од сивог картона", писао је Дража једном команданту 24. септембра 1942. године, док у његовом распису свима од 1. октобра стоји:
Слово З почели су појединци да употребљавају у своје личне интересе. Нека команданти провере сваку доставу да им се не поткраду интриге и сличне ствари. Коме се једном стави слово З више се не скида, а за грешке у овом правцу одговараће јер су последице тешке.12 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 4\1.
Када је коришћено у овом смислу, по природи ствари, слово З односило се и на комунисте, а коришћено је и као претња појединих официра недисциплинованим војницима. Мајор Славољуб Врањешевић, командант Западне Босне, запретио је 22. фебруара 1944. својим четницима на следећи начин:
Скрећем пажњу свима командантима на извршење предње наредбе, јер и за најмање одступање од исте сматраћу свакога који се буде огрешио о истој као издајника Краља и Отаyбине и као таквог ставићу га под преки суд и под слово З.99 Зборник докумената, том XIV, књига 3, 401-402.
Наредба је дошла пошто је један број четника искористио потписано примирје за одлазак у Бањалуку. Сазнавши за то, мајор Врањешевић је строго забранио такве излете, "јер су нам Немци и Хрвати непријатељи", који сваки контакт "искоришћавају за своју обавештајну службу".
Поред слова З, непријатељу су страх у кости утеривале и специјалне формације егзекутора - црне тројке. Због снажне немачко-квислиншке пропаганде усмерене на слово З, крајем 1942. и почетком 1943. године, Дража одустаје од његове примене, наређујући, сем тога, извршење смртних пресуда само ватреним оружјем. Међутим, мит о црним тројкама, које могу пронаћи и ликвидирати кривце било где, негован је до краја рата. То видимо из Билтена Новинске агенције "Демократска Југославија" од 10. марта 1944. године, који гласи:
Шеф кабинета квислинга Недића и његова десна рука, пуковник Масаловић, убијен је усред бела дана док је био на путу за свој кабинет. Заједно са Љотићем, он је био главни организатор борбе и репресија против припадника покрета отпора генерала Михаиловића, и највернији немачки слуга. Вест о његовој смрти изазвала је велику сензацију у целој земљи, пошто се догодила за мање од недељу дана након што је Љотић у експлозији воза недалеко од Ваљева, за мало измакао сличној судбини. "Црна тројка" или "тројни егзекутори", како их зову, а који убрзано "ликвидирају" немачке шпијуне и издајице, оперишу у сваком граду у Србији.100 Копија у поседу аутора.

(Из Драже 5 великог, односно Драже 14 малог)
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=159162#159162

Ненад · 15.03.2010. u 14:56

Како су Немци започели, а комунисти наставили пропаганду о четницима као кољачима.

ПОЧЕТАК КАМПАЊЕ О "КОЉАЧИМА СРПСКОГ НАРОДА"

