K'o margarin, u sve se meša(ju)

[GiovannaD]

Imam skoro 30 godina i sa 30 godina bi trebalo da odluke donosim sama, pa sve i da su pogrešne, jer:
šta naučimo u osnovi do 30te, složićete se, teško da će mnogo da se izmeni i promeni.

Trenutno mi se dešava da moji roditelji postavljaju meni takva pitanja (i komentare), kao da imam 15 godina i ne znam "gde udaram".
Kao da sam se juče "ispilela" i da od života nisam iskusila ni Ž.
Ima čak pitanja koja mi nisu postavljali ni kada sam zapravo imala 15 godina.
Ja im pričam o sebi npr. kako sam odlučila to i to da ću tako i tako... A oni mi postavljaju pitanja kao da sam mentalno zaostala i da nisam ni sekund promislila.
Zapravo, ja sa njima delim priču, ne tražeći im alternative za ono kako sam ja nešto odlučila.
Najgore od svega je što ja budem sigurna u 99% slučajeva šta ću i kako ću, pošto sam slučaj tzv. "overthinker-a", a onda me oni zaspu lavinom da ja počnem da sumnjam u svopstvenu prisebnost.
A kad im kažem da im to nisam tražila, oni se pozivaju na roditeljsko pravo. Lično ne smatram da ni roditelji imaju beskrajna prava.
Ok, oni imaju više prava i veće slobode spram drugih, ali ne neograničene. Ne razumem nikako roditelje koji ne kapiraju da su napravili zasebnog čoveka, jedinku za sebe, individuu, sa svopstvenim psihološkim/emotivnim načinom funkcionisanja, da to dete nije kao produžena ruka roditelja nego ceo zaseban organizam sa 2 ruke, 2 noge isl.

Na primer: nevezano za mene, nego smo pričali na jednom porodičnom okupljanju u generalnom smislu, moj otac smatra da je sasvim u redu da zapitkuješ svoje dete kad će da pravi decu i da ga forsiraš u tom smeru, jer on smatra da to tako treba. To je terao dok ga par žena nije napalo da treba da gleda svoje posla, jer su to odrasli ljudi, a da može da se umeša samo na nivou informacije ili ukoliko je eksplicitno zapitan za mišljenje. Naravno, nije prestajao dok sam ja govorila, nego kad su ga napale starije dame iz moje familije.

Elem, nakon ove uvertire male, moja pitanja za ovu diskusiju su:

1. Da li se ovo i vama dešava?
2. Da li se slažete sa mnom i ako ne, zašto ne?
3. Kako staviti roditeljima do znanja kad je dosta?
4. Kako se izboriti najbolje sa njima ukoliko NE kapiraju da preteruju?

 

[Lancier]

odrastanje se ne završava u tridesetoj, to je proces koji nema kraja….

 

[Metronomy]

A sta je to sve u sta se mesaju, osim deteta? Pitaju te "ceri, jesi li nasla stan ili cekas da mi pocrkamo?"
Da te nisu pitali mozda "ceri, sta danas pravis za veceru?" ili " ceri kada ces da doktoriras to sto ucis zadnjih 10 godina?"

 

[Metronomy]

odrastanje se ne završava u tridesetoj, to je proces koji nema kraja….

Odrastanje je zavrseno, ali ucenje zivota se zavrsava smrcu...

 

[Metronomy]

Ne slazem se s tobom iz prostog razloga sto zivis s roditeljima, pa oni koji s tobom dele zivot uvek imaju sta da pitaju,
a nesto nisam bas siguran da ti ne pitas sta oni rade....kao svoje pravo...deteta...

Odrastao si kada zivis sam svoj zivot, a ne ocekujes da ti ga neko servira i sazvace, a ti samo da jedes desert...

Tacnije, da im se skines s grbace ili rodis unuce.....

 

[Адастра]

не дешава ми се
не живим са родитељима, не зависим од њих

 

[Lancier]

Odrastanje je zavrseno, ali ucenje zivota se zavrsava smrcu...

ma smrt je neproverena glasina....

nego da preformulišem gore navedeno, menjamo se čitavog života.... a početak tridesetih je prilično izazovno vreme....

