Како негирати геноцид?

Pravi eksperti za negiranje genocida su te danasovske lopuže zajedno sa ovim Kišjunasom. Njihova taktika u negiranju ustaškog genocida nije direktno negiranje već ignorisanje, pogotovo ignorisanje ustaškog genocida na tlu Bosne i Hercegovine, ignorisanje muslimanskog doprinosa u ustaškom genocidu i uopšte prihvatanje svake propagandne splačine o ulozi muslimanskih fašista u Drugom svetskom ratu.
 
Srbi jesu gubitnička strana i pitanje uopšte nije kompleksno već je vrlo jednostavno. Od Miloševića pa do danas, politika Srbije je zameranje i inat zapadu. Zato prolazimo kako prolazimo. Pre neki dan Dodik kod Putina, sad Vulin kod Putina... sad samo čekamo novu vaspitnu od zapada. Dakle vrlo je prosto.
Srbi nisu gubitnička strana i to sam ti već objasnio. Zapad u sprovođenju odluke o uništenju Jugoslavije, vrlo je vešto usmeravao diplomatskim sredstvama okvir i dimenzije sukoba, tako da su se vojni sukobi imali voditi u domenu "srpskih nacionalnih manjina u Hrvatskoj i BiH", na čiju sudbinu Republika Srbija nikako nije smela direktno uticati.
Iako su te "srpske nacionalne manjine", sve do juče bili punopravni jugoslovenski građani sa svim mogućim pravima, koji su na temelju svoje antifašističke borbe čak izgradili u pomenutim republikama status konstitutivnih naroda.
Takođe, sam Milošević je još od "vidovdanskih dešavanja" i Osme sednice, izrazito prozapadno orijentisan, a upravo preporuka za mesto Vožda Srbije, bila mu je to da se u Americi bavio bankarstvom. Uostalom, on je više nego li transparentno ukazivao da je njegova vizija Srbije, vizija jedne Švedske, a ne tamo Belorusije i Kazahstana.
On, kao i svi kasniji predsednici, sve do ovog nesretnika Vučića, činili su sve ne bi odobrovoljili taj isti Zapad i činili sve moguće ustupke. Uvek bi nailazili na zid, kako je sa druge strane jedna jako kruta i inertna agenda, američke realizacije nemačkih ekonomskih i nacionalnih interesa. Oni su američki najvažniji partner duži niz decenija, tako da mi tu Srbi ne možemo ništa da učinimo i odobrovoljimo pristup Amerikanaca, balkanskom, srpskom i jugoslovenskom problemu.
Samo da ćutimo i gledamo da prođemo što jeftinije. Biće vremena da se opet pobijaju zastave po Berlinu. Vidiš u kakvim vremenima živimo.
 

Kako negirati genocid?

link

Без обзира на број жртава, геноцид у Сребреници је исто шта и геноцид почињен у Независној држави Хрватској. Између оних који негирају геноцид у Сребреници и оних који негирају геноцид у НДХ стоји знак једнакости. И једни и други су усташе!
Za ovaj besramni, neistiniti i zlobni "komentar" najmanje što se može učiniti je trajni ban sa foruma.
Dokle će nas ovakvi mrzitelji svega što je srpsko praviti budalama i izjednačavati sa tamo nekim ustašama i nacistima?
 

Pogledajte prilog 1562314

Kako negirati genocid?



Aleksej-Kisjuhas-Autonomija-1024x768.jpg


Аleksej Kišjuhas 09.06.2024.

Neverovatno, ali istinito – postoje ljudi koji negiraju genocide. Ne samo onaj u Srebrenici, to znamo već decenijama. I tome smo intenzivno svedočili u poslednjih nekoliko nedelja povodom usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Naime, postoje čak i ljudi koji negiraju – Holokaust. Stotinu mu gasnih komora, kako je moguće negirati Holokaust?

Ko bi pri zdravoj pameti i moralnom kompasu to radio? Kunst je u sledećem.

Negatori Holokausta ne tvrde da se Holokaust „nije dogodio“ uopšte.

Za njih, „Holokaust“ (kao i npr. „Jasenovac“ ili „Srebrenica“) znači nešto sasvim drugo ili suprotno od onoga što je utvrđeno istorijskim dokazima ili na međunarodnim sudovima pravde. Drugim rečima, Holokaust postoji, ali to nije bio genocid takvih razmera ili genocidnih namera, već jedino – „strašan zločin“, puki incident, te belosvetska zavera protiv našeg naroda.

Logika i prakse negatora Holokausta zato predstavljaju (ne)zgodnu mustru ili obrazac za negiranje raznih genocida širom sveta.

Negatori zapravo negiraju tri ključne tačke istoriografije Holokausta: (1) da je postojala genocidna namera nacista prema Jevrejima, (2) da je postojao dobro organizovani mehanizam istrebljenja Jevreja upotrebom gasnih komora i krematorijuma, i (3) da je ubijeno šest miliona Jevreja.

