Kako doživljavate sopstvenu smrtnost?

  • Začetnik teme Začetnik teme Lexa
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Lexa:
Da li možete da se zamislite u telu starca/starice, kako vas u životu ništa više ne čeka od kovčega, bolesni ste, ali dovoljno zdravi da još nalikujete onome što ste nekad bili i da imate svest o tome koliko je vaše postojanje postalo ograničeno...? Iako je oduvek bilo, idemo u momenat kada se to najjasnije vidi...
Tema ne treba da vas deprimira ili da otvori pitanje vere, postavljena je za one koji se ne brane verom (znam da može na drugi način da se kaže, ali ne mogu sada da tražim lepše pakovanje...), takođe nije tu da kukamo, jednostavno da razmenimo mišljenja (doživljaje) u ovom slučaju...
Mlad, oboleo, čovek se oseća, verujem, pomalo kao ovaj naš starac, ali uvek imamo tu ideju da mi, baš mi, nećemo biti u toj poziciji... Starost je, sa druge strane, neizbežna.
Znam da bi većina rekla - o tome se ne razmišlja, ali ja i ne tražim da o tome razmišljate... Inače. Samo napišite šta mislite i zaboravite :)

Dakle, tema je ustvari, starost... Kakve babe/dede mislite da ćete biti? I zašto...?
Kliknite za proširenje...

Pa da napišem šta mislim, i zaboravim, kao što kažeš.
Ranije sam se užasno plašio smrti, neurotično. I gutao bensedine kad bih čuo da mi je neko poznat, da ne pominjem, blizak, umro. Sad se i ja približavam "Onamo *namo" ali straha nema. Ja sam već mrtav hladan što se ovog pitanja tiče.
Ovo pišem samo iz jednog razloga, ako neko ima jak neurotičan strah od smrti, neću ga naučiti (savjetovati) kako da je prevlada, reći ću samo kako sam ja to. Možda je pomoglo prethodno čitanje, svega i svašta, psihologije, filozofije, religije kao i razmišljanje o pročitanom.....međutim meni je pomogla mnogi će možda reći, banalno. Pa možda i jeste, tek meni je pomogao trening :D
Što češće suočavanje sa smrću, živim u manjem mjestu đe se većinom poznajemo a često i odapinjemo. I tako. Odem na groblje, posmatram spomenike, razmišljam. Strah se polako gubi.
Potpuno svjestan prestanka straha od smrti bio sam prije tri četiri godine. Umrla mi je prva komšinica, po običaju mi komšije dođemo da posjedimo. Sjeo sam, slučajno, blizu kreveta na kome je bila i dugo posmatrao umrlu. Kad sam poslije sjeđenja ustao, postao sam svjestan da više nema nikakakvog straha.
Vidim pominjete samoubistvo, ako me zakači neka bolest sa jakim dugotrajnim bolovima, to ću ladno da obavim. Mislim da ni u jednom drugom slučaju to nebih učinio. Eto.
 
...na groblju se suochish sa smrcu...tu je kraj...tu je mir...tu je tishina...sav nash uzas pretochen u betonske ploche koje se ne zale na bolove, koje ne jedu, koje odolijevaju snjegovima i vjetrovima...i ostajemo blizu dragim ljudima da dodju da poprichaju sa nama...a mi cemo providni sjediti na svom kamichku i gledati kako bezbrizno krkaju oni kojima nikad nismo bili dragi i tuguju oni koje smo voljeli...znach i nije strashno...pa ni jedan spomenik ne jauche naglas...znachi dobro je...samo neka chudan osjecaj u zraku...
...ne zamishljam starost...zashto bih...ako bi mi se i desila voljela bi da ne poludim, da budem baba lik, chak i kad se vuchem milimetar po milimetar da bi otishla do kontejnera, da imam snage da se osmijehnem mladuncima koji mi kazu''dobar dan'', ne volim machke, izabracu psa, kojeg cu ubedachiti kad odem...da nemam tereta na dushi koji bi mi donosio jezivi strah i nemir i kajanje shto sam nekada davno radila''tako i tako'', preispitivanje''zashto sam''u strahu da ce mi ''sve to''nashtetiti karijeri...s druge strane...kad istekne vrijeme…neko zna hrabro i umrijeti...lako...svaka mu chast...
...ali i starost je privilegija, nije za svakoga...
zato je bitan danashnji dan...
Otprilike shanse
90% bolesti, nesrece, elementarne nepogode bla, bla
8% da se ubijesh sam
2% da zivish...Pa ako se odluchish da zivish, onda ZIVI , otvori ochi i udahni
 
