Kant - Sinteticki sudovi a priori

[rabindrant123]

Do Kanta, za filozofe je važio nepremostiv jaz između analitičkih sudova a priori i sintetičkih sudova a posteriori.
Analitički sudovi su tautološke prirode, formalnologični sudovi, a pre Kanta, matematika se svrstavala u analitičke sudove.
Sintetički sudovi proizilaze iz iskustva.

Za Kanta, matematika je apriorna ali pošto nam aritmetika donosi novo znanje u vremenu (npr 2+3=5)
a geometrija nam donosi novo znanje u prostoru (npr zbir unutrašnjih uglova u trouglu je 180 stepeni), matematika se razokriva kao sintetička.

Kasnije se će logički pozitivisti (Frege) negirati bilo kakvo sintetičko a priori - svodeći matematiku na logiku (kao pre Kanta).

Sa Kantom, prostor i vreme gube svoju objektivnost i apsolutnost (dakle, pre Ajnštajna i to na mnogo dublji način). Prostor postaje predstava u svesti. Svesti koja, između ostalog, primenjuje apriorna pravila logike na prostor i tako tvori geometriju (matematičko znanje o prostoru).

Ja to vidim ovako: Geometrija svoju apriornost "vuče" od logike a svoju sintetičnost od predmeta svesti (prostora). Ista je stvar sa aritmetikom samo umesto prostora imamo vreme.
Dakle, matematika ukazuje na istine koje su apriorne, večne i nezavisne od iskustva ali se otkrivaju u vremenu odn. prostoru.
U prostoru je to očiglednije jer je prostor niže ontološke razine, naime, u njemu su fizički predmeti.
Upravo je to razlog, verujem, zašto je za Pitagoru i Platona "geometrija znanje o večno postojećem" i zašto je na ulazu u Platonovu akademiju pisalo "Neka ne ulazi niko ko ne zna geometriju".

Očito je da postoje sintetički sudovi a priori, na koje nam je Kant skrenuo pažnju.

Međutim, kako su oni mogući? Kako je taj jaz prevaziđen?

U pitanju je misterija, čudo.

Uvid u večnost.

 

[oziman]

"Aristotelova knjiga De Xenophane počinje ovim važnim rečima samog Ksenofana: "On tvrdi da ako nešto postoji, ono mora biti večno, jer je nemoguće da nešto nastane iz ničega". Dakle, ovde Ksenofan izriče sud o mogućem poreklu stvari, o kojem se ne može ništa znati iz iskustva, čak ništa ni po analogiji. Otud se on i ne poziva ni na kakvo iskustvo, već sudi apodiktično, to jest a priori. No kako on to može da čini, on koji gleda spolja i kao stranac u svet, koji postoji sasvim objektivno, što će reći nezavisno od njegovog saznanja? Kako on to može, on koji pored sveta žuri, prolazno, efemerno biće kome je dozvoljeno da na njega baci samo ovlašan pogled, kako on može da sudi o tome svetu, o mogućnosti njegovog postojanja i porekla, bez iskustva, apodiktično? Rešenje ove zagonetke jeste da čovek ima posla samo sa svojim predstavama, koje su, kao takve, delo njegovog mozga, čija je zakonomernost, prema tome, samo način kako se vrše njegove funkcije mozga, što će reći oblik njegovog predstavljanja. On, dakle, sudi samo o vlastitom fenomenu mozga i iskazuje šta ulazi u te oblike, u vreme, prostor i kauzalitet, a šta ne. Tu je on sasvim u svojoj kući i govori apodiktički".

citat: Artur Šopenhauer