O tome odlično svedoči publicista i istoričar nauke Majkl Šermer, u studiji „Zašto ljudi veruju u uvrnute stvari“ (1997) i koji je razgovarao sa najistaknutijim negatorima Holokausta.

U pitanju nisu samo fanatični neonacisti ili zaveraški zaluđenici, već (polu)pristojne individue koje pokušavaju da argumentuju svoje sumasišavše tvrdnje.
Za ove figure, u Nemačkoj jeste bilo antisemitizma, zaplene jevrejske imovine, proterivanja i grupisanja Jevreja u „radne“ logore sa veoma teškim uslovima života i rada – ali, ******, bio je rat, a rat je užasna stvar.

Međutim, nije bilo genocida, zlo i naopako.

Dakle, za negatore Holokausta, nije postojala namerna politika istrebljenja evropskih Jevreja od strane Hitlera i političkog i vojnog vrha Nemačke.

Ne postoje nikakve pisane odluke, naredbe, niti bilo šta slično što bi ukazivalo na genocidnu nameru ili komandnu odgovornost.
Za njih, „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ značilo je jedino deportaciju ili „humano preseljenje“ Jevreja sa teritorije (Velike) Nemačke.

I samo zbog toga su ih grupisali prvo u getoe, a onda i logore.

Zatim, negatori tvrde da su vodeći uzroci smrti Jevreja bile bolesti i glad, mahom pred kraj rata, kada je Nemačka počela da gubi u istom.

Jeste, bilo je sporadičnih streljanja i sitnih vešanja, prenapornog rada, možda i pojedinačnih „strašnih zločina“ prema Jevrejima, ali je to zanemarljivi udeo žrtava. Gasne komore su služile za dezinsekciju, a krematorijumi za preminule od bolesti.

Najzad, negatori najčešće tvrde da je u Holokaustu stradalo tek između 300.000 i dva miliona, a ne šest miliona Jevreja. I tako se, otprilike, negira Holokaust.

Zvuči poznato? I u Srbiji se povodom Srebrenice u pitanje dovodi upravo genocidna namera, sam mehanizam zločina u Potočarima, kao i broj žrtava.

Tvrdi se da nikakve naredbe nije bilo, da su žene i (mala) deca samo uredno deportovani, da je većina stradalih Bošnjaka muškaraca poginula u borbama, te da nije stradalo 8.000 (već manje) ljudi itd.

Uzgred, isto to rade i neoustaški revizionisti u Hrvatskoj povodom Jasenovca.

Dakle, mustra je ista i nije to ništa novo. Suprotno popularnom mišljenju, i u posleratnoj Nemačkoj je postojao pokret istorijskog revizionizma, pa i negacije Holokausta.
Počelo je sa tvrdnjama da je Haški, pardon, Nirnberški sud bio nepravedan i pristrasan prema Nemcima, a zatim sa popularnom i pseudoakademskom literaturom: „Istina za Nemačku“ Uda Valendija (1964), „U odbranu nemačke rase“ Franca Šejdla (1967), „Laž o šest miliona“ Emila Areca (1970), i „Laž o Aušvicu“ Tisa Kristofersena (1973).
Usledile su i slične šatroistorijske studije u Americi, Francuskoj, Engleskoj i Kanadi: „Da li je zaista umrlo šest miliona?“ Ričarda Harvuda (1973), „Prevara o šest miliona“ Ostina Epa (1973), „Podvala 20. stoleća“ Artura Baca (1976), „Hitlerov rat“ Dejvida Irvinga (1977), „Mreža laži“ Malkolma Rosa (1978), „Dnevnik Ane Frank: da li je verodostojan?“ Robera Forisoa (1978), i „Raskrinkavanje mita o genocidu“ Paula Rasinijea (1978). Neki od njih bili su istoričari-amateri i ekscentrične ličnosti željne publiciteta (i novca), a neki su imali solidnije akademske karijere. Pokret je rođen, i činili su ga Vilis Karto, Mark Veber, Dejvid Irving, Artur Bac, Rober Foriso („papa revizionizma“), Paul Rasinije („otac revizionizma“), Dejvid Kol (Jevrejin), Ernst Cindel (neonacista) i drugi.

Uzgred, mnogi su bili tuženi za negiranje genocida, a branili se – slobodom govora.

U Kaliforniji je tih godina (1978) osnovana i organizacija „Institut za istorijsku reviziju“, koja izdaje pseudoistorijski časopis „Žurnal za istorijsku reviziju“ (1980-2002), i postaje centralna za međunarodni pokret negiranja Holokausta. Ovaj „Institut“ je 1980. ponudio i „nagradu“ od 50.000 dolara svakome ko može da dokaže da su Jevreji zaista ubijani u gasnim komorama u Aušvicu.

Uzgred, na ovaj „izazov“ je odgovorio Mel Mermelštajn koji je preživeo Aušvic, posvedočio kako su nacisti njegovu majku i dve sestre odveli u gasnu komoru, te uzeo novac (i još 40.000 dolara pride za duševnu bol).

Drugi negatori su tabloidno nudili novac za „dokaz da je Hitler naredio genocid“.