Пише: Милослав Самарџић

За разлику од наредбе да се смртне казне извршавају ватреним оружјем, не постоји, или макар није позната, наредба да се смртне казне извршавају клањем. Оне су, како изгледа, дошле стихијски, као одговор на свирепости и нациста и комуниста, а свакако је удела имала и намера да се на тај начин, свирепом егзекуцијом, застраше непријатељи. Начин размишљања у штабу једне четничке јединице, видимо у ратном дневнику капетана Радослава Филиповића, помоћника команданта 1. трстеничке бригаде. За 22. новембар 1942. године, Филиповић поред осталог пише:
Многи Срби-несрби, среброљупци, подлаци и њушкала, изроди и кукавице мисле да је сада дошао њихов час, док други своју родну груду заливају својом врелом крвљу, док многа српска мајка и сестра седи на прагу у црнини, и лије сузе за оним што им је најмилије: мисле да обезбеде своју будућност не бирајући у томе средства - то су немачке слугерање и гмизавци: они не знају и не увиђају да ће томе доћи крај и да ће им такав рад наградити рука и кама југословенског војника - шумског човека.67 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 29. Следи Филиповићев запис за 27. новембар:
Наредник Сима са једном тројком оде на задатак - доле у равницу са једним пушкомитраљезом. У Бањи (Врња"кој Бањи - прим. аут) има
доста олоша и слугерања. Број мора да се смањи.67 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 44. Оваква размишљања нашла су се и у лецима, што је Филиповић записао у свом дневнику 7. децембра 1942. године:
Пеца и Бранко су ми помагали при изради прогласа, који смо упутили народу као краљеви и Дражини војници. Крајње је време да се сложе
Срби и да служе само интересима свога краља и народа. Издајници су последњи пут опоменути: ако се не прену, "наша кама стићи ће их
свуда и на сваком месту, па ма се склонили и под сам Хитлеров скут"!67 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 78. Тако, мада је највећи број смртних пресуда извршен стрељањем, било је и доста случајева клања. Примера ради, ово је Калабићев радиограм Дражи од 13. октобра 1942: Деветог стигао на Равну Гору. Успут ухватио убицу Вучковог, потпоручника Ђурића са неколико аутоматских оруђа. Друга група са Славком Рашовићем у Рајковцу заклала седам љотићеваца.99 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 18\1-36. Мисли се на мајора Вучка Игњатовића, кога су мучки убили љотићевци.
У извештају потпуковнику Кесеровићу од 24. маја 1943. године, поручник Мирко Томашевић, командант 1. расинске бригаде, наводи: "Јуче, на специјалном задатку, ухваћен Бошко Ракић и стрељан од комуниста. Истог дана заклао сам једног црвеног". Нови извештај о ликвидацији комуниста Томашевић је послао сутрадан, 25. маја: "Ухваћена и заклана три окорела црвена".75 ИАН, мф. 6, снимци бр. 321 и 329. Извештај команданта 3. младеновачке бригаде Горске гарде, потпоручника Арсенија Јовановића, послат Калабићу 20. априла 1944. године, типичан је пример клања ради застрашивања. Описујући једну борбу против комуниста, Јовановић наводи:
Том приликом ухваћен је један теренац који је после саслушања у коме је признао своју кривицу пред збором сељака целога села и пред стројем војника ове бригаде заклан.46 Зборник докумената, том XIV, књига 3, 509. Клању се прибегавало и због недостатка муниције, као и због присуства окупатора у градовима или у њиховој непосредној близини, јер би у супротном егзекутори били откривени и уследиле би потере. Тако је капетан Милан Стојановић, командант Топличког корпуса, извештавао 17. децембра 1943. године:
Олга Прпић из Ниша, по рођењу Хрватица, чувена гестаповка, која је шпијунирала наше људе и водила Бугаре у Добри До који је попаљен, ухваћена је од моје црне тројке у Куршумлији на дан 17. о.м. и заклана. Рекла је своје јатаке. Предузеће се потребно и према њима.99 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 9\1. А ово је цитат из извештаја мајора Светислава Трифковића, команданта Авалског корпуса, од 19. октобра 1943: Рад у овом корпусу био је најтежи пошто се налази у непосредној близини Београда, те се од Немаца није могла предузимати никаква већа акција за чишћење партизана, јер чим би почињала борба и Немци би се умешали и тукли нас. Због тога је често борба ватреним оружјем избегавана и прелазило се на клања, јер су за свако убиство ватреним оружјем Немци слали да се ислеђује.99 Зборник докумената, том XIV, књига 3, 62.
Кампању поистовећивања четника са "кољачима српског народа", Немци, недићевци и љотићевци покренули су непосредно после објављивања првог списка особа стављених под слово З. У оквиру ове кампање, крајем 1943. године у Врњачкој Бањи је била постављена изложба фотографија са потписом: "Овако четници кољу српски народ". На изложби су се наводно нашле и четири фотографије, које су комунисти касније прештампавали у свакој прилици.89 М. Хехе Миковић, Гоч, 502-503. У комунистичким књигама, уз ове четири фотографије стајала је легенда да то четници кољу партизана "из ваљевског краја",89 М. Џелебџић, Б. Латас, Четнички покрет Драже Михаиловића, 303. односно, касније: "Фотографије које су пронашли официри Озне 1. пролетерског ударног корпуса НОВЈ код једног убијеног четничког команданта (код Косјерића) средином септембра 1944. године".89 Ј. Марјановић, Драгољуб Михаиловић у огледалу историјских докумената, 132. Ове четири фотографије, ван књига, аутор је видео само у збирци Народног музеја у Чачку.
У новије време појавила се верзија са именима жртве и двојице џелата на фотографијама о којима је реч. Наводно, догађај се одиграо 24. октобра 1943. године, када су четници заказали "јавно клање" осуђеног, на Гочу. Кривица убијеног била је јер се "замерио" једном попу из Манастира Велуће, а тај поп је био у вези са четницима. Исти извор даље наводи:
Цанко прилази жртви (види слику) задаје ударац у срце, прави му џеп на кожи каже: "Овде ће да стављаш паре" и ставио му суво лишће, затим је жртву искасапио тако што је ножем вадио срце и исекао сва ребра што се види на слици.89 М. Хехе Миковић, Гоч, 502-503. Шта се, дакле, види на сликама? Два ненаоружана младића, у цивилним оделима без четничких или ма каквих ознака, обријани и подшишани, држе за руке неког ко лежи на земљи, на леђима. Тај је свучен до пола, остављена му је само мајица без рукава. Трећи младић, такође у цивилу и без ознака, на сваком снимку држи у рукама нож изнад груди обореног. Позади стоје петорица, од којих најмање тројица имају пушке, али ни они нису униформисани и немају војничке ознаке. Атмосфера је опуштена и виде се осмеси. Ни на једном снимку нож није забоден у груди. Израз лица жртве не мења се, није у самртничком ропцу и нема отварања уста, које би сугерисало на крик. На последњем снимку, где се тврди да су жртви већ исечена сва ребра и да јој је извађено срце - она двојица и даље је држе и за леву и за десну руку. Да су јој заиста исечена сва ребра и извађено срце, жртва би била мртва и не би било потребе да се држи за руке. Када се увелича детаљ са тог последњег снимка, види се да оно што наводно представља крв није у истој равни са телом, тј. да би то могла бити кап мастила стављена на негатив, или на позитив који је потом пресликан. То би могло бити објашњење зашто крв није разливена по телу жртве и рукама џелата. Све у свему, фотографија личи на војничку шалу, или на одглумљено клање. Нема доказа да су џелати заиста особе за које се то тврди, нити је погодан угао за препознавање жртве. У серији фотографија под заједничким насловом "четници кољу", могу се недвосмислено уочити оне које су снимљене као војничка шала. Тако, испод једне од њих пише: "Четнички кољач звани `Кореја` из групе Расинско-топличких корпуса војводе Драгутина Кесеровића, у рејону Крушевца 1944."89 М. Џелебџић, Б. Латас, Четнички покрет Драже Михаиловића, 369. На овом снимку једна група четника нашалила се са својим другом, пушкомитраљесцем, који је задремао. Пришли су му с леђа, један му је ставио нож под грло, а један је то уснимио. Испред четника који је задремао, налакћен, положен је пушкомитраљез.
На другим фотографијама уочавају се трагови фотомонтаже: по односу ликова и позадине и по светлим линијама око ликова, који показују где су фотографије обрезиване пре него што су монтиране. По правилу, испод оваквих фотографија стоји неодређени натпис: "Четници кољу непознатог припадника НОП".89 М. Џелебџић, Б. Латас, Четнички покрет Драже Михаиловића, 79.
Што се тиче случаја на Гочу, наведено је још неколико примера клања од стране "четника Николе Гордића". Тако, после стрељања четничких присталица од стране Немаца и Бугара у Бисерчићима, октобра 1942. године, једна жена је "заклана у Брезјаку", јер "знала мало немачки језик, што је било довољно да је оптуже да је сарађивала са Немцима".89 М. Хехе Миковић, Гоч, 213.

