Југославија: Пет ствари које треба да знате о Уставу СФРЈ из 1974. године.

комшија

Stara legenda
Poruka
90.614
1708609465197.png





Jugoslavija: Pet stvari koje treba da znate o Ustavu SFRJ iz 1974.

1708608529651.png


Nataša Anđelković
BBC novinarka
21 februar 2024

„Prvi put u istoriji ljudskog društva, radni čovek dobio je pravo da upravlja rezultatima svoga rada i postao sam svoj predstavnik, poslanik i odbornik."

Ovim svečanim i krupnim rečima, državne novine Borba su izvestile da je 21. februara 1974. proglašen novi Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Ipak, osim slavlja, ovaj Ustav biće nazivan i „grobarom" Jugoslavije, jer polazi od toga da svaki narod ima pravo „na samoopredeljenje, kao i pravo na otcepljenje", što će se i dogoditi 17 godina kasnije, u krvavom ratu.

Jugoslaviju su činile republike Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora i Srbija, koja je u sastavu imala i dve pokrajine - Kosovo i Vojvodinu.

Svaka od republika je danas nezavisna država, a Kosovo je poslednje proglasilo nezavisnost 2008. godine, koju od bivših jugoslovenskih republika nisu priznale Srbija i Bosna i Hercegovina.

„To je ustav kojim je započeo proces deljenja nekadašnje velike države davanjem praktično svih elemenata državnosti ne samo republikama, nego i pokrajinama, koje je imala samo Srbija.

„Dobar ustav štiti i integriše državu i društvo, a ovaj iz 1974. je učinio suprotno - on je bio jedan od ključnih faktora razjedinjenja", kaže Vladan Petrov, profesor ustavnog prava, za BBC na srpskom.


Samoupravljanje u Jugoslaviji nekada i u svetu danas

Posle niza rasprava i ustavnih amandmana, ustav je usvojen u Skupštini SFRJ, današnjem Domu Narodne skupštine Srbije u Beogradu, na svečanoj sednici koju su pratile desetine hiljada okupljenih ljudi sa kišobranima, cvećem i zastavicama u rukama.

Idejni tvorac ustava bio je Edvard Kardelj, jedan od najbližih saradnika doživotnog jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita.

On je smatrao da je vreme da država 'olabavi', te da se izvrši decentralizacija kroz samoupravljanje, gde će radni narod biti uključen i politički i ekonomski.

Jugoslaviju je trebalo da štite ili drže na okupu partija, vojska i policija, kao i klasna svest, što se nije obistinilo.

Edvard Kardelj bio je potpredsednik Saveznog izvršnog veća (1953–1963) i predsednik Savezne skupštine, smatra se arhitektom socijalističkog samoupravljanja

Josip Broz Tito, doživotni predsednik, neprikosnoveni lider i simbol koji je čvrsto držao Jugoslaviju na okupu, umro je 1980.

Naredne godine započeće studentski protesti na Kosovu, na kojima je traženo da i Kosovo bude republika.

Iako su brutalno ugušeni, mnogi ih ocenjuju kao početak sunovrata zajedničke države.

Edvard Kardelj - arhitekta ideje o socijalističkom samoupravljanju i nesvrstanosti Jugoslavije
Ivan Đaja - „renesansni čovek" i akademik koji je glasao da Tito ne bude počasni član SANU
Svetozar Vukmanović Tempo: „Iskreno je ostao revolucionar i to ga je možda koštalo karijere"
Istoričar Milivoj Bešlin smatra da „ništa što je u Ustavu stajalo nije bilo ni nepoznato, ni toliko novo, ni drugačije od onog što je postojalo do tad".

„Priča da je Ustav iz 1974, doneo nešto posebno ili da je razorio Jugoslaviju apsolutno ne stoji", tvrdi istoričar.

