У космичком смислу- ми смо "једно" са осталом материјом, па и са тим каменом, којем је свеједно (при том, ми само нагађамо да му је свеједно).
Човек је сам себи одредио "важност"; то не могу да посматрам као објективну процену.
Нарочито зато, што се ни сам човек не придржава те процене, што нам доказује дуга историја међусобног убијања, ратова, злочина, свих тих лицемерних односа према другом, где видимо још један доказ о врло субјективном односу према стварности и перцпцији приоритета.
Да и не помињем однос човека према другим живим бићима на планети, која су нам храна, извор забаве, којима тргујемо, као да смо божанства, а не "једно" са том природом око нас...
Дакле- ја сумњам у сврху, јер њој прибегавамо најчешће у покушају да себи дамо оправдање за нека понашања, за која смо свесни да су, у најмању руку- спорна.