Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.330
U starija doba be’u Morlaci uskoci, ajduci, strašila turaka i Mlečića, – danaske su Nemaca i Talijana.
Ma ko su ti ljudi koji dodijaše duždu, caru i ćesaru, koji i danaske povukavši se u tvrde klisure i svoje starodavne navike, prkose sve jednako austrisko talijanskoj birokraciji, kod koji nikakove reforme korena ne uvatiše, već o njinu moralnu snagu razbiše se, kao da XVI. stoleće još vazda traje.
Sami sebe zovu Rišćanima a katoličke Srbe i Hrvate zovu “bodulima” često sami sebe a i okolinu zovu imenom predelnim ili mestnim n. pr. Poljičani, Petrovopoljčani, Paskopoljčani, Roskopoljčani i t. d. tuđi spisci drže da to od Talijana dolazi, n. pr. od campagna di Roma da je compagna di Knin, a odatle: sinjsko polje ili drugo koje, ja držim naprotiv, da je to starodavno srpsko, koje nalazimo u lužički i baltički Srbalja, jer tako se i tamo zvaše Braniborci od Branibora, a Lužičani od Lužice, Sokoljčani od Sokola i t. d. stariji povestopisci pridržavajuć se Konstantina Porfirogenita kao Engel, Šlecer, pa i sam Šafarik, da su srbizirati preostatci dalmatinski Avara, Mavro Urbin i Apendini, oba Dubrovčana, drže ji za Dalmatinske staro Illire, Kačić ji naziva Slovenima (ja držim da pod tim razumeva slovenske starosedioce dalmatinske) i Angliz Adam drži ji za slovenske starosedioce, Haket naziva ji “Srbima” grčke vere, Hibner veli: govore slovenski jezik a vere su grčke, Kol tvrdi da su to Srbi i Hrvati, a najradije da se nazivaju Slovenima, ima istorika, koji ji drže i za Skite, šta više, ima ji koji ji dovode od Tatara i Kirgiza, hrvatski spisci, počinjuć s Kukuljevićem, drže ji za čisto Hrvate, naši ne rekoše još ni jednu; imaju i pravo, a šta će? jer su ovejani Srbi. Ako treba dokaza, niže ćemo navesti, no za čisto ove ji i Fortis drži. Ima spisnika, koji ji promeću i pod imenom uskoka, no ovo nisu, izuzimajući pojedine događaje, oni su genetično “Srbi dalmatinski” na daleko poznati pod imenom “Morovla’a”, ma da pod nebom narod morovlaški ne postoji.
Kao što već reko ma da nije morovlaškog naroda, i da nema ma i stope morovlaške zemlje, to ipak tuđinci a naročito Nemci sve obitaoce Dalmacije izvan pomorski gradova i otoka (ostrva), nazivaju Morovlasima, ma da sav narod i njegovi književnici odbijaju i neće da znaju za to naimenovanje, i smatraju ga za pogrdno, kao i ugarski Srbi od svoji suseda običajno “Raci”. Dubrovčani tim imenom zovu Ercegovce, katolički Srbi i Hrvati zadarski i spljetski pravoslavne obitaoce: zadarski Kotara, Poljica i sedam spljetski kaštela. Kol veli da za pravu Morovlašku drži se Dalmacija između Krke i reke Cetinje; Hibner naziva “Morlachia” južni deo Hrvatske duž zaljeva mletačkog među Italijom i pravom Dalmacijom. Vigel deli ji na dvoje veleć: da imade razlika među njima, a to otuda što se manje il više smešaše s dalmatinskim Slovenima, tako su Morovlasi kotarski u ravnicama sinjskim i kninskim većim delom plavi, širokog lica, i pljosnatog nosa, koji su takođe i učtiviji, nježniji i privikljiviji; oni pak od Dinare i Vrgorca kesteno ugasiti su vlasi, dugačkog i zejtin boje lica, i visokog uzrasta, no pritom i suroviji, naprasitiji, odvažnog i poduzetnog značaja. Na isti način deli ji i Talijan Menis držeć prve za Hrvate a poslednje za Srbe.
