JEVANDJELJA I HRISOVULJE

SVA VLAST
NA osnovu tumačenja podataka pomenutih izvora iskristalisalo se uverenje da je prilikom carskog krunisanja, 16. aprila 1346. godine, Stefan Dušan zaista podelio svoju državu, tako što je sinu, kralju Urošu, dao stare srpske zemlje severno od Skoplja, a on je boravio i vladao u južnim krajevima koje je ne tako davno osvojio od carstva Romeja. Valja priznati da je bilo i umerenijih tumačenja podataka o podeli Srpskog carstva Stefana Dušana. Iskazao ih je još Aleksandar Solovjev verujući da je podela izvršena samo formalno, a da je u stvari čitava teritorija bila pod vlašću Stefana Dušana, što su prihvatili i drugi istoričari.
 
Politika mladog cara



U NOVIJIM radovima, međutim, izneta su i drugačija tumačenja navedenih podataka, kojima je iskazana sumnja u bilo kakvu podelu carstva Stefana Dušana. O tom važnom pitanju raspravljao je Ljubomir Maksimović, potrudivši se da u već izučavanim izvorima, pre svega u hrisovulji cara Stefana Dušana Dubrovniku (izdatoj septembra 1349), uoči podatke o jedinstvu teritorije Dušanovog carstva: za prestupe prema Dubrovčanima u carevoj i kraljevoj zemlji nadležan je carev sud, a Dubrovčani će za prestupe u trgovima carstva i kraljevstva odgovarati pred carskim sudovima; sukobe između dveju strana rešavaće isključivo car.
Zaključak je da je teritorija Srpskog carstva ostala jedinstvena i da je ličnost cara Stefana Dušana predstavljala osnovni činilac objedinjavanja srpskih i vizantijskih zemalja u njegovim granicama. Što se tiče vesti Nićifora Grigore, ona je odraz razlika u načinu života, "ekonomskim i društvenim prilikama, pa i u organizaciji i metodama upravljanja".
Razmatrajući pitanje ustrojstva Srpskog carstva, Sima Ćirković je, takođe, krenuo od Dušanove hrisovulje Dubrovniku, u kojoj je uočio još neke dokaze o jedinstvu teritorije srpske države. Ljudi koji su posle 1333. godine prispeli u Ston i Stonski rat označeni su kao "ljudi carstva mi", a u odredbi o vraćanju međa na stanje iz vremena kralja Milutina "stare nemanjićke zemlje koje okružuju tadašnju dubrovačku teritoriju ubrajaju se u carevu zemlju". Spomenu careve i kraljeve zemlje u hrisovulji Dubrovniku Ćirković je suprotstavio analizu redova Dušanovog "Zakonika", gde se kralj pominje samo nekoliko ****.
Upoređujući ta dva saznanja, on veruje da je pominjanje kraljeve zemlje i kraljevstva u povelji Dubrovniku posledica Dušanove želje da se u odnosima s Republikom osloni na stare tradicije koje su postojale još od vremena kraljevstva u Srbiji, jer "kralj je bio naslednik prava i obaveza ranijih srpskih vladara u odnosima sa Dubrovnikom i u toj ulozi nije mogao biti osporavan".
S DRUGE strane u Dušanovom "Zakoniku" nije bilo potrebe da se pominje kralj, odnosno Uroš, jer u upravnom sistemu, hijerarhiji jurisdikcije i metodi vladanja nije bilo ničeg što bi odgovaralo podeli na zemlju carevu u kraljevu. Podela je bila čisto teorijske prirode, a imala je svoje korene u Dušanovom nastojanju da istakne kontinuitet srpske države, ali i da naglasi kontinuitet svoga udela u carstvu Romeja, odnosno osvajanja njegovih gradova i krajeva.
Izvesno je da rezultati novijih istraživanja potvrđuju ranije naslućivano uverenje da je podela Srpskog carstva posle 1346. godine bila čisto teorijska, a da se čitava teritorija nalazila pod neprikosnovenom vlašću Stefana Dušana. Uostalom, u vreme izdavanja hrisovulje Dubrovniku (septembra 1349), a i proglašenja prvog dela Dušanovog "Zakonika" (1349), kralj Uroš je bio vrlo mlad, pa je teško verovati da je mogao da obavlja neke vladarske dužnosti u njemu dodeljenom delu Srpskog carstva.
U vezi sa carskim krunisanjem Stefana Dušana postavlja se pitanje tumačenja osnova njegove carske ideologije, odnosno namera s kojima se odlučio na taj korak, stavši tako formalno u isti rang s vladarima susednih država Vizantije i Bugarske. U našoj i stranoj istoriografiji dugo je preovlađivalo uverenje da je uzimanjem carske krune Stefan Dušan nameravao da, slično planu bugarskog cara Simeona (893-927), osvoji Carigrad, sruši Vizantiju i da na njenim temeljima obrazuje novo srpsko-grčko carstvo koje bi nasledilo i univerzalističke pretenzije carstva Romeja.
Međutim, izneta su i nova tumačenja carske ideologije Stefana Dušana. Pre svega, uočeni su glavni činioci u oblikovanju ideje carstva u politici Stefana Dušana. Ocenjeno je da je jedan od odlučujućih faktora bilo osvajanje prostranih vizantijskih teritorija, zbog čega se u vremenu između 1343. i 1345. godine Stefan Dušan i nazvao „čestnik Grkom”.
S druge strane, u autobiografskoj belešci uz Dušanov "Zakonik" rečeno je da mu je Bog darovao "zemlje i sve strane pomorja i velike gradove carstva grčkog". Takvo Dušanovo učešće u carstvu Romeja politički je obeleženo planiranjem braka mladog Uroša i kćerke carice Ane Savojske (1343), a simbolički - kraljevim pristankom da Svetogorci pre njegovog imena spominju ime cara Romeja (novembra 1345).
DRUGI značajan temelj carske ideologije Stefana Dušana predstavljalo je pozivanje na poznate tradicije prema kojima su svi carevi Romeja u stvari naslednici prvog hrišćanskog cara Konstantina Velikog, kojem je anđeo kao glasnik Gospodnji predao krunu i druge znake carske vlasti. Ta misao je iskazana u pomenutoj belešci uz Dušanov "Zakonik", gde se naglašava: "I sve mi dade u ruke kao Velikom Konstantinu caru, zemlje i sve strane pomorja i velike gradove carstva grčkog".
Sličnu ideju nalazimo i u arengi Dušanove srpske hrisovulje manastiru sv. Pantelejmona na Svetoj gori, u kojoj gde se ističe da je primanjem carskog venca on postao podoban carevima, kao i "velikom i ravnoapostolnom caru Konstantinu". Sima Ćirković veruje da su Dušanova carska ideologija i njegov stav prema carevima Romeja počivali na principima kojih su se u odnosima s Paleolozima pridržavali bugarski vladari. Posedujući titulu cara, oni su učestvovali u romejskom carstvu, ali bez želje da ga razore ili zamene.