 

[Metronomy]

Dok ti je tata najbolji prijatelj koji ne treba nista da pita, ali da bude tu uvek kada treba, ostali su ti igracke, a to znaci da jos nisi odrasla, tacnije kasnis u razvoju...

 

[GiovannaD]

Gde sam ja rekla/napisala sa kim ja živim?

Evo slučaj još jedan koji znam: žena od 40 i kusur i ne živi od 18te sa majkom, a majka je tretira kao da ima 16 godina. xD

 

[Sizif]

Gde sam ja rekla/napisala sa kim ja živim?

Nisi rekla, ali ako živiš sa njima u tridesetoj ili na bilo koji način zavisiš od njih, finansijski ili bilo kako drugačije, onda imaju pravo i da te pitaju kad ćeš da se makneš i postaneš svoj čovek... a ako živiš sama i ne zavisiš uopšte od njih, onda nije ni umesno ni potrebno da te to pitaju.

 

[DeeLite]

Imam skoro 30 godina i sa 30 godina bi trebalo da odluke donosim sama, pa sve i da su pogrešne, jer:
šta naučimo u osnovi do 30te, složićete se, teško da će mnogo da se izmeni i promeni.

Trenutno mi se dešava da moji roditelji postavljaju meni takva pitanja (i komentare), kao da imam 15 godina i ne znam "gde udaram".
Kao da sam se juče "ispilela" i da od života nisam iskusila ni Ž.
Ima čak pitanja koja mi nisu postavljali ni kada sam zapravo imala 15 godina.
Ja im pričam o sebi npr. kako sam odlučila to i to da ću tako i tako... A oni mi postavljaju pitanja kao da sam mentalno zaostala i da nisam ni sekund promislila.
Zapravo, ja sa njima delim priču, ne tražeći im alternative za ono kako sam ja nešto odlučila.
Najgore od svega je što ja budem sigurna u 99% slučajeva šta ću i kako ću, pošto sam slučaj tzv. "overthinker-a", a onda me oni zaspu lavinom da ja počnem da sumnjam u svopstvenu prisebnost.
A kad im kažem da im to nisam tražila, oni se pozivaju na roditeljsko pravo. Lično ne smatram da ni roditelji imaju beskrajna prava.
Ok, oni imaju više prava i veće slobode spram drugih, ali ne neograničene. Ne razumem nikako roditelje koji ne kapiraju da su napravili zasebnog čoveka, jedinku za sebe, individuu, sa svopstvenim psihološkim/emotivnim načinom funkcionisanja, da to dete nije kao produžena ruka roditelja nego ceo zaseban organizam sa 2 ruke, 2 noge isl.

Na primer: nevezano za mene, nego smo pričali na jednom porodičnom okupljanju u generalnom smislu, moj otac smatra da je sasvim u redu da zapitkuješ svoje dete kad će da pravi decu i da ga forsiraš u tom smeru, jer on smatra da to tako treba. To je terao dok ga par žena nije napalo da treba da gleda svoje posla, jer su to odrasli ljudi, a da može da se umeša samo na nivou informacije ili ukoliko je eksplicitno zapitan za mišljenje. Naravno, nije prestajao dok sam ja govorila, nego kad su ga napale starije dame iz moje familije.

Elem, nakon ove uvertire male, moja pitanja za ovu diskusiju su:

1. Da li se ovo i vama dešava?
2. Da li se slažete sa mnom i ako ne, zašto ne?
3. Kako staviti roditeljima do znanja kad je dosta?
4. Kako se izboriti najbolje sa njima ukoliko NE kapiraju da preteruju?

ne dešava jer sam se na vreme za to izborio
ne slažem jer očigledno da nisi dovoljno uverljiva
pričom
pričom, a najbolja varijanta je osamostaljivanje u smislu živeti sam, naravno ukoliko za to imaš uslova...ajte vi matori sami, pustite mene da ja sama živim svoj život

 

[GiovannaD]

Nisi rekla, ali ako živiš sa njima u tridesetoj ili na bilo koji način zavisiš od njih, finansijski ili bilo kako drugačije, onda imaju pravo i da te pitaju kad ćeš da se makneš i postaneš svoj čovek... a ako živiš sama i ne zavisiš uopšte od njih, onda nije ni umesno ni potrebno da te to pitaju.