Ненад · 15.03.2010. u 14:57

Тада је заиста у области Гоча ликвидирано неколико особа, под оптужбом да су сарађивали са окупаторима током казнене експедиције. Међутим, постоји документ који казује да су ликвидације извршене стрељањем. То је изјава самог поручника Николе Гордића, команданта 2. трстеничке бригаде, коју је капетан Радослав Филиповић унео у свој ратни дневник 22. новембра 1942. године. Поред осталог, Гордић је рекао:
У почетку, баш оних дана када смо се повлачили, било нам је врло тешко. Три дана нисмо окусили ни кору хлеба. Па онда, народ је био престрашен оном паљевином у Гочу - Бисерчића и стрељањем. Много их је било. Дан по дан народ - сељаци се ослободише и отада доносе и стално нуде. Само морао сам да стрељам неколико издајника, који су горе довели Немце и оне који су са њима радили. Народу је тада лакнуло, јер зна да нема ко да га ода. Ти немаш појма како је то диван народ. Хоће све да ти да. Не жали, ништа.67 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 28.
Поред организовања изложби, фотографије са потписом "четници кољу српски народ" умножаване су и растуране по градовима широм
земље. Реагујући на то, мајор Властимир Весић, командант Делиградског корпуса, 10. септембра 1943. године шаље следећи распис потчињенима:
Немци на трафикама и по књижарама за најбагателнију цену продају слике које су у ствари они сами исликали, а оне се тичу наших злочина које тобоже ми фотографишемо и растурамо да бисмо утерали страх у кости колебљивцима. Немци су подмукли и врло препредени. Они имају на хиљаде наших заробљеника по логорима, а пре него што их стрељају скидају им сву одећу, облаче се у њу и одлазе да праве овакве слике. У руци имам пет оваквих фотографија и шаљем Вам да видите шта се све употребљава противу нас. Фотографије се намерно
сервирају на трафикама и по књижарама, стоје у излогу, а то онда вешто користе комунисти да би харангирали против нас.99 ИАН, Микротека, мф. бр. 80, снимак бр. 123.
Иначе, сличну тактику примењивали су Бугари током Првог светског рата. Они су сликали своје војнике погинуле на Солунском фронту, па
су те фотографије излагали тврдећи да им је људство, заправо, било мучки заклано од стране Срба. Према томе, нема сумње да су део смртних пресуда четници извршили клањем, али те сцене нису фотографисане. Пошто фотографија казује више од хиљаду речи, Немци и њихови сарадници приступили су прављењу разних фотомонтажа, а комунисти су то почели да користе још током рата.

(Из Драже 5 великог, односно Драже 14 малог)
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=159162#159162

Ненад · 15.03.2010. u 14:59

О злочинима у Друговцу и Вранићу више видите овде:

ДВА ЗЛОЧИНА У СЕЛУ ВРАНИЋ:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=13734

ДРУГОВАЦ:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=15836

ЗЛОЧИНИ НАД МУСЛИМАНИМА И ХРВАТИМА
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=15914

Неоспорна чињеница је да су се десили стравични злочини али ни један по наређењу Драже. Друго, нису цифре баш толико велике као што комунисти манипулишу.

Ненад · 16.03.2010. u 09:48

Ево и последњег трзаја комуниста да Калабићу прикаче издају Драже.

БИТКА ЗА КАЛАБИЋА:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=14797

Stoio · 16.03.2010. u 12:05

Ненад:
Немци са заробљеним четником, види му се по лицу.

LOL .. Vrhunac kritičkog promišljanja: "... vidi mu se po licu". :dash:

Ненад · 16.03.2010. u 12:42

Да признам јесам се глупо изразио, али је информација тачна, у питању је операција ,,Шварц. '' У почетку сам мислио да је у питању Пећанчев четник, али сам касније видео да су Димитријевић и Николић тако објаснили фотографију.

Ненад · 17.03.2010. u 17:12

Комунисти тврде да су четници гледали на народ као на појаву и терорисали га. Да ли је било баш тако? Сада ћемо сазнати.