Krunisanjem Stefana Dušana uvećao se broj careva u hrišćanskom svetu, što je nesumnjivo oslabilo ideju o postojanju jednog univerzalnog carstva, ali nije značilo i njenu negaciju. Odnos Stefana Dušana prema Vizantiji može da se posmatra kao neka vrsta savladarstva, čiji se koreni naziru u poznatom sporu oko karaktera carske vlasti između Andronika III Paleologa i trnovskog cara Jovana Aleksandra, opisanom u delu Jovana Kantakuzina. Tada je car Romeja tražio da bugarski vladar prizna njegovo prvenstvo, jer po romejskom zakonu carevi sinovi najstarijeg nazivaju carem, pokoravaju mu se i služe mu.

Za vreme vladavine Jovana Kantakuzina u prestonici (1347-1350) menja se položaj Stefana Dušana, koji više nije "učesnik" u carstvu, već postaje protivcar. U prilog iznetom tumačenju govori činjenica da je car Stefan Dušan priznao Jovana V Paleologa za vasilevsa Romeja. Učinio je to najpre u zimu 1350/1. godine prilikom susreta s Jovanom Kantakuzinom nadomak Soluna, kada je caru-piscu rekao "da ne treba da bude žalostan što je prisvojio neki deo države Romeja jer sam ima mnogo **** više prisvajajući od iste (države) ono što drugom pripada". Pri tom je svakako mislio na mladog cara Jovana V Paleologa. Nekoliko meseci kasnije (krajem proleća 1351) car Stefan Dušan je isto tako postupio. Sklopio je ugovor s Jovanom V Paleologom o zajedničkoj borbi protiv Jovana Kantakuzina, a uskoro mu je pružio i sasvim konkretnu pomoć u toj borbi.
KADA se govori o karakteru i značenju carske titule Stefana Dušana, treba voditi računa i o načinu na koji je on sam izražavao svoje carske ideje i pretenzije. U srednjovekovnim uslovima povelje su bile pravo ogledalo državno-pravnih, titularnih i teritorijalnih pretenzija. Car Stefan Dušan je prvi srpski vladar koji je izdavao na grčkom jeziku pisane hrisovulje, povelje overene zlatnim pečatom, čije je darivanje, kao izraz posebne milosti, predstavljalo isključivo pravo careva Romeja.

Takvi njegovi akti, od kojih su uglavnom sačuvani oni koji su izdati svetogorskim manastirima, pisani su potpuno po ugledu na hrisovulje vizantijske carske kancelarije. Istini za volju, treba naglasiti da je Stefan Dušan još kao kralj izdavao hrisovulje pisane grčkim jezikom, ali su one u nekim odlikama odstupale od odgovarajućih uzora careva Romeja. Važna je i činjenica da je posle krunisanja u Skoplju (aprila 1346) car Stefan Dušan izdavao i grčkim jezikom pisane prostagme - vrstu povelja koje su bile jedno od osnovnih obeležja vlasti cara Romeja.
Za pravu ocenu Dušanovih carskih pretenzija naročito su dragocene njegove hrisovulje jer njihove intitulacije i potpisi rečito o tome govore. Poodavno je uočeno da se u Dušanovim carskim potpisima pojavljuju etnički i geografski nazivi kojih nema u godinama kraljevstva. To su, pre svega, termini „zapadna strana” i „Pomorje” koji očigledno predstavljaju odraz osvajanja vizantijskih gradova i krajeva.
 
