Kako se nosite sa smrcu drugih ljudi? Da li ridate, kukate, ili jednostavno prihvatete smrt bez ijedne suze ili drzite svoje suze za sebe?
Da li ljudi koji ne prosipaju suze za drugima manje vole, ili jednostavno pokazuju emocije na nacin na koji ih pokazuju, jesu li oni "bolji" ili gori od onih sto kukaju?
Ne znam, meni je iskrenije ne prosipati ni jednu suzu, nego kukati i ridati a posle 5 minuta smejati se kao da nije nista bilo.
Teško. Meni je moj deka, umro, pre 15. godina, i mi smo takva porodica, familija, jednostavno svi jako vezani. Povezani. Zaista. Duboko osećajni. Moja porodica i familija jeste jko časna i poštena. Poštuju se stariji, principi, moralne vrednosti. Tome smo naučene i sestra i ja. A, sa smrću se, generalno teško nosim. Ja sam naprosto bila dedine sudbine kod, što se kaže. Ista on. Moj je deka neponovljiv bio. Jedan istinski karakteran čovek, koji se javlja i radja u sto godina. taj je čovek izgarao za nas. Mog oca, tetku, svoju porodicu, nas, njegovu unučad. Kada sam bila mala, ja sam ležala u Institutu za majku i dete, bila sma jako bolesna, umalo da uzgubim sluh. najpre su em operisali u mom gradu, a onda sam bila putovala za Beograd. U toku ručka, im je javljeno, bilo, da cu u toku dana biti pustena. To su mi kasnije pricali...I kazu, da su sedeli za ručkom, da je baka primila poziv, i da je rekla: "Jelenu, danas puštaju iz bolnice". Tata kaze, da je deda odmah ustao od rucka i sa sve koncima, jer je bio operisan, seo u kola i zajedno sa mojom mamom, vozio sve do Beograda. Baka je odmah kuvala veceru. Kažu, da mi je tada bilo rečeno, da je moj deda došao po mene, i da mi je rečeno, da sma imala, žuti bade mantilić, i da me je neka sestra držala za ruku..da sam malkice bila musava od nekog jela, ali slatka. I da je on stajao sa druge strane hodnika, i kada sam ga ja ugledala, da sam joj se istrgnula, pustila joj ruku i viknula hodnikom: "DedikaaaaaaaaaaaaaAAAa" i krenula da mu trčim u zagrljaj. Dok su sva deca iz beograda čekala da njihovi dodju po njih, moji su došli po mene, odmah doputovali, iz drugog grada. I nakon petnaest godina, od njegove smrti, ja i dana danas, kada odem na njegov grob, plačem najiskrenije. Teško mi je. Nedostaje mi. I još mi je uvek osećaj, kao da je na nekom putu, da će da se vrati. Od tog čoveka, sam toliko naučila o životu. Ljudima. Ljubavi. Požrtvovanosti. Ponosna sam na njega, što sam njegove gore list. I kada nisam trebala da se rodim, moj je deka, bio jedini, koji je hrabrio mamu, njegovu snaju, da to dete biće sjajno. I neponovljivo. Da uspeće u životu. I bio je u pravu. Jako sma ponosna, što takva krv, teče i mojim venama. Što danas sutra, takva krv, tećićejoš nečijim venama. Zato mi teško pada njegova "fizička" neprisutnost, jer ja verujem u neke druge oblike, energije, i znam da nista nije konačnost kraja, da samo menaj pojavne oblike. Premalo i prekratko sam ga imala u svom životu, ali je vredelo. Volim da idem kod njega na groblje, da odnesem cveće. kada mi je teško, znam šta bi mi rekao, znam kako bi em hrabrio. Znam da bi bio ponosan na mene. Čovek koji je video koliko ja vredim, kao dete. Koliko cu danas vredeti kao čovek. Nije doživeo, ali ja znam da je...Znao. ♥
Pa opet, gro ljudi se šokira svaki put kada se susretne sa smrtnim slučajem, kao da su imali bliski susret sa zelenom žirafom koja ljubičastom neonkom iz dupeta pokazuje na karti Kilimandžaro. I onda sva ta kuknjava... "on je umro, on je umroooo"... pa jebbote jednom je morao da umre.