Ja govorim generalno o mešanju roditelja i život dece, jer to vidim u svim mogućim kombinacijama oko sebe. Znam slučajeva i gde žive zajedno i gde ne žive, gde žive u različitim državama, gde su različite relacije u pitaju npr. takve priče od tetki, strini isl od kojih definitivno neko ne zavisi isl.

 

[Адастра]

ту онда нису криви родитељи

 

[Sizif]

Ja govorim generalno o mešanju roditelja i život dece, jer to vidim u svim mogućim kombinacijama oko sebe. Znam slučajeva i gde žive zajedno i gde ne žive, gde žive u različitim državama, gde su različite relacije u pitaju npr. takve priče od tetki, strini isl od kojih definitivno neko ne zavisi isl.

Upravo sam to mislio - "generalno mešanje" ne postoji, jer svaka situacija je različita. Ako dete ne radi, ne studira, ne planira porodicu, češe guzicu u 30-toj i živi u svojoj sobi u kojoj je odraslo, i izdržavaju ga mama i tata, onda roditelji imaju svako pravo da mu iebu sve po spisku.

Na drugu stranu, ako je čovek samostalan i ne zavisi od roditelja, onda je mešanje u život dozvoljeno samo u toj meri u kojoj dete to prihvata. Naravno, ne treba zaboraviti da smo mi i u šezdesetoj i dalje deca svojih roditelja i da oni nas vide kao decu, tako da se ta politika "nemešanja" mora lepo i fino izgraditi vremenom, od trenutka odvajanja od njih.

 

[GiovannaD]

Pa da, zaista ima više situacija, nema veze pričamo o svemu.

I ja se slažem da ako neko, što kažeš, češe guzicu i džabalebari i u fazonu je lezi-lebu-da-te-jedem, da toj osobi imaju pravo da se mešaju koliko hoće.

Ali ima i problema opet gde ljudi žive samostalno, sa partnerima, imaju i decu, a roditelji ne prihvataju NE ili DOSTA kao odgovor, nego vrše presiju. Jedna moja drugarica je npr u takvoj situaciji i bukvalno "filtrira" sve o čemu priča sa roditeljima. Oni imaju tzv "mirne faze" kad se vide, pa onda opet pauza. A meni je to tako tužno i strašno. O_O

 

[radyu5]

Imam skoro 30 godina i sa 30 godina bi trebalo da odluke donosim sama, pa sve i da su pogrešne, jer:
šta naučimo u osnovi do 30te, složićete se, teško da će mnogo da se izmeni i promeni.

Trenutno mi se dešava da moji roditelji postavljaju meni takva pitanja (i komentare), kao da imam 15 godina i ne znam "gde udaram".
Kao da sam se juče "ispilela" i da od života nisam iskusila ni Ž.
Ima čak pitanja koja mi nisu postavljali ni kada sam zapravo imala 15 godina.
Ja im pričam o sebi npr. kako sam odlučila to i to da ću tako i tako... A oni mi postavljaju pitanja kao da sam mentalno zaostala i da nisam ni sekund promislila.
Zapravo, ja sa njima delim priču, ne tražeći im alternative za ono kako sam ja nešto odlučila.
Najgore od svega je što ja budem sigurna u 99% slučajeva šta ću i kako ću, pošto sam slučaj tzv. "overthinker-a", a onda me oni zaspu lavinom da ja počnem da sumnjam u svopstvenu prisebnost.
A kad im kažem da im to nisam tražila, oni se pozivaju na roditeljsko pravo. Lično ne smatram da ni roditelji imaju beskrajna prava.
Ok, oni imaju više prava i veće slobode spram drugih, ali ne neograničene. Ne razumem nikako roditelje koji ne kapiraju da su napravili zasebnog čoveka, jedinku za sebe, individuu, sa svopstvenim psihološkim/emotivnim načinom funkcionisanja, da to dete nije kao produžena ruka roditelja nego ceo zaseban organizam sa 2 ruke, 2 noge isl.

