- Poruka
- 9.306
Некадашњи савезни секретар за одбрану тврди како су му Слободан Милошевић и либијски лидер Муамер ел Гадафи предлагали да ЈНА преузме власт у земљи
Вељко Кадијевић је одбацио оптужбе да се као министар залагао за војни пуч
(Фото Танјуг)
Москва – Осим спољних фактора и утицаја САД и Немачке, на развој догађаја у бившој Југославији суштински су утицали и неспоразуми војног руководства ЈНА и руководства Србије, тврди некадашњи савезни секретар за народну одбрану Вељко Кадијевић у својој књизи „Контраудар. Мој поглед на распад Југославије”. Кадијевић је у књизи, која је представљена у Москви, навео да је због тога и поднео оставку и детаљно објаснио како су му Слободан Милошевић и либијски лидер Муамер ел Гадафи предлагали да ЈНА преузме власт у земљи.
Последњи министар одбране СФРЈ је рекао да је крајем октобра (када „захваљујући решењима ЕУ” нестаје Југославија као јединствена држава) на седници проширеног Председништва изнео оцену ситуације у земљи и констатовао да се „српски народ дели и своди на положај националних мањина и излаже опасности уништења”. Састанку су присуствовали чланови Председништва СФРЈ из Србије и покрајина и Црне Горе, председник Србије, члан Владе Црне Горе, сви политички лидери и лидери српског народа из Босне, Херцеговине и Хрватске. Предлози су прихваћени једногласно, али су се после седнице појавиле несугласице „што је непријатељ одлично искористио”. Разлог несугласица је био тај што се Милошевић и тадашњи председник Председништва Борисав Јовић нису слагали са тим. „Већ тада су водили двоструку игру према Србима у Босни, Херцеговини и Хрватској”, тврди Кадијевић. У таквим околностима њему је предложено да „преузме функцију председника савезне владе будуће државе”, тврди генерал не наводећи ко му је то предложио, али је он одбио и 7. новембра упутио Председништву писмо у којем, између осталог, наводи да ако његов предлог не буде прихваћен и ако се не почне спроводити одмах „функцију савезног секретара за народну одбрану безусловно ставља на располагање Предсједништву СФРЈ”.
Војска изгубила све
По Кадијевићу, Милошевић и Јовић нису се трудили да га задрже него су „једва дочекали да оде и да узму на себе командовање ЈНА” и он је 6. јануара 1992. године напустио дужност савезног секретара. „Милошевић заиста није командовао ЈНА док сам ја био савезни секретар, а од момента моје оставке преузео је на себе апсолутно командовање војском”, тврди Кадијевић. Он је оценио да је у даљем току ствари „уз частан изузетак херојске одбране Косова и супротстављања дивљем бомбардовању НАТО”, војска изгубила све, доводећи земљу до потпуног распада, а да је то „искључиво последица погрешне политике српског руководства, са Милошевићем на челу”. Кадијевић је одбацио оптужбе да се као министар залагао за војни пуч и тврди да је било управо супротно, јер је Милошевић од њега тражио (у Јовићевом кабинету) да „ЈНА узме власт у своје руке и похапси све које треба”, два дана пошто је ЈНА „прилично лако обавила растеривање демонстрација у Београду (9. марта 1991) и јасно показала свима у земљи и иностранству да неће допустити нелегално отимање власти”. Кадијевић сведочи да је одбио да донесе „тако судбоносно решење” и да је то пренео Штабу Врховне команде, који је одлучио да ЈНА неће узимати власт војним пучем и да је потребно да председник Председништва сазове Врховну команду на којој ће Штаб предложити увођење ванредног стања и увођење одговарајућих мера. Предлог је прихваћен и Јовић је сазвао седницу Врховне команде за 12. март 1991. године, која је одржана у бункеру врховног команданта у Београду. Кадијевић је на тој седници предложио да се уведе ванредно стање у земљи, да се повећа борбена готовост ЈНА потребна за то стање, да се предузму хитне и одлучне мере и разоружају све нелегалне оружане формације и интензивира рад на закључењу договора о будућем устројству Југославије. После дугих и тешких дискусија и пошто је Стипе Месић стално био на вези са Фрањом Туђманом, Васил Тупурковски „са америчком амбасадом у Београду” а Јанез Дрновшек са Миланом Кучаном, Председништво СФРЈ није прихватило предлоге, навео је Кадијевић.