On citira istoričarku prava Olgu Popović Obradović koja je rekla da je „ustav bio temelj države i nije je mogao razoriti, već je rušenje Ustava razorilo državu".

Da će nova Jugoslavija biti napravljena kao federalna, sastavljena od republika, utvrđeno je već na sednicama Antifašističkog veća Jugoslavije (AVNOJ) za vreme Drugog svetskog rata, dodaje.

„Postoji potpuni kontinuitet, a ideja je bila da se raskine sa praksom iz vremena monarhije, jer je ključ propasti kraljevine Jugoslavije bilo nerešeno nacionalno pitanje i nacionalna diskriminacija.

„Federacija je trebalo da garantuje ravnopravnost svih i da niko više nikome ne može da se nameće i dominira nad bilo kim", kaže Bešlin.

Presentational grey line
Ustavni paradoks*
Dok je Tito bio živ, nije bilo mnogo važno to što je nakon 1974. Jugoslavija postala labava federacija.

Čak i pre njegove smrti, od srpskog rukovodstva mogli su se čuti argumenti u prilog reviziji Ustava.

Njima je ukazivano da, iako predstavnici Kosova i Vojvodine imaju pravo veta na odluke srpske skupštine, republika nema takva ovlašćenja u odnosu na pokrajinske skupštine.

Štaviše, „uža" Srbija nije imala vlastitu skupštinu.

Bio je to ustavni paradoks unekoliko uporediv sa današnjim slučajem Britanije u kojoj je Vestminster parlament Ujedinjenog Kraljevstva i ne postoji zasebno zakonodavno telo za Englesku, kao što postoji za Škotsku i Vels.

Srbija je doduše imala sopstvenu skupštinu, ali ne i „uža" Srbija - da jeste, to bi značilo punu federalizaciju Srbije, što bi verovatno dovelo do još jačih osuda




link / цео текст

Устав из 1974 је био сјајан јер је дао већу самосталност републикама, а то је био велики искорак. Устав је имао само једну ману. Ужа Србија, то јест ПРАВА Србија која по својој територији одговара оној органској, Обреновићевској Србији, морала је да постане републиком, са својом републичком скупштином, с тим да у њен састав уђе Јужни Банат који је увек гравитирао према нама (први српски устанак, подсетимо се, догодио се у Јужном Банату 1594. године). Нама Србијанцима нису биле потребне покрајине Војводина и Косово, а којима је Уставом из 1974 требало да се додели статус република.
 

1708609601336.png



Bešlin: Jugoslaviju nije srušio Ustav iz 1974, već oni koji su srušili taj Ustav


“Pravo veta, koje je postojalo u Jugoslaviji, postoji danas u Evropskoj uniji i ono vas tera da se dogovarate"


Milivoj-Beslin-foto-Gradski-portal-1024x812.png


22. FEB 2024.

Istoričar Milivoj Bešlin izjavio je da priča o tome kako je Ustav iz 1974. godine krivac za raspad Jugoslavije “apsolutno ne stoji” i dodao da je – upravo obrnuto – rušenje tog Ustava razorilo državu.

“Ništa što je u Ustavu stajalo nije bilo ni nepoznato, ni toliko novo, ni drugačije od onog što je postojalo dotad. Priča da je Ustav iz 1974, doneo nešto posebno ili da je razorio Jugoslaviju apsolutno ne stoji”, rekao je Bešlin za BBC na srpskom.

On je citirao istoričarku prava Olgu Popović Obradović koja je rekla da je “ustav bio temelj države i nije je mogao razoriti, već je rušenje Ustava razorilo državu”.

Bešlin je podsetio da je već na sednicama Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) za vreme Drugog svetskog rata dogovoreno da će nova Jugoslavija biti napravljena kao federalna, sastavljena od republika.

