Ko su Bosanci, Bosnjaci?

[Акај]

Sa foruma BGD kafe-a.

Срби су живели широм централног и западног Балкана. Као што ти је лабуд лепо написао, живели су између осталог и у Босни (географска целина, регија, област). Кад су дошли Турци (окупатори) неки Срби (мањина) су прихватили ислам из више разлога- опортунисти, лакши и лепши живот, повластице и сл. Ништа ново. И данас многи то раде, само што се не тражи буквални прелазак у другу веру, већ одрицање од сопственог народа, историје, културе и др. вредности, а све зарад неке европеизације, глобализације, напретка и сл. Срби су се са таквима обрачунавали и коначно обрачунали у ослобођеним српским земљама. Међутим Босну су задржале велике силе. Није им одговарало да се устанак за ослобођење прелије и у Босну, да се Србија прошири и да једна православна нација постане толико доминантна, и Аустрија је на међ. конференцијама успела да издејствује да Босна остане у неком статусу кво, као и Санџак, који је Србима дат тек после балкаснких ратова. То је и једини разлог што су у Босни и Санџаку остали муслимани-потурице, тј. зашто су опстали, за разлику од других делова српске земље, одакле су протерани. Санџак је остао муслимански после српских устанака, само јер су велике силе хтеле физички да поделе српско национално биће и спрече уједињење Србије и Црне Горе. Дакле, ви данас у Босни сте остатак српских потурица, тј. Срба који су прихватили туђе верско наслеђе и све што иде уз то, ал као што се види нису успели променити језик. И даље су наставили да причају српским и да живе на српској земљи међу Србима. Он вас одаје и одаваће вас док постојите.

Да закључим, ви сте један несрећан производ још несрећнијих збивања на Балкану протеклих векова, који и даље изазива несреће.

autor:CTAHAP


A verujem da to sto se proglasavate raznim "Bogumilima" i slicno,psihologija veoma lako moze da objasni.

 

[JHP]

joj al su neki muslimani glupi!!! evo ovako je:

SRB (%) BOS (%) CRO (%) ALB (%)
I2a 38 44 34 30
E1b1b 20 15 10 16
R1a 19 30 32 29
R1b 14 6 18 10
J2 9 5 6 15

R1a se racuna kao slovenske gene. A srbi samo 19% a "bosnjaci" 30%
joj kako necete naci da lazete samo da bi napravili novo istoriju............

procitaj malo na net pa ces videti da srbi nisu sloveni.... vec pomesani narod balkana (kao i bosnjaci i hrvati itd)!!!

evo ti links da vidis sam ali ako hoces mogu ti poslati dokumente da ti sve ovo objasni!!! ja sam Dr Nauka pa valjda znam bolje od tebe!!!
https://www.igenea.com/index.php?content=49&id=5
https://www.igenea.com/index.php?content=49&id=38
https://www.igenea.com/index.php?content=49&id=41

 

[Sunny day]

joj al su neki muslimani glupi!!! evo ovako je:

SRB (%) BOS (%) CRO (%) ALB (%)
I2a 38 44 34 30
E1b1b 20 15 10 16
R1a 19 30 32 29
R1b 14 6 18 10
J2 9 5 6 15

R1a se racuna kao slovenske gene. A srbi samo 19% a "bosnjaci" 30%
joj kako necete naci da lazete samo da bi napravili novo istoriju............

procitaj malo na net pa ces videti da srbi nisu sloveni.... vec pomesani narod balkana (kao i bosnjaci i hrvati itd)!!!

evo ti links da vidis sam ali ako hoces mogu ti poslati dokumente da ti sve ovo objasni!!! ja sam Dr Nauka pa valjda znam bolje od tebe!!!
https://www.igenea.com/index.php?content=49&id=5
https://www.igenea.com/index.php?content=49&id=38
https://www.igenea.com/index.php?content=49&id=41

prica o genomu je prica za malu decu u koju moze da poveruje samo osoba sa SSS metalskog ili gradjevinskog smera.

 

[Kor]

Odgovorit ću ti kad stignem i budem raspoložen.
Uglavnom, žvaćeš iste priče bez dokaza.

Stvarno je tako. Umesto da se ugleda na tebe i pokaze nam na dokaze od IGENEA-e i Garasanina. Dva vrlo jaka dokaza kojima se tesko suprostaviti.

Jako slabo poznaješ povijest. JAKO SLABO.
Drugo, ne razlikuješ vjeru i naciju.
Treće, ničim ne potkrepljuješ svoje navode.

povijest mozda i poznaje slabo (posto to kod nas i ne postoji) ali je u istoriji za tebe tata-mata
Ukoliko neko ne razlikuje veru od nacije to si onda upravo ti.

Ja neću da potežem činjenice zašto su Srbi naseljavani u Bosnu.
A ima istine u onome što su moji "primitivni zemljaci" rekli.

Potezao bi ih ti da nisu vise nego klimave. Ta istina postoji ali samo za internu upotrebu (citaj, ispiranje mozga) medju tvojim zemljacima.

Da imas i mrvicu elementarnog obrazovanja, procitao bi povelje bosanskih vladara i dobro se zapitao zasto se oni tako cesto oslovljavaju Srbima.

 

[Mrkalj]

Manojlo Grbić, 1890: http://forum.krstarica.com/threads/293084&page=4


I u to najcrnje i najnesrećnije doba, — i srpske državne propasti, i srpskog narodnog rasula, — postiže srpski narod i treća grdna nesreća. Prvosveštenici bugarske, Ohridske Patrijaršije ne imadoše prečega posla, u to najkobnije doba, i po srpski i po bugarski narod, već da prevale Srbljima i prijesto Svetoga Save, to jest da pomoću Turaka ukinu samostalnu, srpsku patrijaršiju u Peći, pa da tako izvale i taj jedini stožer, oko kojega se srpski narod sabrao, i za {166→} koji se je poput utopljenika grčevito uhvatio. Čim je tadašnji pećski patrijarh, Arsenije II. svoje oči sklopio na uvijek oko 1463. godine, ukinu Turci i srpsku patrijaršiju, pa potčine sve njezine oblasti pomenutoj, bugarskoj patrijaršiji u Ohridu, kako je, vele, bilo još prije Svetog Save. Ono najveće dobro ovoga svijeta, što no ga je Sveti Sava teškom mukom dobio za svoj narod, sad je eto od jednom nasilno oteto od Srbina! Udruži se lukava Grčadija sa nevijernom Bugarijom, da se osvete ranjenome Srbinu, kad mu zdravu dosaditi ne mogoše. I tako potraja punu stotinu godina. Tako dugo ostadosmo mi bez svoje rođene, duhovne matice!

Za ovijeh sto godina bilo je Srbinu i sa crkvene strane svakojako jer: „tuđa majka brdovito stere; rano budi, — kasno ručkom nudi; malo lomi, — mnogo joj se vidi!”

Tekar 1557. godine pođe srećno za rukom obnoviti i pridržati „Prestol svetago Savi prvago arhijepiskopa i učitelja srbskago, preosveštenomu arhijepiskopu vse srbskije zemlje i pomorskije i severnim stranam i pročim kir Makariju.” Ovaj isti Makarije, „Prvi patrijarh po vtorje obnovleniji častnomu i svetomu prestolu”, sjedio je na patrijarskoj stolici u Peći od 1557.—1573. godine.