ДРАЖИНА СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Чак је и Мољевић, коме је то било у другом плану, приметио наглашену социјалну црту у Дражиним погледима на свет. О утисцима са првог састанка са Дражом, он пише:
У социјалним питањима показује већу широкогрудност него у политичким. У разговорима о друштвеном уређењу нарочито наглашава задругарство... Наглашава и учешће радника у добити, потребу строгих мера против корупције, итд. Идеалиста, апостол и мученик...212
Разуме се, сагласно српској, и уопште хришћанској традицији, за Дражу су социјална питања била синоним за помоћ сиромасима и невољницима, а не изговор у борби за власт која ће донети још више сиромаха и невољника. То је био један од разлога што су равногорци написали најпре социјални програм, знатно пре доласка др Живка Топаловића на Равну Гору (а тај долазак је, као што смо видели, имао више политички него социјални карактер). Равногорски социјални програм детаљно описује један од његових твораца, др Милан Шијачки. У програму су разрађена питања народне самоуправе, села и сељака, радника и занатлија, универзитетске и средњошколске омладине, итд. Сваки од ових сектора имао је своје посебно тело, као што је за радничка питања био НАРАП (Национални раднички покрет «Равна Гора»; двадесет истакнутих функционера НАРАП-а, које др Милан Шијачки поименице наводи, комунисти су стрељали чим су ушли у Београд, 20. октобра 1944, као «издајнике радничког интереса»).213
Програм је био теорија, за чију се примену ваљало борити у слободи, међутим, већ током рата четници су водили активну социјалну политику. Социјалну помоћ, коју су према традицији они звали «братска помоћ», добијале су пре свега избеглице ван «Недићеве Србије» (у којој је од априла 1941. постојао Комесаријат за избеглице са Томом Максимовићем на челу). На италијанској окупационој зони, новцем који му је слао Дража, највише хране за избеглице купио је војвода Доброслав Јевђевић. «Избеглице које Вам поп Ђујић пошаље морате збринути», писао је примера ради Дража Јевђевићу 8. децембра 1942. године.214
Нови велики талас избеглица уследио је током и после Операције «Вајс», првих месеци 1943. године. Као што смо видели, тада су ;етници збринули хиљаде Срба избеглих од усташа.
Крајем 1943. и почетком 1944. године збегове покрећу комунисти у Источној Босни, где су се концентрисали ради напада на четнике у Србији. Партизани су просто покупили сву храну у српским селима, која су сматрали непријатељским. Они су пљачкали чак и несрећнике који су, и даље, бежали од усташа. Потпуковник Мирко Лалатовић, начелник Оперативног одељења Врховне команде, писао је Дражи 2. фебруара 1944:
Остојић јавља: из Рогати;ког среза прешло на десну обалу Дрине око 1.700 жена, деце и стараца, беже од Чичева. Успут их опљачкали комунисти. Сем тога један збег налази се на Деветку. Тражи да се укаже помоћ овим избеглицама. Јавио сам Остојићу да ћемо им указати помоћ.215
А Остјојић је 13. фебруара послао следећи радиограм Дражи:
Избеглице привремено смештене. Привремено ће пребацити један део у Србију, а остатак ће се разместити по празним турским селима око Вишеграда. Доделио у Ваше име помоћ од 150.000 динара.216
Капетан Глумац, Остојићев начелник штаба, 8. марта 1944. преноси писмо поручника Радомира Тушевљаковића, команданта Власеничке бригаде Романијског корпуса: «На територији Власеничког среза народ опљачкан, 75% становништва не може сачекати нову жетву. Биће умирања од глади.» Тушевљаковић је предлагао пребацивање становништва, изузев војно способних мушкараца, у Србију. Глумац потом преноси и делове писма капетана Милорада Момчиловића, команданта Романијског корпуса, који је тражио да се што пре поведе велика офанзива против партизана. «Разлог терор и пљачка, услед чега прети умирање од глади», писао је Момчиловић.217
Још пре тога, 14. фебруара, Дража је наредио свим јединицама из богатијих крајева да сакупљају храну за Источну Босну. Храну сиромашним областима већ су били понудили 1. и 2. шумадијски, Колубарски, Ваљевски, Смедеревски и 2. равногорски корпус. Наводећи пример ових јединица, Дража пише:
Како је Источна Босна остала без хране а налази се у близини, то треба организовати да јој се помогне. Ова помоћ у храни биће организована у виду «Братске помоћи» и то првенствено у житу и пасуљу. Из ових корпуса братска помоћ у храни треба да се прикупи код Ајдачића, срез Црногорски.
Наређујем да горе наведени корпуси прикупе храну за братску помоћ Источној Босни и пошаљу код Ајдачића што шре, с тим да дају признанице домаћинима који буду давали ову братску помоћ. Ајдачић да организује привремени пријем и смештај на своме терену. Доцније чим се прикупи извесна количина наредиће се командантима из Источне Босне да организују даљи пренос од Ајдачића, а и поделе храну становништву. Известите шта је по овоме предузето и извршено.218
Истог дана Дража је у вези с овим питањем свим командантима послао додатно објашњење, које гласи:
Због сталних покрета кроз Источну Босну и друге делове наших покрајина које држе у својој власти, комунисти су опљачкали народ. Због тога народу и нашим одредима у тим крајевима прети опасност од глади. Не смемо да у појединим нашим крајевима народ умире од глади и да се онемогућава рад нашим одредима због немања хране, док у другим крајевима има хране. Известите да ли сте у могућности и у којој количини указати братску помоћ у храни крајевима где прети опасност од глади. На узете намирнице издавале би се домаћинима признанице. Хитно известите по овоме и предузмите потребне мере за прикупљање хране. Доцније ће се наредити, чим се добије извештај, куда ће се храна слати. Сем тога ако се сазна да има и суседних крајева код којих је велика оскудица и беда у храни и другим средствима, којима је потребно указати братску помоћ.219
Најпре је реаговао 1. шумадијски корпус, чији командант, капетан Марко Музикравић, 1. марта 1944. извештава Дражу:
Прва гружанска бригада даје братску помоћ Босни: један вагон пшенице која је пребачена на Раковићев терен. Ако Босна ово добије послаћемо још један вагон пшенице и извесну количину пасуља.220
По престанку осовинских операција и топљењу снега, помоћ су послали и други корпуси.
У међувремену, још од 1942. године четници су спроводили акције братске помоћи за сиромашно становништво, пре свега по варошима. Команданту Драгачевске бригаде, поручнику Давиду Симовићу, коме је један трговац понудио пекмез, Дража је 19. новембра 1942. писао:
Пекмез ми треба. Морамо помоћи варошко становништво. Морамо организовати тајно дотур чак до Београда. Становништву већих градова прети ужасна глад. Јавите могућност дотура овог пекмеза близу Ниша, Крагујевца и Београда. Наређујем Доктор Оњи да предузме потребно по овоме. Наредићу по разрезу колико коме одреду да се дотури, па да они одатле издржавају људство по шумама и помажу варошко становништво.221
Истог дана Дража обавештава генерала Трифуновића («Доктора Оњу»), да ће поручник Симовић завршити посао око куповине «веће количине пекмеза» од Петра Буњака из Краљева. Потом пита какве су могућности да се овај пекмез дотури одредима, «као и да помогнемо сиротињу по варошима, нарочито Београда, Ниша и Крагујевца».222
Четници су још од почетка рата настојали да спрече одношење хране у Немачку, било преко реквизиција, било извозом. У вези извоза Дража 7. децембра 1942. шаље распис свима:
Настаните свим силама да се по сваку цену спречи извлачење хране и воћа помоћу трговаца или трговачких предузећа који раде за рачун Немаца, а не за наше.223
Генерал Трифуновић је 16. јануара 1943. известио да је нашао донатора од милион динара «за помоћ сиротињи у Београду». Питао је Дражу коме у Београду треба предати новац.224
Тада су у Врховну команду по;ели да стижу извештаји о помоћи сиротињи широм Србије. Мајор Радослав Цветић, командант Јаворског корпуса, јавио је 24. јануара:
Братска помоћ се спроводи. Прикупљена извесна коли;ина жита која ће се поделити сиротињи.225