Он је био мишљења да са руководством СССР-а треба проверити да ли ће НАТО напасти ако ЈНА почне са реализацијом тог предлога и каква ће бити реакција Москве, и у договору са Јовићем, решио да „инкогнито” отпутује у Москву. Сусрет, договорен са министром одбране маршалом Дмитријем Јазовом, требало је да буде тајни, али је шеф Кадијевићевог кабинета Вук Обрадовић то „обавио врло лоше”, тако да се о његовом путу сазнало и пре него што је кренуо за Москву, навео је бивши министар одбране. Пред Кадијевићем је Јазов у Москви телефоном разговарао са последњим председником СССР-а Михаилом Горбачовом, који није желео да прими Кадијевића, као ни пре шест месеци пре тога. „Одговори су били потпуно негативни и сводили су се на то да на подршку СССР-а не можемо да рачунамо”, рекао је Кадијевић и додао да је одговор „био потпуно непријатељски и да је политика Горбачова била рушилачка према Југославији”.
Улога Михаила Горбачов
„Постало је коначно јасно: Совјетски Савез, а пре свега Горбачов, не само што нас неће подржати него, потпуно супротно, биће у првим редовима међународних снага – наших противника (што се брзо потврдило у време увођења првих санкција УН Југославији”), навео је он. Пре Милошевића, посредством Анте Марковића и Гадафија, Кадијевићу је предлаган „пуч”, који је према речима генерала био „прозирна обмана” коју су смислили главни разбијачи Југославије и чији је циљ био да се сукобе главни заштитници Југославије – српски народ и ЈНА.
Гадафи је, тврди Кадијевић, на њиховом сусрету у Либији у јесен 1991. предложио „војни пуч” да би било свргнуто српско руководство, у чему би постојала подршка осталих лидера југословенских република. „Знао сам да су неколико дана пре мене код Гадафија били (Киро) Глигоров и (Алија) Изетбеговић, зато сам му рекао да то вероватно није његова оригинална идеја, већ оних који желе да разбију Југославију”, после чега је Гадафи одустао од те идеје, навео је Кадијевић. Кадијевић сматра да српско руководство и Милошевић нису схватали да „српски народ упада у клопку”. Генерал тврди да му је Милошевић када су почели сукоби у Словенији и Хрватској предлагао да се ЈНА повуче са свих територија на којима јој „пуцају у леђа”. Кадијевић као пример одсуства подршке навео и да је војска тражила две пешадијске бригаде, једну из Србије и другу из Црне Горе како би разоружала словеначке снаге, а да су се представници Србије и Црне Горе у Председништву СФРЈ томе успротивили.
На критике које је на његов рачун изнео Јовић у књизи „Последњи дани СФРЈ”, Кадијевић је навео да је некадашњи председник Председништва био „главни присталица дистанцирања Србије од Срба преко Дрине и Уне”, сматрајући да „једни и други Срби” немају ничег заједничког осим назива. „Српски народ је разбијен и коначно је побеђен тако подељен”, оценио је Кадијевић
Politika.
(Фото Танјуг)
Москва – Осим спољних фактора и утицаја САД и Немачке, на развој догађаја у бившој Југославији суштински су утицали и неспоразуми војног руководства ЈНА и руководства Србије, тврди некадашњи савезни секретар за народну одбрану Вељко Кадијевић у својој књизи „Контраудар. Мој поглед на распад Југославије”. Кадијевић је у књизи, која је представљена у Москви, навео да је због тога и поднео оставку и детаљно објаснио како су му Слободан Милошевић и либијски лидер Муамер ел Гадафи предлагали да ЈНА преузме власт у земљи.
Последњи министар одбране СФРЈ је рекао да је крајем октобра (када „захваљујући решењима ЕУ” нестаје Југославија као јединствена држава) на седници проширеног Председништва изнео оцену ситуације у земљи и констатовао да се „српски народ дели и своди на положај националних мањина и излаже опасности уништења”. Састанку су присуствовали чланови Председништва СФРЈ из Србије и покрајина и Црне Горе, председник Србије, члан Владе Црне Горе, сви политички лидери и лидери српског народа из Босне, Херцеговине и Хрватске. Предлози су прихваћени једногласно, али су се после седнице појавиле несугласице „што је непријатељ одлично искористио”. Разлог несугласица је био тај што се Милошевић и тадашњи председник Председништва Борисав Јовић нису слагали са тим. „Већ тада су водили двоструку игру према Србима у Босни, Херцеговини и Хрватској”, тврди Кадијевић. У таквим околностима њему је предложено да „преузме функцију председника савезне владе будуће државе”, тврди генерал не наводећи ко му је то предложио, али је он одбио и 7. новембра упутио Председништву писмо у којем, између осталог, наводи да ако његов предлог не буде прихваћен и ако се не почне спроводити одмах „функцију савезног секретара за народну одбрану безусловно ставља на располагање Предсједништву СФРЈ”.