Kopitar kaže: da katolički Sloveni na jugu nazivaju braću istočne vere “Vlasima”, kao što i nemačke novine takođe istim imenom krste pravoslavne obitaoce u Poljskoj. Vla je valjada slovenski sinonimon za novogrčko romajos – Grk (po veri). Rumun koje ima u nas tako zvani Vlasi sami usvojiše, biće da je od ovog romajos postalo. Sami Morovlasi ne zovu se tim imenom, jer u nji Vlah ništa čestito ne označava, nit se takvo prima, već kao što i sam Faket a i Fortis tvrde: “većim delom Srbima se nazivaju.”
U nas se običajno drži da Morovlasi dobijaju ime od običnoga naimenovanja pravoslavnog Srbina “Vlah”, a buduć da stanuju ukraj mora, to otuda “Morovlah”. No je meni u Zadru pričao jedan osedeli vojnički častnik, da Morovlasi dobijaju ime od “vlas” koje u Dubrovčana a docnije osvedočio sam se da i u Crnoj Gori označava vlast, moć, silu, Morovlasi daklem po ovome značilo bi “koji vlast nad morem imaju”; i u Dubrovčana i danas ima reč: “vlahozapovednik” pa po tome može biti i “morovlastni”; a da današnji Morovlasi još iz davna i dugo na Jadranskom moru mnogo vlasti imaše, držim da niko odreći se ne može ko je iole zavirio u listine povestnice ovi pokrajina.
Šafarik uzvodi to ime Vlaha na Galle i Kelte, i galiske Skordiske, pa od nji prenaša na Rimljane, i Slovene starosedioce. Svetić, držeć se ovoga, tvrdi, da i danaske Hrvati i Turci slovenske starosedioce u Dalmaciji i Bosni nazivaju “Vlasima”, dalje veli da isti u razliku od Hrvata i Srbalja i sami sebe više puta “Vlasima” nazivaše, i da sve pod imenom Vlaha označava preostavštine slovenski staroobitaoca, po kojem i Morovlasi otuda bi ime vodili. No ovo nikako ne postoji iz dva uzroka,
prvo: što starosedioci Dalamcije po dolasku Avara, Srba i Hrvata napustiše svu suvu zemlju među Krkom i Cetinjom, te pobegoše na otoke i zatvoriše se u primorske gradove, dokle novodošavši Srbi i Hrvati po uništenju Avara pritiskoše današnje morovlaške gore i doline, daklem ako bi već neke smese morale postojati, to ne bi nikako staroslavenska, već pre avarska bila, naravno sa srbizmom ili hrvatizmom;
drugo: što u tako zvanom morovlaškom narečju, nema nijednog spomena staroslovenštine koja se tako jako upaža u obitaoca dalmatinski i karnerski otoka, koji i jesu pravi preostatci slovenski starosedioca Dalmacije.
