- Poruka
- 4.184
Odakle da krenem...
Najbolji bend svih vremena, definitivno, neka oproste svi Cepelinovci, Flojdovci, Stonsovci, Kvinovci,... Njihove omiljene grupe jako cenim.
Prvo, najveća tragedija za nas Srbe je što nikada nisu održali koncert ovamo, ni pre, ni posle raspada kao solisti. Makartni je doduše nastupio sa "Vingsima" u Zagrebu 1976., ali već tada je postojala distanca između nas i Hrvata.
E sad malo podrobnije o tome zašto volim "Bitlse".
Kad sam bio mali, i počeo da slušam muziku sa kasetofona, prvo sam slušao njih, a svakom malom dečaku u mojoj situaciji, koji ne zna jezik, pažnju bi svakako privukla pesma "OB-LA-DI, OB-LA-DA". Potom "Yellow Submarine", a onda i ostale... Ispostavilo se da to nisu bili "Bitlsi", već njihov tribute-band, u izdanju radio-televizije Ljubljane. Ironično, ali original "Bitlse" nisam slušao do 2002., kad sam nabavio plavi i crveni disk. Od tada su mi ubrzo postali omiljena grupa. Razlog ne leži u tekstovima, kao većini slušalaca rok-muzike. Razlog je u melodiji i harmonijama.
Početkom 60-ih, bilo je avangardno praviti tako tešku muziku, ali to je odmah privuklo publiku. Krajem 60-ih bilo je "trulo" ne činiti to. A "Bitlsi" su tada bili na zalasku, samo su delimično uspeli da izađu iz svog stila, shvativši da je njihovo koketiranje sa psihodelijom bilo greška, jer je psihodelija i hipi-pokret bila prolazna, ali nakratko jako moćna kultura (evo za mesec dana će, da podsetim 40 godina od emitovanja filma "Magical Mystery Tour"). Sve vreme, "Bitlsi" su vodili te generacije- od ranog roka, do podvrste roka koji su sami smislili, preko psihodelije... Ali kad je izašao danas jako uspešan rok-album "Abbey Road", on je bio br. 2 i to je bio kraj. Broj jedan je bio album grupe, koja je bila čitavu generaciju posle njih- "Led Zeppelin 2", ali to ne znači da su ih oni direktno pobedili, već da su, koristeći se njihovim iskustvom, razvili sopstveni stil- hard-rok.
I mogu sad da pričaju neki kako "Bitlsi" nisu uradili ništa konkretno, ali istina je da posle njih ne samo rok, već ni pop muzika nije bila ista.
Najbolji bend svih vremena, definitivno, neka oproste svi Cepelinovci, Flojdovci, Stonsovci, Kvinovci,... Njihove omiljene grupe jako cenim.
Prvo, najveća tragedija za nas Srbe je što nikada nisu održali koncert ovamo, ni pre, ni posle raspada kao solisti. Makartni je doduše nastupio sa "Vingsima" u Zagrebu 1976., ali već tada je postojala distanca između nas i Hrvata.
E sad malo podrobnije o tome zašto volim "Bitlse".
Kad sam bio mali, i počeo da slušam muziku sa kasetofona, prvo sam slušao njih, a svakom malom dečaku u mojoj situaciji, koji ne zna jezik, pažnju bi svakako privukla pesma "OB-LA-DI, OB-LA-DA". Potom "Yellow Submarine", a onda i ostale... Ispostavilo se da to nisu bili "Bitlsi", već njihov tribute-band, u izdanju radio-televizije Ljubljane. Ironično, ali original "Bitlse" nisam slušao do 2002., kad sam nabavio plavi i crveni disk. Od tada su mi ubrzo postali omiljena grupa. Razlog ne leži u tekstovima, kao većini slušalaca rok-muzike. Razlog je u melodiji i harmonijama.
Početkom 60-ih, bilo je avangardno praviti tako tešku muziku, ali to je odmah privuklo publiku. Krajem 60-ih bilo je "trulo" ne činiti to. A "Bitlsi" su tada bili na zalasku, samo su delimično uspeli da izađu iz svog stila, shvativši da je njihovo koketiranje sa psihodelijom bilo greška, jer je psihodelija i hipi-pokret bila prolazna, ali nakratko jako moćna kultura (evo za mesec dana će, da podsetim 40 godina od emitovanja filma "Magical Mystery Tour"). Sve vreme, "Bitlsi" su vodili te generacije- od ranog roka, do podvrste roka koji su sami smislili, preko psihodelije... Ali kad je izašao danas jako uspešan rok-album "Abbey Road", on je bio br. 2 i to je bio kraj. Broj jedan je bio album grupe, koja je bila čitavu generaciju posle njih- "Led Zeppelin 2", ali to ne znači da su ih oni direktno pobedili, već da su, koristeći se njihovim iskustvom, razvili sopstveni stil- hard-rok.
I mogu sad da pričaju neki kako "Bitlsi" nisu uradili ništa konkretno, ali istina je da posle njih ne samo rok, već ni pop muzika nije bila ista.
i setna pesma i ona je i danas takva, nalazim takve boje u onoj melodiji i sitru bez obzira sto je text... pa znate o cemu se radi... Ili, moja omiljena pesma, Tomorrow Never Knows, pa samo zbog onih hipnoticnih bubnjeva i sumova i chantova ja bre mislim da mi se ceo kosmos otvara pred ocima sa svim svojim obrascima i pravilima. Kao da sam apsorbovao svu mudrost univerzuma.