Vrijedno je ovdje znati pa i pamtjeti, da je tada, kad je obnovljen prijesto Svetoga Save, turski, veliki vezir bio Mehmed Sokolović, koji je bio rođeni brat spomenutog, srpskog patrijarha Makarija, te koji je kao đače manastira Mileševa, gdje je bio grob Svetoga Save, odveden na turski, carski dvor, gdje je kašnje postao prvi carski doglavnik — veliki vezir. A vrijedno je znati i to, da su poslije smrti patrijarha Makarija, dva njihova sinovca: Antonije i Đerasim, bili srpski patrijarsi jedan za drugim do godine 1587. I tako brat i bratanci turskoga vezira pridržaše obnovljeni prijesto Svetoga Save za punijeh 30 godina. {167→} Silan Bože na svemu ti hvala! Ta evo i poturčeni Srbin, kao veliki vezir, ne zaboravi: da ga je srpsko mlijeko odojilo, i da je kao dijete cjelivao svete kosti svetitelja Save! I još nešto: treći sinovac patrijarha Makarija i vezira Mehmeda — Mustafa paša Sokolović, bio je u isto vrijeme: najprije hercegovački sandžak, onda bosanski paša, a najposlije vezir u Budimu. Kod sve nesreće mislim, da ni ovo nije bilo od štete po Srpsku Crkvu, i da ovo sve stoji u nekoj tajanstvenoj svezi sa obnovljenjem Pećske Patrijaršije. [Vidi: Ilarijon Ruvarac, Glasnik XLVII. 265.-275. Šematizam Arhidijeceze Karlovačke 1884. str. 5. — „Istina” Zadar 1888. sveska za febr. str. 70.] —Patrijarh Makarije, obnovivši srpski patrijarski prijesto, dobije od Sultana punu vlast, ne samo nad pređašnjijem oblastima Pećske Patrijaršije, već i nad svijem ostalijem zemljama i gradovima, što ih Turci osvojiše ovamo: po Ugarskoj, po Dalmaciji, po Hrvatskoj i po Slavoniji, gdje god bijaše u tijem zemljama srpsko-pravoslavnoga naroda. Međe turske države po zemljama, gdje bijaše pravoslavnijeh Srbalja, bijahu ujedno zakonite međe i srpske, obnovljene patrijaršije. I srpski narod odmah osjeti, da je na novo zapaljena ugašena voštanica na oltaru Svetoga Save.

 

[Mrkalj]

http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/povelja maj-jun 07.pdf


Jedan stari udžbenik
Pi še: Olga Zirojević
Davne 1936. godine turski lingvista Ahmed Džaferoglu
(Caferoglu) u jednom svom kratkom radu skrenuo
je pažnju naučnoj javnosti na “jedno delo koje ima
fundamentalni značaj za istoriju srpskog i turskog
jezika”. Poziv Džaferoglua naučnicima Srbije i Turske da
kritički izdaju ovaj tekst realizovan je tek 1989. godine, i
to od strane nemačkih lingvista.
Reč je o arapsko-persijsko-grčko-srpskom udžbeniku
konverzacije, koji je nastao na sultanskoj Porti u XV
veku. Tačnije, reč je o dva rukopisa koji se čuvaju
u biblioteci Muzeja Aja-Sofi je u Istanbulu. Uprkos
velikim sličnostima, oni nisu identični, posebno se u
njima znatno razlikuje slovenski deo teksta, jer njihovi
prevodioci pripadaju dvoma različitim narečjima; u
jednom je štokavsko-ijekavski, a u drugom štokavskoekavski.
Priredjivač, Werner Lehfeldt, opredelio se za
ovo drugo narečje budući da je ono arhaičnije.
Polazni tekst udžbenika je arapski i iza svakog arapskog
retka sledi njegov prevod na persijski, grčki i srpski jezik,
a celokupni tekst napisan je arapskim pismom (pojava
poznata u naučnoj literaturi pod imenom aljamiado,
odnosno alhamiado).
Udžbenik je koncipiran u obliku dijaloga dva lica,
pa se smenjuju pitanja i odgovori. Celokupni tekst
može se podeliti u više odeljaka u kojima se razmatraju
različite teme: trgovina, obaveze dece prema roditeljima
i vaspitačima, studije Kurana, poseta džamiji, pitanja
o poreklu i zanimanju sagovornika, vreme, rad u
vinogradu, na polju i dr.
Budući da udžbeniku nedostaje turski, maternji jezik
sultana i osmanskih prinčeva za koje je, po mišljenju
Džaferoglua, i napisan, čini se da adresate udžbenika
pre treba tražiti u krugovima uglednih srpskih, odnosno
grčkih konvertita ili preobraćenika.
Knjiga, o kojoj je ovde reč, ima prevashodno za cilj da
rukopis učini dostupnim nauci i omogući njegovo dalje
izučavanje; “pri tom se u centru pažnje nalazi srpski tekst
budući da predstavlja dragoceni izvor za proučavanje
istorije ovog jezika” – po rečima samog priredjivača
rukopisa. I grčki tekst je od velikog značaja s obzirom
na to da do sada nije poznat nijedan ovako obiman grčki
rukopis pisan arapskim pismom. I upravo činjenica da
su, kako grčki, tako i srpski tekst ovde fi ksirani arapskim
pismom predstavlja, za istoriju jezika, posebnu vrednost
ovog izvora. Treba istaći i to da je arapsko pismo za
pisanje oba jezika modifi kovano tako da je omogućilo
veoma precizno fonetsko fi ksiranje grčkog i srpskog
jezika.
Na sadržaj rukopisa upućuje naslov na prvoj strani:
“Arapsko-persijsko-grčko-srpski rečnik”. O njegovom
sastavljaču ili pisaru nema nikakivih vesti. Arapski
tekst je pisan jakom crnom bojom, ispod njega, manjim
slovima, persijski, crvenom, grčki, zelenom i srpski,
narandžastom bojom. S malim izuzecima celokupni
tekst je vokalizovan (budući da je arapsko pismo
konsonantsko), što, očigledno, ukazuje na to da imamo
posla sa jednim udžbenikom.
Ovom vokalizacijom značajno se povećava naučna
vrednost upravo grčkog i srpskog teksta.
Iako nema datuma, Džaferoglu pretpostavlja da
je rukopis sačinjen “za sultana Mehmeda II i njegove
prinčeve”.
Treba istaći da su u XV i XVI veku Sloveni, pretežno
Srbi, zauzimali najviše položaje u Carstvu, a tu su bile
i rodbinske veze (sultanija Mara u haremu Murata II).
Sve je to doprinelo – što se odavno zna – da se srpski
jezik koristio kako u upravi tako i u diplomatskoj
korespondenciji. U Istanbulu su postojale slovenske
kancelarije koje su vodile prepisku sa balkanskim
provincijama, Dubrovačkom republikom, pa i samom
Ugarskom. Ove kancelarije postojale su u carskoj
prestonici sve do vremena sultana Sulejmana II (u Evropi
je nazivan Veličanstvenim, a za Turke je I ili Kanuni
odnosno Zakonodavac; 1520-1566). Zna se, takodje, da
su čak i neki sultani (Mehmed II, Sulejman II) naučili naš
jezik. I evropski savremenici govore o korišćenju četiri
jezika u Carstvu: turskom, arapskom, na trećem mestu je
Illirica i, najzad, konstantinopoljski grčki.
I ovaj poslednji jezik igrao je na Porti veliku ulogu, čak u
izvesnom smislu, i veću. Sultani i visoki dostojanstvenici
koristili su ga u diplomatskoj korespondenciji sa
Evropom. Poznato je da je sultan Mehmed II (Osvajač)
govorio grčki, a posedovao je i grčke rukopise.
Da je Rečnik odnosno udžbenik nastao najverovatnije
u drugoj polovini XV veka potvrdjuje i dijalektološka
analiza srpskog teksta sa svojim mnogobrojnim
arhaizmima. A sve se zbiva u vreme kada su turska
osvajanja izazvala migracije stanovništva u zapadnim
zemljama Balkanskog poluostrva. Otuda od XV veka
dolazi na području štokavskog narečja do mnogobrojnih
promena i ovaj rukopis, upravo zahvaljujući tome što je
pisan arapskim alfabetom, predstavlja izuzetno vredan
izvor za proučavanje istorije kako našeg tako i grčkog.
jezika. Utoliko više što je u ovom udžbeniku sastavljač
ili pisar uspeo da besprekorno adaptira arapsko pismo za
srpski jezik (to se u kasnijem vremenu nikad više neće
ponoviti), pa je moguće proučavati i glasovne promene
u jeziku. Najzad, nema sumnje da je sastavljač u izvesnoj
meri vladao crkveno-slovenskim jezikom.
Navedimo i neke naše stare reči iz ovog Rečnika:
bogobojnik, bogostrašnik, dalekost, daždan, dažditi,
govorac, jestija, juha, klanjati se, kto, lagahno, lažac,
lepost, ličnik, ljubenica, ljubnik, mnogosmejac, naučitelj,
neznanik, nitko, odelati, ogojiti, ojutriti se, omestiti,
osnežiti, ozoriti, polesan, postnik, prazdan, premamitelj,
prevarnik, primitelj, prostitelj, rabota, sedalište, slugati,
slušanik, strašnik, suh, udobriti se, ukriviti, ulomiti se,
umoliti se, uravniti, urabotati, utamniti se, uvisočiti se,
velikost, zaboravnjac, zlogovornik, znanik.