Na primer: nevezano za mene, nego smo pričali na jednom porodičnom okupljanju u generalnom smislu, moj otac smatra da je sasvim u redu da zapitkuješ svoje dete kad će da pravi decu i da ga forsiraš u tom smeru, jer on smatra da to tako treba. To je terao dok ga par žena nije napalo da treba da gleda svoje posla, jer su to odrasli ljudi, a da može da se umeša samo na nivou informacije ili ukoliko je eksplicitno zapitan za mišljenje. Naravno, nije prestajao dok sam ja govorila, nego kad su ga napale starije dame iz moje familije.

Elem, nakon ove uvertire male, moja pitanja za ovu diskusiju su:

1. Da li se ovo i vama dešava?
2. Da li se slažete sa mnom i ako ne, zašto ne?
3. Kako staviti roditeljima do znanja kad je dosta?
4. Kako se izboriti najbolje sa njima ukoliko NE kapiraju da preteruju?

Aj daj još neki primer. Ovo sa rađanjem je više nacionalno, a manje porodično pitanje.

 

[GiovannaD]

Na primer odabir posla.

Neću navoditi svoj primer, nego opet od jedne drugarice.

Ona je već godinama frilenser i drzi uz to pvt casove. Reč "frilenser" je kao da ste pred matorce izveli Kerbera iz Hada, ako mene pitate.
To je odmah hvatanje za glavu, drobljenje i ubijanje u zdrav mozak, i ako su sasvim realni primeri medju danasnjim generacijama da ljudi tako zive i tako rade, živeći pritom prilično fine živote, bez da manjka išta.
Jeste drugačije, jeste nešto podležno varijacijama, ali ako je neko dokazao i pokazao da je to funkcionalno u današnjici, skakanje nekome po mozgu o tome je onaj fazon: ne uči prase da igra - nećeš ga naučiti, a i nerviraš prase. x'D

I onda imate priče/predloge koji su tipa: što lepo ne radiš u nekoj firmi pa makar za sigurnih 35 hiljada i bla bla bla... Bez da razmotre činjenicu da ako si kvalifikovan, od frilensa mozes mesecno imati platu 1000-2000 e i lečiti se privatno, uplacivati socijalno sebi isl.

Ali dzaba, to prevrcu ocima, to komentarisu, to im se objasni a oni svoje teraju, pa čovek pomisli da bolje da im lepo ništa ne govori. x'D

 

[Redmond]

odrastanje se ne završava u tridesetoj, to je proces koji nema kraja….

čovek se uči dok je živ i kad najviše zna umre

 

[GiovannaD]

čovek se uči dok je živ i kad najviše zna umre

Umre od smrtAaaaaaaa

 

[jolemisa]

Ti ces njima biti dete dokle god su zivi,ali pravi roditelji,treba da saslusaju i 10-o godisnjaka,a kamoli tebe sa 30 godina.Moras i ti njih razumeti,jer ocekuju unuce,kao i svi roditelji,ali ne posto poto da se udas za prvog na kojeg naidjes.Sukob dve generacije je uvek postojao,ali u ovo vreme je to sve kulminiralo i dolazi i do vecih zamerki medju roditeljima i decom.