kako pesimistichki ?
zar nije dovoljno optimistichki, sa tako malim shansama imati energiju za zivot... :smile:
pa zato smo i ljudi chudna sorta
ako kazem 100%, onda imam slobodu za gnjavljenje zivota, zvocanje, kukanje, ochajavanje, gushenje osmeha, filozofiranje bez dushe, gubljenje vremena, optuzivanje, ogovaranje, raskukavanje nad ''sudbom pustom''...trazenje razloga za zivot...tavorenje...pretnje samoubistvom koje se nece desiti...jer ''mi pripada 100%''...i mogu da ga muchim, teglim, gluvarim, trujem i propadam do mile volje....pa, shta...moj je
2% mi je bilo simbolichno ...ako vec odluchish da zivish, pored svega shto nam je na plecima...onda ne muchi zivot, vec zivi...tj. ustani otresi prashinu sa cipela i kreni...
 
Ljudi umiru, prihvatite to već jednom :roll:
I ovo nije pesimistički, grobovi svedoče. Niti govorim ovo zlovoljno već krajnje realno.
Ako je poenta u besmrtnosti duše, bilo bi dobro da se tako i napiše. Pitanje je samo da li ona postoji, šta je, i da li nas njena besmrtnost može utešiti u dovoljnoj meri.....
 
Još jednom, nije tema o strahu od smrti, niti je poenta otkriti kako ga prevazići.
ristob:
Favorizovanjem pitanja vlastite smrtnosti, uzimajući ga važnijim od svega postojećeg, predstavlja najveći stepen egoizma.
Kliknite za proširenje...
Postoji razlika, razlikica za nezainteresovane, koja odvaja ovaj slučaj u smislu iskrenosti prema sebi. Van egoizma, iskrenost prema sebi smatram možda najvećom ljudskom vrlinom.
Jedna od stavki te vrline jeste prihvatanje svog egoizma. Stepeni tu ne postoje.
Sve što radimo na ovoj planeti je sasvim egoistično, zarad sebe i svog zadovoljstva. Zadovoljstvo je ovde ključna reč, jer ne podrazumeva sreću.
Za sreću nam je potrebno mnogo više, pa i da se otarasimo tog pitanja kuda ćemo dalje.....
Smrtnost jeste najvažnije pitanje u životu svakog čoveka, njegova ili smrtnost ljudi oko njega, ništa naspram toga ne može biti dovoljno značajno jer sve počiva na njoj (smrtnosti) i sa njom se gasi.
Ne vidim razlog da je negiramo.
 
021123456789:
^ frivolono i frigidno. Sama izvuci zakljucak - sta tebi treba.
Kliknite za proširenje...
Ja se izvinjavam, da li je zvučala bilo koja moja poruka ovde kao traženje saveta? Rešavanje nekog pretpostavljenog problema koji imam? Ako je tako, meni je jako žao, i svim dobrim dušama koje su mi ponudile utehu i uput kako da vodim život i u čemu da vidim smisao moram, nažalost, drsko skrenuti sa misije rečima: turite svoje odgovore, savete i egotripove tamo gde sunce ne sija.
Back to topic.
 
Eto ti ga sad...Pa ajde reci ti kako dozivljavas sopstvenu smrtnost, kad si vec gazda od teme, pa da vidim, jel sam omasila svoj dozivljaj. Covek, tj. zena ti napise kako sa 12 godina iskace is sopstvene koze zbog dozivljaja smrtnosti, a ona meni da je turim u uvo. Strasno...Oprace te samo, ako odgovoris na temu.
 
Lexa:
Ja se izvinjavam, da li je zvučala bilo koja moja poruka ovde kao traženje saveta? Rešavanje nekog pretpostavljenog problema koji imam? Ako je tako, meni je jako žao, i svim dobrim dušama koje su mi ponudile utehu i uput kako da vodim život i u čemu da vidim smisao moram, nažalost, drsko skrenuti sa misije rečima: turite svoje odgovore, savete i egotripove tamo gde sunce ne sija.
Back to topic.
Kliknite za proširenje...

''Turite svoje odgovore,savete i egotripove tamo gde sunce ne sija''...reche Smrt i skide kapuljachu...
 
divlja:
Zanimljivo mi sta rece Jerotic. Sto covek ima vise energije vise se plasi smrti.
Citirao je nekog ko rece, da bez straha umiru ili pravi teisti ili pravi ateisti.
Kliknite za proširenje...

Bravo Divlja...to je tacno.

Ili je sve sveto - ili nista nije.

Sve izmedju je - polu. Polu teizam, poluateizam.

lepo to rece Nick Cave :

" it seems to me that most destruction was done by those who could not choose beetwen the two. "
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top