posao, da i to rudnički.
to što uživaš u njemu povremeno ne može da zakrpi sve one strahove i dileme koje imaš kao roditelj
da li radiš ispravno i šta će biti rezultat tvog rada.
Verovatno ce rezultat biti covek
.
Ako je sve okej, kuc kuc.
Ne znam, verovatno zavisi od deteta, okolnosti, roditelja i bake. Nekada ljudi jesu a nekada nisu slicni.
Ako nisu, zaista je najbolje da je uticaj manji.
Ali ako jesu slicni, sasavo mi zvuci da se ljudi na silu drze na daljinu.
Ili u samoci ne bi li ocvrsnuli.
Ukoliko razmisljam o mojoj penziji, moram da razmisljam i o mom karakteru. Ne mogu da uzmem u obzir drugu bakutu i sta bi ona mislila da ja valja da cinim.
Licno nikada nisam bila previse tip za skitnju. Ja moram u toku dana da budem sama. Morala sam i sa deset godina. Moracu i sa devedeset, ako ih dozivim.
Tako da to sto neka baka jedri i ide uvece na zurku, mene slabo dotice jer mi se ne jedri a zurka mi je dovoljna jednom u deset dana.
Kafa sa drugaricama - do tri puta nedeljno.
Preko toga mi je guzva. Visak. Opterecenje.
Lojalna sam "svojim ljudima" i oni mi nikada nisu guzva, visak i opterecenje. Drugima ne obecavam. Njima obecam u sekundi i uvek ispunim.
I onda razmisljam, sedim sa ostalim babama i pricam ko je bolestan, cije se dete razvelo, ko je napravio debila od deteta...realno, price u masi su retko hobisticke i kvalitetne. Najcesce su zezanje uz poneki trac.
Ja bih radije "deci" skuvala rucak i slusala muziku pride.
Napornije mi je da slusam gomilu ljudi, da visim po kafanama sa gomilom ljudi, da pricam sa gomilom ljudi.
To ni sada ne radim!
Jedino bih volela da izucim umetnost, to sam uvek zelela. Posto je moja majka padala u postelju na pomen studija umetnosti, celog zivota sam zelela da dozivim trece doba i da upisem makar istoriju umetnosti, makar vecernju skolu, kurs, sta god...e, to mi je jedina "sebicna" zelja.
Ostale babe...kao i frizeraji, sisam sama sebe da ne moram da idem kod frizera.
Zato meni nikakvo opterecenje ne bi bilo da skuvam deci rucak svaki dan i da pomognem svaki dan, ako ne smetam.