I zato, uz (umo)bolno smanjivanje broja žrtava, tipična taktika negatora jeste negiranje genocidne namere.

Dok konkretne masovne i „strašne zločine“ smatraju za nuspojavu „vihora rata“.

Oni zatim vade citate iz konteksta, zloupotrebljavaju nedoslednosti u svedočenjima pojedinih žrtava, i stvarne akademske debate o Holokaustu – sve samo da bi zaveraški „dokazali“ zacrtanu hipotezu da genocida nije bilo. Ako je neka žrtva lagala ili preterivala na sudu – svi su lagali i preterivali.

Naime, negatori smatraju da ukoliko pronađu jednu malenu „pukotinu“ ili nedoslednost, čitava infrastuktura istoriografije o Holokaustu će biti srušena.

A usput se zanemaruju svi oni dokazi i činjenice koje im ne idu u prilog.

I upravo to je i negatorska logika Ćirilice i jutarnjeg programa Pinka oko Srebrenice.

Pa ništa autobusi, ubijanja satima i danima, masovne primarne i sekundarne grobnice, video-snimci, svedočanstva preživelih, i što sve implicira nameru masovne egzekucije.

Najzad, negatori neretko (i antisemitski) tvrde da je „Holokaust“ jedna jevrejska zavera protiv Nemaca, baš kao što je i „Srebrenica“ zapadna zavera protiv Srba. Ali nauka, pa i ona istorijska i pravna nauka, srećom ne funkcionišu tako.

Jer kako znamo da je genocida bilo?

Tako što od Aušvica i Jasenovca, do Srebrenice i Ruande, nažalost postoji golema konvergencija dokaza.

Pisanih dokumenata (pisama, ratnih izveštaja, naredbi, govora, novinskih tekstova), svedočanstava očevidaca (preživelih, vojnika, komandanata, lokalnog stanovništva, priznanja krivice), fotografija i video snimaka, fizičkih dokaza (kostiju žrtava i drugo), i demografskih dokaza (ljudi kojih više nema među živima).

Nijedno konkretno svedočanstvo, pismo, naredba, izjava političara ili ostaci žrtava ne govore „genocid“.

Ali, uzeti zajedno, oni predstavljaju zločinački obrazac koji istorija i pravo nazivaju tako kako nazivaju.

U Srbiji danas, negiranje genocida u Srebrenici se odvija zbog pumpanja antizapadnog narativa.

I zbog jeftinog sakrivanja iza zastave kao krinke patriotizma u funkciji predizborne kampanje.

Kao i zbog igranja na ljudska osećanja, u kvarnim porukama da srpski narod „nije genocidan“, što ne tvrdi niko i nigde.

Trideset godina nakon zločina u Srebrenici, mnogih dokaza i presuda međunarodnih sudova, vlast u našoj Republici je zaista uspela jedino u sledećem. Da izazove ceo svet da zahteva da prestanemo sa negiranjem genocida i veličanjem zločinaca već jednom.

A zapitajmo se, zašto je to toliko teško uraditi u našem posleratnom društvu?

I zašto bismo radije da ličimo na opskurne negatore Holokausta?

link


Без обзира на број жртава, геноцид у Сребреници је исто шта и геноцид почињен у Независној држави Хрватској. Између оних који негирају геноцид у Сребреници и оних који негирају геноцид у НДХ стоји знак једнакости. И једни и други су усташе!
Sve što ti u životu presude "visoki Holanđani" iz područja gde se govori visoki prestižni holandski jezik nikako ne sme da se dovede i u pitanje i bez obzira što je ono bio pravi cirkus od suda. Čovek se ubio naočigled svih. Čovekansu godinama držali bez početka suđenja iako se on odnah odazvao po podizanju optužnice. Samo to a bilo je svačega.
 

Pogledajte prilog 1562314

Kako negirati genocid?



Aleksej-Kisjuhas-Autonomija-1024x768.jpg


Аleksej Kišjuhas 09.06.2024.

Neverovatno, ali istinito – postoje ljudi koji negiraju genocide. Ne samo onaj u Srebrenici, to znamo već decenijama. I tome smo intenzivno svedočili u poslednjih nekoliko nedelja povodom usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Naime, postoje čak i ljudi koji negiraju – Holokaust. Stotinu mu gasnih komora, kako je moguće negirati Holokaust?

Ko bi pri zdravoj pameti i moralnom kompasu to radio? Kunst je u sledećem.

Negatori Holokausta ne tvrde da se Holokaust „nije dogodio“ uopšte.

Za njih, „Holokaust“ (kao i npr. „Jasenovac“ ili „Srebrenica“) znači nešto sasvim drugo ili suprotno od onoga što je utvrđeno istorijskim dokazima ili na međunarodnim sudovima pravde. Drugim rečima, Holokaust postoji, ali to nije bio genocid takvih razmera ili genocidnih namera, već jedino – „strašan zločin“, puki incident, te belosvetska zavera protiv našeg naroda.

Logika i prakse negatora Holokausta zato predstavljaju (ne)zgodnu mustru ili obrazac za negiranje raznih genocida širom sveta.