Carski potpis


U POTPISIMA povelja cara Stefana Dušana zapažaju se dve osnovne varijante, koje neposredno zavise od jezika kojim su akti pisani. U srpskim hrisovuljama nastalim posle aprila 1346. godine Stefan Dušan se najčešće potpisivao kao „car Srba i Grka”, što podseća na uzore vizantijskih careva čija se titula uvek vezuje za pojam Romeja, dakle, za etnički ili državno-pravni pojam, a ne za geografsku kategoriju.

U grčkim hrisovuljama, pak, on se najčešće potpisuje kao „Stefan i Hristu Bogu verni car i samodržac Srbije i Romanije”. Taj oblik potpisa očigledno je nastao po ugledu na potpise vizantijskih careva, samo što se, umesto Romeja, javlja termin Romanija, a Dušanova carska titula ne vezuje se za etničke, odnose državno-pravne pojmove, već za teritorijalne nazive.
 
Rukopoložen patrijarh Joanikije



O NAVEDENIM oblicima Dušanovih carskih potpisa treba dati nekoliko napomena. Naime, u tim prilikama se u njegovoj carskoj titulaturi uvek na prvom mestu navode Srbi ili Srbija "koji kao najvažniji oslonac Dušanove vlasti nisu mogli biti zaobiđeni". S druge strane, važno je saznanje da se termini Grci i Romanija javljaju u Dušanovim potpisima i pre njegovog carskog krunisanja: jula 1344. godine srpski kralj je svoj prvi sačuvani grčki akt potpisao kao "kralj Srba i Grka", a oktobra 1345. godine grčku hrisovulju manastiru sv. Jovana Prodroma kod Sera potpisuje kao "kralj Srbije i Romanije".
Upotreba termina Romanija, čime se Dušanovi grčki potpisi jasno razlikuju od romejskih uzora, čini se da označava izvesno ograničenje njegove carske titule i svedoči da je on bio svestan okolnosti da mu i posedovanje velikih delova vizantijske teritorije nije o tome dovoljno da se tituliše kao car Romeja. Pre svega, trebalo je misliti na osvajanje carske prestonice Konstantinopolja, ili makar slavnog grada Soluna.
Međutim, dokumenti potekli iz Dušanove vladarske kancelarije nisu jedini vid njegovih carskih pretenzija iskazivanih posle krunisanja u Skoplju. Uzimanje carske titule moralo je imati odraza i u radu njegovih državnih kovnica. Posle tog čina, Stefan Dušan je kovao novac s carskom titulom u natpisima na srpskom ili latinskom jeziku i taj novac bio je boljeg kvaliteta u odnosu na ranije serije novaca u Srbiji.
Sasvim je razumljivo da je carsko krunisanje Stefana Dušana imalo odraza i u natpisima pečata, sačuvanih uz njegove carske povelje. Može se reći da su postojale dve vrste Dušanovih carskih pečata: jedna za krajeve koji su se donedavno nalazili pod vlašću Romeja, pa i za Svetu goru, a druga namenjena srpskim zemljama.
ZAHVALjUJUĆI istraživanjima u oblasti umetnosti u srpskoj državi sredine DžIV stoleća, stečena su i nova saznanja o posledicama koje je Dušanovo carsko krunisanje ostavilo u graditeljstvu i slikarstvu tog vremena. Svakako nije slučajno da su baš sredinom DžIV stoleća sagrađeni reprezentativni spomenici-zadužbine: Dečani, Sveti arhanđeli kod Prizrena i Matejič.
Zanimljivo je da je građenje Dečana započeto još za vladavine Stefana Dečanskog, nastavljeno za vladavine kralja Stefana Dušana, a dovršeno posle njegovog krunisanja u Skoplju. Crkva je bila posvećena Hristu Pantokratoru, verovatno uspomena ktitora koji je s porodicom u progonstvu u Carigradu boravio u slavnom manastiru Hrista Pantokratora. Dušanova ideja carstva našla je svoj puni izraz u zidanju manastira Sveti arhanđeli kod Prizrena. Njegova crkva posvećena svetom arhanđelu Mihajlu koji srpskom caru daruje pobednički mač, prenoseći mu harizmu i znake božanske vlasti po uzoru na Konstantina Velikog. Na osnovu svih radnji preduzetih u gradnji manastira Sveti arhanđeli, kao i njegovog izgleda, može se pouzdano verovati da je Stefan Dušan zamislio da ova velelepna crkva bude njegov mauzolej. U jugozapadnom delu crkve nalazio se Dušanov grob.
Najzad iz tog vremena potiče i crkva Bogorodice u Matejči na Skopskoj crnoj gori, građevina impozantnih dimenzija čije je zidanje takođe završeno posle Dušanovog carskog krunisanja.
Novija istraživanja su pokazala da je Dušanovo carsko krunisanje unelo važne promene i u likovnim predstavama vladajuće porodice. U ranijim kompozicijama porodice kralja Stefana Dušana u središtu se nalazio mladi Uroš okružen roditeljima, a posle aprila 1346. godine u središtu stoji car Stefan Dušan, po uzoru na vizantijsku carsku ikonografiju. Promene se zapažaju i u predstavi loze Nemanjića, koja je prvi put slikana u Gračanici kralja Milutina (oko 1320). U tim kompozicijama iz doba kraljevstva u vrhu loze predstavljan je rodonačelnik dinastije Stefan Nemanja - sveti Simeon Mirotočivi, a zatim se u nizu nalaze njegovi potomci, do vladara iz vremena slikanja loze. Međutim, u takvim kompozicijama se posle 1346. godine na vrhu loze slika kralj i car Stefan Dušan, sam ili sa suprugom Jelenom i sinom Urošem, dok se neki poštovani preci, kao na primer Stefan Nemanja, nalaze u donjem delu kompozicije.
