Искрен да будем, прво се сморим, бесним у себи, то траје пола сата-сат док не налетим на неког, па ми се онда расположеније промени. Мада споља расположеније је скоро увек исто, сем кад се смејем, пошто имам понекад строгу фацу иако сам потпуно миран и опуштен, мада обично имам озбиљан поглед па се не зна шта се крије испод њега.
Најбољи лек за то очајавање, тугу, депресију, излазак међу људе и захебанција. Обично се ту може наћи још смртника и бедника који су пали и доживели поразе у животу. Људи обично се повуку и себе и кажу да су најгори, да су дотакли дно дна, иако не мора значити да је то истина, већ да су можда близу, тек изнад дна од дна.
