Zovu se Meškarke.
Zbog specifičnog načina na koji neguju i izvode slovačku narodnu muziku na raritetnim jednorednim harmonikama – meškama, ove samouke umetnice su odavno zaštitni znak sela Aradac u Banatu, ali i čudo koje se retko viđa bilo gde u svetu.
Kao jedan od retkih autentičnih primera prave folklorne kulture, Meškarke prezentuju bogato nasleđe i običaje slovačke nacionale manjine koja već dva veka živi na prostoru Vojvodine. Iako je najstarija među njima već prevalila sedamdesetu, ove gospođe sviraju gde god ih pozovu, od najbliže varoši Zrenjanina, pa sve do Nemačke. Oduševljenje na koje godinama nailaze nije samo zbog njihove muzike, već i zbog imidža: na koncertima su obučene u tradicionalne slovačke nošnje, koje su po običaju dobile od svojih svekrva kada su se udale, sa plišanim maramama na glavama (zbog kojih, kažu, jedva čuju to što sviraju). Na repertoaru su im slovačke narodne pesme, valceri i čardaši, ali kad publika zatraži tu je i poneka mađarska igra ili nemački tanac, pa i srpske narodne pesme. Nije čudno što već imaju i glumačku karijeru: pojavljuju se u igranom filmu „San zimske noći“ Gorana Paskaljevića i pozorišnoj predstavi „Hleba i igara“ Vojvođankog slovačkog pozorišta u režiji Miroslava Benke. Vredna sineastkinja iz Novog Sada Brankica Drašković snimila je dokumentarni film „The Meskarke Orchestra“, koji je sa uspehom prikazan na brojnim festivalima u zemlji i inostranstvu.
- - - - - - - - - -
Šta mislite?