ZAPAŽA se još jedna novina: pored pripadnika dinastije Nemanjića slikaju se i vizantijski carevi, uz čije likove stoje grčki natpisi. Najzad, može se naslutiti da je ideja carstva unela promene u još neke vidove duhovnog i umetničkog života Srbije sredine DžIV veka. Nešto pre carskog krunisanja, Stefan Dušan je naredio piscima okupljenim oko Pećke patrijaršije da sačine zbornike o životima kraljeva i arhiepiskopa srpskih, kao i da postojeće dopune žitijima onih koji nedostaju. Time je želeo da proslavi svete i slavne pretke, ali i da podvuče saglasje države i crkve. Istovremeno, želeo je da osigura legitimnost pozicija na prestolu Srbije i Romanije, ili status cara Srba i Grka.
Ostavićemo za trenutak po strani carsku titulu Stefana Dušana, stečenu u Skoplju (16. aprila 1346), i pozabavićemo se pitanjem koje je promene u titulaturu srpskog crkvenog poglavara unelo njegovo rukopoloženje za patrijarha. Pre Dušanovog carskog krunisanja srpski arhiepiskop Joanikije unapređen je za patrijarha budući da je samo s tim činom mogao Stefanu Dušanu da dodeli znake carskog dostojanstva. Iz podataka savremenih izvora moglo bi se zaključiti da se srpski crkveni poglavar nije, analogno Dušanovom postupku, nazivao patrijarhom Srba i Grka.
U dokumentima i natpisima na portretima uz njegovu titulu patrijarha pominju se srpske i pomorske zemlje. Samo u jevanđelju pisanom septembra 1354. godine za serskog mitropolita Jakova stoji da je završeno u vreme cara Stefana Dušana i "svepreosveštenog i blagočastivog patrijarha Srbljem i Grkom mir Joanikija". Tek se Joanikijev naslednik patrijarh Sava (1354-1375) u dokumentima i potpisima pojavljuje kao patrijarh Srba i Grka.
Ako se posmatraju posledice proglasa carstva u Srbiji, postavlja se kao prirodno i pitanje kako su države i vladari tadašnjeg sveta reagovali na carsku titulu Stefana Dušana, jer sasvim je izvesno da je on tim činom poremetio političko ustrojstvo hrišćanske vaseljene. U traženju odgovora najpre ćemo se okrenuti Vizantiji, budući da je krunisanjem za cara Stefan Dušan neposredno ugrozio idealnu suprematiju cara Romeja u hrišćanskom svetu.
PREMA državno-pravnoj teoriji koju je Vizantija dosledno zastupala i branila do kraja svog postojanja, vasilevs Romeja je, kao naslednik prvog hrišćanskog cara Konstantina Velikog, bio jedini zakoniti vladar hrišćanske vaseljene, a njegovo zemaljsko carstvo trebalo je da bude sazdano po ugledu na carstvo nebesko.
Braneći tu teoriju univerzalne vlasti, Vizantija je stvorila sistem hijerarhije država na čijem čelu se nalazio vasilevs Romeja, a svi drugi vladari imali su svoje mesto, čiji je rang zavisio od njihovog ugleda i moći, što je i određivalo odnos vasilevsa prema njima. Međutim, Stefan Dušan nije bio prvi vladar koji je ugrozio taj gospodareći položaj vasilevsa Romeja u hrišćanskoj vaseljeni. Mnogo ranije to je učinio Karlo Veliki, koga je papa Lav III na Božić 800. godine krunisao u Rimu za cara.
Uskoro je usledio još opasniji pokušaj uzurpacije prava vasilevsa Romeja. Učinio je to moćni bugarski vladar Simeon (893-927), koji je u Carigradu krunisan za cara (913) i koji je jasno iskazivao namere da osvoji Carigrad i osnuje grčko-bugarsko carstvo sa istim univerzalističkim pretenzijama u hrišćanskom svetu.
Stefan Dušan je bio poslednji vladar koji je svojim carskim krunisanjem neposredno ugrozio suprematiju vasilevsa Romeja u hrišćanskoj vaseljeni, pa najpre treba pogledati kako je Vizantija reagovala na taj čin. Da bi se razumeli karakter i vreme te reakcije, podsetićemo na važnu okolnost da je u danima Dušanovog krunisanja u Vizantiji još uvek trajao građanski rat započet u jesen 1341. godine, u kojem se Jovan Kantakuzin borio za carski presto s regentstvom carice-majke Ane Savojske koja je u Carigradu vladala u ime maloletnog sina Jovana V Paleologa.
U Vizantiji su faktički postojala dva cara: na jednoj strani to je bio mladi Jovan V Paleolog, najstariji sin i zakoniti naslednik rano preminulog Andronika III Paleologa (umro 15. juna 1341), a na drugoj je stajao uzurpator Jovan Kantakuzin, koji je 26. oktobra 1341. godine u tračkoj tvrđavi Didimotici proglašen za cara. Ne treba izgubiti iz vida i činjenicu da je u tim godinama carstvo Romeja predstavljalo po teritoriji malu državu, čije su unutrašnje snage usahle u građanskim ratovima prve polovine DžIV veka.
 