Ненад · 17.03.2010. u 17:13

Пору;ник Милорад Васић, командант Групе жи;ких бригада, поднео је извештај 7. фебруара 1943:
Организација братске помоћи је у току. Богаташи су сувише огрезли у материјализам. Радо би дали кад би добили новац, а не признанице. Ипак има одзива. Стање у Краљеву врло тешко. Породице стрељаних у о;ајним положајима. Братску помоћ у Краљеву готово не могу исвести. Решење помоћи сиротињи у Краљеву је једино нов;аним путем. ?ена капетана Вукомановића који је у Каиру моли да јој се новцем изађе у сусрет. Овом приликом послао сам јој 3.000 динара. Да ли да ;иним то и даље.226
Пору;ник Давид Симовић јавио се сутрадан:
Братску помоћ смо делими;но спровели. Одзив је одли;ан у погледу на село, али са варошима иде тешко. Сељак не да у варош ништа. Драга;ево је изузетно родило добро те још свако има хране. Расподелићемо да свако има до краја. У вези грађанске непослушности, непријатељ где нађе опља;ка све, а ми одмах такве прихватамо и надокнадимо опља;кано.227
Међутим, сељаци су, као и увек, радо давали храну за војску, наро;ито у време празника и слава. Капетан Радослав Филиповић у свом дневнику бележи како је 24. новембра 1942. године 2. трстени;ка бригада у логору на Го;у прославила Св. Мрату, славу свог команданта пору;ника Николе Гордића: «Спремамо прасе и јагње - ;итава овца. Око десет сати по;еше и гости да долазе - сељаци. :итава колона. Доносе ракије, вина, сира, сувог меса и много других ђаконија.»228
Драган Марковић, ;етник 1. жи;ке бригаде, због славских понуда умало није изгубио главу. На }урђевдан 1944. године, између Се;е Реке и Варде, њега и неколицину ;етника позвао је један домаћин да прославе победу над партизанима, захваљујући којој он на миру може да пресе;е славски кола;. :етници су на брзину пресекли кола;, али домаћин «није хтео ни да ;ује» да оду без ништа. Натрпао им је «од свега по мало», што су они појели испод неке букве. Притом су, међутим, изгубили везу са јединицом, а партизани су још били близу. За казну, пору;ник Милорад Васић натерао их је да претр;е ;истину под партизанском ватром. Срећом, нико није страдао.229
А потпору;ник Божидар Панић, командир ;ете у 3. космајској бригади Горске краљеве гарде, сведо;и: «Само једном сам, у рату, видео пе;ено прасе. Донели су га родитељи мојих војника, на Космају, за Васкрс 1944.»230
«Одбори братске помоћи раде. Показали су добар успех», рапортирао је 14. фебрура 1943. године командант Пожешког корпуса капетан Обрен Ристовић, док командант београдских илегалаца, капетан Александар Михајловић, три дана потом јавља:
Предузете све мере да се сиротиња помогне. Села на нашој територији добро стоје јер је остало у народу доста хране. Сиротињи варошкој је теже помоћи јер је варош под контролом окупатора. Ипак предузето све да сиротиња у вароши осети наше старање.231
:етници 2. равногорског корпуса организовали су 13. фебруара у Мр;ајевцима забаву «у корист сиромашне деце». Међутим, комунисти су то јавили нема;ким гарнизонима у Горњем Милановцу и Крагујевцу. Немци су опколили село и запуцали. «Убили 13 људи и две девојке и отерали у Крагујевац 60 људи, не зна се та;но. Запалили ;етири куће», извештавао је пору;ник Предраг Раковић Дражу 18. фебруара.232
О помоћи сиротињи на територији 2. равногорског корпуса Раковић је послао детаљан извештај 15. фебруара:
Братска помоћ организована је на следећи на;ин: По селима. Команданти бригада и батаљона у сарадњи са председницима општина и кметом села саопштили имућнијим људима ко коме и шта има да преда. Све се то изводи у лепом тону и имућнији људи заиста помажу сиротињу. Ако неки зеленаш неће да се одазове овом лепом позиву, њему се припрети па и он помаже. Признаницу за издато жито и дрва нико не тражи, јер их је срамота да теку капитал док падају српске главе.233
Изгледа да је акција најтеже ишла у краљева;ком крају, јер се пору;ник Васић жалио и 23. фебруара:
Са братском помоћи иде врло тешко. У могућности сам да одмах добијем један вагон кукуруза који бих поделио сиротињи. Продавац кукуруза тражи новац. За ово ми је потребно 850.000 динара. Верујем да ћу бити у могућности да ако одобрите дељење кукуруза сиротињи, набавити још вагон или два, с тим да му пошаљете новац.234
:етници су се старали и о заштити народа од епидемија, о ;ему поред осталог сведо;и Дражина наредба свима од 28. новембра 1943:
У срезу Азбукови;ком појавио се пегави тифус. Није искљу;ено да ће га бити и у свим осталим крајевима, јер га имамо свуда притајенога. Команданти који заиста мисле добро своме крају наредиће и контролисаће извршење ;ишћења од вашију путем «српског бурета». На;ин овога рада достављен је свим командантима још прошле године.235
Такође, ;етници су образовали радне ;ете за обраду земље палој браћи, сиромашнима и ратним заробљеницима. Ово је Дражина наредба свима од 9. априла 1944. године:
Команданти срезова у заједници са равногорским одборима образоваће радне ;ете. Понављам, радне ;ете по општинама и селима за пољске радове да би се обрадило сво земљиште. Првенствено да се са овим ;етама обраде имања наших изгинулих бораца, а затим наших сиромашних људи, као и заробљени;ких породица. Известите о пријему овога наређења и поднесите извештај о извршењу.236
Месец дана касније Дража наређује вођење прецизне евиденције о погинулима, рањенима и болеснима, ради послератних признања. Ово је његова наредба од 8. маја 1944. године:
Предузете су мере у Врховној команди да се среде и даље воде та;ни сви подаци рањених и умрлих наших бораца, који треба да послуже доцније за давање признања и обезбеђење породица од стране државе. У вези са овим команданти корпуса наредиће да се израде спискови свих до сада изгинулих и рањених наших бораца, као и оних који су умрли или физи;ки онеспособљени ма на који на;ин за време док су били под оружјем у нашим редовима. Исти такви спискови имају се сада редовно израђивати после сваке борбе. Један примерак свих ових спискова доставити Врховној команди, а по један задржати за архиву корпуса и бригада. Скрећем пажњу да се ови спискови морају израђивати та;но и најсавесније, јер држава има велику моралну дужност према свим палим националним борцима и њиховим породицама, што ће бити једна од наших првих брига да се то питање реши после ослобођења отаxбине. За сваког појединца мора се та;но дати довољно детаља. Лекари корпуса и бригада морају дати та;но стру;не описе сваког слу;аја.237
Још док је рат трајао, породице палих, рањених и болесних ;етника, затим породице сиромашних старешина и војника, као и породице ратних заробљеника, добијале су релативно редовну нов;ану помоћ од покрета. Дража је средином 1942. године наредио свим јединицама да илегалној Команди Београда доставе спискове лица из наведених категорија, како би им се сваког месеца слао новац. Списак је први послао мајор Радослав }урић, али је он изгледа био предуг. Зато је Дража 29. августа тражио од }урића да и њему пошаље списак, као и образложење.238
Исти услови, као за Србе, важили су и за Словенце. «Породице палих жртава у Словенији обезбеђене», јавио је војвода Доброслав Јевђевић Дражи крајем марта 1944. године, непосредно по доласку из Рима у Трст.239
{естог децембра 1942. године генералу Трифуновићу Дража даје савет о давању помоћи породицама официра, подофицира и војника:
Вели;ину помоћи породицама наших сарадника у шуми одређуј сам обзиром на место где породица живи, имовно стање, да ли јој помоћ треба или не и друге ;ињенице од утицаја.240
Мада су социјални слу;ајеви решавани преко локалних команди, у документима има доста података о интервенцијама преко Врховне команде, као и о томе да се Дража ли;но залагао кад би ;уо да неко тешко живи. Следе карактеристи;ни примери из више периода.
Мајору Владиславу Додићу, команданту Смедеревског корпуса, Дража је писао 29. јуна 1942:
Помогните са 5.000 динара супругу и двоје деце погинулог пору;ника Томе Мишића, која треба да је у Паланци.241
Луки {партаљу Дража пише 24. августа 1942:
Преко броја 506 молим исплатите 10.000 динара за пуковника инвалида Петра Остојића.242
Следећег дана {партаљ је обавештен да је Остојићева адреса Његошева 10, у Београду, уз напомену: «Пазите, тамо је главни штаб Љотића».
Мајору Александру Михајловићу Дража је писао 29. августа 1942. године:
Пронађите одмах мајку пору;ника Летице, понављам Летице. :уо сам да је у беди. Извидите и јавите хитно. Помозите јој хитно.243
Пору;ник Станоје Летица погинуо је 1941. године у борби против Немаца.
Пору;нику Звонку Ву;ковићу Дража наређује 3. септембра 1942. године:
Да ли Дејановој мајци шаљете месе;ну помоћ. Повећајте је на 5.000 месе;но. Да ли Звонко помаже своју мајку. Нека шаље потребне суме, пошто ће му се то одбити од примања.244
Дејан је капетан Петар Дејановић, који је погинуо у борби против Немаца, на Краљеву, 1941. године.