 

[Mrkalj]

Muhamed Hevaj "Uskufi" (1600. - 1651.): Ilahije na srpskom jeziku (turski: Ilahi be zebani srb), prvo pevanje:

Ilahije na srpskom jeziku (turski: Ilahi be zebani srb), prvo pevanje:

Molimo se tebi, Bože,
Ukaži, smiluj nami.
Lik išćemo sebi, Bože,
Ukaži, smiluj nami.

Uruči nam — nije nešto
Već molidba jedna isto,
Omiluj nas lipo, čisto,
Ukaži, smiluj nami.

Ne muči nas ti rastankom,
Oveseli srce sastankom,
I javi nam i još sankom.
Ukaži, smiluj nami.

Za tobom srce nam tuži
Milostim uviravavši,
Ne odbijaj i ne ruži,
Ukaži, smiluj nami.

Život odhodi dan po dan,
Ne zaborav', Bože jedan,
Moli ti se Huvo jadan:
Ukaži, smiluj nami.​

Ilahija je poziv na veru ili na versku službu. Pesnik i književnik Muhamed Hevaji Uskjufi, ostavio je početkom 17. veka iza sebe, između ostaloga, i ciklus pobožnih pesama pisanih arapskim pismom, srpskim jezikom, a pisac tim pesmama sam daje naslov „Ilahije na srpskom jeziku" i „Poziv na veru na srpskom jeziku" („Ilahi be zebani srb" i „Beran daveti iman be zebani srb").

 

[Tandoori Masala]

Vidiš, isto ovo vi radite Bošnjacima i Bosni pričom da smo slaveni, da smo poturice, itd...

1. Zasto su Turci smatrali bosanske konvertite nizim svijetom? Pejorativne nazive "poturi" i "balija" su oni prvi poceli upotrebljavati. Zar nije svako u islamu ravnopravan bez obzira na rasu, pol, nacionalnost, etnicitet?

2. Zasto postoji predanje kod krajiskih muslimana (to su Babini) da su im preci dosli iz Male Azije? Kako to da 430 rodova sa 4894 kuce u Pounju prije sedamdesetak godina tvrdi da su porijeklom iz Male Azije?

3. Otkud jos uvijek zivo predanje kod muslimana u Visokom da je 12, 000 sultan Fatihovih askera nakon osvajanja Bosne pustilo korijene u Visokom kao i u ostalim dijelovima Bosne?

4. Zasto ti isti muslimani iz Visokog divane (1928.) M. Filipovicu da 71 muslimanski rod vodi porijeklo iz Male Azije, Arabije i sjeverne Afrike?

5. Kako to da Nedim Filipovic vrsljajuci po turskoj arhivskoj gradji prije tridesetak godina pronalazi podatke da su Bosnu krajem 15. te u 16. i 17. vijeku naseljavali ne samo Turci nego i doseljenici, odnosno konvertiti iz Bugarske, Arbanije i Grcke?

6. Kad se vec trubi o Ilirima, kako to da Bosnjaci dijele prethriscanske (posmrtne, svadbene, zemljoradnicke, stocarske) obicaje i narodna vjerovanja sa ostalim Juznim Slavenima?

7. Otkud informacija fra Miji Batinicu (1883.) da su se u Fojnici naselili mnogi "isluzeni turski vojnici" i da njihovi potomci jos "danas nose na sebi biljeg da su im ocevi dosli iz Male Azije"?

 

[Sitz im Leben]

1. Zasto su Turci smatrali bosanske konvertite nizim svijetom? Pejorativne nazive "poturi" i "balija" su oni prvi poceli upotrebljavati. Zar nije svako u islamu ravnopravan bez obzira na rasu, pol, nacionalnost, etnicitet?

2. Zasto postoji predanje kod krajiskih muslimana (to su Babini) da su im preci dosli iz Male Azije? Kako to da 430 rodova sa 4894 kuce u Pounju prije sedamdesetak godina tvrdi da su porijeklom iz Male Azije?

3. Otkud jos uvijek zivo predanje kod muslimana u Visokom da je 12, 000 sultan Fatihovih askera nakon osvajanja Bosne pustilo korijene u Visokom kao i u ostalim dijelovima Bosne?

4. Zasto ti isti muslimani iz Visokog divane (1928.) M. Filipovicu da 71 muslimanski rod vodi porijeklo iz Male Azije, Arabije i sjeverne Afrike?

5. Kako to da Nedim Filipovic vrsljajuci po turskoj arhivskoj gradji prije tridesetak godina pronalazi podatke da su Bosnu krajem 15. te u 16. i 17. vijeku naseljavali ne samo Turci nego i doseljenici, odnosno konvertiti iz Bugarske, Arbanije i Grcke?

6. Kad se vec trubi o Ilirima, kako to da Bosnjaci dijele prethriscanske (posmrtne, svadbene, zemljoradnicke, stocarske) obicaje i narodna vjerovanja sa ostalim Juznim Slavenima?

7. Otkud informacija fra Miji Batinicu (1883.) da su se u Fojnici naselili mnogi "isluzeni turski vojnici" i da njihovi potomci jos "danas nose na sebi biljeg da su im ocevi dosli iz Male Azije"?

Zasto si ti toliki optimista da ce on znati da ti odgovori i na jedno od ovih pitanja i da uopste ima pojma o cemu ti govoris?

 

[Sitz im Leben]

Ljudi pa je l' vi vidite šta tu piše. Ne mogu da verujem, ovo je smešnije od svakog vica o Muji i Hasi. "U potrazi za dokazima da su u BiH živela inteligentna bića". Kao "U potrazi za dinosaurusima".

U stvari, podnaslov uopste nije tako besmislen. Potraga za dokazima o postojanju inteligentnih bica u Bosni traje do danas, nazalost, bez ikakvih rezultata.

 

[dont_panic_Im_muslim]

joj al su neki muslimani glupi!!! evo ovako je:

SRB (%) BOS (%) CRO (%) ALB (%)
I2a 38 44 34 30
E1b1b 20 15 10 16
R1a 19 30 32 29
R1b 14 6 18 10
J2 9 5 6 15

R1a se racuna kao slovenske gene. A srbi samo 19% a "bosnjaci" 30%
joj kako necete naci da lazete samo da bi napravili novo istoriju............

procitaj malo na net pa ces videti da srbi nisu sloveni.... vec pomesani narod balkana (kao i bosnjaci i hrvati itd)!!!

evo ti links da vidis sam ali ako hoces mogu ti poslati dokumente da ti sve ovo objasni!!! ja sam Dr Nauka pa valjda znam bolje od tebe!!!
https://www.igenea.com/index.php?content=49&id=5
https://www.igenea.com/index.php?content=49&id=38
https://www.igenea.com/index.php?content=49&id=41

Dr Nauka...prvo savladaj pravopis.
Drugo, malo povijesti ne bi ti naškodilo kao npr. ko je stariji kao država...Bosna ili Srbija.
Zatim savladaj vještinu da ne skačeš sama sebi u usta.
Pa se onda javi opet da vidimo kako napreduješ Dr Nauka

 

[dont_panic_Im_muslim]

1. Zasto su Turci smatrali bosanske konvertite nizim svijetom? Pejorativne nazive "poturi" i "balija" su oni prvi poceli upotrebljavati. Zar nije svako u islamu ravnopravan bez obzira na rasu, pol, nacionalnost, etnicitet?

2. Zasto postoji predanje kod krajiskih muslimana (to su Babini) da su im preci dosli iz Male Azije? Kako to da 430 rodova sa 4894 kuce u Pounju prije sedamdesetak godina tvrdi da su porijeklom iz Male Azije?

3. Otkud jos uvijek zivo predanje kod muslimana u Visokom da je 12, 000 sultan Fatihovih askera nakon osvajanja Bosne pustilo korijene u Visokom kao i u ostalim dijelovima Bosne?

