Православни приступ тумачењу Светог Писма није базиран на “научном” истраживању истог. Тврдње да разумеју Свето Писмо није садржано у поседовању већег броја археолошких информација, него у посебном односу којег Црква има са ауторима свих књига Новог Завета. Православна Црква је тело Божје, ступ и тврђава истине, и представља чувара целокупног Божјег Откровења. Православна Црква разуме Библију зато што је наследила живо предање које је започело са Адамом, и продужава се кроз време и историју све до данашњих дана. Ово је истина која се не може доказати у лабораторији. Онај који верује мора да буде убеђен од стране Светог Духа, и да доживи пуноћу живота у Божјој Цркви.
Питање које би Протестанти питали у овом моменту је, ко то тврди да је Православно Предање исправно предање, или уопште, где је исправно предање ? Прво што Протестанти треба да ураде је да изучавају историју Цркве. Пронаћи ће да постоји само једна Црква. Ова тврдња коју Протестанти ипак прихватају никада у историји Цркве није представљена као нејасна, невидљива црква која се не може сложити око било које доктрине. Васељенски сабори који су канонизовали Символ Вере, као и Свето Писмо, су анатемисали оне који су изван Цркве, без обзира да ли су јеретици или шизматици. Никада није речено: Не можемо се сложити са јеретицима око доктрина али и они су део Цркве као и ми. Уместо тога, они су били искључени из Божје Цркве и могли су да се врате назад у Цркву и буду крштени. Чак је забрањено учествовати у заједничким молитвама са онима који нису чланови Божје Цркве. За разлику од Протестантизма где су они који раскину са својом групом и оснују своју властиту, често звани и сматрани херојима, у Божјој Цркви је од почетака то сматрано за велики грех. Свети Игњатије Антиохијски - Богоносац, директни ученик Апостола Јована, је упозорио: “Пазите се и не грешите, нико ко је следбеник шизмата неће ући у Царство Божје, нико ко је следбеник јеретских доктрина није на страни Истине” (Филаделфијцима 5,3).
Главни разлог појаве протестантизма је везан за папске манипулације, али пре него се римски запад разишао са Православним истоком, ове манипулације нису постојале. Многи модерни протестантски теолози поново проучавају први милениј јединствене Цркве, и почињу да откривају велико благо које је запад изгубио, и немали број тих прелази у Православље.
Очигледно је да је само једна од три тврдње истинита:
1. Нема исправног Предања и врата пакла су надвладала Цркву, и јеванђеље и никејски Символ Вере су погрешни.
2. Истинска вера је у Папизму са промењивим догмама дефинисаним од стране “непогрешивог свештеника Христовог“
3. Православна Црква је Црква коју је основао Христ и верно је сачувала Апостолско Свето Предање.
Опције за Протестанте су очигледне: релативизам, Римокатолицизам или Православље.
Многи Протестанти због њихове теолошке основе Сола Сцриптура остају у разједињености и вечним препиркама. Одавно су напустили идеју истинског хришћанског јединства и сматрају је смешном хипотезом да мора постојати само једна права вера. Када их се суочи са потребом за јединственом Црквом, често реагују негативно и прелазе у контранапад тврдећи да је такво стајалиште противно хришћанској љубави. Схватајући да не постоји јединство, покушавају да створе непостојеће јединство развијајући релативистичку теорију екуменизма, у коме се треба осудити свако веровање које тврди да поседује Истину. Међутим, ово није резултат Христове љубави него људске сентименталности. Љубав је основа Цркве. Христ није дошао да сагради нову школу, него је сам рекао да је дошао да сагради Његову Цркву коју ни врата Пакла неће надвладати. Та нова заједница под окриљем Цркве треба да буде истинско јединство у Христу а не механичко уједињење међусобно подвојених индивидуа које се састају под окриљем тог новог екуменизма. Истинско уједињење је могуће само кроз нови живот овјенчан Светим Духом, а проведен кроз сам живот Божје Цркве.