 

[AAnakonda]

Imam skoro 30 godina i sa 30 godina bi trebalo da odluke donosim sama, pa sve i da su pogrešne, jer:
šta naučimo u osnovi do 30te, složićete se, teško da će mnogo da se izmeni i promeni.

logichno se namece pitanje zashto ih ne donosish sama, imam utisak da ti je potrebna i dalje nechija podrshka ili odobrenje, u ovom sluchaju roditelja
pa ako je tako, onda im dajesh za pravo i da pitaju i ponashaju se prema tebi kao da si malo dete
znachi, odrasti mali veseljache

a roditelji i roditeljska briga, to je neshto shto ostaje do kraja zivota, postani samostalna i manje ce se brinuti , a samim tim i zapitkivati

 

[webmen]

Ma tek ce muz da ti se mesa , strpi se malo.

 

[Sizif]

Neću navoditi svoj primer, nego opet od jedne drugarice.

Ti kao onaj što vazda kupuje Viagru "za prijatelja"...

Šalu na stranu, frilensing može da bude extra posao, ako osoba sebi uplaćuje doprinose i ima sve benefite kao da radi u firmi. Ali ako roditelji svako malo moraju da dotiraju "frilensera", onda džaba.

 

[Vatrena_devojka]

Imam skoro 30 godina i sa 30 godina bi trebalo da odluke donosim sama, pa sve i da su pogrešne, jer:
šta naučimo u osnovi do 30te, složićete se, teško da će mnogo da se izmeni i promeni.

Trenutno mi se dešava da moji roditelji postavljaju meni takva pitanja (i komentare), kao da imam 15 godina i ne znam "gde udaram".
Kao da sam se juče "ispilela" i da od života nisam iskusila ni Ž.
Ima čak pitanja koja mi nisu postavljali ni kada sam zapravo imala 15 godina.
Ja im pričam o sebi npr. kako sam odlučila to i to da ću tako i tako... A oni mi postavljaju pitanja kao da sam mentalno zaostala i da nisam ni sekund promislila.
Zapravo, ja sa njima delim priču, ne tražeći im alternative za ono kako sam ja nešto odlučila.
Najgore od svega je što ja budem sigurna u 99% slučajeva šta ću i kako ću, pošto sam slučaj tzv. "overthinker-a", a onda me oni zaspu lavinom da ja počnem da sumnjam u svopstvenu prisebnost.
A kad im kažem da im to nisam tražila, oni se pozivaju na roditeljsko pravo. Lično ne smatram da ni roditelji imaju beskrajna prava.
Ok, oni imaju više prava i veće slobode spram drugih, ali ne neograničene. Ne razumem nikako roditelje koji ne kapiraju da su napravili zasebnog čoveka, jedinku za sebe, individuu, sa svopstvenim psihološkim/emotivnim načinom funkcionisanja, da to dete nije kao produžena ruka roditelja nego ceo zaseban organizam sa 2 ruke, 2 noge isl.

Na primer: nevezano za mene, nego smo pričali na jednom porodičnom okupljanju u generalnom smislu, moj otac smatra da je sasvim u redu da zapitkuješ svoje dete kad će da pravi decu i da ga forsiraš u tom smeru, jer on smatra da to tako treba. To je terao dok ga par žena nije napalo da treba da gleda svoje posla, jer su to odrasli ljudi, a da može da se umeša samo na nivou informacije ili ukoliko je eksplicitno zapitan za mišljenje. Naravno, nije prestajao dok sam ja govorila, nego kad su ga napale starije dame iz moje familije.

Elem, nakon ove uvertire male, moja pitanja za ovu diskusiju su:

1. Da li se ovo i vama dešava?
2. Da li se slažete sa mnom i ako ne, zašto ne?
3. Kako staviti roditeljima do znanja kad je dosta?
4. Kako se izboriti najbolje sa njima ukoliko NE kapiraju da preteruju?

Ne desava mi se i nemam iskustva sa tim. Ono rekla bih ti budi srecna sto uopste imas roditelje zive i koji mogu da te posavetuju kad treba. Ako preteraju razgovor treba da resi posao. Ako ne resi,digni ruke i radi po svom. Prosto.

 

[skriboman]

A desava se Jos Sam za dekadu matoriji
Samo kinta Al Posto je nemam I mrzi me da se cimam onda je to to