4. Zasto ti isti muslimani iz Visokog divane (1928.) M. Filipovicu da 71 muslimanski rod vodi porijeklo iz Male Azije, Arabije i sjeverne Afrike?

5. Kako to da Nedim Filipovic vrsljajuci po turskoj arhivskoj gradji prije tridesetak godina pronalazi podatke da su Bosnu krajem 15. te u 16. i 17. vijeku naseljavali ne samo Turci nego i doseljenici, odnosno konvertiti iz Bugarske, Arbanije i Grcke?

6. Kad se vec trubi o Ilirima, kako to da Bosnjaci dijele prethriscanske (posmrtne, svadbene, zemljoradnicke, stocarske) obicaje i narodna vjerovanja sa ostalim Juznim Slavenima?

7. Otkud informacija fra Miji Batinicu (1883.) da su se u Fojnici naselili mnogi "isluzeni turski vojnici" i da njihovi potomci jos "danas nose na sebi biljeg da su im ocevi dosli iz Male Azije"?

Divna besjeda.
Samo još nedostaju dokazi pa da razgovaramo.

Andersen bi imao šta naučiti od tebe...
Divane, živo predanje...

Meni je dobra crvenkapica...jesi čit'o ?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Evo ja ću da odgovorim na sve:

1. da li je iGenea relevantna ili nije (jedno vrijeme ste je osporavali a sad se pozivate na nju)

Nije.

2. da li su Srbi sloveni ili nisu,

Jesu.

3. gdje ima više slovena...u Bosni ili u Srbiji

U Bosni i Hercegovini ima više Slovena nego u Srbiji (Bosna i Hercegovina je najslovenskija država na čitavoj planeti, upravo se svi Sloveni mogu i ponositi BiH kao čistom svojom zemljom i dikom Slovenstva).

Drugo, malo povijesti ne bi ti naškodilo kao npr. ko je stariji kao država...Bosna ili Srbija.

Srbije starija od Bosne kao država (u svakom smislu te riječi).

 

[JHP]

evo da procitas don't panic

http://mbe.oxfordjournals.org/cgi/co...2/10/1964/TBL1

http://mbe.oxfordjournals.org/cgi/co...ull/22/10/1964

 

[ljuba miljkovic]

Skaćete sa teorije na teoriju ko s kamena na kamen na potoku.

Ovde ima kamena na kamenu do mile ti volje! Na reci je i može lagano da se hoda, ne treba da se skače.

E, sad, da li je zadužbinar Ilir, doseljeni Srbin ili... (na krštenju: Bajica Sokolović?)

Višegradska ćuprija na Drini je zadužbina velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića (tur. Sokollu Mehmet Paşa, 1505. ili 1506-1579). On je jedan od velikih osmanskih vojskovođa porijeklom iz Bosne. Rodio se u selu Sokolovići pored Rudog 1505. ili 1506, a kao dijete pravoslavnih roditelja. U to vrijeme postojao je običaj poznat kao Divširma, odnosno „Danak u krvi”. Srpska djeca su na silu otimana i odvođena u Tursku gdje su prevođena u islam i školovana u njihovim vojnim školama gdje su postajali Janjičari, elitni vojnici turskog carstva. Tako je iz okoline Višegrada kao dijete odveden i Bajica Sokolović i dobija ime Mehmed. On će kasnije zahvaljujući svojoj sposobnosti postati oficir osmanske vojske, a na vrhuncu svoje moći postaje veliki vezir, odnosno premijer države po današnjim standardima. Na vrhuncu svoje moći naređuje da se u Višegradu na Drini sagradi most kome ravna nema.

Na sredini mosta se nekada nalazila kućica sa drvenom kapijom i mostovskom stražom, pa je zbog toga ovaj dio mosta nazvan kapija. Ovdje se nalaze i dvije ploče od bijelog mramora sa stihovima pjesnika Nihadija na arapskom pismu, koji govore o graditelju i godini izgradnje.

Stariji, gornji natpis je ispisan 1571/1572. godine:
„Na Drini u Bosni sagradio je veličanstven most
i razapeo red svodova na toj rijeci,
na toj vodi dubokoj i hučnoj.
prethodnici njegovi ne mogaše ništa slično sagraditi,
po naređenju božijem učini to veliki paša,
da bi se njegovo ime spominjalo s poštovanjem i blagodarnošću
i sagradi most da mu na svijetu nema ravna...“

Zapis iz 1577. godine kaže slijedeće:
„Preuzvišeni dobrotvor Mehmed-paša, koji je trojici vladara odano bio veliki vezir, učini najveću divnu zadužbinu, neka mu je Bog u dobro upiše. U čistoj nakani sagradi svojim milosnim pogledom golem most preko rijeke Drine. Izrada mu je bila tako lijepa, da onaj ko ga vidi, misli da je jedno zrno bisera u vodi, a nebeski svod da mu je školjka!“

http://www.visegradturizam.com/openfile.php?page=5_58_sr.txt

 

[ljuba miljkovic]

ZAPIS O IZVORU

Rastvorio sam se
I potekao
Potocima
Rijekama
Morima
Sada sam tu
Bez sebe
Gorak
Kako svome izvoru
Da se vratim?
(MEHMEDALIJA-MAK DIZDAR)

ALI-PASA NA HERCEGOVINI

Ali-pasa na Hercegovini,
L'jepa Mara na Biscu bijase.
Koliko su na daleko bili,
Jedno drugom jade zadavali!

Knjigu pise pasa, Ali-pasa:
"L'jepa Maro, bi li posla za me?"
S Bisca Mara pasi odgovara:
"Da me prosis, ne bih posla za te,
Da s' ozenis, bih se otrovala!"

"Pjesma ALI-PAŠA NA HERCEGOVINI spada medju one vrhunske sevdalinke koje su dugi niz godina zaokupljale paznju proucavalaca knjizevnosti zbog privlacne drazi koja se sastojala u mogucnostima razlicitog tumacenja zgusnuto uoblicenog ljubavnog zbivanja koje lezi u njezinoj osnovi. Tajna poruke - odgovora na mogucost prosidbe, sadrzane u svega dva paradoksalna stiha: "Da me prosis, ne bih posla za te, / da s' ozenis, bih se otrovala!" - tumacena je na razlicite nacine, ali ce cini da su u pravu oni citaci koji u poruci lijepe Mare nisu otkrivali nista cudnovato ni ekstravagantno, nego su vidjeli izraz sazimanja brojnih iskustava same zivotne zbilje na nasim prostorima u proslosti, u kojoj djelatno iskazivanje vlastite volje, protivno strogim zakonima patrijarhalnog, nije moglo biti zamislivo bez tragicnog kraja po junaka. To je najcesce bio onaj djevojacki skok u bezizlazu, o cemu zorno svojedoce nazivi 'djevojackih stijena' na mnogim mjestima u nas. U osnovi ove sevdalinke je, dakle, motiv zabranjene ljubavi, koji je u nekim narodnim baladama natjerao njihove junakinje na ocajnicki skok u smrt. Sto se tice Ali-pase u ovoj sevdalinci, ime poznatog hercegovackog vezira iz sredine proteklog stoljeca moglo je u dugom usmenom prenosenju zamijeniti manje poznato ime moguceg protagoniste lokalnog zbivanja privlacnog za usmene pjesnike, kako to u narodnoj pjesmi cesto biva." [Izvor: MUNIB MAGLAJLIC: Usmena lirska pjesma, balada i romansa. Sarajevo, 1991., str. 62-63.]

http://www.zimba.nl/sevdah/home.php

 

[Lesandar]

Srbije starija od Bosne kao država (u svakom smislu te riječi).

С` посебним освртом на територију најстарије Србије која се поклапа са територијом младе Босне.

 

[ljuba miljkovic]

Da, ali, pre toga iz jednog poučnog članka...

Branimir Marković, Pogled s naše strane limesa, (NSPM)

U Srbiji je 1846. živelo 825.000 ljudi a posle 1903. čak 3 miliona. Bilo je i znatnih teritorijalnih proširenja, ali samo njima se ne može objasniti toliki demografski bum (a ni srpske majke nisu rađale baš dvadesetoro). Od momenta kad je nepismeni knez Miloš motkom (da ne opisujemo kakvom) rasterao svoje saborce – vođe ustanka – kad su zahtevali da sada oni postanu spahije umesto Turaka (a Srbi ostanu raja), Srbija je postala zajednicaslobodnih ljudi, prva „u regionu“.