U našeg naroda plemena i pojedini ljudi baveći se pastirstvom nazvani su “Vlasima”, u nas se drži da to dolazi od imena naroda vlaškog (rumunskog), koji se ponajviše zabavljao ovčarstvom, Majkov tvrdi da ovo “Vlah” znači isto toliko koliko i “Grk” t.j. trgovac, pa ma on bio Srbin, Čivut ili drugo što, ali ja u ovome “Vlah” pa i svom krštenju Srbalja tim imenom, izuzimajući ono podsmejno od katolika prišiveno istočnjacima, upažam klicu starodavnosti slovenske, porod doba nekrišćanskog. Hanuš veli: Slovenin stavljao je naročito pitomu životinju pod zakrilje boga “Volos” (voles, Vlasi, Vel) ili Veles. Kajzarov tvrdi za isto božanstvo da je po Perunu u Rusiji taki prvo mesto zauzimalo. Vacerad kaže da Veles u Čeha ravan beše Panu, i Dobrovski dokazuje da “Volosa” pod imenom Velesa staro Česi visoko obožavaše. Šafarik tvrdi da ima i danas u Bosni breg Veles, a u srpskoj Maćedoniji da postoji grad pod istim imenom. Lako može da gigantski “Valoti” kao simbol gorostasne životinjske prirodne snage stoje u svezi sa Volos. Jer staro Sloveni istima i žrtve prinašaše, Maksimović i Čičekatov upažaju u njima smesu basnoslovskog i istoriskog bića – narod gorostasni (Riesenvolk); Šafarik dovodi ji još u bližu svezu slovenski naroda Velita (Vilta, Vilza), a odovud dovodi ime “Vlah”. Šta više u Igorovom polku ruski Omir Bojan vodi srodstvo od ovog visokog božanstva Veles, smatrajući se kao unuk njegov (Bojane Velesov vnuce). Iz svega ovoga ne bi li se smelo izvesti, da kao i u drugi Slavena (gledeć na breg i grad Veles) i u poganski Srba beše počitalaca Volosa, Vlasa, Velesa, koji docnije kao plemena srpskog naroda od ostali plemena zvani behu “Vlasima?”
Ako bi se ovo usvojilo, onda preostaje nam još “moro” razlučiti. Ako ne bi mogli verovati da od mora dolazi, onda bi morali osvrnuti se na ono grčko “mavro vlah”; u Grka mavro označava crno, a i Turci Morovlase “Karavlasima” nazivaju. No i Grci i Turci “mavro” i “kara” upotrebljuju takođe i označavajuć junašstvo kao: Mavro kordato, Kara dag, Kara Mustafa, Kara Isak, Karađorđe, Kara Luka (Vukalović) i t. d. A da be’u morovlasi junaci valja zaviriti u Fortisa, Kačićeve narodne pesme, de toliko uzvišenoga nalazimo, da ga slobodno sa grčkim polu božastvenim sravniti možemo.
Ma ko su ti ljudi koji dodijaše duždu, caru i ćesaru, koji i danaske povukavši se u tvrde klisure i svoje starodavne navike, prkose sve jednako austrisko talijanskoj birokraciji, kod koji nikakove reforme korena ne uvatiše, već o njinu moralnu snagu razbiše se, kao da XVI. stoleće još vazda traje.
Sami sebe zovu Rišćanima a katoličke Srbe i Hrvate zovu “bodulima” često sami sebe a i okolinu zovu imenom predelnim ili mestnim n. pr. Poljičani, Petrovopoljčani, Paskopoljčani, Roskopoljčani i t. d. tuđi spisci drže da to od Talijana dolazi, n. pr. od campagna di Roma da je compagna di Knin, a odatle: sinjsko polje ili drugo koje, ja držim naprotiv, da je to starodavno srpsko, koje nalazimo u lužički i baltički Srbalja, jer tako se i tamo zvaše Braniborci od Branibora, a Lužičani od Lužice, Sokoljčani od Sokola i t. d. stariji povestopisci pridržavajuć se Konstantina Porfirogenita kao Engel, Šlecer, pa i sam Šafarik, da su srbizirati preostatci dalmatinski Avara, Mavro Urbin i Apendini, oba Dubrovčana, drže ji za Dalmatinske staro Illire, Kačić ji naziva Slovenima (ja držim da pod tim razumeva slovenske starosedioce dalmatinske) i Angliz Adam drži ji za slovenske starosedioce, Haket naziva ji “Srbima” grčke vere, Hibner veli: govore slovenski jezik a vere su grčke, Kol tvrdi da su to Srbi i Hrvati, a najradije da se nazivaju Slovenima, ima istorika, koji ji drže i za Skite, šta više, ima ji koji ji dovode od Tatara i Kirgiza, hrvatski spisci, počinjuć s Kukuljevićem, drže ji za čisto Hrvate, naši ne rekoše još ni jednu; imaju i pravo, a šta će? jer su ovejani Srbi. Ako treba dokaza, niže ćemo navesti, no za čisto ove ji i Fortis drži. Ima spisnika, koji ji promeću i pod imenom uskoka, no ovo nisu, izuzimajući pojedine događaje, oni su genetično “Srbi dalmatinski” na daleko poznati pod imenom “Morovla’a”, ma da pod nebom narod morovlaški ne postoji.