“Postoji potpuni kontinuitet, a ideja je bila da se raskine sa praksom iz vremena monarhije, jer je ključ propasti Kraljevine Jugoslavije bilo nerešeno nacionalno pitanje i nacionalna diskriminacija. Federacija je trebalo da garantuje ravnopravnost svih i da niko više nikome ne može da se nameće i dominira nad bilo kim”, kazao je Bešlin.

Prema njegovim rečima, jugoslovenski narodi su se o budućnosti izjasnili još za vreme Drugog svetskog rata, kada su rešili da žive u zajedničkoj državi, Jugoslaviji.

“Milentije Popović, jedan od kreatora jugoslovenskog federalizma i samoupravljanja, ponavljao je da Jugoslavija nije neka zamišljena celina koja je nastala veštačkom podelom na republike, nego je nastala slobodnom voljom i odlukom njenih naroda da žive zajedno”, podsetio je Bešlin.
On je odbacio spekulacije da Tito nije želeo da potpiše Ustav SFRJ iz 1974. godine.

“Nema govora da Tito 1974. nije hteo da potpiše Ustav. On je vrlo jasno vodio kampanju unutar Jugoslavije na mitinzima i stoji iza ustavnih amandmana 1971. i Ustava 1974. „Svakim govorom je naglašavao da je to važno i sva ustavna rešenja, kako je tvrdio, jačaju jugoslovensku zajednicu, jer će svi biti zadovoljni i biće u interesu svih”, objasnio je Bešlin.

Dodao je da je Ustav trebalo ne samo da čuva Jugoslaviju, već da podstakne članice da se dogovaraju, pa je zato uvedeno i pravo veta na donošenje odluka.

“Pravo veta postoji danas u Evropskoj uniji i ono vas tera da se dogovarate. Dok je sistem funkcionisao, dok neko nije srušio same temelje sistema, što je prvi uradio Slobodan Milošević, oni su se dogovarali”, rekao je Bešlin.
 
ustav napisan da uništi jugoslaviju
Није тачно.
Али чак и да је тако као што није, нама Србијанцима није ни била потребна.
Ми смо имали нашу Краљевину још у 19. веку.
Укинуо нам ју је Југословен Александар Карађорђевић.
 
  • Haha
Reactions: PA8
slažem se, ali zašto je onda podržavaš
Подржавам Социјалистичку федеративну републику Југославију у којој је Социјалистичка република Србија, по АВНОЈ-у, била федерална држава, као уосталом и друге републике и које су све Уставом из 1974 добила више самосталности.

Не подржавам унитарну Краљевину Југославију.
 
  • Haha
Reactions: PA8
Подржавам Социјалистичку федеративну републику Југославију у којој је Социјалистичка република Србија по АВНОЈ-у, била федерална држава, као уосталом и друге републике. Не подржавам унитарну Краљевину Југославију.
ja sam protiv obe jugoslavije, hvala
 
1708625678921.png

SRĐAN MILOŠEVIĆ: Poslednji jugoslovenski ustav – velika povelja antropološkog optimizma


Posle nekoliko decenija „tranzicije“ i „obnove“ liberalne ustavnosti, čini se da smo i dalje u zavodljivoj paradigmi „post-socijalizma“


Srdjan-Milosevic-n1-1024x576.jpg


22. feb 2024.

Na jučerašnji dan pre pedeset godina, odnosno 21. februara 1974. godine, proglašen je poslednji jugoslovenski ustav. O njemu se nekada govorilo – a i danas se najčešće govori – više u kontekstu njegovih stvarnih ili tobožnjih posledica nego o Ustavu samom. U ovom tekstu ću pokušati da nešto više kažem o karakteru ovog, u svakom smislu osobenog ustavnog teksta. Ipak, na samom početku moram da učinim jednu napomenu: u odnosu na Ustav iz 1974. imam pretežno afirmativno mišljenje i to manje kao pravnik, više kao istoričar, a najviše kao pojedinac kojeg privlači magnetizam smelih ideja, za koje, razume se, verujem da imaju progresivan smisao i koje se u tom Ustavu stiču: socijalizam, samoupravljanje, bratstvo i jedinstvo, ravnopravnost, federalizam i mnoštvo drugih.