Negatori zapravo negiraju tri ključne tačke istoriografije Holokausta: (1) da je postojala genocidna namera nacista prema Jevrejima, (2) da je postojao dobro organizovani mehanizam istrebljenja Jevreja upotrebom gasnih komora i krematorijuma, i (3) da je ubijeno šest miliona Jevreja.

O tome odlično svedoči publicista i istoričar nauke Majkl Šermer, u studiji „Zašto ljudi veruju u uvrnute stvari“ (1997) i koji je razgovarao sa najistaknutijim negatorima Holokausta.

U pitanju nisu samo fanatični neonacisti ili zaveraški zaluđenici, već (polu)pristojne individue koje pokušavaju da argumentuju svoje sumasišavše tvrdnje.
Za ove figure, u Nemačkoj jeste bilo antisemitizma, zaplene jevrejske imovine, proterivanja i grupisanja Jevreja u „radne“ logore sa veoma teškim uslovima života i rada – ali, ******, bio je rat, a rat je užasna stvar.

Međutim, nije bilo genocida, zlo i naopako.

Dakle, za negatore Holokausta, nije postojala namerna politika istrebljenja evropskih Jevreja od strane Hitlera i političkog i vojnog vrha Nemačke.

Ne postoje nikakve pisane odluke, naredbe, niti bilo šta slično što bi ukazivalo na genocidnu nameru ili komandnu odgovornost.
Za njih, „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ značilo je jedino deportaciju ili „humano preseljenje“ Jevreja sa teritorije (Velike) Nemačke.

I samo zbog toga su ih grupisali prvo u getoe, a onda i logore.

Zatim, negatori tvrde da su vodeći uzroci smrti Jevreja bile bolesti i glad, mahom pred kraj rata, kada je Nemačka počela da gubi u istom.

Jeste, bilo je sporadičnih streljanja i sitnih vešanja, prenapornog rada, možda i pojedinačnih „strašnih zločina“ prema Jevrejima, ali je to zanemarljivi udeo žrtava. Gasne komore su služile za dezinsekciju, a krematorijumi za preminule od bolesti.

Najzad, negatori najčešće tvrde da je u Holokaustu stradalo tek između 300.000 i dva miliona, a ne šest miliona Jevreja. I tako se, otprilike, negira Holokaust.

Zvuči poznato? I u Srbiji se povodom Srebrenice u pitanje dovodi upravo genocidna namera, sam mehanizam zločina u Potočarima, kao i broj žrtava.

Tvrdi se da nikakve naredbe nije bilo, da su žene i (mala) deca samo uredno deportovani, da je većina stradalih Bošnjaka muškaraca poginula u borbama, te da nije stradalo 8.000 (već manje) ljudi itd.

Uzgred, isto to rade i neoustaški revizionisti u Hrvatskoj povodom Jasenovca.

Dakle, mustra je ista i nije to ništa novo. Suprotno popularnom mišljenju, i u posleratnoj Nemačkoj je postojao pokret istorijskog revizionizma, pa i negacije Holokausta.
Počelo je sa tvrdnjama da je Haški, pardon, Nirnberški sud bio nepravedan i pristrasan prema Nemcima, a zatim sa popularnom i pseudoakademskom literaturom: „Istina za Nemačku“ Uda Valendija (1964), „U odbranu nemačke rase“ Franca Šejdla (1967), „Laž o šest miliona“ Emila Areca (1970), i „Laž o Aušvicu“ Tisa Kristofersena (1973).
Usledile su i slične šatroistorijske studije u Americi, Francuskoj, Engleskoj i Kanadi: „Da li je zaista umrlo šest miliona?“ Ričarda Harvuda (1973), „Prevara o šest miliona“ Ostina Epa (1973), „Podvala 20. stoleća“ Artura Baca (1976), „Hitlerov rat“ Dejvida Irvinga (1977), „Mreža laži“ Malkolma Rosa (1978), „Dnevnik Ane Frank: da li je verodostojan?“ Robera Forisoa (1978), i „Raskrinkavanje mita o genocidu“ Paula Rasinijea (1978). Neki od njih bili su istoričari-amateri i ekscentrične ličnosti željne publiciteta (i novca), a neki su imali solidnije akademske karijere. Pokret je rođen, i činili su ga Vilis Karto, Mark Veber, Dejvid Irving, Artur Bac, Rober Foriso („papa revizionizma“), Paul Rasinije („otac revizionizma“), Dejvid Kol (Jevrejin), Ernst Cindel (neonacista) i drugi.

Uzgred, mnogi su bili tuženi za negiranje genocida, a branili se – slobodom govora.
Da, ali ovdje Shermer nije korektan.

Negatori imaju svoje argumente, a oni koji ih pobijaju svoje. Razgovor gluhih.

Točno je da nema nikakvih pisanih naredbi; točno je da je brojka itekako uvećavana; točno je da nema plinskih komora s ostatcima plina; točno je da su "krunski svjedoci" kao Rudolf Vrba više puta uhvaćeni u lažima i kontradikcijama, te da su generalno individualni svjedoci- nepouzdani.