Ненад · 17.03.2010. u 17:13

Луки {партаљу Дража пише и 5. септембра 1942. године:
Молим исплатите преко бр. 506 за супругу мајора Лалатовића 15.000 динара.245
А мајор Драгутин Кесеровић 10. септембра 1942. године пише Дражи:
Имам та;не податке да је ђенерал Трифуновић са породицом у врло бедном стању. Деца и жена гладују а и боси су. О томе ми није хтео ништа рећи. Овај ;овек са породицом требао би се материјално помоћи.246
Мајор Александар Михајловић известио је Дражу 18. јануара 1943. године:
У Пожаревцу у једној циганској кућици живи са ;етворо ситне деце, без икаквих материјалних средстава, жена капетана Стојановића. Нико јој није пружио помоћ. Треба јој помоћи ради деце.247
Капетан Радослав Стојановић био је легализован 1942. године, али су га Немци открили, свирепо му;или и убили.
Мајору Сави Вукадиновићу, делегату Врховне команде за Црну Гору, Дража је писао 10. новембра 1943:
Помогните нов;ано преко капетана Ружића госпођу капетана Николе Бојовића, која се налази у с. Зминици у {аранцима.248
Капетана Бојовића, команданта 1. дурмиторске бригаде, заробили су Немци маја 1943. године.
Мајору Радославу Цветићу Дража је 26. новембра 1943. године издао овакву наредбу:
До сада су у нашим редовима погинула два сина саветника министарства Петровића, и то Јован Петровић, редитељ народног позоришта и најмлађи ?ика. Средњи син Немања Петровић налази се на служби код Вас. Нека он ради на пропагандној служби ван бора;ке дужности.249
Капетан Благоје Кнежевић, на;елник штаба команде Старог Раса, 12. децембра 1943. пренео је мајору }орђу Лашићу, команданту Црне Горе и Санyака, следећу наредбу Врховне команде:
Известите да ли су у животу жена и дете капетана Митрановића, који су живели у Пљевљима. Ако су живи укажите им сву материјалну помоћ, ми плаћамо.250
Капетан Боривоје Митрановић био је командант Зени;ког корпуса и делегат Врховне команде за Западну Босну.
А Дража 31. марта 1944. пише потпуковнику Лалатовићу:
Јавите Диши да редовно помаже мајку Да;е Симовића.251
Мајор Захарије Остојић извештавао је Дражу 12. фебруара 1944. године:
Наредићу Мом;иловићу за породицу мајора Терзића, али нема средстава за редовно помагање.252
Мајор Љубиша Терзић био је у ово време Дражин ађутант. Његова жена и дете (или деца, не може се рећи та;но јер је документ не;итак) живели су у Сарајеву.
Мајор Властимир Весић, командант Делиградског корпуса, писао је 21. априла 1944. потпуковнику Кесеровићу:
Тома Обрадовић, војник код мене, има мајку Милицу Обрадовић, избеглицу у селу Тулару, срез Прокупа;ки, са којом нема везе. Молим наредите надлежном команданту да провери да ли је жива и укаже јој помоћ. О резултату молим известите.253
Најзад, неки од припадника Југословенске војске ван Отаxбине, који су се углавном налазили у Египту, где су имали редовна примања, слали су новац својим фамилијама преко ;етника.
Немци су сматрали да управо ;етни;ка финансијска и социјална политика доприноси њиховој популарности у народу. Јер, док су комунисти пља;кали и убијали богате грађане, а Немци у пратњи љотићеваца и недићеваца вршили насилне реквизиције за Трећи рајх, ;етници не само што су храну преплаћивали, него су спроводили низ мера помоћи угроженим слојевима становништва. Извештај о ;етницима који је један агент Гестапоа поднео 4. августа 1943. у Београду, ово формулише на следећи на;ин:
Скрећем наро;иту пажњу на то да је непријатељ у последње време растурао велике коли;ине новца и злата међу народ како би њега придобио за његову пропаганду, што је вама сигурно познато и молим да се ова ;ињеница узме у обзир када ће се одредити против мјере.254
Нема сумње да је Дражина финансијска политика ра;унала и на придобијање присталица, као што је то прописивао Упут за ;етни;ко ратовање. Али финансијска и социјална политика, узете збирно, несумњиво сведо;е о хуманом карактеру покрета.

