KAKO SE NOSITE SA OSJECAJEM KRIVICE?

[gost 287528]

Ako sam nešto zahebala, u stanju sam da kažem : ,,IZVINI:" Sad ne znam da li sam humanista ili prosto neću da me koči osećaj krivice. Haha, kombinacija.

 

[marixa]

A i o takvim stvarima treba milsiti ujutru a ne uveče, noću sve to deluje mnogo crnje.

 

[koscela]

Ujutro se probudim sa osjecajem ogromne krivice iako ne znam zasto i straha,straha od neceg neodredjenog... a ne postoji razlog..cesto i kad je sve ok, kad sam vesela, osjecam se krivom i nazalost ne prolazi..

 

[gost 114527]

Da li vas cesto obuzima osjecaj krivice prema nekome i kako se nosite sa tim? Ima li potrebe sebe muciti necim sto je proslo i ne moze se vratiti i ispraviti?
Zasto neki ljudi u vezi svega imaju osjecaj krivice.... preispituju se zasto su to napravili, kako, jesu li mogli bolje,,, a neki se jednostavno ni u mislima ne vracaju na to. Sigurno je da je lakse ziviti onima koji se ne zamaraju onim kako i zasto su nesto ucinili, a kako ovi drugi da sebi olaksaju zivot?

Ti što se kaju i konstantno imaju nekakav osećaj krivice su jedna od najogavnijih stvorenja što postoje.. Kajanje i krivica su stvoreni za slabe duhove koji pre svega sebe vole da samosažaljevaju. Oni kojima je stvarno krivo nešto promene, a ne razbijaju glavu tim. I ne, nije lakše živeti ovim drugima, naprotiv.

 

[Marijana.86]

Trudim se da uvek budem iskrena prema sebi samoj i pravedna. Ako zgrešim i imam osećaj krivice, spremna sam i da priznam tu krivicu i da se nosim sa tim. Drugi da mi nabace osećaj krivice ne mogu.

 

[gost 274070]

Osecanje krivice je nezdravo osecanje (obicno preterano), jer vodi u poricanje licne odgovornosti, samokaznjavanje, u njoj nema niceg racionalnog i ne motivise na promenu.
Javlja se kod depresije, manjka samopouzdanja, anksioznosti, straha od pogresaka, postojanju avtoriteta u porodici koji je stalno kritikovao...

Dok je kajanje zdrava emocija koja je podsticaj licnom razvoju - da promenimo ponasanje i prihvatimo vlastitu odgovornost. U pitanju je konstruktivna samokritika, pomocu koje mozemo ponovno uspostaviti unutrasnju ravnotezu.

1. Porazmislim o svojim namerama (kad nema losih namera licna odgovornost je manja)
2. Analiziram svoje postupke, ponasanje
3. Analiziram postupke i ponasanje drugih ucesnika
4. Kad utvrdim svoju odgovornost, istu prihvatim
5. Pridjem osobi koju sam na neki nacin ostetila i iskreno iskazem kajanje
6. Na taj nacin smanjim unutrasnji pritisak i nelagodnost kod sebe, a verovatno i kod druge osobe ako je moj prilazak bio shvacen dobronamerno
7. Nikad vise ne ponovim ucinjeno, izreceno

Najbitnije u citavoj prici je da nema zlonamernosti s moje strane. Ne volim povredjivati ljude, sem u samoodbrani kad procenim da drugacije ne ide.

Sve sto covek pokvari, moze svojim trudom i zalaganjem popraviti ako nije bilo losih namera.

 

[koscela]

Ti što se kaju i konstantno imaju nekakav osećaj krivice su jedna od najogavnijih stvorenja što postoje.. Kajanje i krivica su stvoreni za slabe duhove koji pre svega sebe vole da samosažaljevaju. Oni kojima je stvarno krivo nešto promene, a ne razbijaju glavu tim. I ne, nije lakše živeti ovim drugima, naprotiv.

Prejako je ovo kategorisanje... najogavnija stvorenja... kao da to oni hoce, tako zele... to je nesto sto je jace od njih...ili ovo , vole sebe da sazaljevaju, bas mislim suprotno, ako se osjecaju krivim ne sazaljevaju sebe, nego se krive, zar ne? Uvijek su mi zanimljive osobe koje se postavljaju tako kao da sve znaju? Zasto,? Nije ni fer ovako kritikovati.

 

[koscela]

Trudim se da uvek budem iskrena prema sebi samoj i pravedna. Ako zgrešim i imam osećaj krivice, spremna sam i da priznam tu krivicu i da se nosim sa tim. Drugi da mi nabace osećaj krivice ne mogu.

Trudim se da budem pravedna, samo je problem da li sam dobro ocijenila sta je pravedno.Takodjer nije ni problem priznati krivicu...ako je argumentovano obrazlozena...

 

[Gotika]

Ti što se kaju i konstantno imaju nekakav osećaj krivice su jedna od najogavnijih stvorenja što postoje.. Kajanje i krivica su stvoreni za slabe duhove koji pre svega sebe vole da samosažaljevaju. Oni kojima je stvarno krivo nešto promene, a ne razbijaju glavu tim. I ne, nije lakše živeti ovim drugima, naprotiv.

Kako objašnjavaš to što, mada je prejako poređenje, masovne ubice gotovo nikada nemaju osećaj krivice za zlodela koja su počinili.....kako ćeš postati bolji čovek, ako sebe ne preispitaš, i priznaš sebi da di pogrešio....ja se duboko grozim ljudi sa ovakvim mišljenjem....naravno da sa osećajem krivice se treba boriti tiho u sebi, i ne opterećivati druge....borba sa sobom je jedna od najtežih borbi.....