POBEDNIČKI NALET DUŠANA
NASUPROT slabašnoj Vizantiji stajao je kao protivnik moćni srpski vladar Stefan Dušan, "koji je u pobedničkom naletu oduzeo polovinu njene teritorije. Nikada ranije u dugoj istoriji carstva Romeja nije tako oštro bila izražena nesrazmera i protivurečnost između vizantijskih pretenzija i političke stvarnosti". Iznete ocene položaja Vizantije, kao i odnosa snaga između nje i države Stefana Dušana bile su neophodne da bi se potpunije i bolje razumeli stav i koraci zvaničnog Carigrada prema Srpskom carstvu.
 
Anatema srpskom caru



ČINI se da je prva reakcija s te strane imala više privatan karakter, a potekla je od Jovana Kantakuzina, nekadašnjeg prijatelja i saveznika kralja Stefana Dušana. Vizantijski pretendent je iskoristio boravak jerusalimskog patrijarha Lazara u Adrijanopolju da ga u tom gradu na praznik Sveti Konstantin i Jelena (21. maja 1346) kruniše za cara.
Dobro poznavajući vizantijske državno-pravne norme, Jovan Kantakuzin je svakako bio svestan specifičnosti krunisanja u Adrijanopolju. Svečanost nije obavljena u carigradskoj crkvi Sveta Sofija, a krunisao ga je jerusalimski, a ne vaseljenski patrijarh. Zato je posle ulaska u Carigrad (februara 1347) Kantakuzin odlučio da se ponovo kruniše za cara. Ceremonija je obavljena na isti praznik, 21. maja 1347. godine, ali je on carske znake sada dobio iz ruku vaseljenskog patrijarha Isaije.
Opisane okolnosti vezane za prvo krunisanje Jovana Kantakuzina u Adrijanopolju (21. maja 1346) daju osnovu za verovanje da je taj čin bio izraz njegove lične reakcije na nedavno carsko krunisanje bivšeg prijatelja i saveznika Stefana Dušana, koje je mesec dana ranije svečano obavljeno u Skoplju.
Kada je reč o zvaničnoj reakciji Vizantije na Dušanovo carsko krunisanje i proglašenje patrijaršije, mogu se navesti dve važne karakteristike: usledila je nekoliko godina kasnije, a njen pokretač bio je vaseljenski patrijarh Kalist. Zanimljivo je da o tom važnom koraku Romeja govori domaći izvor, jedan od nastavljača Danila II, u kratkom žitiju srpskog patrijarha Save (1354-1375). Tu se opisuje kako je posle osvajanja grčkih zemalja Stefan Dušan „ostavio praroditeljsku vlast kraljevstva, poželeo je carski san i venčao se na carstvo..., štaviše, ostavio je od praroditelja i Svetog Save predanu arhiepiskopiju od carigradskog patrijarha dobijenu, pa je na silu sebi postavio patrijarha Joanikija, uz čiji savet je prognao carigradske mitropolite iz osvojenih gradova”. Zbog toga je patrijarh Kalist poslao izaslanike koji su iz crkve odlučili srpskog cara, patrijarha i arhijereje.
U TUMAČENjU vesti o anatemi izrečenoj caru Stefanu Dušanu, patrijarhu Joanikiju i srpskim arhijerejima najpre se postavlja pitanje vremena tog jedinstvenog postupka Vaseljenske patrijaršije, koja u ranijim sličnim uzurpacijama carske krune nije pribegavala takvim kaznama. Patrijarh Kalist je u dva navrata bio na čelu vizantijske crkve: prvi put od 10. juna 1350. do novembra 1353. godine, a drugi put znatno duže - od januara 1355. do avgusta 1363. godine. U razmatranjima o vremenu anateme izrečene srpskom caru i patrijarhu jednodušno je ocenjeno da se to dogodilo za njegovog prvog pontifikata, dakle između 1350. i 1353. godine, mada je bilo pokušaja da se ona i preciznije datira. Predložena hronologija ove anateme Vaseljenske patrijaršije - jesen 1350. godine - dozvoljava da se naslute pravi motivi za preduzimanje tog jedinstvenog čina. Njegov idejni pokretač bio je po svoj prilici car Jovan Kantakuzin, koji je u jesen 1350. godine, posle duge borbe, uspeo da slomi njemu protivan pokret zilota u Solunu i da konačno zavlada tim slavnim gradom.
Neposredno posle toga, Jovan Kantakuzin je preduzeo uspešne akcije prema gradovima i tvrđavama koje je u širem solunskom zaleđu držao srpski car (Verija, Voden, Servija i dr.). Za političku pripremu tog poduhvata bila mu je dobrodošla javna osuda carske titule njegovog bivšeg prijatelja, sada ljutog protivnika Stefana Dušana, pa je pod njegovim uticajem vaseljenski patrijarh Kalist izrekao anatemu srpskom caru, patrijarhu i arhijerejima.
Međutim, anatema patrijarha Kalista nije bila jedina zvanična reakcija Vizantije na carsku titulu Stefana Dušana. Sa iste strane usledio je i korak sasvim suprotnog karaktera. Da bi se on potpuno razumeo, podsetićemo na neka zbivanja vezana za ličnost mladog cara Jovana V Paleologa, koga je u zimu 1350/1351. godine Jovan Kantakuzin, zaputivši se u prestonicu, ostavio u Solunu. Iako će o toj zanimljivoj epizodi iz istorije odnosa Stefana Dušana i careva Romeja biti više reči u jednom od sledećih poglavlja, ovde ćemo ipak naglasiti da je krajem proleća 1351. godine nadomak Soluna zaključen sporazum o savezu između srpskog cara i mladog Jovana V Paleologa, koji je, izvesno, bio uperen protiv njihovog zajedničkog neprijatelja Jovana Kantakuzina.