No, negatori ne mogu objasniti demografsku rupu u popisima Židova prije i poslije rata.
Kad nedostaje oko 3 milijuna Židova samo u Poljskoj, a dosta u drugim zemjama- jasno je da se nešto dogodilo.

Ono u čem bi negatori mogli biti u pravu da je prenapuhan broj stradao u plinskim komorama- većij je dio strijeljan, vješan, izgladnjivan.

I brojka je vjerojatnije ne 6 milijuna, nego od 4 do 5 milijuna.

Ostalo su slabi argumenti.
 
Da, ali ovdje Shermer nije korektan.

Negatori imaju svoje argumente, a oni koji ih pobijaju svoje. Razgovor gluhih.

Točno je da nema nikakvih pisanih naredbi; točno je da je brojka itekako uvećavana; točno je da nema plinskih komora s ostatcima plina; točno je da su "krunski svjedoci" kao Rudolf Vrba više puta uhvaćeni u lažima i kontradikcijama, te da su generalno individualni svjedoci- nepouzdani.

No, negatori ne mogu objasniti demografsku rupu u popisima Židova prije i poslije rata.
Kad nedostaje oko 3 milijuna Židova samo u Poljskoj, a dosta u drugim zemjama- jasno je da se nešto dogodilo.

Ono u čem bi negatori mogli biti u pravu da je prenapuhan broj stradao u plinskim komorama- većij je dio strijeljan, vješan, izgladnjivan.

I brojka je vjerojatnije ne 6 milijuna, nego od 4 do 5 milijuna.

Ostalo su slabi argumenti.
"Samo" 4-5 milijuna? Uh, dobro je. Mislio sam da je 6 milijuna. "To" bi bilo strašno. :roll:
 

Pogledajte prilog 1562314

Kako negirati genocid?



Aleksej-Kisjuhas-Autonomija-1024x768.jpg


Аleksej Kišjuhas 09.06.2024.

Neverovatno, ali istinito – postoje ljudi koji negiraju genocide. Ne samo onaj u Srebrenici, to znamo već decenijama. I tome smo intenzivno svedočili u poslednjih nekoliko nedelja povodom usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Naime, postoje čak i ljudi koji negiraju – Holokaust. Stotinu mu gasnih komora, kako je moguće negirati Holokaust?

Ko bi pri zdravoj pameti i moralnom kompasu to radio? Kunst je u sledećem.

Negatori Holokausta ne tvrde da se Holokaust „nije dogodio“ uopšte.

Za njih, „Holokaust“ (kao i npr. „Jasenovac“ ili „Srebrenica“) znači nešto sasvim drugo ili suprotno od onoga što je utvrđeno istorijskim dokazima ili na međunarodnim sudovima pravde. Drugim rečima, Holokaust postoji, ali to nije bio genocid takvih razmera ili genocidnih namera, već jedino – „strašan zločin“, puki incident, te belosvetska zavera protiv našeg naroda.

Logika i prakse negatora Holokausta zato predstavljaju (ne)zgodnu mustru ili obrazac za negiranje raznih genocida širom sveta.

Negatori zapravo negiraju tri ključne tačke istoriografije Holokausta: (1) da je postojala genocidna namera nacista prema Jevrejima, (2) da je postojao dobro organizovani mehanizam istrebljenja Jevreja upotrebom gasnih komora i krematorijuma, i (3) da je ubijeno šest miliona Jevreja.

O tome odlično svedoči publicista i istoričar nauke Majkl Šermer, u studiji „Zašto ljudi veruju u uvrnute stvari“ (1997) i koji je razgovarao sa najistaknutijim negatorima Holokausta.

U pitanju nisu samo fanatični neonacisti ili zaveraški zaluđenici, već (polu)pristojne individue koje pokušavaju da argumentuju svoje sumasišavše tvrdnje.
Za ove figure, u Nemačkoj jeste bilo antisemitizma, zaplene jevrejske imovine, proterivanja i grupisanja Jevreja u „radne“ logore sa veoma teškim uslovima života i rada – ali, ******, bio je rat, a rat je užasna stvar.

Međutim, nije bilo genocida, zlo i naopako.

Dakle, za negatore Holokausta, nije postojala namerna politika istrebljenja evropskih Jevreja od strane Hitlera i političkog i vojnog vrha Nemačke.

Ne postoje nikakve pisane odluke, naredbe, niti bilo šta slično što bi ukazivalo na genocidnu nameru ili komandnu odgovornost.
Za njih, „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ značilo je jedino deportaciju ili „humano preseljenje“ Jevreja sa teritorije (Velike) Nemačke.

I samo zbog toga su ih grupisali prvo u getoe, a onda i logore.

Zatim, negatori tvrde da su vodeći uzroci smrti Jevreja bile bolesti i glad, mahom pred kraj rata, kada je Nemačka počela da gubi u istom.