Ustav iz 1974. godine nalazi se na kraju niza konstitutivnih poduhvata koje započinje još AVNOJ 1943. godine, a nastavljaju Ustav iz 1946. godine, Ustavni zakon iz 1953, Ustav iz 1963, amandmani iz 1967, 1968. i 1971. godine. I ovaj Ustav će proći kroz dva ciklusa noveliranja amandmanima iz 1981. i 1988. Ovako učestale promene bile su objašnjavane kao logičan izraz društvene dinamike socijalističkog društva u neprekidnoj izgradnji. Objektivno, one su bile rezultat spoja kako pomenute dinamike socijalističkog razvitka, tako i brojnih nesavršenosti ustavnih aranžmana, koje su, sa svoje strane, bile posledica novine sistema socijalističkog samoupravljanja. To je za posledicu imalo i svojevrsno tumaranje ustavotvoraca, kako nomotehničko, tako i sadržinsko. Sa preko 400 često opširnih članova, Ustav SFRJ iz 1974. godine bio je i među najdužim ustavima na svetu (jedino je Ustav Indije znatno opširniji).

Ovaj Ustav naročito je (i opravdano) povezivan sa novom koncepcijom federalizma koja je ustanovila federalne jedinice kao države i približila Jugoslaviju konfederalnom modelu organizacije, čineći značajan iskorak u odnosu na prethodni ustavni aranžman iz 1963. godine. Razume se, brojne su odredbe novog Ustava kojima su redefinisani odnosi u federaciji. Kao paradigma tih promena mogu da posluže sledeće formulacije: dok je Ustav iz 1963 donela Savezna narodna skupština, kao najviše predstavničko telo radnog naroda i svih naroda Jugoslavije, Ustav iz 1974. godine donosi „Savezna skupština, u saglasnosti sa skupštinama republika i skupštinama autonomnih pokrajina“. To je bio jezički izraz fundamentalne promene u statusu republika i pokrajina u arhitekturi jugoslovenskog federalizma. Toj temi svakako vredi posvetiti poseban tekst, dok ovom prilikom nameravam da se držim nekih načelnih pogleda.

Nažalost, na Ustav SFRJ iz 1974. najčešće se kritički gledalo kroz prizmu „nacionalnih interesa“, kao i kroz prizmu liberalnog koncepta ustava i ustavnosti, pa su mnoge njegove karakteristike ostale ili u drugom planu ili sasvim izobličene. Obe kritičke perspektive najčešće su same sebe dovodile do banalnih ishoda. Kada je reč o kritici iz perspektive „nacionalnih interesa“, njen konačni izraz, u kontekstu Srbije, jeste shvatanje da je jugoslovenski Ustav iz 1974. godine paradigma „komunističke obmane“ i „podvale srpskom narodu“ koje su ga sprečile da ostvari svesrpsko ujedinjenje, fiksiranjem tobože proizvoljnih republičkih granica kao državnih. Kritika iz liberalne perspektive izvodi se do komičnog paroksizma izraženog kroz stanovište da Ustav socijalističke Jugoslavije ne zaslužuje drugo osim prezrivih osvrta naprosto jer nije izraz liberalne ustavnosti: on mora biti nedemokratski jer drugačija demokratija, osim liberalne, ne postoji; on mora biti izraz totalitarnih tendencija jer je koncept jedinstva vlasti po svojoj sadržini nužno totalitaran; njegove nerazumljive odredbe moraju biti utopistička (distopijska?) tlapnja jer polazeći od nepostojećih osnova nemušto regulišu nepostojeće odnose.