JEDNA od važnih tačaka tog sporazuma može se naslutiti iz hrisovulje Jovana V Paleologa manastiru Hilandaru (jula 1351), za čije darivanje je vasilevsa molio „preuzvišeni vasilevs Srbije i voljeni stric carstva mi kir Stefan”. To jasno govori da je vasilevs Jovan V Paleolog priznao carsku titulu svom novom prijatelju Stefanu Dušanu, ali onako kako su Romeji to činili i ranije, na primer, u slučaju Karla Velikog ili bugarskih careva. Dušanova titula vasilevsa ograničena je na Srbiju, čime se jasno razlikovala od titule cara Romeja.
Ovo je svakako bio jedan od uslova sporazuma o savezu dvojice vladara, sada ujedinjenih u borbi protiv zajedničkog neprijatelja Jovana Kantakuzina. Sa vizantijske strane to je predstavljalo najveće moguće priznanje carske titule Stefana Dušana.
Ako je Kalistova anatema srpskom caru i patrijarhu bila izrečena iz političkih razloga, iste pobude uslovile su i priznanje carske titule Stefana Dušana od strane Jovana V Paleologa, kome je bila potrebna njegova pomoć u borbi protiv tasta Jovana Kantakuzina. Međutim, u hrisovulji Jovana V Paleologa Hilandaru objašnjava se i odnos cara Stefana Dušana prema vasilevsu Romeja. Traženje potvrde poseda koje je Hilandar sada imao i na teritoriji Srpskog carstva pokazuje da je Stefan Dušan bio spreman da svom novom savezniku prizna titulu cara Romeja, a time i izvesno prvenstvo u hrišćanskoj vaseljeni.
Carska titula Stefana Dušana dobila je još jedno priznanje s vizantijske strane. Učinili su to časni manastiri i monasi Svete gore atoske. U prethodnom poglavlju detaljno je razmotren sporazum koji je novembra 1345. godine posredstvom svog logoteta Hrsa Stefan Dušan zaključio sa svetogorskim protom i njegovim savetom, čime je regulisao odnose sa atoskim manastirima koji su se sada našli pod njegovom vlašću. Iz tog dokumenta, tzv. opšte hrisovulje svim svetogorskim manastirima, izdvojićemo samo sporazum da se ime srpskog kralja pominje na službama u čitavoj Svetoj gori, ali da se pre toga uvek spomene ime cara Romeja. Ovaj sporazum svedoči o tome da su Svetogorci priznali kralja Stefana Dušana za novog gospodara, ali da ipak nisu želeli da prekidaju veze s vasilevsom Romeja u Carigradu. Međutim, značajna je činjenica da su oni među prvima priznali carsku titulu Stefana Dušana jer su svečanom krunisanju u Skoplju (16. aprila 1346) prisustvovali svetogorski prot Teodoret, svi igumani i starci sabora atoskog.
U ZVANIČNIM dokumentima svetogorskog protata sačuvano je nekoliko dragocenih spomena Stefana Dušana kao vladajućeg cara, formulisanih po uzorima careva Romeja, ali uz navođenje imena Stefan, što nije bilo uobičajeno pri spominjanju vladajućeg vasilevsa Romeja. Svetogorci su Stefana Dušana „nazivali svojim carem i gospodarem, ali ne i carem Romeja”. Iako ćemo o odnosu i politici cara Stefana Dušana prema Svetoj gori atoskoj govoriti u jednom od sledećih poglavlja, smatrali smo da je bilo neophodno podsetiti na stav Svetogoraca prema njegovoj carskoj tituli.
Valja se, takođe, zapitati kako su druge države i vladari tog vremena reagovali na carsku titulu Stefana Dušana jer su, posle njegovog carskog krunisanja, na Balkanskom poluostrvu postojala četiri cara: Jovan V Paleolog, Jovan Kantakuzin, Jovan Aleksandar i Stefan Dušan. U razmatranju tog važnog pitanja oslonićemo se na dragocene rezultate rasprave Mihaila Dinića. Najpre ćemo pogledati kako su se prema Dušanovoj carskoj tituli odnosili uvek oprezni Dubrovčani, koji su uputili i svoje izaslanike na krunisanje u Skoplju. U pismima upućenim posle tog čina na srpski dvor, Dubrovčani su Stefana Dušana oslovljavali kao cara, ali se to ne bi moglo reći kad su u pitanju dokumenti upućivani u Ugarsku, u kojima se Stefan Dušan tituliše kao "redž Rassie ili Sclavonie".
U pismu upućenom na sicilijanski dvor kraljici Jovanki, Dubrovčani su cara Stefana Dušana i njegovog sina Uroša titulisali kao redž Rassie. Zanimljivo je, takođe, kakav je stav prema Dušanovoj carskoj tituli zauzela susedna Bosna, odnosno njen vladar Stjepan II Kotromanić. Na osnovu podataka iz izvora Dinić je zaključio da se Bosna ponašala slično Dubrovčanima: titulisanje careva Srbije zavisilo je od toga kome se njen vladar obraćao.
 