Војска изгубила све
По Кадијевићу, Милошевић и Јовић нису се трудили да га задрже него су „једва дочекали да оде и да узму на себе командовање ЈНА” и он је 6. јануара 1992. године напустио дужност савезног секретара. „Милошевић заиста није командовао ЈНА док сам ја био савезни секретар, а од момента моје оставке преузео је на себе апсолутно командовање војском”, тврди Кадијевић. Он је оценио да је у даљем току ствари „уз частан изузетак херојске одбране Косова и супротстављања дивљем бомбардовању НАТО”, војска изгубила све, доводећи земљу до потпуног распада, а да је то „искључиво последица погрешне политике српског руководства, са Милошевићем на челу”. Кадијевић је одбацио оптужбе да се као министар залагао за војни пуч и тврди да је било управо супротно, јер је Милошевић од њега тражио (у Јовићевом кабинету) да „ЈНА узме власт у своје руке и похапси све које треба”, два дана пошто је ЈНА „прилично лако обавила растеривање демонстрација у Београду (9. марта 1991) и јасно показала свима у земљи и иностранству да неће допустити нелегално отимање власти”. Кадијевић сведочи да је одбио да донесе „тако судбоносно решење” и да је то пренео Штабу Врховне команде, који је одлучио да ЈНА неће узимати власт војним пучем и да је потребно да председник Председништва сазове Врховну команду на којој ће Штаб предложити увођење ванредног стања и увођење одговарајућих мера. Предлог је прихваћен и Јовић је сазвао седницу Врховне команде за 12. март 1991. године, која је одржана у бункеру врховног команданта у Београду. Кадијевић је на тој седници предложио да се уведе ванредно стање у земљи, да се повећа борбена готовост ЈНА потребна за то стање, да се предузму хитне и одлучне мере и разоружају све нелегалне оружане формације и интензивира рад на закључењу договора о будућем устројству Југославије. После дугих и тешких дискусија и пошто је Стипе Месић стално био на вези са Фрањом Туђманом, Васил Тупурковски „са америчком амбасадом у Београду” а Јанез Дрновшек са Миланом Кучаном, Председништво СФРЈ није прихватило предлоге, навео је Кадијевић.
Он је био мишљења да са руководством СССР-а треба проверити да ли ће НАТО напасти ако ЈНА почне са реализацијом тог предлога и каква ће бити реакција Москве, и у договору са Јовићем, решио да „инкогнито” отпутује у Москву. Сусрет, договорен са министром одбране маршалом Дмитријем Јазовом, требало је да буде тајни, али је шеф Кадијевићевог кабинета Вук Обрадовић то „обавио врло лоше”, тако да се о његовом путу сазнало и пре него што је кренуо за Москву, навео је бивши министар одбране. Пред Кадијевићем је Јазов у Москви телефоном разговарао са последњим председником СССР-а Михаилом Горбачовом, који није желео да прими Кадијевића, као ни пре шест месеци пре тога. „Одговори су били потпуно негативни и сводили су се на то да на подршку СССР-а не можемо да рачунамо”, рекао је Кадијевић и додао да је одговор „био потпуно непријатељски и да је политика Горбачова била рушилачка према Југославији”.
Улога Михаила Горбачов
„Постало је коначно јасно: Совјетски Савез, а пре свега Горбачов, не само што нас неће подржати него, потпуно супротно, биће у првим редовима међународних снага – наших противника (што се брзо потврдило у време увођења првих санкција УН Југославији”), навео је он. Пре Милошевића, посредством Анте Марковића и Гадафија, Кадијевићу је предлаган „пуч”, који је према речима генерала био „прозирна обмана” коју су смислили главни разбијачи Југославије и чији је циљ био да се сукобе главни заштитници Југославије – српски народ и ЈНА.
Гадафи је, тврди Кадијевић, на њиховом сусрету у Либији у јесен 1991. предложио „војни пуч” да би било свргнуто српско руководство, у чему би постојала подршка осталих лидера југословенских република. „Знао сам да су неколико дана пре мене код Гадафија били (Киро) Глигоров и (Алија) Изетбеговић, зато сам му рекао да то вероватно није његова оригинална идеја, већ оних који желе да разбију Југославију”, после чега је Гадафи одустао од те идеје, навео је Кадијевић. Кадијевић сматра да српско руководство и Милошевић нису схватали да „српски народ упада у клопку”. Генерал тврди да му је Милошевић када су почели сукоби у Словенији и Хрватској предлагао да се ЈНА повуче са свих територија на којима јој „пуцају у леђа”. Кадијевић као пример одсуства подршке навео и да је војска тражила две пешадијске бригаде, једну из Србије и другу из Црне Горе како би разоружала словеначке снаге, а да су се представници Србије и Црне Горе у Председништву СФРЈ томе успротивили.
На критике које је на његов рачун изнео Јовић у књизи „Последњи дани СФРЈ”, Кадијевић је навео да је некадашњи председник Председништва био „главни присталица дистанцирања Србије од Срба преко Дрине и Уне”, сматрајући да „једни и други Срби” немају ничег заједничког осим назива. „Српски народ је разбијен и коначно је побеђен тако подељен”, оценио је Кадијевић
Politika.