ИЗВОРИ:
212 Др Д. Тодоровић, Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за Уједињено Српство, 134.
213 М. {ијачки, Наш пут, 113.
214 АВИИ, :А, К-292, рег. бр. 17/1.
215 и 216 АВИИ, :А, К-277, рег. бр. 1/1.
217 АВИИ, :А, К-277, рег. бр. 2/1.
218 АВИИ, :А, К-278, рег. бр. 18/1.
219 АВИИ, :А, К-278, рег. бр. 18/1.
220 АВИИ, :А, К-277, рег. бр. 2/1.
221 и 222 АВИИ, :А, К-299, рег. бр. 14/1.
223 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 17/1.
224 и 225 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 1/1.
226 и 227 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2/1.
228 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 31-32.
229 Д. Марковић, Под заставом 2. равногорског корпуса, 55-56.
230 Изјава потпоручника Божидара Панића аутору, из књиге разговора са равногорцима која је у припреми.
231 и 232 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2/1.
233 и 234 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2/1.
235 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
236 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
237 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
238 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 6/1.
239 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
240 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 15/1.
241 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
242 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 5/1.
243 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 6/1.
244 и 245 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 7/1.
246 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 19/1.
247 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2/1.
248 и 249 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
250 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 9/1.
251 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
252 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 1/1.
253 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
254 П. Милошевић, Равногорска омладина у покрету Ђенерала Михаиловића 1941-1945, 260-261.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=6464

Ненад · 18.03.2010. u 17:17

О Титу као храбром и мудром вођи.

Какав је заиста био Тито представићу вам из комунистичих извора, да не буде да сам фалсификатор.

Павле Јакшић о Титу: Оволика доза «пећинске» неодлучности и колебљивости врховног команданта - коју смо уочили и тешко осетили сви ми учесници Сутјеске, а која ће се још изразитије испољити у Дрвару 25. маја 1944. године - недопуштена је за функцију војног командовања, која треба да је ослоњена на одлучност, чврстину, храброст и упорност, увек, а посебно у тешким ситуацијама.(П. Милићевић, Сећања, 60., преузео Милослав Самарџић у Дражу 2 великог, одн. Дражу 4 малог )
Лепа Жујовић о Титу: Кад се код Ужица врховни команднат изгубио и послао онолико људи да изгине, ти си рекао: ,,Овога треба сменити.'' И многи су чекали твоју акцију. Ти је одлажеш- велиш није време, шкодиће покрету. Чуо он то, па је лукаво нудио оставку на месту врховног, али да задржи место генералног секретара. Гле мајку му... па ће после са тог места опет командовати. То је само твоја грешка. Хиљаде људи пропало је на Неретви, Зеленгори, Сутјесци, Дрвару због његовог кукавичлука и неспособности. Руши и гради мостове ,,да завара Немце!'' Па то нико паметан не би урадио! Ту бруку, срамоту, понајвише злочин његови полтрони описаше као генијалну операцију великог стратега и ненадмашног војсковође. Какав Наполеон, Кутузов, Мишић и не знам ко све нису му ни до колена...Читаве дивизије је чувао око себе да му чувају стражњицу и Зденчицу, баш га брига за туђе синове и кћери што непотребно гину...''(Исто).
Лепа Жујовић о томе како се Тито понео у Дрвару: Врховни се “укакио”, тресе се од страха, опустио руке и буљи у ку... (нећу да је вређам, мртва је, и она је његова жртва), она вришти, хистерише, а он чека Немце да им се преда. Уча (Кардељ - прим. аут) чучи у ћошку, не “теорише”. Овом (Жујовићу - прим. аут) је требало пола минута да “очисти” пећину. Пукоше шамари, престаде вриска, њу за тур па кроз рупу, шепави Уча више не чека, али “херој” неће из пећине, не иде му се на брисани простор. Овај (Жујовић - прим. аут) га је потерао, цев на њега прислонио: “Немцима те живог не остављам!” - гурнуо кроз рупу и узгред ногом у “грешно место”.(П. Милићевић, Сећања, преузео М. Самарџић у Дражу 4 великог, одн. 10 малог).
Шта ћете ми сад рећи комунци о вашем идејном и великом вођи? :mrgreen:

