Kako se nosite sa smrcu

Lollol

Poznat
Poruka
9.450
Kako se nosite sa smrcu drugih ljudi? Da li ridate, kukate, ili jednostavno prihvatete smrt bez ijedne suze ili drzite svoje suze za sebe?
Da li ljudi koji ne prosipaju suze za drugima manje vole, ili jednostavno pokazuju emocije na nacin na koji ih pokazuju, jesu li oni "bolji" ili gori od onih sto kukaju?

Ne znam, meni je iskrenije ne prosipati ni jednu suzu, nego kukati i ridati a posle 5 minuta smejati se kao da nije nista bilo.
 
Kako se nosite sa smrcu drugih ljudi? Da li ridate, kukate, ili jednostavno prihvatete smrt bez ijedne suze ili drzite svoje suze za sebe?
Da li ljudi koji ne prosipaju suze za drugima manje vole, ili jednostavno pokazuju emocije na nacin na koji ih pokazuju, jesu li oni "bolji" ili gori od onih sto kukaju?

Ne znam, meni je iskrenije ne prosipati ni jednu suzu, nego kukati i ridati a posle 5 minuta smejati se kao da nije nista bilo.

Teško. Meni je moj deka, umro, pre 15. godina, i mi smo takva porodica, familija, jednostavno svi jako vezani. Povezani. Zaista. Duboko osećajni. Moja porodica i familija jeste jko časna i poštena. Poštuju se stariji, principi, moralne vrednosti. Tome smo naučene i sestra i ja. A, sa smrću se, generalno teško nosim. Ja sam naprosto bila dedine sudbine kod, što se kaže. Ista on. Moj je deka neponovljiv bio. Jedan istinski karakteran čovek, koji se javlja i radja u sto godina. taj je čovek izgarao za nas. Mog oca, tetku, svoju porodicu, nas, njegovu unučad. Kada sam bila mala, ja sam ležala u Institutu za majku i dete, bila sma jako bolesna, umalo da uzgubim sluh. najpre su em operisali u mom gradu, a onda sam bila putovala za Beograd. U toku ručka, im je javljeno, bilo, da cu u toku dana biti pustena. To su mi kasnije pricali...I kazu, da su sedeli za ručkom, da je baka primila poziv, i da je rekla: "Jelenu, danas puštaju iz bolnice". Tata kaze, da je deda odmah ustao od rucka i sa sve koncima, jer je bio operisan, seo u kola i zajedno sa mojom mamom, vozio sve do Beograda. Baka je odmah kuvala veceru. Kažu, da mi je tada bilo rečeno, da je moj deda došao po mene, i da mi je rečeno, da sma imala, žuti bade mantilić, i da me je neka sestra držala za ruku..da sam malkice bila musava od nekog jela, ali slatka. I da je on stajao sa druge strane hodnika, i kada sam ga ja ugledala, da sam joj se istrgnula, pustila joj ruku i viknula hodnikom: "DedikaaaaaaaaaaaaaAAAa" i krenula da mu trčim u zagrljaj. Dok su sva deca iz beograda čekala da njihovi dodju po njih, moji su došli po mene, odmah doputovali, iz drugog grada. I nakon petnaest godina, od njegove smrti, ja i dana danas, kada odem na njegov grob, plačem najiskrenije. Teško mi je. Nedostaje mi. I još mi je uvek osećaj, kao da je na nekom putu, da će da se vrati. Od tog čoveka, sam toliko naučila o životu. Ljudima. Ljubavi. Požrtvovanosti. Ponosna sam na njega, što sam njegove gore list. I kada nisam trebala da se rodim, moj je deka, bio jedini, koji je hrabrio mamu, njegovu snaju, da to dete biće sjajno. I neponovljivo. Da uspeće u životu. I bio je u pravu. Jako sma ponosna, što takva krv, teče i mojim venama. Što danas sutra, takva krv, tećićejoš nečijim venama. Zato mi teško pada njegova "fizička" neprisutnost, jer ja verujem u neke druge oblike, energije, i znam da nista nije konačnost kraja, da samo menaj pojavne oblike. Premalo i prekratko sam ga imala u svom životu, ali je vredelo. Volim da idem kod njega na groblje, da odnesem cveće. kada mi je teško, znam šta bi mi rekao, znam kako bi em hrabrio. Znam da bi bio ponosan na mene. Čovek koji je video koliko ja vredim, kao dete. Koliko cu danas vredeti kao čovek. Nije doživeo, ali ja znam da je...Znao. ♥
 