Jeste, bilo je sporadičnih streljanja i sitnih vešanja, prenapornog rada, možda i pojedinačnih „strašnih zločina“ prema Jevrejima, ali je to zanemarljivi udeo žrtava. Gasne komore su služile za dezinsekciju, a krematorijumi za preminule od bolesti.

Najzad, negatori najčešće tvrde da je u Holokaustu stradalo tek između 300.000 i dva miliona, a ne šest miliona Jevreja. I tako se, otprilike, negira Holokaust.

Zvuči poznato? I u Srbiji se povodom Srebrenice u pitanje dovodi upravo genocidna namera, sam mehanizam zločina u Potočarima, kao i broj žrtava.

Tvrdi se da nikakve naredbe nije bilo, da su žene i (mala) deca samo uredno deportovani, da je većina stradalih Bošnjaka muškaraca poginula u borbama, te da nije stradalo 8.000 (već manje) ljudi itd.

Uzgred, isto to rade i neoustaški revizionisti u Hrvatskoj povodom Jasenovca.

Dakle, mustra je ista i nije to ništa novo. Suprotno popularnom mišljenju, i u posleratnoj Nemačkoj je postojao pokret istorijskog revizionizma, pa i negacije Holokausta.
Počelo je sa tvrdnjama da je Haški, pardon, Nirnberški sud bio nepravedan i pristrasan prema Nemcima, a zatim sa popularnom i pseudoakademskom literaturom: „Istina za Nemačku“ Uda Valendija (1964), „U odbranu nemačke rase“ Franca Šejdla (1967), „Laž o šest miliona“ Emila Areca (1970), i „Laž o Aušvicu“ Tisa Kristofersena (1973).
Usledile su i slične šatroistorijske studije u Americi, Francuskoj, Engleskoj i Kanadi: „Da li je zaista umrlo šest miliona?“ Ričarda Harvuda (1973), „Prevara o šest miliona“ Ostina Epa (1973), „Podvala 20. stoleća“ Artura Baca (1976), „Hitlerov rat“ Dejvida Irvinga (1977), „Mreža laži“ Malkolma Rosa (1978), „Dnevnik Ane Frank: da li je verodostojan?“ Robera Forisoa (1978), i „Raskrinkavanje mita o genocidu“ Paula Rasinijea (1978). Neki od njih bili su istoričari-amateri i ekscentrične ličnosti željne publiciteta (i novca), a neki su imali solidnije akademske karijere. Pokret je rođen, i činili su ga Vilis Karto, Mark Veber, Dejvid Irving, Artur Bac, Rober Foriso („papa revizionizma“), Paul Rasinije („otac revizionizma“), Dejvid Kol (Jevrejin), Ernst Cindel (neonacista) i drugi.

Uzgred, mnogi su bili tuženi za negiranje genocida, a branili se – slobodom govora.

U Kaliforniji je tih godina (1978) osnovana i organizacija „Institut za istorijsku reviziju“, koja izdaje pseudoistorijski časopis „Žurnal za istorijsku reviziju“ (1980-2002), i postaje centralna za međunarodni pokret negiranja Holokausta. Ovaj „Institut“ je 1980. ponudio i „nagradu“ od 50.000 dolara svakome ko može da dokaže da su Jevreji zaista ubijani u gasnim komorama u Aušvicu.

Uzgred, na ovaj „izazov“ je odgovorio Mel Mermelštajn koji je preživeo Aušvic, posvedočio kako su nacisti njegovu majku i dve sestre odveli u gasnu komoru, te uzeo novac (i još 40.000 dolara pride za duševnu bol).

Drugi negatori su tabloidno nudili novac za „dokaz da je Hitler naredio genocid“.

I zato, uz (umo)bolno smanjivanje broja žrtava, tipična taktika negatora jeste negiranje genocidne namere.

Dok konkretne masovne i „strašne zločine“ smatraju za nuspojavu „vihora rata“.

Oni zatim vade citate iz konteksta, zloupotrebljavaju nedoslednosti u svedočenjima pojedinih žrtava, i stvarne akademske debate o Holokaustu – sve samo da bi zaveraški „dokazali“ zacrtanu hipotezu da genocida nije bilo. Ako je neka žrtva lagala ili preterivala na sudu – svi su lagali i preterivali.

Naime, negatori smatraju da ukoliko pronađu jednu malenu „pukotinu“ ili nedoslednost, čitava infrastuktura istoriografije o Holokaustu će biti srušena.

A usput se zanemaruju svi oni dokazi i činjenice koje im ne idu u prilog.

I upravo to je i negatorska logika Ćirilice i jutarnjeg programa Pinka oko Srebrenice.

Pa ništa autobusi, ubijanja satima i danima, masovne primarne i sekundarne grobnice, video-snimci, svedočanstva preživelih, i što sve implicira nameru masovne egzekucije.

Najzad, negatori neretko (i antisemitski) tvrde da je „Holokaust“ jedna jevrejska zavera protiv Nemaca, baš kao što je i „Srebrenica“ zapadna zavera protiv Srba. Ali nauka, pa i ona istorijska i pravna nauka, srećom ne funkcionišu tako.