Kao što već reko ma da nije morovlaškog naroda, i da nema ma i stope morovlaške zemlje, to ipak tuđinci a naročito Nemci sve obitaoce Dalmacije izvan pomorski gradova i otoka (ostrva), nazivaju Morovlasima, ma da sav narod i njegovi književnici odbijaju i neće da znaju za to naimenovanje, i smatraju ga za pogrdno, kao i ugarski Srbi od svoji suseda običajno “Raci”. Dubrovčani tim imenom zovu Ercegovce, katolički Srbi i Hrvati zadarski i spljetski pravoslavne obitaoce: zadarski Kotara, Poljica i sedam spljetski kaštela. Kol veli da za pravu Morovlašku drži se Dalmacija između Krke i reke Cetinje; Hibner naziva “Morlachia” južni deo Hrvatske duž zaljeva mletačkog među Italijom i pravom Dalmacijom. Vigel deli ji na dvoje veleć: da imade razlika među njima, a to otuda što se manje il više smešaše s dalmatinskim Slovenima, tako su Morovlasi kotarski u ravnicama sinjskim i kninskim većim delom plavi, širokog lica, i pljosnatog nosa, koji su takođe i učtiviji, nježniji i privikljiviji; oni pak od Dinare i Vrgorca kesteno ugasiti su vlasi, dugačkog i zejtin boje lica, i visokog uzrasta, no pritom i suroviji, naprasitiji, odvažnog i poduzetnog značaja. Na isti način deli ji i Talijan Menis držeć prve za Hrvate a poslednje za Srbe.
Kopitar kaže: da katolički Sloveni na jugu nazivaju braću istočne vere “Vlasima”, kao što i nemačke novine takođe istim imenom krste pravoslavne obitaoce u Poljskoj. Vla je valjada slovenski sinonimon za novogrčko romajos – Grk (po veri). Rumun koje ima u nas tako zvani Vlasi sami usvojiše, biće da je od ovog romajos postalo. Sami Morovlasi ne zovu se tim imenom, jer u nji Vlah ništa čestito ne označava, nit se takvo prima, već kao što i sam Faket a i Fortis tvrde: “većim delom Srbima se nazivaju.”
U nas se običajno drži da Morovlasi dobijaju ime od običnoga naimenovanja pravoslavnog Srbina “Vlah”, a buduć da stanuju ukraj mora, to otuda “Morovlah”. No je meni u Zadru pričao jedan osedeli vojnički častnik, da Morovlasi dobijaju ime od “vlas” koje u Dubrovčana a docnije osvedočio sam se da i u Crnoj Gori označava vlast, moć, silu, Morovlasi daklem po ovome značilo bi “koji vlast nad morem imaju”; i u Dubrovčana i danas ima reč: “vlahozapovednik” pa po tome može biti i “morovlastni”; a da današnji Morovlasi još iz davna i dugo na Jadranskom moru mnogo vlasti imaše, držim da niko odreći se ne može ko je iole zavirio u listine povestnice ovi pokrajina.