Koliko su ovi useljenici (a i „zatečeno“ stanovništvo) bili „etnički čisti“? Znatan broj doseljen je baš iz Crne Gore i Hercegovine. Njihova „krvna zrnca“ smo već raščlanili. U srpsku naciju su se dobrovoljno integrisali svi Grci, Vlasi i mnoge druge manje grupe na ovim prostorima (Šopi i sl.). Pojedinačno i pripadnici najrazličitijih naroda – Nemci, Istrijani[8], Slovenci, Italijani, Hrvati...
Izraz „dobrovoljna integracija“ u suštini je pleonazam jer nasilna ne postoji (postoji nasilna asimilacija). Kod Vlaha (severnih i južnih – Cincara) je zamena svog etničkog partikulariteta srpskim nacionalnim (državotvornim) bila gotovo programskog karaktera. Nemerljive su zasluge brojnih Vlaha za stvaranje srpske države i kreiranje i konstituisanje srpske nacije.
Makedonski pravac širenja države, koji su protivnici – Srbi katolici iz primorja, nazivali „makedonska utvara“[9], umnogome su baš Cincari „lobirali“. Ovaj narod je paradigmatičan, jer je do genocida (koji su izvršili Albanci), živeći izolovan od većeg uticaja miletske (protokulturalističke) segregacije društva Otomanske imperije u velikom gradu Moskopolju u brdima današnje Albanije, gotovo konzervirao rimsko („vizantijsko“) društvo i shvatanja.
Oni sebe i zovu Aromuni. Ime označava kontinuitet sa civilizacijom Rima, kao što i Romania, zemlja današnjih Rumuna sa kojima Aromune pogrešno povezuju, znači prosto zemlja Rimljana. Kao što je upravnik evropskog dela Otomanske imperije nosio titulu Rimski beglerbeg (u iskrivljenoj verziji Rumelijski), kao što su „Vizantijci“ sebe znali kao Rimljane (a ne Romeje, kao nešto drugo od Rimljana, kako još uvek uče naša deca).

Ovi narodi su se baš kao i crpski, za razliku od germanskih, „formirali“ unutar limesa (granica Rimskog carstva) gde su vladali (bar donekle) zakoni i poredak. Dozvola ili poziv za trajno naseljavanje rimskog cara unutar limesa značilo je da više nisu varvari – da su postali Rimljani i svakako da zatečene građane Rima (Romane, „romanizirano stanovništvo“, Grke, razne neimenovane starosedeoce izgubljene u istoriji) u najmanju ruku bar ne smeju da ubijaju.
Stari narodi koji su „nestali“ očigledno nisu mogli nestati poput varvara koje su Germani istrebili ili proterali. Moglo bi se bez patetike reći da su nastavili da žive u genima (arhivu iskustava i znanja predaka) današnjih Srba, Rumuna, Italijana, Francuza, Grka, Engleza i ostalih naroda u koje su se integrisali, što belodano i naučno egzaktno pokazuju najnovija genetska istraživanja. Etnogeneza Nemaca morala je biti drukčija od etnogeneze Srba i ostalih Rimljana.

Pogledajmo kako ostali potomci građana Rima uče svoju decu o nacionalnom identitetu i istoriji. Mali Rumuni uče da su potomci i Dačana i kolona – penzionisanih rimskih vojnika (od kojih su preuzeli ime države i naroda (i većinu ličnih imena koje dan danas nose Lucijani, (H)adrijani, Trajani, Cezari...) i Slovena.
Slave i baštine i cara Trajana i dačkog kralja Burebistu koji se borio protiv njega. Bugari uče (a i mi o njima) da su mešavina Slovena, turkmenskog naroda koji im je dao ime i starosedelaca Tračana.
Komplikovani miks iz koga su nastali današnji Grci (Krićani, Mikеnjani, Trojanci, Pelazgi, Dorani, Jonjani...) uči ceo svet čitajući Ilijadu i grčke mitove. Sami Grci najviše forsiraju kulturu (istočno) Rimskog perioda njihove istorije. A „tu“ je još i period helenističkog „melting pota“. Italijani, iako su uzeli ime po poludivljim italskim plemenima, baštine i etrursku, i rimsku, i civilizaciju južne Italije (Magna Greciae)[10], ali i kulturu svih kneževina kojima su vladale germanske dinastije i normansku kraljevinu Siciliju.

 

[ljuba miljkovic]

Prosto je neverovatno da su u takvom okruženju jedino Srbi, Hrvati i Albanci „monoetničke“ nacije.
Za kavkaski narod Albance, koji su doseljeni tek 1042.[11] donekle je opravdano što su usvojili takav pogled, jer su u „Rimskom komonveltu“ i to uglavnom u najzabitijim delovima srpskih država, živeli znatno kraće od suseda.
Hrvati su pak, od vremena kneza Branimira (preciznije od 8. VI 879. godine kad je papa Ivan VIII pismeno blagoslovio hrvatski narod i državu) koji je zbacio legitimnog vladara Zdeslava – vazala „Vizantije“ i „vratio“ svoj narod u katoličku crkvu, u savezu sa Rajhom, pa je germanocentrični pogled na svet njihove inteligencije (ne brkati ih sa najvećim umovima Srba katolika, baštinika kontinuiteta mediteranskih civilizacija) lako objašnjiv. Zvanična povijest Hrvata kontinuirana je i savršeno u skladu sa istorijom nemačkog – „rimskog“ komonvelta na koji svode celu evropsku civilizaciju.

Zahvaljujući pedantnom metodološki besprekornom insistiranju na izvorima, tj. postojećoj arhivskoj građi i spomenicima, a to su samo oni malobrojni dostupni ili „pretekli“ od uništavanja osvajača, zvanična istorija Srba, kakvu naša deca i dalje uče, zbir je povremenih retkih gotovo čudesnih događaja i ličnosti van svakog šireg civilizacijskog konteksta, između kojih se skoro ništa „nacionalno“ (osim hajduka i izgladnelih pljačkaša begovskih ovaca) ne događa.
Za vreme ove „hibernacije“ Srba traje istorija moćnih imperija u čijem razvoju Srbi „nemaju“ nikakvog udela iako su bili podanici tih država.
Srpska istorija, identitet i tradicija kao da je predstavljena iz vizure pomenutog „konkurentskog“ komonvelta kome ne pripadamo.
Kao da sami sebe gledamo tuđim očima osobe kojoj smo neznanci. Pominju se gotovo isključivo ličnosti i događaji koji su u nekom kontekstu i relacijama sa papinskim Rajhom i njegovim saveznicima.
A budući da Rimsko carstvo „nije“ s one strane limesa sa koje je istorijski bilo, istorija i tradicija „orijentalnih despotija“ južno od limesa se ne izučava. Ili se menja izvorni kontekst, kao u slučaju Mletačke republike koja je kroz (na zapadu zaista) „mračni“ srednji vek održala kontinuitet rimskog građanskog ustrojstva, kulture, čak i arhitekture.
Zato nije ni čudo što ne učimo ništa o Srbima „famozne mape“ iz doba Karla velikog, o arhontima do odmetnutih Vojislavljevića, pa se „ništa ne događa“ do „papinog kralja“ Stefana Prvovenčanog, pa „ništa“ do Karađorđa.

Kako li samo „ponosan“ može biti („drugo“)Srbin koji doslovno „proguta“ u procesu institucionalne socijalizacije ovako serviranu istoriju. Ili („prvo“) Srbin – prkosni „barbarogenije“?!

