Сви ми дишемо постојимо из дана у дан а баш мало особа заиста живи јер околности свакодневнице не дозвољавају живот,не дозвољавају радост.Околности су најчешће то што се за другачије не зна и нема пара за промене које подразумевају да се живи део сваког сата,дана,месеца,године.
Да ли оне који не живе прогута,уништи та празнина сваког дана у осећају да други живе а они стагнирају те не могу да живе јер се нема пара?
Да ли из године у годину понављање свега,туге,очајања,осећаја безнађа,немоћи у пракси или једноставно празнине приказаних у свему истом док се код осталих мења на боље или је увек боље имају крај?