Jer kako znamo da je genocida bilo?

Tako što od Aušvica i Jasenovca, do Srebrenice i Ruande, nažalost postoji golema konvergencija dokaza.

Pisanih dokumenata (pisama, ratnih izveštaja, naredbi, govora, novinskih tekstova), svedočanstava očevidaca (preživelih, vojnika, komandanata, lokalnog stanovništva, priznanja krivice), fotografija i video snimaka, fizičkih dokaza (kostiju žrtava i drugo), i demografskih dokaza (ljudi kojih više nema među živima).

Nijedno konkretno svedočanstvo, pismo, naredba, izjava političara ili ostaci žrtava ne govore „genocid“.

Ali, uzeti zajedno, oni predstavljaju zločinački obrazac koji istorija i pravo nazivaju tako kako nazivaju.

U Srbiji danas, negiranje genocida u Srebrenici se odvija zbog pumpanja antizapadnog narativa.

I zbog jeftinog sakrivanja iza zastave kao krinke patriotizma u funkciji predizborne kampanje.

Kao i zbog igranja na ljudska osećanja, u kvarnim porukama da srpski narod „nije genocidan“, što ne tvrdi niko i nigde.

Trideset godina nakon zločina u Srebrenici, mnogih dokaza i presuda međunarodnih sudova, vlast u našoj Republici je zaista uspela jedino u sledećem. Da izazove ceo svet da zahteva da prestanemo sa negiranjem genocida i veličanjem zločinaca već jednom.

A zapitajmo se, zašto je to toliko teško uraditi u našem posleratnom društvu?

I zašto bismo radije da ličimo na opskurne negatore Holokausta?

link


Без обзира на број жртава, геноцид у Сребреници је исто шта и геноцид почињен у Независној држави Хрватској.
Jedna stvar je negiranje da se uopšte desio genocid odnosno strašan zločin, a sasvim druga stvar je negiranje da je cilj da su Srbi imali želju da pobiji sve Bošnjake na prostoru koji su držali pod svojom kontrolom. Niko u Srbiji i Republici Srpskoj ne dovodi u pitanje da se u Srebrenici dogodio zločin kojise kosi sa ljudskim razumom.

Onaj ko insistira na genocidu u Srebrenici insistira i na to da su Srbi imali genocidne namere na prostoru bivše Jugoslavije tokom 90-tih godina prošlog veka. Uvek se na kraju sve svede na najobičniju generalizaciju.
 
Genocid (gr. genos — rod, narod — i lat. accidere — ubiti), međunarodni zločin namernog, potpunog ili delimičnog uništavanja nacionalnih, etničkih, rasnih i religijskih grupa.

Ratni zločin je kršenje zakona ratovanja koje dovodi do individualne krivične odgovornosti za radnje boraca u akciji, kao što su namerno ubijanje civila ili namerno ubijanje ratnih zarobljenika, mučenje, uzimanje talaca, nepotrebno uništavanje civilne imovine.

Sto se tice Srebrenice, da je tamo bio genocid, zasto bi deca i zene bili postedjeni? Tamo se desio ratni zlocin. A desio se jer se u periodu koji je prehodio dogodio ogromni broj zlocina sa muslimanske strane. Tu muslimanski zlocinci su se povukli u Srebrenicu. U celoj toj grupi muskaraca bilo je nemoguce odrediti ko je ucestvovao u klanju Srba a ko ne, pa je naredjeno da se svi ratno sposobni pobiju. Sto nije ispravno, i samo po sebi je zlocin. Al nije genocid.

Oluja je genocid. Jasenovac je genocid. Ovo u Gazi je genocid. Nacisticki konc logori su genocid.
 
Predstavnici većeg dela čovečanstva negiraju da je u Srebrenici izvršen genocid u šta smo mogli da se uverimio nedavno po rezultatu glasanja u GS UN.
KAd je već tako zašto i mi ne bismo mogli da takođe negiramo tvrdnju da je u Srebrenici izvršen genocid ?
Ne bi bilo pristojno da negiramo genocid u Ruandi jer je rezolucija u genocidu u Ruandi usvojena jednoglasno.
 
Genocid (gr. genos — rod, narod — i lat. accidere — ubiti), međunarodni zločin namernog, potpunog ili delimičnog uništavanja nacionalnih, etničkih, rasnih i religijskih grupa.

Ratni zločin je kršenje zakona ratovanja koje dovodi do individualne krivične odgovornosti za radnje boraca u akciji, kao što su namerno ubijanje civila ili namerno ubijanje ratnih zarobljenika, mučenje, uzimanje talaca, nepotrebno uništavanje civilne imovine.

Sto se tice Srebrenice, da je tamo bio genocid, zasto bi deca i zene bili postedjeni? Tamo se desio ratni zlocin. A desio se jer se u periodu koji je prehodio dogodio ogromni broj zlocina sa muslimanske strane. Tu muslimanski zlocinci su se povukli u Srebrenicu. U celoj toj grupi muskaraca bilo je nemoguce odrediti ko je ucestvovao u klanju Srba a ko ne, pa je naredjeno da se svi ratno sposobni pobiju. Sto nije ispravno, i samo po sebi je zlocin. Al nije genocid.

