У бајкама, предањима и песмама Словена заједничко је веровање да змајеви отимају девојке. У песми Змајевска драга Пенчо Славејков приказује болну Лепу Јану. Главни мотив је развијен из народних песама Верковића и Миладиноваца. Девојку односи змај, са змајевима и змајицама, у златним кочијама, праћеним муњама и треском. Песма започиње реално, приказом девојке и њених другарица, жетварки, а завршава фантастично, на основама фолклорних веровања у змајевске отмице са визуелно дограђеним и поетизованим сликама ватрених бића која лете.
У фикционалном промишљању о љубави змаја и девојке у драми Змај Горјанин, Петко Тодоров је трагао за додирима и сукобима два удаљена света, из основа мењајући њихов однос из народних веровања. У алегоријској драми Тодорова, Змај горјанин је оличење природе и слободе, а свет људи је заснован на принуди и ограничавајућим конвенцијама. На почетку драме, кроз приче људи, змај је представљен као зло и окрутно биће. Девојка, оптерећена ауторитарном породицом и баналним младићима, жели да побегне из дома и призива змаја као биће из другог света. Он је односи у своју пећину, и нежно брине о њој, откривајући своју праву природу. Када сељани дођу да је силом врате у село, помахнитали брат уместо змаја, убија сестру - отету девојку. Алегоријска ремитологизација Петка Тодорова заснива се на психолошком развијању односа појединца и колектива. У реалистичко сликање психологије ликова, уноси се, кроз мотивацију јунака, алегоријско преобртање улоге људи и демона. Песник и кроз трагично разрешење потврђује да је зло у демонски окрутним људима, а не у митолошком бићу - змају.
причи Ангела Каралијчева Струна, већ споменуто поигравање логиком чудесног и реалног света полази од митолошко-фантастичке мотивације, али се разрешава оспоравањем чудесних сила. Муж сумња да његова жена има змаја љубавника, а на крају, у пољу, се сукобљава са њеним љубавником-човеком. Поетизован критички однос према народном сујеверју Каралијчев, у овој причи, поколебава уношењем фантастичних елемената из народних веровања о змајевима: на месту сукоба се пали ватра, извор пресушује, а жена страда.
По народним веровањима између овог и оног света постоји граница, али постоје и бића која могу да је пређу. У књижевности под окриљем рационалистичког погледа на свет западне културе, ова међа између светова или постаје јача кроз фантастично удаљавање светова или нестаје кроз негирање оностраног. У причама Светослава Минкова, једног од водећих писаца дијаболизма, модернистичког правца у бугарској књижевности двадесетих година овог века, на модеран начин се преплићу демонолошка фантастика европске и балканско-словенске традиције. Писац не оспорава фантастичну природу приказаних збивања, већ је развија и чини још чудеснијом. Раздељеност овог и оног света, иако привидно мања - јер се чудесно дешава у свету људи, заправо постаје већа. Сама мотивација вилинских, ђаволских, вештичјих збивања је доминантнија но у фолклорном предлошку. Минков је у кратким приповеткама Устрел (о вештици расплетене косе на гробљу), и Нечиста сила, посегао за елементима народног живота и демонолошким предањима, дајући им пунији смисао благим, али ненаметљивим хумором и гротеском. У причи Нечиста сила Минков описује црног демона - таласона, са дугим лисичјим репом и рогом на глави, црвеним искрама које севају из очију, везаног ланцем за врбу. Када устреле таласона, овај нестаје у диму, а стари воденичар који га је ухватио, после четрдесет дана умире. Оквир демонолошког предања употпуњен је развијеним причањем и психолошким осликавањем различитих људских реакција.
,ako(vrlo verovatno)bude izabran 