 

[Vexy]

Kako objašnjavaš to što, mada je prejako poređenje, masovne ubice gotovo nikada nemaju osećaj krivice za zlodela koja su počinili.....kako ćeš postati bolji čovek, ako sebe ne preispitaš, i priznaš sebi da di pogrešio....ja se duboko grozim ljudi sa ovakvim mišljenjem....naravno da sa osećajem krivice se treba boriti tiho u sebi, i ne opterećivati druge....borba sa sobom je jedna od najtežih borbi.....

осећај кривице није довољан
енергију треба преусмерити са осећаја кривице на исправљање својих поступака

 

[Gotika]

осећај кривице није довољан
енергију треба преусмерити са осећаја кривице на исправљање својих поступака

Mislim da sam upravo to i rekla, samo malo na drugačiji način.....borba sa samim sobom je upravo najteža....ili kako ti kažeš...da energiju treba preusmeriti na ispravljanje svojih postupaka.....i budi ubeđena da je to jako teško, ako to nisi osetila i životu, super, to je čak i vrlo srećna okolnost...

 

[sunasceJeca]

Da. Veoma loše, jer znam da sam pogrešila. Naučila sam samo da živim sa tim. Ja sebe, za to krivim. Kako god, meni da, jeste bilo jako teško. Užasno nepodnošljivo. Jeste me mučilo, i teško na srcu padalo. Tako me je...Slomilo. Pojelo. I dela mene, kao mene, zbog toga, više nema. Onog sjajnog dela mene, koji je toliko i takvom silinom i jačinom gledao na nešto, na onaj deo mene, koji je takvom nezaustavljivom silinom i jačinom voleo. Verovao. Taj takav prokleti sjaj. U mom umu, ja jesam pogrešila. Ogrešila se. Znam gde, znam koliko. Ne znam zašto. Zašto nisam umela bolje da oddreagujem. Nespremno. Posve naivno. I nije mi izgovor niti time dobijam na nekoj olakšici. Čak naprotiv. Na samoj težini. Ja jesam sebe mučila, jer me jeste izjedalo. Jer imam savest. Osećaj za stid i sram. Za ono šta nije u redu, pa taman da se svet obrušava, ja znam da razlikujem dobro od lošeg i da to sebi priznam. Da ogolim svoju dušu, u sopstvenim očima, do koske, i da na tasu vage, prevagne savest. Moja ljubav. I osećaj koji me je mleo. Jeo. Koji me je proždrao. Smrvio. I zbrisao. Toliko me je bolelo, toliko mi je teško padalo...I upravo zbog nemogućnosti, da sve vratim, ispravim, pokažem da nije tako kao što izgleda, nemogućnost objašnjenja, "zavezanih" ruku, očiju, dela, i reči, usana što moraju da začepe i dodira koji ne sme da se pruži, uz još pojedine stvari koje su mi usput solile so na rani...ja se razboleh. Fizički. Toliko je bio jak osećaj krivice. I to sve, jer mi je bilo bitno. Važno. Nemerljivo i prokleto sveto. A, ja to jesam povredila. Svojim nereagovanjem, kada je trebalo. I smatram da sam zaslužila. Možda sma toliko sebe i "mučila" , da okajem an neki način grehe, jer nisam imala drugi vid, da pokažem, da nije istina, da mi nije bilo važno, da me za*ole za sve, da nije istina da nisam primetila. Da nije istina da ne boli me sto druge ne boli za mene. Da nije istina da me nije bolelo, sto sam druge bolela ja. Da mi je prokleto žao i da bih dušu prodala, da sam mogla da vratim vreme. Da, neki se ne vraćaju ni mislima, ni kilometrima, ni delima a ni rečima...I to su....Drugi. Ja nisam to. Ni bila. Nisam ni sada. Niti cu biti. Dokle god dišem, neću. Da, sigurno je lakše, jer takve ljude ništa ne boli, ništa ne tangira i ništa ne zadržava, ništa im ne stvara nemire...Ali, to su...Drugi. Ja nisam od te "fele" . Upravo sam ga time sebi olakšala. Što sam i u porazu, teškoj krivici...ostala to šta jesam...Dosledna sebi. Svojim snovima. Tugama. I osećanjima.

 

[fellicita]

Gledam da sam sportski fer, korektna, laf u srcu i ako u tim uslovima neko uspe da se uvredi
onda je stvarno šampion
To ne znači da se ne preispitujem već da se više fokusiram na kvalitet sadašnjeg trenutka a ne prošlog ili budućeg što je ujedno i sugestija na pitanje iz teme.

 

[gost 107590]

Da li vas cesto obuzima osjecaj krivice prema nekome i kako se nosite sa tim? Ima li potrebe sebe muciti necim sto je proslo i ne moze se vratiti i ispraviti?
Zasto neki ljudi u vezi svega imaju osjecaj krivice.... preispituju se zasto su to napravili, kako, jesu li mogli bolje,,, a neki se jednostavno ni u mislima ne vracaju na to. Sigurno je da je lakse ziviti onima koji se ne zamaraju onim kako i zasto su nesto ucinili, a kako ovi drugi da sebi olaksaju zivot?

Nije mi svejedno kad pogresim, nije to kajanje, ali sine mi povremeno kako bi bilo bolje da se nikada nisam upoznao sa onima kojima sam ispao teret, koji me nisu razumeli niti prihvatili kao nekog ko im znaci.