Čile,
Čile noću, Roberto Bolanjo
Za potrebe ove igrice (koju mi je došlo da nastavim), ova knjiga je sjajan izbor, makar za nekoga ko je, kao ja, o čileanskim prilikama znao zanemarljivo malo.
Svašta bih mogla da kažem o ovoj knjizi koja je na mene ostavila prilično jak utisak na razne teme.
Čitala sam
Lagunino izdanje u veoma dobrom prevodu Igora Marojevića (toliko dobrom da sam uspela da zaboravim sasvim tupavu recenziju na koricama knjige - zbog čega za malo da je zaobiđem, jer me takvi sadržaji ne interesuju, nenavođenje jezika sa kog je Marojević prevodio - zbog čega sam morala da istražujem je li to onaj Marojević za koga znam da odlično barata (i) katalonskim i tako redom, lagunski standard).
Ispostavilo se da je pametnije što sam odabrala to nego hrvatsku verziju sa, na prvi pogled, poetičnijim naslovom
Čileanski nokturno, upravo zbog prevoda, budući da je za adekvatno razumevanje Bolanja (makar ove knjige) neophodna prevodilačka veština dostojna talentu ovog pisca. Razlika između srpskog i hrvatskog rešavanja istog problema je taman kolika i između noći i nokturna iz naslova, pre početka, da bi se održala, izgleda, do kraja koji je kod Marojevića
oluja govana, a kod komšinice
strašno nevrijeme.
Čile noću je soba puna ogledala iz koje sam ja izabrala ono koje se odnosi na književnost i uslove pod kojima ona nastaje u Čileu (a, valjda, i na drugim mestima koja su bila osuđena na komunizam, diktaturu, klerofašizam, marksizam i druga crnila istorijskog valera). U tom smislu, Pinočea sam doživela kao scenografski dekor, zajedno sa Alejndeom, i više se bavila pitanjem da li je ostareli mladić koji fantazmagorično progoni pripovedača Ernst Jinger i pod kojim okolnostima se tu upliće baš
koji Sordelo jer ima osnova da se aludira na Dantea, Oskara Vajlda, a i sam Sordelo nije zanemarljiva pojava.
Knjiga je stilski maestralna: napisana u jednom paragrafu, kao ispovest čoveka u groznici od koje ni čitalac ne može da se spase. Pregnantnije nego u najuspelijim Saramagovim trudovima za ignorisanje interpunkcije, na stotinka strana ovde je, kako neko lepo reče, postignuto crnilo Gojinog mraka u kome ono što najsjajnije blješti nije tema. Zaista ne znam kako je to sve tu stalo: nebo krvavo od golubova koje kolju sokolovi, austrougarski car i obućar, diskrecija (stilska, ne jezička) kojom se govori o gej nazorima pa i pedofiliji, Nerudina sahrana, gvatemalski slikar koji vidi Meksiko siti kroz pariski prozor, književne kritike, mediokritetska književnost, sorei u vilama, Tukidid, Opus Dei, mučenja u podrumima…a nije Sorokin, na primer.
Roberta Bolanja smatram vrlo ozbiljnim piscem, uprkos činjenici da inače zazirem od manjka formalnog obrazovanja (pa odozgo i disleksije), hipi fazona, komunističkih agitacija, nevaspitanih protestvovanja protiv autoriteta i izmišljanja novih reči i stilova po svaku cenu. Sudeći po ovoj jednoj knjizi, da dovoljno je on veliki da izađe Markesu na crtu i da kaže da realizam treba da bude produbljen, dakle,
infra, a ne nakićen nekakvom magijom.
Iako gotovo nikada ne čitam istu knjigu dva puta, ova će se naći na tom spisku, ali, paradoksalno, nisam sigurna da ću Bolanja čitati uskoro. Isto tako, sumnjam da ću ga preporučivati naširoko iako je
Čile noću najupečatljivija knjiga koju sam pročitala u ovoj godini, a među prvih desetak najzanimljivijih meni poznatih.
Zanimljivo je i ovo: sudeći prema Bolanju, Neruda nije ubijen (sigurno bi on to rekao 2003.), to u prilog onom otkopavanju njegovog groba na koje čekamo poslednjih par godina. Ako je tu izneo istorijski tačnu informaciju, onda će se ipostavi i da se Aljende samoubio, a nije raznet. No, to me manje zanima.
Ko hoće da proba,
evo elektronske verzije.
Sad sam na prvoj trećini Kucijeve
Iščekujući varvare, rečju na istoj geografskoj paraleli.
Njegovi likovi su, nekako, bačeni u situacije (npr. gostioničarka) i tavore u njima. Kod Selina likovi kreiraju situacije pogrešnim potezima uperenim protiv prihvaćenih normi (jer su i sami gadi i norme su gadne, a od dvaju gadoti ne nastaje ništa fino). A Uelbekovi su nekako...malerozni sami po sebi.