U Engleskoj, naši rođaci po keltskoj liniji, svoju čeljad (child) uče na („sasvim“) drugačiji način. Ličnosti iz engleske istorije su i druidi poput čarobnjaka Merlina (Kelti) i kralj Artur (Artorius, sin Rimljanina i sam bivši legionar) koji je u savezništvu sa Piktima, kao vođa romanizovanih Britanaca bio u ratu protiv osvajača Saksonaca koji su dali potonje engleske kraljeve. Njih su nasledili (takođe osvajači) Normani, podanici francuskog kralja, koji su tek u 14. veku prestali da govore francuski na dvoru i uveli engleski kao zvaničan jezik.
Šta bi ostalo od engleskog ponosa i tradicije kad bi ih formatirali na „srpski“ način? Kad bi romanizovane Britance tretirali kao mi „Rimljane“ i „Mlečane“, Saksonske osvajače kao mi Turke i srpske muslimane, a Normanske kao Austrijance i odnarođene srpske katolike?
A „njihove“ Ilire i Kelte kao mi „naše“ i ostale starosedeoce od kojih smo „povukli“ većinu gena? A tek iseljene američke protestante kao mi srpsku muslimansku dijasporu u Turskoj?

Očigledno je da je „istina sasvim drukčija“od one koju usvajamo u procesu socijalizacije kroz institucije (deklarativno) srpskih država. Pre će biti da naši preci kontinuirano daju civilizacijski doprinos svakom društvu država u kojima su živeli. Do neuspele opsade Beča 1683. nakon čega prvi put delovi srpskog naroda ulaze u Rajh, postoji gotovo neprekinut kontinuitet – „državotvorna vertikala“ srpskog naroda (ako možemo tako da se izrazimo po analogiji sa sada pomodnim izrazom „duhovna vertikala“) između Rima, srpskih srednjovekovnih nezavisnih država računajući i Dubrovačku opštinu, Mletačke republike i Otomanskog carstva (u kojima su Srbi bili „visoki dužnosnici“ a srpski jezik diplomatije i elite).
Srpska revolucija, Crna Gora cetinjskih vladika i borba srpskog građanskog staleža u Austriji čiji je rezultat Ujedinjena Vojvodina Srpska nisu čuda nepismenog naroda ni neobjašnjivi ekscesi, već rezultat tog kontinuiteta.
Zajedničko svim državama do Austrije u kojima su Srbi živeli je mogućnost svakog stanovnika bez obzira na etničko poreklo, da učestvuje u upravljanju državom i napreduje u skladu sa svojim sposobnostima[12]. Štaviše, načelna ravnodušnost prema etničkom poreklu.
Svrstavanja u etničko-staleške torove (npr. Srbi – vojnici, šajkaši i graničari, Hrvati – kmetovi i plemići) i sprečavanja re-konstituisanja nacija, odnosno zajednice (u jednini) svih slobodnih građana, Srbi iskušavaju tek ulaskom u Rajh (Habzburšku monarhiju) što traje i tokom Jugoslavija, nastavljača takvog ustrojstva.
Nažalost, i u sadašnjim (multi)kulturalističkim srpskim državama (u Srbiji sa 20 nacionalnih saveta davno integrisanih etničkih grupa) nastavlja se isti koncept.
No, premalo je to vremena da bi se Srbi „dresirali“ da prihvate sistem vrednosti i načela suprotna onima „na koje su navikli“ preko hiljadu godina. Na gore se teško navići.

Ko kaže da je „naš“ obrazovni sistem neefikasan kad i dalje većina smatra, činjenicama uprkos, da su Srbi „etnička“ nacija. Poslednja, jer su čak i savremeni Nemci napustili taj koncept. Vreme je da svoj nacionalni identitet upodobimo sopstvenoj (pre)bogatoj tradiciji.

[8] Preporučujem dokumentarac Nikole Lorencina o doseljavanju njegovih predaka.
[9] Dubrovčanin Lujo Vojnović
[10] Južna Italija (najveći grad Neapoli, Novigrad – Napulj) od ranog antičkog doba nastanjena Grcima, sve do 11. veka bila je pod jurisdikcijom carigradskog patrijarha, a ne rimskog pape.
[11] Arheolog Đorđe Janković: „Prvi pomeni plemena Arbana zapadno od Ohrida sredinom XI stoleća podudaraju se sa nekim nalazima nakita iz istovremenih grobova, koji odudaraju od uobičajenih nalaza Jugoistočne Evrope, što ukazuje da pripadaju nekom doseljenom narodu.“
[12] Samo u periodu od 1543. do 1612. Srbija je doprinela vođenju Otomanskog carstva s 13 velikih vezira, sedam njihovih zamenika, 23 vezira, osam admirala (kapudin-paša), brojnim guvernerima provincija i s bezbroj velikih defterdara (šefova finansija) i najviših administrativnih službenika.

 

[dont_panic_Im_muslim]

Nije.

Ako iGenea nije relevantna čemu onda ova tema i rasprava na njoj ?

Jesu.

Dakle, Srbi su slaveni.
Ova JHP se ne slaže s tobom i daje dokaze i meni i tebi.
Zašto prvo njoj ne odgovoriš ?

U Bosni i Hercegovini ima više Slovena nego u Srbiji (Bosna i Hercegovina je najslovenskija država na čitavoj planeti, upravo se svi Sloveni mogu i ponositi BiH kao čistom svojom zemljom i dikom Slovenstva).

Ako slavena ima više u Bosni to znači da su došli prvo u Bosnu ?
Ima li logike da su prvo došli u Srbiju a da ih je više u Bosni ?

Srbije starija od Bosne kao država (u svakom smislu te riječi).

Ako su slaveni prvo došli u Bosnu kako je onda Srbija starija od Bosne ?
Daj dokaz da je Srbija starija od Bosne.
Relevantan izvor naravno.

Ovo sve što dosad tvrdiš nisi potkrijepio nikakvim dokazima.

 

[ljuba miljkovic]

E, sad, ima još i ovo...

Jaz između hrišćana i muslimana na selu smanjivao se i bilo ga je lakše prebroditi islamom derviša (posebno bektašija), islamom koji je već bio razvodnjen tolerancijom paganskih turskih verovanja i običaja, razvodnjavan je još više prihvatanjem svetih mesta - grobova, izvora, drveća - hrišćana i prethrišćana za popularna kultna mesta. 25

U ranom osmanskom periodu na Balkanu su se tako susreli i uzajamno delovali jedno na drugo narodno hrišćanstvo obogaćeno nasledstvom paganstva i narodni islam u kojem je još punokrvno živeo turski samanizam.

A hrišćanstvo, zajedno sa svojim paganskim elementima, nije moglo biti sasvim istisnuto već i zbog svoje dugovekovne ukorenjenosti, pa otuda među novim muslimanima - konvertitima čitav niz hrišćanskih survivala koji će dočekati i naše vreme.

I danas, pise 1946. etnolog Sv. Tomic, Čengići u Sarajevu smatraju Pivski manastir kao svoj vakuf (zaduzbinu). A priča se da je Smail-aga Čengić, a naročito njegov sin Dedaga, često dolazio u manastir i klanjao se pred freskom, koja je, opet, navodno predstavljala Mehmed-pašu Sokolovića (strica mitropolita Savatija). Dedaga je redovno ostavljao prilog crkvi, a godišnje je davao manastiru izvesnu kolicinu žita, masla i voska.

I razvaline manastira i crkava kod Brodareva (Mili, Zastup, Kumanica, Davidovica) posećivali su, uz pravoslavne, i muslimani i prilagali vosak. Na letnjeg Svetog Arhandjela skupljalo se stanovništvo iz čitavog Srednjeg Polimlja i ostajalo tu po dva dana.

U Crnogorskoj Krajini pamti se da su se tamošnji muslimani "o Spasovu dne skupljali kod crkve Svete Petke i donosili zavjete u vuni i siru, pa su tu cio dan igrali, pjevali, veselili se i gađali u nišan". Isti autor kazuje da naši muslimani čine "denija" po pravoslavnim manastirima "kad im se što krupnije ukrade i zagubi, pak da bi bog 'obejanio' (otkrio) lupeža". Pop Vaso Vukotić iz Bara nalazio je "stare bule gdje zorom klanjaju pred crkvom".

Kada su u Kaćaničkoj klisuri otkriveni ostaci stare Crkve svetog Ilije, na ovaj praznik, ali i u druge dane, dolaze (1932) ovim ostacima ne samo hrišćani već i muslimani čak iz Stipa, Vučitrna, Prištine da im se poklone i učine priloge.
U selu Drajčiću, tvrdi I. Jastrebov, poturčenjaci su čak prisustvovali liturgiji, a na Svetog Jovana donosili su u crkvu i svijeće, od hrišćana su se razlikovali utoliko sto se ne bi prekrstili.

