Kada nekome nešto želiš reći, ali ...

[Urwald]

to ne učiniš?

Možda nešto što vam se sviđa kod osobe, možda šta osećate prema njoj, može biti i nešto što vam se ne dopada?
Na vrhu jezika vam je i imate želju da to izgovorite, ali ipak prećutite ...

Da li ste imali ovakvih sistuacija? Da li ste u nekom momentu rekli šta ste hteli?
Šta uglavnom koči/parališe ljudi da kažu šta misle/osećaju?

 

[Zelena milja]

Mnogo puta.
Nekada jer bi informacija bila pogrešno shvaćena.
Nekad iz obzira.
Oduvek sam smatrala da ne treba govoriti baš sve šta nam padne na pamet.

 

[Urwald]

Nekada jer bi informacija bila pogrešno shvaćena.

Tu je korisno ono pitanje koje retko postavljamo (jer se sve "podrazumeva"):
A šta pod time misliš?

Nekad iz obzira.

Šta pod time misliš?

Oduvek sam smatrala da ne treba govoriti baš sve šta nam padne na pamet.

To uglavnom jeste pametno jer se potencijalno mogu izbeći stvari koje zamišljamo kao probleme, mada sa druge strane tako nešto može i prolongirati neke stvari i situacije koje doživljavamo kao negativno.

 

[bird again]

to ne učiniš?

Možda nešto što vam se sviđa kod osobe, možda šta osećate prema njoj, može biti i nešto što vam se ne dopada?
Na vrhu jezika vam je i imate želju da to izgovorite, ali ipak prećutite ...

Da li ste imali ovakvih sistuacija? Da li ste u nekom momentu rekli šta ste hteli?
Šta uglavnom koči/parališe ljudi da kažu šta misle/osećaju?

Neostvariva emocija.
Tu reči samo pogoršavaju.

 

[Urwald]

Neostvariva emocija.
Tu reči samo pogoršavaju.

Kako to? Šta bude sa tim rečima a i nama ako ih zadržimo u sebi?

 

[Zelena milja]

Tu je korisno ono pitanje koje retko postavljamo (jer se sve "podrazumeva"):
A šta pod time misliš?

Postaviš pitanje. Ili izneseš mišljenje. A zašto?
To nije tako. Pa pokušaj da se izanalizira ne samo reč već i ton kojim je izgovorena. A ti si rekao nešto u trenutku, učinio ti se pogodan.

Iz obzira najčešče ne iznosim mišljenje jer me se nečiji postupak ne tiče. Imam svoje mišljenje ali nisam pitana i ne želim da se mešam.

 

[bird again]

Kako to? Šta bude sa tim rečima a i nama ako ih zadržimo u sebi?

Bude jasno i bez reči. I šta su reči ako ne oštrice kojima često nanosimo bol nekome dodatno?
I obe strane znaju o čemu se radi, uglavnom je tako.

 

[Џорџи]

Toliko snova su predrasude unistile
Meni je lakse da kazem sve da se rasteretim

 

[PaolaBracho97]

Često se zapitam u kom smeru bi mi išao život da sam u nekim situacijama rekla šta sam htela i osećala. Verujem da bi me neke situacije odvele na skroz drugačiji put od ovog na kom sam sada. Ali tako je, kako je.
Evo jedan primer. Nisam rekla osobi koja je sada ozbiljno zauzeta, da je i meni žao što nismo pre x godina pokušali nešto, kada mi je nedavno rekao da je njemu žao. Nisam mu rekla da bih htela i sad da pokušamo, čak i više nego onda, da je slobodan. Ali nije, tako da sam prećutala. Ne želim da gradim ništa na tuđoj nesreći, niti da se petljam u bilo šta. Napravila sam se nezainteresovanom i to je to.

Tako da iz različitih razloga čovek prećuti nešto. Ja često kad mislim da je to nešto što je bolje za mene ili kada vidim da prosto nema svrhe pričati. To što zadržimo u sebi - ostaje u nama i živi se sa tim. Većina toga se i zaboravi svakako, jer uvek vremenom dolazi nešto novo o čemu ćutiš.

 

[Urwald]

Toliko snova su predrasude unistile
Meni je lakse da kazem sve da se rasteretim

U ja sam došao do takvog zaključka sa 25-26 godina. Sve što ostane neizrečeno deluje mi da stvara probleme za ubuduće, eventualno naviknemo da prećutkujemo i ono što treba i ono što ne treba.
Ovako kažeš i daš drugoj osobi da ti da odgovor.

 

[bird again]

Ne postoji “šta bi bilo kad bi bilo” jer iz nekog razloga “nije bilo”. Da je trebalo - bilo bi. Nema tu mnogo filozofije.
Reči su precenjene i otrovne uglavnom.

 

[Urwald]

Često se zapitam u kom smeru bi mi išao život da sam u nekim situacijama rekla šta sam htela i osećala.

Možda bi ostalo slično, možda bi bilo drugačije - no šta je bilo bilo je.
Ono što mi pada na pamet u tim situacijama je na njima dosta toga naučimo/usvajamo, kontam da je nešto što bi moglo proizaći iz toga nova sposobnost/olakšanje da izgovaramo ono šta želimo.

Verujem da bi me neke situacije odvele na skroz drugačiji put od ovog na kom sam sada. Ali tako je, kako je.
Evo jedan primer. Nisam rekla osobi koja je sada ozbiljno zauzeta, da je i meni žao što nismo pre x godina pokušali nešto, kada mi je nedavno rekao da je njemu žao. Nisam mu rekla da bih htela i sad da pokušamo, čak i više nego onda, da je slobodan. Ali nije, tako da sam prećutala. Ne želim da gradim ništa na tuđoj nesreći, niti da se petljam u bilo šta. Napravila sam se nezainteresovanom i to je to.

Imao sam sličnu situaciju sa jednom bliskom osobom, zapravo je bilo da ona meni nije to pomenula kada samo se još upoznavali, a da sam ja to njoj pomenuo u nekom momentu koji je bio nepovoljan. Nedavno smo seli i baš pričali o tome. Šta znam možda jednog dana i tu nešto može da se promeni, sada bar znamo na čemu smo.

Tako da iz različitih razloga čovek prećuti nešto. Ja često kad mislim da je to nešto što je bolje za mene ili kada vidim da prosto nema svrhe pričati. To što zadržimo u sebi - ostaje u nama i živi se sa tim. Većina toga se i zaboravi svakako, jer uvek vremenom dolazi nešto novo o čemu ćutiš.

Neke stvari držim prećutane jer smatram da osobe kojima ih imam reći neće kapirati šta im pričam. Konkretno u pitanju su moji roditelji.