Kako se nosite sa smrcu drugih ljudi? Da li ridate, kukate, ili jednostavno prihvatete smrt bez ijedne suze ili drzite svoje suze za sebe?
Da li ljudi koji ne prosipaju suze za drugima manje vole, ili jednostavno pokazuju emocije na nacin na koji ih pokazuju, jesu li oni "bolji" ili gori od onih sto kukaju?

Ne znam, meni je iskrenije ne prosipati ni jednu suzu, nego kukati i ridati a posle 5 minuta smejati se kao da nije nista bilo.

Emocije su složen skup psihičkih stanja individue
Niko od nas ne može biti "srećan", "ljut", "tužan", "nezainteresovan" po ceo dan.
Neki ljudi pkazuju emocije spontano, neki ih guše ne ulazim da li je to zbog uticaja sredine

Kada govorimo o smrti ljudi iz naše najbliže okoline mnogi nisu ni svesni šta osećaju jer još uvek prihvatju stvarnost
I tu nema šta da se "morališe", nije to pozorišna predstava gde će "svet da ocenjuje".
I to što pominješ "smejanje posle 5 minuta nakon ridanja" je - povratni efekat

Mnogo ogavnije za doživeti ili čuti na bilo čijoj sahrni je kada primitivci insistiraju na obilnom ručku
a alkoholičari na litrama alkohola sve u ime nečije duše a već ih od sutra nema u tvom životu da pitaju
treba li ikkva pomoć.

Ako je reč o smrti najbližih, pa sve da je i "po redu", treba da prodje par meseci da iole prihvatiš da nekog nema
A kažu ljudi da to traje godinama
 
Poslednja izmena:
Kada već govorimo o iskrenim emocijama, pogotovo kod emotivnijih ljudi, koji nisu okrenuti uvek samo sebi,
kako objasniti da se "nešto" može predosetiti iako ništa nije ukazivalo na takvu situaciju?
Obuzme čoveka neki osećaj koji parališe i ne sluti na dobro a pred očima vam se ukaže da li je iz familije ili kruga prijatelja?
Neki kažu da je to zbog emotivne vezanosti ka osobama iz okruženja ali opet - odakle zlokobni predosećaj?
 
Poslednja izmena:
Svako ima svoj nacin pokazivanja tuge u tim slucajevima.Svakako da prevelika dramatizacija pred gomilom drugih, bliskih ili ne, ljudi ume da se prepozna kao neki vid foliranja.

Njavaznije je sto pre prihvatiti sve to, a nacin na koji dolazi prihvatanje ponekad nije ni vazan.
 
Kada već govorimo o iskrenim emocijama, pogotovo kod emotivnijih ljudi, koji nisu okrenuti uvek samo sebi,
kako objasniti da se "nešto" može predosetiti iako ništa nije ukazivalo na takvu situaciju?
Obuzme čoveka neki osećaj koji parališe i ne sluti na dobro a pred očima vam se ukaže da li je iz familije ili kruga prijatelja?
Neki kažu da je to zbog emotivne vezanosti ka osobama iz okruženja ali opet - odakle zlokobni predosećaj?

