Треба водити љубав, дружити се сваки дан, бити слободан од система, то је живот, убедили су нас да је у реду да будемо усамљени и да нон-стоп безуспешно радимо на себи, да се копрцамо као хрчак у точку. Психотерапеут мени није ни девојка ни пословни сарадник, то је неко коме је то посао и ко узима паре за то, јесам ли полудео да плаћам нешто што је лажно.
Шта ће неком живот ако му се то своди само на усамљеност, отуђеност, недостатак секса (да, то је јако битно, лицемерни свете), рад на пословима које не волиш и од којих немаш времена ни за шта друго, кад видиш како стариш, пропадаш и како су ти шансе за све све мање и мање, када као стар немаш права на љубав, секс и забаву, када те сматрају ружним кретеном ако желиш да живиш, ако то не можеш да спречиш чак иако се здраво храниш и физички си активан, ништа не можеш да урадиш, једино што очекујеш је инфаркт, шлог, рак. Такав живот не вреди живети.