Time ne isključujem da je ustav tacite ugradio u svoju strukturu mehanizme „inspirisane“, primera radi, strahom od unitarizma i velikosrpske hegemonije, tim konstantama komunističke državno-nacionalne ideologije. Međutim, to je mogao biti njegov akcesorni, a nikako osnovni sadržaj. Umesto toga, skloniji sam uverenju da je Ustav iz 1974. pre svega izrazio optimističan (ne i utopistički) pogled na perspektivu samoupravljanja, da je značajno precenio domete njegovog dotadašnjeg razvoja, da je u poređenju sa prethodnim ustavima sadržao više projekcija budućnosti kao i da je u njegovoj osnovi stajao snažan ideološki i antropološki optimizam, pre nego bilo šta drugo.
 
  • Haha
Reactions: PA8
НАСТАВАК


Ovim ne želim da kažem da je kritičko čitanje Ustava iz 1974. godine iz navedenih perspektiva – nacionalne i liberalne – nemoguće, već da najčešće sebe diskredituje svojevrsnom ekstremizacijom koja vodi pomenutim banalnim ishodima. Naročito je uočljivo uporno odbijanje da se objašnjenje neupitnih disfunkcionalnosti socijalističkog sistema potraži u istim onim razlozima koji su, istorijski, u ovom društvu, činili i još uvek čine disfunkcionalnom i liberalnu demokratiju i parlamentarizam i podelu vlasti. Gde je bio komunizam 1870-ih ili 1880-ih kada je inaugurisana politička kultura „unutrašnjeg neprijatelja“? Koji je to samoupravni socijalizam bremzao karakušljivi privredni razvoj do 1941. godine? Koji je to Tito ukinuo parlamentarizam 1929. godine? Drugim rečima, posle nekoliko decenija „tranzicije“ i „obnove“ liberalne ustavnosti, čini se da smo i dalje u zavodljivoj paradigmi „post-socijalizma“, koja uzroke svih problema, neretko sa morbidnim užitkom, pronalazi seciranjem kadavera socijalizma.

Kao rđava karakteristika Ustava iz 1974. često se navodi nejasnoća izraza i stilizacije članova. Ustav bi, odista, bio mnogo jasniji da nije težio da detaljno izrazi i objasni sve svoje institute i mehanizme, da gotovo ništa ne prepusti spontanom razvoju, da izrazi sve aspekte jugoslovenskog samoupravnog sistema. Sve to u Ustavu je ostvareno na način da se opšti i, u biti, neintuitivni pojmovi objašnjavaju drugim, relativno nepoznatim pojmovima, koji je tek trebalo da postanu koliko-toliko prepoznatljivi ustavno-pravni koncepti i termini. No, ni sa tom kritikom ne treba preterivati: većina pojmova je već postojala u Ustavu iz 1963. godine, oni su bili „u cirkulaciji“, jedino što nisu bili opštepoznati niti samorazumljivi. Primera radi, teritorijalno-administrativne jedinice su bile „društveno-političke zajednice“, Savez komunista i Socijalistički savez radnog naroda bili su „društveno-političke organizacije“, razni zavodi i ustanove su bili „samoupravne interesne zajednice“ itd. Moglo bi se navesti srazmerno dosta pojmova koji su dobili manje ili više komplikovane pravno-tehničke nazive. Ništa od toga, međutim, nije bilo nesavladiva materija i, uz nešto napora i dobre volje, taj tekst zapravo postaje razumljiv.