Mislim, da je to generalno ta, neka fina i suptilna povezanost, što bi rekli, ravno nekoj valjda tesnoj " telepatiji " . Moj je deka kasnije jako bio bolestan, i bolest je napredovala jako progresivno, i pripremali su nas, da neće dugo izdržati. Naprosto, da se telo predaje. Da se um ne predaje, ali da telo kopni, iako se ne daje. Pripremali su nas na kraj. Duboko verujem, u tu povezanost ljudi koji se vole, koji su bliski. Mogu ja to da osetim, na neki čudan način. I dan danas mogu i za neke druge ljude. Da nisu dobro. Da nisu sretni. Da su bolesni, da mi u enkom danu pozlilo, a ja znam kome se to veče nešto desilo, i šta...ali nema veze...No, da se vratim na priču, i tu noć, kada je on umirao, u svom krevetu , ja sam ga sanjala bila, kod nas u stanu. Ničega drugoga se ne sećam, sem da san, ide tako, da kao stojim u nekom crnilu, ali ne lebdim, iako ne vidim prst pred nosom, nit vidim na čemu stojim. Znači, potpun mrak. I samo čujem njegov glas: "Ništa ne brini...Ja ću te čuvati" . Zvoni telefon. Javljaju da je dedika umro. ♥
 
Vreme leci sve rane.
demotivacija.rs_Nikad-ne-zaboravlja-osobu-koja-ti-je-znaila-Samo-se-navikava-da-je-vie-nema_133696773490.jpg
[/url][/IMG]
 
mnogo dragih je otislo i zao mi je ali sam samo pustio suzu za ocem bivse devojke..ne mogu to objasniti prosto nema suza i ne moze se kontrolisati ako krenu..ako sam bio na jednoj sahrani i nije mi zao uvek sam za to da se provede kvalitetno vreme s nekim dok je ziv
 
Smrt u ljudskoj kulturi ima skroz pogrešnu konotaciju. Ok, možda je opravdana u slučaju tragičnog gubitka mladog života, ali ako sve ide po redu...

Ona je jedini neizbežni segment svakog života... uz plaćanje poreza. :mrgreen: Pa opet, gro ljudi se šokira svaki put kada se susretne sa smrtnim slučajem, kao da su imali bliski susret sa zelenom žirafom koja ljubičastom neonkom iz dupeta pokazuje na karti Kilimandžaro. I onda sva ta kuknjava... "on je umro, on je umroooo"... pa jebbote jednom je morao da umre.

Ako proživim ovaj život u nekoj normalnoj meri, kada budem omatrio, izričito ću da zabranim svima koji bi me eventualno oplakivali da to rade. I obavezno ću da tražim neku muziku... Peredajs siti na primer.
 
Potrebno mi je vreme da zaista dopustim da me tuga obuzme. Dok se to ne dogodi bezim u cutanje ili se branim humorom.
Sahrane me uzasavaju. Previse ljudi, previse zvukova. A trenutak intiman, nigde se sakriti, kao ogoljen stojis u gomili.
 
Nikako to mi bash teshko pada pogotovo ako su neki dragi ljudi u pitanju........najteze mi je bilo kada mi je otac umro,nisam kukala jer to ne znam ni da radim al sam se zato isplakala kao malo dete.

Ne volim ono kukanje kod nas dole u Srbiji kad pocnu zene da urlicu i govore svashta....
 
nosim se sa smrću bolje nego sa životom

Kako se nosite sa smrcu drugih ljudi? Da li ridate, kukate, ili jednostavno prihvatete smrt bez ijedne suze ili drzite svoje suze za sebe?
Da li ljudi koji ne prosipaju suze za drugima manje vole, ili jednostavno pokazuju emocije na nacin na koji ih pokazuju, jesu li oni "bolji" ili gori od onih sto kukaju?

nisam emotivna osoba, pa jednostavno prihvatim smrt, ispoštujem određeno vreme, pa nastavim dalje po starom. doduše nikad nisam izgubila neku blisku i dragu osobu, možda bi tad situacija bila drugačija.
svako se sa smrću nosi na svoj način, nema tu boljih i lošijih.
 
Poslednja izmena:

Back
Top