Skafander
Domaćin
- Poruka
- 4.833
...ne trči. 
Ker koji laje, ne trči.
I to je cela istina o ljudima danas. Previše nas stoji, previše nas kuka, previše nas laje, a premalo trči.
Zamisli — svet pun kerova koji laju, a noge im klecaju kad treba da pretrče metar više. E to smo mi. Kukamo, psujemo, gubimo energiju na prazne reči, a telo nam zjapi, mišići se uspavljuju, život prolazi pored nas.
Kad trčiš, kad voziš bicikl, kad osetiš ritam pedala i asfalt pod točkom, tada se sve tišine sveta stapaju sa tobom. Tada ne laješ jer ti nije potrebno. Snaga i mudrost ne trebaju reči. Telo i duh rade zajedno. Tišina je energija. Pokret je lek. Svaka kap znoja je dokaz da deluješ, da se menjaš, da si živ.
Ljudi kukaju jer ne žele da se pomere iz svoje zone komfora, iz svog kauča, iz svoje glave. Zato traže krivce, šire bes, čekaju spas spolja, dok svet oko njih odjekuje njihovim praznim lavežom.
Ali ko pedala, ko trči, ko se pomera kroz život — taj zna. On zna da kukanje ništa ne menja, da reči bez delanja troše samo energiju. On zna da samo pokret oslobađa, samo pokret leči, samo pokret gradi.
Zato, ako želiš mir, ako želiš jasnoću, ako želiš snagu — ne sedi. Ne kukaj Ne laj. Pokreni se. Pedaliraj, trči, diši, živi. Jer svet ne pripada lajavcima, već onima koji trče.
I na kraju, možda tada i ljudi shvate: ker koji trči, ne laje — a čovek koji živi, ne kuka.
Pošto je telo hram, a u zdravom telu, zdrav duh, a pošto smo mi duhovi u tim telima, mislim da tema odgovara psihologiji. Ako ne odgovara, slobodno je premestite u zdravlje. Ali ako nisi zdrav fizički, nisi ni psihički. A psiha nas razdvaja od životinja...
Ker koji laje, ne trči.
I to je cela istina o ljudima danas. Previše nas stoji, previše nas kuka, previše nas laje, a premalo trči.
Zamisli — svet pun kerova koji laju, a noge im klecaju kad treba da pretrče metar više. E to smo mi. Kukamo, psujemo, gubimo energiju na prazne reči, a telo nam zjapi, mišići se uspavljuju, život prolazi pored nas.
Kad trčiš, kad voziš bicikl, kad osetiš ritam pedala i asfalt pod točkom, tada se sve tišine sveta stapaju sa tobom. Tada ne laješ jer ti nije potrebno. Snaga i mudrost ne trebaju reči. Telo i duh rade zajedno. Tišina je energija. Pokret je lek. Svaka kap znoja je dokaz da deluješ, da se menjaš, da si živ.
Ljudi kukaju jer ne žele da se pomere iz svoje zone komfora, iz svog kauča, iz svoje glave. Zato traže krivce, šire bes, čekaju spas spolja, dok svet oko njih odjekuje njihovim praznim lavežom.
Ali ko pedala, ko trči, ko se pomera kroz život — taj zna. On zna da kukanje ništa ne menja, da reči bez delanja troše samo energiju. On zna da samo pokret oslobađa, samo pokret leči, samo pokret gradi.
Zato, ako želiš mir, ako želiš jasnoću, ako želiš snagu — ne sedi. Ne kukaj Ne laj. Pokreni se. Pedaliraj, trči, diši, živi. Jer svet ne pripada lajavcima, već onima koji trče.
I na kraju, možda tada i ljudi shvate: ker koji trči, ne laje — a čovek koji živi, ne kuka.
Pošto je telo hram, a u zdravom telu, zdrav duh, a pošto smo mi duhovi u tim telima, mislim da tema odgovara psihologiji. Ako ne odgovara, slobodno je premestite u zdravlje. Ali ako nisi zdrav fizički, nisi ni psihički. A psiha nas razdvaja od životinja...