PISMA PAPE INOĆENTIJA VI

VAŽAN partner s kojim je Srpsko carstvo nastavilo da neguje odavno uspostavljene odnose bila je i Mletačka republika, pa se postavlja pitanje kako je ona reagovala na Dušanovu carsku titulu. Iz dokumenata kojima se njene ustanove obraćaju caru Stefanu Dušanu i njegovom sinu Urošu može se uočiti da ih nazivaju carevima (imperatores), ali i kraljevima (redž), pri čemu dodaju epitete Radžie et Grecorum. Od susednih država, Ugarska, zbog svog položaja u zapadnom rimokatoličkom svetu, nije bila spremna da prizna carsku titulu Stefana Dušana, pa su on i njegov sin Uroš u ugarskim poveljama uvek nazivani kraljevima Raške (redž Rassie).
U kontaktima sa Srbijom toga vremena ni papska kurija nije bila spremna da Stefanu Dušanu i njegovom nasledniku Urošu prizna titulu cara. Papa Inoćentije VI je dva **** pisao caru Stefanu Dušanu ne oslovljavajući ga kao cara, a u obraćanju crkvenom poglavaru Joanikiju se naglašava da je nezakonito postao patrijarh. Rimski car Karlo IV imao je isti stav prema Dušanovoj carskoj tituli, jer ga u pismu od 19. februara 1355. godine naziva samo kraljem Raške (redž Rassie), a isto čini i u pismu vizantijskom caru Jovanu V Paleologu.
 
Gosti Gore Atoske


OD velikaša koji su za vladavine cara Stefana Dušana imali titulu sevastokratora, već smo pomenuli moćnog Jovana Olivera, ali je on ubrzo napredovao, stekavši čin despota. Među sevastokratorima u vreme prvog srpskog cara nalazimo i poznatog velikaša Dejana, koji se sa tom visokom titulom prvi put pominje u pismu pape Inoćentija VI od 22. decembra 1354. godine. Naveden je kao prvi među najuticajnijim srpskim velmožama kojima se papa obraćao povodom pitanja crkvene unije. Kao sevastokrator i carev brat, Dejan se pojavljuje i u hrisovulji (oko maja 1355) kojom Stefan Dušan, uz saglasnost carice Jelene, sina Uroša, patrijarha Save i srpske vlastele, potvrđuje Dejanove darove za njegovu zadužbinu crkvu u Arhiljevici.

U carstvu Stefana Dušana nalazimo i ugledne velikaše koji su imali visoku vizantijsku titulu kesara. Krenućemo od Grgura Golubića, koji se s tim činom (Grgur Golubić, kesar kraljevine Raške) pominje u pismu pape Inoćentija VI iz marta 1347. godine. U osnivačkoj povelji cara Stefana Dušana za manastir Sveti arhanđeli kod Prizrena (između 1348. i 1354) zabeležen je i dar kesara Grgura (čovek Damjan kamatnik koji godišnje treba da daje 18 lisičjih koža), na osnovu čega bi se moglo pretpostaviti da su se posedi pomenutog kesara nalazili oko Prizrena.
Za vladavine cara Stefana Dušana dostojanstvo kesara imao je i njegov proslavljeni vojskovođa Preljub, koga u nekoliko navrata, ali bez te titule, spominje Jovan Kantakuzin. Prema podacima tzv. Janjinske hronike, Preljub je postao namesnik u Tesaliji i dobio titulu kesara (1348). Dodeljivanje čina kesara Preljubu može se objasniti njegovim rodbinskim vezama s carem Stefanom Dušanom jer u povelji od 15. aprila 1357. godine car Uroš naziva Preljubovu udovicu Irinu svojom sestrom. U vremenske okvire vladavine cara Stefana Dušana možda spada i kesar Vojihna, poznati namesnik u jugoistočnim krajevima Srpskog carstva (Drama s okolinom).