Iako su socijalistički ustavi najčešće karakterisani upravo kao utopistički, slepi za realnost istorijskog trenutka u kojem nastaju i optimistički zagledani u izmaštanu budućnost, to je samo delimično tačno. Ne treba odbaciti da su ustavotvorci socijalističke epohe imali svojevrsnih zabluda o dosegnutim razmerama promena ali, kada je reč o Jugoslaviji, ustavne promene dešavale su se onda kada se činilo da je društveni razvoj zapravo premašio postojeće ustavne okvire, odnosno da su ovi postali tesni. Govoreći, primera radi, o potrebi donošenja novog ustava, Kardelj je septembra 1962. godine isticao da „novi ustav treba da izrazi sve ono novo što je poslednjih deset godina nastalo i učvrstilo se u našem socijalističkom društvu“. Te novine, koje su, dakle, već bile realnost, kako je ona percipirana u komunističkom rukovodstvu, bile su čak toliko specifične i učvršćene da su zahtevale „da se neki dijelovi ustava moraju, kako ro sadržaju tako i ro orćoj koncepciji, bitno odvojiti od klasičnih političko-pravnih dokumenata te vrste, i da se traže ne samo vlastiti izražajni oblici, već i neka nova političko-organizaciona sredstva“.

U ovim Kardeljevim rečima jasno se raspoznaje početak onoga što će postati završna faza jugoslovenske socijalističke ustavnosti, odnosno opšta idejna osnova ustava iz 1963. i 1974. Umesto kao na beslovesni avanturizam i trapavo novotarenje (dodajmo – sa antisrpskom motivacijom), kako se neretko (najčešće) gleda na taj potonji ustavni razvitak, skloniji sam da u tom daljem razvoju prepoznam možda prenaglašenu samouverenost i možda preterani optimizam u pogledu mogućnosti da se nađe izraz za sve nove društvene odnose, ali svakako ne bez originalnosti i ne bez utemeljenosti u „socijalističkoj stvarnosti“.

Zapravo, Ustav iz 1974. godine trebalo je da pronađe pravu meru (večita opsesija socijalističke izgradnje) između postojećeg i programskog. U tom smislu je isticanje orijentacije socijalističkih ustava ka budućnosti opravdano, premda se neretko simplicistički prenaglašava, budući da ta orijentacija nije ni jedina ni najvažnija temporalna dimenzija te ustavnosti. „Svi naši dosadašnji ustavni dokumenti bili su, doduše, odraz određenog stupnja razvitka i određenih odnosa, ali su uvijek otvarali perspektive i putove za naprednu socijalističku i demokratsku akciju u skladu s postignutim rezultatima u razvitku zemlje i socijalističke svijesti“, reći će Kardelj. Međutim novi ustavni aranžmani nisu dolazili na kraju nove faze razvoja, već pre na njegovom početku, sa nastankom novih formi. Ponovo Kardelj: „Novi ustav mora, prvo, učvrstiti određene, već postignute tekovine u razvoju naše socijalističke samoupravne prakse.“

Ovim sporim i izokolnim hodom dolazim do suštine sadržane u naslovu ovog priloga. Kako, se, naime, dolazi do postizanja ciljeva socijalističke izgradnje?

Odgovor koji je dao Ustav iz 1974. godine bio je izraz tog antropološkog optimizma: „samoupravnim sporazumevanjem i društvenim dogovaranjem“, ne kao prethodnicom već kao alternativom većinskom odlučivanju.

Naime, i socijalističko društvo karakteriše pluralizam interesa, čije se sukobljavanje može artikulisati kroz većinsko odlučivanje, ali i kroz deliberativne prakse kakve su sporazumevanje i dogovaranje. Tvorci samoupravnog socijalizma su verovali da u sistemu samoupravnog demokratskog pluralizma većina problema „može da se rešava samoupravnim sporazumima i društvenim dogovorima, a samo jednim delom političkim odlučivanjem većinom glasova ili arbitražom državnih organa, uz odgovarajuće angažovanje društveno-političkih organizacija. U stvari, samoupravljanje znači demokratsko podsticanje odlučivanja o društvenim poslovima, a ne takvu klasičnu politizaciju društvenih funkcija koja svaki sukob interesa pretvara istovremeno i u borbu za političku vlast.“