Oluja je genocid. Jasenovac je genocid. Ovo u Gazi je genocid. Nacisticki konc logori su genocid.
Negiraš genocid, sramoto! :rtfm: Stidi se!
 
Predstavnici većeg dela čovečanstva negiraju da je u Srebrenici izvršen genocid u šta smo mogli da se uverimio nedavno po rezultatu glasanja u GS UN.
KAd je već tako zašto i mi ne bismo mogli da takođe negiramo tvrdnju da je u Srebrenici izvršen genocid ?
Ne bi bilo pristojno da negiramo genocid u Ruandi jer je rezolucija u genocidu u Ruandi usvojena jednoglasno.
Netočno! Širiš laži i dezinformacije. Samo se 19 država izjasnilo protiv rezolucije o genocidu i čak nije istina da one negiraju zločin genocida koji se dogodio u Srebrenici. Suzdržane države nisu protiv rezolucije, iako nisu ni za nju. One su jednostavno suzdržane, a to ne znači da su protiv. Pravi razultat je 84 : 19 u korist rezolucije!
 
Netočno! Širiš laži i dezinformacije. Samo se 19 država izjasnilo protiv rezolucije o genocidu i čak nije istina da one negiraju zločin genocida koji se dogodio u Srebrenici. Suzdržane države nisu protiv rezolucije, iako nisu ni za nju. One su jednostavno suzdržane, a to ne znači da su protiv. Pravi razultat je 84 : 19 u korist rezolucije!
Glasalo se o ustanovljenju dana sećanja na žrtve genocida.Ako kažeš da uzdržani priznaju genocid ali ne glasaju za ustanovljenje dana sećanja na žrtve genocida proizilazi da uzdržani odobravaju genocid jer žrtve genocida opažaju kao nedostojne sećanja.
 
Glasalo se o ustanovljenju dana sećanja na žrtve genocida.Ako kažeš da uzdržani priznaju genocid ali ne glasaju za ustanovljenje dana sećanja na žrtve genocida proizilazi da uzdržani odobravaju genocid jer žrtve genocida opažaju kao nedostojne sećanja.
Predstavnici suzdržanih država su većinom objašnjavali da su bili suzdržani zbog toga jer smatraju da ta rezolucija neće pridonijet pomirenju, nego suprotno, dizanju tenzija, a ne zato što smatraju da se nije dogodio genocid.
 
Predstavnici suzdržanih država su većinom objašnjavali da su bili suzdržani zbog toga jer smatraju da ta rezolucija neće pridonijet pomirenju, nego suprotno, dizanju tenzija, a ne zato što smatraju da se nije dogodio genocid.
Kako odavanje počasti žrtvama genocida od strane onih koji veruju da je u Srebrenici izvršen genocid, može ometati pomirenje i dizati tenzije ?
Valda je dužnost svake države da osudi genocid i da poštuje žrtve genocida.
 
Pitaj to pitanje predstavnike suzdržanih država. To je njihovo objašnjenje.
Nema potrebe da ih pitam.Jasno je da te države ne smatraju događaje u Srebrenici genocidom inače bi glasali za ustanovljenje dana sećanja na žrtve genocida.U suprotnom su veoma zli.
Jasno je isto tako da predstavnici tih država nisu glasali protiv jer su smatrali da bi tako naštetili interesima svojih država.
 
Ako broj zrtava, nemera ili to dal su svi polovi nije bitno, sta Genocid od masakra ili ubistva razlikuje.

Osim sada da je genocid kad nama pase, a kad ne onda nije.

Nacionalisticki (verski/rasni itd.) motiv.

Bukvalno je to jedini elemenat koji razlikuje, a ne broj zrtava, pol, boja odece.

Nacionalisticki motiv i kolektivni nacionalisticki narativi su glavna stvar u svim lupetanjima nacionalista, posebno u ratovima. Kada mogu o tome da lupetaju, to je ok, ali kada se govori o krivicnoj odgovornosti, e onda kao nema, nije bilo, truc, pricam ti pricu i foliram se.

Nacionalisti su jedni od najvecih foliranata ikada nasatalih u istoriji ideja.
 
Nacionalisticki (verski/rasni itd.) motiv.

Bukvalno je to jedini elemenat koji razlikuje, a ne broj zrtava, pol, boja odece.

Nacionalisticki motiv i kolektivni nacionalisticki narativi su glavna stvar u svim lupetanjima nacionalista, posebno u ratovima. Kada mogu o tome da lupetaju, to je ok, ali kada se govori o krivicnoj odgovornosti, e onda kao nema, nije bilo, truc, pricam ti pricu i foliram se.

Nacionalisti su jedni od najvecih foliranata ikada nasatalih u istoriji ideja.


Po tome ispade da je dovoljno ubiti jednog. Ja ubijem Hrvata, Muslimana iz nacionalistickih eazloga i pocinio sam Genozid
 

Back
Top