Zna se da je Sinan-paša Sijerčić (poginuo 1806. kod Šapca) prizidao, uz Hercegovu crkvu u Goraždu, pripratu, na grobu svoga pradjeda Radoslava.

Anonim iz 1585. tvrdi da poturice u Bosni nisu "ni kafiri ni muslimani, da sa nevjernicima idu u crkvu, a kada se spomene namaz (molitva) onda se podsmijevaju".

Kada je rec o odnosu prema hriscanskim bogomoljama, treba svakako istaci da i poznate manastirske vojvode, cuvari nekih pravoslavnih manastira na Kosovu do u najnovije vreme imaju svoje ishodiste u predturskom vremenu.

U svom izvestaju iz 1600. godine bosanski biskup Baličević potanko opisuje pobožnost naroda "prema čudotvornoj slici Gospe u franjevačkoj crkvi u Olovu, gde dolaze hodočasnici ne samo katolici i pravoslavci nego i muslimani". I čudotvorna ikona Bogorodice u Čajnicu bila je, shodno vestima s kraja XIX veka, cilj hodočašća i muslimana u Bosni i Hercegovini.

Ikone su se, medjutim, čuvale i po kućama; prilikom pretresa (1939) vlasti su u sanduku, u jednoj urvičkoj (Polog) kući, našle krst i ikonu, takodje i muslimani u Prizrenskom Podgoru (Novo Selo) "treba da po kucama imaju ikone".

Primitivno izradjena ikona, koja je bila u upotrebi medju hrišćanima na selu, nađena je (1972) u zidu jedne muslimanske kuće u Velingradu (Rodopi), očigledno sakrivena od strane onih koji su primili islam formalno, a tajno nastavili da poštuju hrišćansku vjeru. I prilikom rušenja jedne stare muslimanske kuće u području Razgrada otkriven je bronzani triptih ruske izrade (s kraja XVII i poč. XVIII veka), koji se serijski proizvodio i bio predviđen za masovnu domaću upotrebu. Sačuvano je pismo jednog Silistrijca, trgovcu u Bukureštu, da mu pošalje u Silistriju veliku količinu štampanih ikona da bi ih prodavao po gradu u velikoj silistrijskoj eparhiji. Uznemiren širokom ruskom trgovinom ikonama na Balkanu veliki vezir Ali-paša Corlu naredio je (1706) da se ruski trgovci zatvore, a roba da im se oduzme i uništi. Uz objašnjenje da su narodu prodavali idole i širili idolopoklonstvo.

Podatak Pola Rikoa (Ricaut), sekretara engleskog poslanstva u Carigradu i jednog od najboljih poznavalaca Turske carevine u XVII vijeku, da se poturice "gnušaju ikona i znaka krsta" protumačena je tako da se radi o potomcima bogomila (koji su, kako se zna, mrzeli ikone i znak krsta). On dalje tvrdi da ti sektaši "koji čine čudnu mješavinu krišćanstva i muhamedanstva", koji žive kao vojnici "na krajinama Ugarske" - "a svi poturi u Bosni" pripadaju tom vjerskom učenju - čitaju Jevanđelje (the Gospel) na slovenskom jeziku iako se smatraju za muslimane. Oni se trude da čitaju i Kur'an na arapskom jeziku, da ga usklade sa Jevandjeljem.
Ima i drugih vesti o tome da su bosanski muslimani nabavljali Sveto pismo (stampano 1563), u prevodu istarskih protestanata i na cirilici.

Jevanđelje je prihvatano i od strane pripadnika pojedinih derviških redova. Tako hurufije (derviši) ne oklijevaju da se pozovu na Hrista, na Sveto pismo i na hrišćanske svece. U svom djelu Cavidan-name, Fazlullah (XIV vek) često citira Jevanđelje, a posebno dobro poznaje Jovanovo. I njegovi učenici se takođe pozivaju na Jevanđelja.

Dr Olga Zirojević, Alahovi Hrišćani

 

[ljuba miljkovic]

Jedan od razloga što nije došlo do kontaminacije u proslavljanju islamskih sa zatečenim praznicima bio je i taj što se islam ravna po lunarnom kalendaru. A računanje po solarnom kalendaru u svakodnevnom životu daleko je praktičnije.

Otuda i pojava da su bosanski, ali i drugi muslimani u osmanskoj državi uvažavali i islamske i predislamske svetkovine. A proslavljanje mnogih svetkovina koje imaju hrišćansko obeležje ima, opet, svoj koren u prethrišćanskim kultovima ( slava, Božić, Ðurđevdan, uz druge).

Mnogi naši muslimani, kaže Tih. Ðorđević, pamte svoja stara krsna imena i ne propuštaju da toga dana odnesu crkvi tamjana, zejtina i sveću. A kako svedoči jedan izveštaj iz prve polovine XIX veka svaka familija bosanskih muslimana zadržala je svoga nekadašnjeg sveca, te slave praznike: Svetoga Petra, Svetoga Iliju, Svetoga Ðorđa. I Mrkovici kod Bara produžili su, i nakon prelaska na islam, slavljenje krsnoga imena i zadugo im niko u tome nije pravio smetnje: "dočekivali su prijatelje, palili voštanice, davali prijateljima vina i rakije, pa su i sami pili, a mnogi su nosili u crkvu vino i prosforu da je pop osveti... " I danas (1932) se tačno zna za mnoga bratstva koju su slavu slavili. Tako su Petričevići u Veljem Selu slavili Ivanjdan, a prisluživali Spasovdan. Na slavi - bilo je sedamdeset do osamdeset zvanica - pilo se vino i rakija, pevalo se i gostilo dva do tri dana.

Ruski konzul I. Jastrebov navodi (1879) da su Brođani (Gora) držali i svoje kućne slave "lomili kolač i pri urvinama crkve pričešćivali se ovim kolačem, zalivajući ga vinom", kada više nije bilo sveštenika u selu.

U Prizrenskom Podgoru (Novo Selo) muslimani su slavili Svetog Nikolu, palili sveće i kadili tamjanom.

Ima vesti da su i Torbesi, kao muslimani, slavili slavu.

U XIX veku, i kasnije (sve do Drugog svetskog rata), bugarski muslimani nosili su na Ðurđevdan i Svetog Iliju kolače u crkvu.

Mnoge muslimanske porodice u oblasti Brodareva održavale su slavu, makar i prikriveno. Znalo se, takođe, koju su slavu slavili njihovi stari (svi doseljenici iz Kuča slavili su Nikoljdan, oni iz Drobnjaka Ðurđevdan).

A u oblasti Raške muslimani na dan svoje napuštene slave posećuju ili obavezno šalju sveće, vosak i ulje crkvama i manastirima i "čuvaju slavske lonce na tavanima u kojima su njihovi preci kuvali slaninu o svečanostima" (kraj XIX veka).

Za Gorane najveći stari praznik bio je Božić i Badnji dan. Tada se varila pšenica i mesio božićni kolač u koji se stavljala "jaka para", a devojke bi praznik provodile u pesmi i igri, gosteći se raznim poslasticama, pa i posebnim božićnim kolačem sa "jakom parom".

U nekadašnjoj Visočkoj nahiji "u mešovitim selima pravoslavni idu kao polaznici muslimanima i obratno. Deci se i inače na Božić dele orasi i lešnici". Nalagao se i badnjak (Mrkoviči, Raška) i na Badnji dan u kuću unosila slama (Tikveš, Raška). Još sredinom XIX veka Arnauti u Južnoj Srbiji palili su badnjak. I među muslimanima u Travniku paljene su uoči Božića vatre.

A i nakon Drugog svetskog rata pojedine muslimanske porodice u Bihoru proslavljale su Božić. Po misljenju M. Hadžijahića, Božić spada u onu grupu svetkovina koja je zapravo praćena rezistencijom u tom smislu što se magijskim radnjama odbijalo štetno delovanje odnosne svetkovine. Tako se uoči Božića - na Badnji dan - vrše razne magične radnje: zapiranje kuće nožem, mazanje brava belim lukom, razna kađenja (smrekovinom) pošto tada Karanđolo58 oko Božića hoda "i zamače svoju žurnu u sudove, pa ih tako opogani" (Sarajevo). Iz istih razloga muslimani u Banjaluci i Prijedoru uoči Božića sklanjaju kašike tako što ih zadenu za strehu ili vešaju na kućna vrata.