Ovakvo shvatanje je impliciralo besmislenost bilo jednopartijskog bilo višepartijskog sistema, a tvorci jugoslovenskog samoupravljanja verovali su da su nadrasli oba pomenuta oblika političkog organizovanja. Zato su i stajali na stanovištu da Savez komunista nije politička partija (stranka) u bilo kom istorijski poznatom obliku, već da je reč o „društveno-političkoj organizaciji“ čiji je zadatak (razume se, monopolisano) idejno usmeravanje društva u državi koja je upravo Ustavom iz 1974. godine prvi put definisana kao država „diktature proletarijata“, kao najvišeg izraza demokratski uređenog društva.2

Ovakvo razumevanje trebalo je da naročito istakne humanističku orijentaciju sistema: pojedinac je i sam nosilac mnoštva individualnih interesa koji se ne mogu artikulisati i koji ne treba ni da budu artikulisani u okviru jedne jedine (jednopartijski sistem) ili u okviru jedne od konačnog broja političkih organizacija (višepartijski sistem).

Čak i kada se odlučuje većinskim principom, kako je uveravao Kardelj, „reč je o većini koja se uvek iznova stvara oko rešavanja pojedinih društvenih problema i interesa“. Drugim rečima, pošto ta većina nije i ne može biti uvek ista, političke partije, otuda, ne mogu uspešno da artikulišu sve životno relevantne interese pojedinca niti treba da ih artikulišu. Ali to ne znači da ti interesi treba da budu žrtvovani na oltaru partijskih afilijacija, što se neminovno dešava u političkoj borbi čiji je ishod pobeda jedne ili druge političke opcije.

Zato su, kako su tvrdili tvorci samoupravnog socijalizma, upravo društveno-političke organizacije nestranačkog karaktera (Savez komunista, Socijalistički savez radnog naroda, sindikati, omladinske organizacije i množina drugih, postojećih i onih koje će iznedriti budući razvoj), uz samoupravno sporazumevanje i dogovaranje, formati u kojima se na optimalan način omogućava artikulacija pluralizma (samoupravnih) interesa.

Privodeći kraju ovaj pokušaj sažetog prikaza duha Ustava iz 1974. godine, naročito ističem da se taj prikaz odnosi na ono što su ustavotvorci želeli, nameravali, verovali ili mislili da njihov ustavotvorni poduhvat postiže.

Ne verujem da je potrebno naročito objašnjavati da je to prvi korak u analitičkom mišljenju određenog sadržaja. Kada je nastala socijalistička Jugoslavija, Kardelj ju je opisao kao „plebejsku republiku jakobinaca“, ističući ovom romantizovanom metaforom revolucionarnu odlučnost da se država upotrebi kao sredstvo revolucionarne borbe. Trideset godina kasnije, isti ideolog jugoslovenskog socijalizma verovao je da je ista ta država postala „sredstvo samoupravnog društva“. Šta je od idealno postavljenog okvira ostvareno, u kojim pravcima se razvijala realnost, kakvi su bili učinci i niz drugih pitanja predstavljaju drugi analitički sloj.

Međutim, kao usputnu napomenu, podvlačim da se neretko lakonski i bez dubljih uvida olako bagateliše obim i karakter ostvarenja načela koja je izrazio Ustav iz 1974. godine i drugi jugoslovenski ustavi socijalističke epohe. Teško je odupreti se oceni da je svođenje čitavog univerzuma ideja koje je izrazio ustav o kojem je ovde bilo reči na interpretacije o delovanju protiv srpskog naroda ili o utopističkoj mantri dogmatizovanih ili ciničnih tehnologa jednopartijske vlasti naprosto banalno.
 
  • Haha
Reactions: PA8
Подржавам Социјалистичку федеративну републику Југославију у којој је Социјалистичка република Србија, по АВНОЈ-у, била федерална држава, као уосталом и друге републике и које су све Уставом из 1974 добила више самосталности.

Не подржавам унитарну Краљевину Југославију.
EU je antikomunistička tvorevina. SFRJ je komunisticka tvorevina.
 

Back
Top