Имао сам неких прилика са девојкама али због таквих родитеља нисам ништа могао да изведем у дело и никад нећу моћи. То што сам безизлазно усамљен и што све време проводим у томе што замишљам да сам у неком друштву и да имам љубав, иако то ништа није стварно, за то су они криви. Кад они умру можда ћу нешто успети, под условом да не будем пуно стар и ако будем жив. Све што су ми радили ћутао сам, био сам јако дисциплинован и јако добро сам научио како да избегнем казне и да будем пасиван, нико не може да каже да нисам био дисциплинован, али то не значи и да сам се слагао са тим. И шта сам добио од тога, неповратно уништен живот.
Због њих не знам да обавим разговор за посао јер те ствари са другим људима нисам могао да учим због њих, то се учи кроз дружење. Нити то смем уопште, ја прилазим неком и то сам, не траже они мене. Ја имам социјалну фобију због родитеља и они не могу да ми надокнаде штету. Не могу на биро јер не знам да ништа тамо кажем, неким чудом сам чуо шта је уопште то. Ни даље не знам шта је и како изгледа Си-ви, немам од кога те ствари да научим јер сам изолован. Треба да се лаже на разговору за посао, да се говори све најбоље о себи. Немам формално запослење иако чудом имам неки крш посао, да престанем да радим никад више нећу имати други посао нити од чега да живим. Немам никог ни ко би ми дао идеје за посао а да нису преваре, нити икога са ким бих радио на неким другим местима, разни људи раде са пријатељима а ја који се нигде не уклапам баш ја сам морам да се упуцавам и то тамо где ми не желе добро. Ни од кога немам да чујем никакве информације како нешто функционише у пракси. Ни у једном колективу се не уклапам, ја сам савршена мета за злостављања, како да зарађујем и од чега да живим а да ме нико не злоставља? Све то мора с људима а ја када сам за почетак хтео само да се дружим то нисам могао од њих. Како да живим онда? Лако је онима који су безобразни и без блама, они успеју у животу. Шта фали онима који раде лоше ствари, ево има један неспутани кримос који је био у затвору и скоро је изашао, мислите ли да је он сада на слободи усамљен, без пара, мало сутра, живи 300 пута боље од мене, није имао родитељску омчу око врата, а ја ни крив ни дужан живим горе него у затвору. Све због строгог родитељског васпитања, да сам се родио без њих, да сам се нпр. дрогирао, радио свашта и слично, живео без иједне препреке, сигурно бих неупоредиво боље живео него сада, а они као чувају од тога, родитељи су највећи непријатељи. Од тебе направе неког ко је апсолутно пасиван јер ти је све забрањено а онда си још и крив што не функционишеш, они ако не могу да ми надокнаде штету бар морају да то прихвате што не функционишем, за то су они криви. Послове ми они неће налазити али ће бити омча за све, родитељи су најгори непријатељи који постоје. Секс са девојком не сме, злостављање од стране других и повреде на послу, то је у реду.