U Prozoru, pred Božić, u jelo se meša beli luk, a njime se, pre spavanja, mažu i ukućani, jer odbija demone od poštenih duša, da ne naude zdravlju ljudi i stoke.

U nekadašnjoj Visočkoj nahiji (Bosna) bio je opšti običaj, a i sada (1949) se drži u nekim muslimanskim selima da uoči Božića ide povorka naročitih igrača, koju negde zovu "zvonari", a negde "vukovi" (vučari). U mešovitim selima posećuju podjednako i pravoslavne i muslimanske kuće. "Opšti je običaj kod muslimana, sem u varoši Visokom, da gledaju na 'polaznika', ili 'pohodnika', prvo lice koje će im na Božić stupiti u kuću. Zadrže ga u kući, pospu žitom, počaste jelom i darivaju orasima, jajima, šljivama, kakvim komadom odeće... " Imaju običaj, isto kao i pravoslavni, da na Božić rano izjutra uvode u kuću, u svojstvu polazajnika, vola, kozu, ovcu ili već šta ko ima od stoke.

Uskrs, praznik za koji se, za razliku od Božića, vezivalo najmanje nasleđa iz prethrišćanskih vremena, našao je određeno mesto kod bosanskih, 62 ali i drugih balkanskih muslimana. Glavna poenta u muslimanskom respektovanju Uskrsa bila je u prihvatanju darivanja šarenim jajima uvažavajući, tako, nehrišćansku stranu uskršnjeg kulta.

U Crnogorskom Primorju i Krajini muslimani su doskora (1932. ) bojili jaja za Uskrs, kao i hrišćani (osim onih koji su bili u žalosti). "Svima je i danas milo kad im ko da crveno jaje. " Muslimani u G. Papratnici (Bosna) ne rade (1932. ) poljske radove na Veliki petak. Praznuju ga, takođe, i muslimani oko Srebrenice. U Debarskoj oblasti, pak, praznuje se veliki četvrtak, kao i svi četvrtci do Spasovdana, što čine i neki među Turcima u okolini Strumice (ne oru tih dana da im led ne pobije useve). U Kičevskoj oblasti pomuslimanjenici su održavali običaj da za Uskrs boje jaja i da ih daruju između sebe kao hrišćani. I stari Užičani, i Srbi iz Skopske Crne Gore, kao i oni po Bosni darivali su svoje komšije muslimane (Turke) šarenim jajima. Ni Arnautaše u Staroj Srbiji ništa neće tako obradovati (kraj XIX veka) kao kada o Uskrsu dobiju od pravoslavnih Srba po koje crveno jaje.

Pomaci u Rodopima obeležavali su na razne načine Uskrs (Velikden, Paskale, Cervenite jeca) i Veliki petak primajući rado bojena jaja od hrišćana.

Rado su primali crvena uskršnja jaja od hrišćana (i pažljivo ih čuvali) i Valahadi u Grčkoj, konzervativnije žene čak su čistile svoje kuće kao i njihove hrišćanske sestre, a u nekim selima bilo je obavezno razmeniti uskršnju posetu sa svojim hrišćanskim susedima.

Dan Velike Gospođe bio je u Crnogorskoj Krajini dan opšte slave, a taj običaj nije prestao ni pošto su Krajinci prešli na islam. Sve do rušenja manastira Prečiste Krajinske (1850) oko njega su se okupljali i pravoslavni i muslimani, te "palili voštanice i donosili zejtin", provodeći dan "u zajedničkoj gozbi", igri, veselju, pjevanju, pucanju u nišan i momačkom nadmetanju.

I ostali praznici posvećeni Bogorodici bili su u poštovanju kod muslimana; za Blagovesti (Blagovec) torbeska deca pravila su surle (zurle) od vrbe (simbol napretka i podmlađivanja) i jasena (verovalo se da ima snažnu zaštitnu moć), a u Crnogorskom Primorju i Krajini pobola bi se ujutru lovorika na svakoj njivi zasejanoj pšenicom. U vreme međudnevice, takođe u Crnogorskom Primorju i Krajini, ni pravoslavni ni muslimani neće otpočeti nikakav posao.

Kod Torbesa u Makedoniji određeni obredi prate i Mladence (Mučenici), Cveti (Cvetnice) i Lazarevdan.

Među bugarskim muslimanima poštuju se i Tri kralja, koji se nazivaju i D'ska (što označava drveni krst), a češće Vodici. Zajednički bugarski prolećni praznik, tzv. Martenici, kada se trakama od crvenog konca vezuju deca, jaganjci, telad, a kao zaštitno sredstvo protiv zla koje dolazi iz probuđene prirode. Na dan Četrdeset mučenika (9. marta) teraju se, isto tako, i zmije i gušteri magijskim radnjama (uz oganj i buku). Negde se to opet dešava na Blagovec (7. aprila).

Proslavljanje, među muslimanima, čitavog niza hrišćanskih svetitelja prilično je neujednačeno. Izuzetak čini svetkovanje Ðurđevdana (Jurjeva) i Ilin-dana (Alidjuna) koje nesumnjivo ima, kako to s pravom ističe M. Hadžijahić, određeni opšte muslimanski, ali i opšte bosanski karakter (oba svetitelja su, naime, vazili kao zaštitnici Bosne).

Ðurđevdan je, u stvari, praznik oživljene prirode, kada se bezbrojnim radnjama nastoji preneti snaga oživljene prirode, pre svega nove vegetacije, na ljude i stoku, na useve i vinograde. Osobito su brojni običaji u vezi sa stokom.

Tako muslimani u Prijevoru (kod Bileće) uoči Ðurđevdana pale tamjan i njime kade stoku i pčele, a radi zdravlja beru dren, jorgovan i dr. i time kite vrata i prozore.

U Crnogorskom Primorju i Krajini, pak, uz igru i veselje u prirodi, čobani rano ujutru kupaju stoku u moru i "masaju" preko nje puškom, jer se ovde veruje da je pucanje preko stoke i kupanje pre zore spasonosno i da leči od mnogih bolesti. S istom svrhom mlada čeljad u Mrkovićima leži ili sedi na zelenoj travi.

U Skopskoj kotlini Ðurđevdan je bio opšti narodni praznik; slavili su ga Srbi, Arbanasi, Turci i Cigani. Arbanasi u Dervenu (Cajlanima) slavili su tri velika četvrtka; jedan pre i dva posle Ðurđevdana (da grad ne ubije žito).

Dr Olga Zirojević, Slava i praznici

 

[dont_panic_Im_muslim]

Zapis iz 1577. godine kaže slijedeće:
„Preuzvišeni dobrotvor Mehmed-paša, koji je trojici vladara odano bio veliki vezir, učini najveću divnu zadužbinu, neka mu je Bog u dobro upiše. U čistoj nakani sagradi svojim milosnim pogledom golem most preko rijeke Drine. Izrada mu je bila tako lijepa, da onaj ko ga vidi, misli da je jedno zrno bisera u vodi, a nebeski svod da mu je školjka!“

Ok, ako su ga odveli janjičari zašto se nije vratio "pradedovskoj veri" barem pred smrt nego je umro kao musliman (dakle klanjao se Allahu dž.š do zadnjeg dana) i zašto je ODANO služio trojici vladara muslimana ?

Osim toga, ovaj most je sagrađen od turskih para tako da kad ga vidiš budeš svjestan ko ga je finansirao i napravio.

 

[dont_panic_Im_muslim]

Dr Olga Zirojević, Alahovi Hrišćani

1. Ne postoje Allahovi hrišćani,
2. Autor Olga Zirojević...ma, bjaaaaažiiiii

 

[Lesandar]

Osim toga, ovaj most je sagrađen od turskih para tako da kad ga vidiš budeš svjestan ko ga je finansirao i napravio.

Мислим да си се ти тотално погубио у беспућима повијесне збиље.