thunder11 · 18.03.2010. u 17:41

Eh šta će da kažu. Kazaće sad kako je Draža bio sitan oficir koji je pre rata imao neku minornu funkciju u armiji. Da mu je tast namestio pozicije i da je eto odlikovanja stekao u masi. Ja im kažem da postoji velika razlika između Draže koji nije bio prvi izbor našeg Kralja i Tita koji je bio prvi izbor komiterne. Razlika je u tome što je Draža bio obaveštajac a Tito političar koji je sam sebe nazvao maršalom, koji je sam sebe proizveo u narodnog heroja, i to ni manje ni više nego tri puta. Četnici se ne hvale Dražinim mudrostima već jednostavnošću kojom je bez ikoga rešavao vojničke probleme u hodu. Držao se vojne dokrtrine od početka do kraja i to je razlog zašto je sa mankom ljudstva tako uspešno remetio daleko moćnijeg neprijatelja. Verujem da bi ga pohvalile mnoge veće vojskovođe u našem narodu. Bio je rezervna postava i odradio je posao vojnički i muški. Neke stvari su možda mogle biti bolje urađene ali lako je o tome govoriti posle 70 godina. Draži svaka čast što je prave ljude postavio na prava mesta. Falilo nam je još oficira a njegova taktička zamisao koja se rodila pre okupacije pokazala se kao jedina koja je Jugoslaviji mogla da pruži mnogo mnogo više nego što je to bio slučaj. Jugoslavija je uvučena u rat totalno nespremna. Britanci koju su zakuvali nisu nam pomogli koliko psu kojeg zateknu pored puta. Kakve su okolnosti vladale + građanski rat možemo sabrati samo reči hvale. Ne želim da umanjujem borbu partizana i njihove žrtve za vreme rata. Mnogi su ostavili kosti na bojnom polju od nemačkog metka. Činjenice nam govore da su mnogi partizani poginuli zarad pogrešne borbe i pod lažnom zastavom borbe protiv nacizma. Mnogi su poginuli u bratoubilačkom ratu koji je bio strašan i nepotreban narodu a tako važan komunistima. Komunistička borba je bila pogrešna jer je vođena ličnim emocijama i stremljenjima.

Ненад · 18.03.2010. u 18:04

Неће ништа рећи, давно су подвили реп, мислим да су их докази са свих ових тема дотукли.

Urvan Hroboatos · 18.03.2010. u 18:50

Ненад:
О Титу као храбром и мудром вођи.

Какав је заиста био Тито представићу вам из комунистичих извора, да не буде да сам фалсификатор.

Павле Јакшић о Титу: Оволика доза «пећинске» неодлучности и колебљивости врховног команданта - коју смо уочили и тешко осетили сви ми учесници Сутјеске, а која ће се још изразитије испољити у Дрвару 25. маја 1944. године - недопуштена је за функцију војног командовања, која треба да је ослоњена на одлучност, чврстину, храброст и упорност, увек, а посебно у тешким ситуацијама.(П. Милићевић, Сећања, 60., преузео Милослав Самарџић у Дражу 2 великог, одн. Дражу 4 малог )
Лепа Жујовић о Титу: Кад се код Ужица врховни команднат изгубио и послао онолико људи да изгине, ти си рекао: ,,Овога треба сменити.'' И многи су чекали твоју акцију. Ти је одлажеш- велиш није време, шкодиће покрету. Чуо он то, па је лукаво нудио оставку на месту врховног, али да задржи место генералног секретара. Гле мајку му... па ће после са тог места опет командовати. То је само твоја грешка. Хиљаде људи пропало је на Неретви, Зеленгори, Сутјесци, Дрвару због његовог кукавичлука и неспособности. Руши и гради мостове ,,да завара Немце!'' Па то нико паметан не би урадио! Ту бруку, срамоту, понајвише злочин његови полтрони описаше као генијалну операцију великог стратега и ненадмашног војсковође. Какав Наполеон, Кутузов, Мишић и не знам ко све нису му ни до колена...Читаве дивизије је чувао око себе да му чувају стражњицу и Зденчицу, баш га брига за туђе синове и кћери што непотребно гину...''(Исто).
Лепа Жујовић о томе како се Тито понео у Дрвару: Врховни се “укакио”, тресе се од страха, опустио руке и буљи у ку... (нећу да је вређам, мртва је, и она је његова жртва), она вришти, хистерише, а он чека Немце да им се преда. Уча (Кардељ - прим. аут) чучи у ћошку, не “теорише”. Овом (Жујовићу - прим. аут) је требало пола минута да “очисти” пећину. Пукоше шамари, престаде вриска, њу за тур па кроз рупу, шепави Уча више не чека, али “херој” неће из пећине, не иде му се на брисани простор. Овај (Жујовић - прим. аут) га је потерао, цев на њега прислонио: “Немцима те живог не остављам!” - гурнуо кроз рупу и узгред ногом у “грешно место”.(П. Милићевић, Сећања, преузео М. Самарџић у Дражу 4 великог, одн. 10 малог).
Шта ћете ми сад рећи комунци о вашем идејном и великом вођи?

Nisam nikakav Titov apologet, nu ovo je besmisleno.
Jedno je naklapanje jednoga Brozova generala, koji mu je praktički čistio cipile dok je ovaj bio živ, a nakon Titove smrti, politički se priklonivši srpskom nacionalnom programu koji je doveo do ratova 90-ih, "iznenada" se prisjetio po Broza ponižavajućih detaljčića.

Drugo je pisanije žene Brozova partijaša koji je maknut u doba razolucije IB-a (Sreten Žujović), i opet u doba debelo nakon Titove smrti.

Dobro, ako je Broz bio takva pi%ka i kukavica, zašto su mu onda lizali i kadili, i to praktički svi ? Da je bio šonjo i slabić, već bi ga netko maknuo, našao bi se neki mali Staljin. Kao u vučjem čoporu, nanjuše životinje kad je predvodnik klonuo i slab.

Nu, od toga ništa, pa su sve ovo samo luzerska lupetanja.

Комунистички фалсификати

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Zainteresovan član

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Iskusan

Primećen član

Iskusan

Veoma poznat