Šafarik uzvodi to ime Vlaha na Galle i Kelte, i galiske Skordiske, pa od nji prenaša na Rimljane, i Slovene starosedioce. Svetić, držeć se ovoga, tvrdi, da i danaske Hrvati i Turci slovenske starosedioce u Dalmaciji i Bosni nazivaju “Vlasima”, dalje veli da isti u razliku od Hrvata i Srbalja i sami sebe više puta “Vlasima” nazivaše, i da sve pod imenom Vlaha označava preostavštine slovenski staroobitaoca, po kojem i Morovlasi otuda bi ime vodili. No ovo nikako ne postoji iz dva uzroka,
prvo: što starosedioci Dalamcije po dolasku Avara, Srba i Hrvata napustiše svu suvu zemlju među Krkom i Cetinjom, te pobegoše na otoke i zatvoriše se u primorske gradove, dokle novodošavši Srbi i Hrvati po uništenju Avara pritiskoše današnje morovlaške gore i doline, daklem ako bi već neke smese morale postojati, to ne bi nikako staroslavenska, već pre avarska bila, naravno sa srbizmom ili hrvatizmom;
drugo: što u tako zvanom morovlaškom narečju, nema nijednog spomena staroslovenštine koja se tako jako upaža u obitaoca dalmatinski i karnerski otoka, koji i jesu pravi preostatci slovenski starosedioca Dalmacije.
U našeg naroda plemena i pojedini ljudi baveći se pastirstvom nazvani su “Vlasima”, u nas se drži da to dolazi od imena naroda vlaškog (rumunskog), koji se ponajviše zabavljao ovčarstvom, Majkov tvrdi da ovo “Vlah” znači isto toliko koliko i “Grk” t.j. trgovac, pa ma on bio Srbin, Čivut ili drugo što, ali ja u ovome “Vlah” pa i svom krštenju Srbalja tim imenom, izuzimajući ono podsmejno od katolika prišiveno istočnjacima, upažam klicu starodavnosti slovenske, porod doba nekrišćanskog. Hanuš veli: Slovenin stavljao je naročito pitomu životinju pod zakrilje boga “Volos” (voles, Vlasi, Vel) ili Veles. Kajzarov tvrdi za isto božanstvo da je po Perunu u Rusiji taki prvo mesto zauzimalo. Vacerad kaže da Veles u Čeha ravan beše Panu, i Dobrovski dokazuje da “Volosa” pod imenom Velesa staro Česi visoko obožavaše. Šafarik tvrdi da ima i danas u Bosni breg Veles, a u srpskoj Maćedoniji da postoji grad pod istim imenom. Lako može da gigantski “Valoti” kao simbol gorostasne životinjske prirodne snage stoje u svezi sa Volos. Jer staro Sloveni istima i žrtve prinašaše, Maksimović i Čičekatov upažaju u njima smesu basnoslovskog i istoriskog bića – narod gorostasni (Riesenvolk); Šafarik dovodi ji još u bližu svezu slovenski naroda Velita (Vilta, Vilza), a odovud dovodi ime “Vlah”. Šta više u Igorovom polku ruski Omir Bojan vodi srodstvo od ovog visokog božanstva Veles, smatrajući se kao unuk njegov (Bojane Velesov vnuce). Iz svega ovoga ne bi li se smelo izvesti, da kao i u drugi Slavena (gledeć na breg i grad Veles) i u poganski Srba beše počitalaca Volosa, Vlasa, Velesa, koji docnije kao plemena srpskog naroda od ostali plemena zvani behu “Vlasima?”
Ako bi se ovo usvojilo, onda preostaje nam još “moro” razlučiti. Ako ne bi mogli verovati da od mora dolazi, onda bi morali osvrnuti se na ono grčko “mavro vlah”; u Grka mavro označava crno, a i Turci Morovlase “Karavlasima” nazivaju. No i Grci i Turci “mavro” i “kara” upotrebljuju takođe i označavajuć junašstvo kao: Mavro kordato, Kara dag, Kara Mustafa, Kara Isak, Karađorđe, Kara Luka (Vukalović) i t. d. A da be’u morovlasi junaci valja zaviriti u Fortisa, Kačićeve narodne pesme, de toliko uzvišenoga nalazimo, da ga slobodno sa grčkim polu božastvenim sravniti možemo.
__________