Pošto smo naveli osnovne podatke o nosiocima činova despota, sevastokratora i kesara u Srbiji cara Stefana Dušana, razmotrićemo kakav su karakter u srpskoj državi imale te tri najviše vizantijske titule. Ocenjeno je da je i u Srbiji dobijanje tih titula zavisilo od stepena srodstva njihovih nosilaca sa carskom porodicom. Careva i caričina braća, kao i carevi roditelji postaju despoti, čin sevastokratora bio je, kako izgleda, namenjen zetovima carske porodice, a daljim rođacima po muškoj i ženskoj liniji do trećeg stepena dodeljivana je titula kesara. Međutim, od tih običaja se odstupilo možda već za vladavine cara Stefana Dušana, a svakako za vladavine njegovog sina, cara Uroša.
U OKVIRIMA politike kralja i cara Stefana Dušana u osvojenim vizantijskim krajevima posebnu pažnju zaslužuje Sveta gora atoska, slavno središte monaškog života pravoslavnog sveta, koje se našlo pod srpskom vlašću u jesen 1345. godine i pod njom ostalo sve do bitke na Marici (25. septembra 1371), kada se vratilo pod skiptar vesilevsa Romeja. U jednom od prethodnih poglavlja videli smo da je neposredno posle dolaska Svete gore pod srpsku vlast kralj Stefan Dušan požurio da formalno sredi odnose s tom zemljom monaha.
Rezultat pregovora koje je sa svetogorskim protom i časnim starcima njegovog sabora vodio kraljev poverljiv čovek i dvoranin logotet Hris, bila je tzv. opšta hrisovulja izdata novembra 1345. godine svim svetogorskim manastirima. U pitanju je svojevrstan ugovor srpskog kralja sa svetogorskim manastirima kojima su određena prava i obaveze obe strane. Svetogorci su tom hrisovuljom priznali kralja Stefana Dušana za novog gospodara, a aprila 1346. godine njihovi najviši predstavnici prisustvovali su Dušanovom carskom krunisanju u Skoplju, čime su prvi u vizantijskom svetu priznali njegovu carsku titulu.
Za tu dragocenu podršku u ostvarivanju carskih planova i pretenzija Stefan Dušan im se izdašno odužio, o čemu svedoče njegove grčke hrisovulje pojedinim svetogorskim manastirima. Prva grupa tih zanimljivih dokumenata nastala je aprila-maja 1346. godine, kada su najviši predstavnici Svete gore boravili u Skoplju, kako bi prisustvovali svečanostima carskog krunisanja Stefana Dušana. Od hrisovulja nastalih u to vreme, danas su poznate one izdate manastirima Ivironu, Filoteju, Zografu, Vatopedu, Ksiropotamu i Esfigmenu. Druga grupa hrisovulja cara Stefana Dušana izdatih svetogorskim manastirima nastala je između septembra 1347. i aprila 1348. godine, kada je on s porodicom boravio na Svetoj gori. Od njih su sačuvane hrisovulje izdate manastirima Esfigmenu, Velikoj lavri sv. Atanasija, Pantelejmonu i Vatopedu. Tokom boravka na Svetoj gori, Stefan Dušan je izdao i hrisovulje Hilandaru pisane na srpskom jeziku.

ZNAK posebne pažnje Stefana Dušana prema Svetoj gori atoskoj predstavljao je boravak njegove carske porodice na tom mestu od kraja avgusta 1347. do aprila 1348. godine. Može se verovati u iskrenost želje cara Stefana Dušana i njegove supruge Jelene da posete Svetu goru i poklone se tamošnjim svetinjama, ali se naslućuju i drugi razlozi koji su naveli srpskog cara da sa ženom i sinom baš krajem leta 1347. godine ode na Atos. Naime, tih meseci iz Carigrada se velikom brzinom širila epidemija kuge, koja je u istoriji ostala zabeležena kao „crna smrt”.
Bolest su u prestonicu na Bosforu preneli Đenovljani iz svoje kolonije Kafa na Krimu. Zato se i veruje da je Stefan Dušan odlučio da se sa svojom porodicom krajem leta 1347. godine skloni od te opake bolesti, a u uslovima izolovanosti Sveta gora mu je mogla pružiti željeno utočište. Takvom tumačenju ide u prilog i činjenica da je uz cara Stefana Dušana na Svetoj gori boravila i carica Jelena - iako je po strogim pravilima života u toj zemlji monaha bilo zabranjeno da na njeno tlo kroči ženska noga. Svestan takvog kršenja pravila života atoskih manastira, jedan kasniji pisac je zabeležio da je carica Jelena došla na Svetu goru „ne javno, no nekako premudro i skriveno”.
Pomenuti zapis pisan u DžVII veku pomaže i u određivanju vremena dolaska srpske carske porodice na Svetu goru. U njemu stoji da je carica Jelena tu stigla 6855 (1347/1348) godine i da je zamolila nekog starca Joanikija da prevede na srpski jezik uvod Jevanđelja koji je napisao ohridski arhiepiskop Teofilakt. To znači da je srpska carska porodica prispela na Svetu goru pre 1. septembra 1347. godine.
Može se s priličnom sigurnošću ocrtati njen itinerer kretanja po Svetoj gori atoskoj. Sasvim je prirodno što su car Stefan Dušan, njegova supruga Jelena i sin Uroš najpre posetili srpski Hilandar, gde su svečano dočekani. Zatim ih je put vodio preko manastira Esfigmena i Velike lavre sv. Atanasija, gde su boravili u decembru 1347. godine.
U JANUARU 1348. godine srpska carska porodica posetila je ruski manastir Pantelejmon, čije je monahe Stefan Dušan bogato darivao, a za igumana je postavio uglednog starca Isaiju, kome je pridodao srpske monahe. Tim zaslugama srpski car je postao drugi ktitor manastira. Posle ponovnog boravka u Hilandaru, usledio je drugi deo putovanja srpske carske porodice po Svetoj gori atoskoj. Ona je najpre boravila u Kareji, gde je carica Jelena obnovila keliju svetog Save postavši tako njen drugi ktitor. Putovanje cara Stefana Dušana završeno je u Vatopedu. Aprila 1348. godine on je izdao hrisovulju tom slavnom manastiru, u čijem uvodu se naglašava briga Dušanovih predaka o Vatopedu.

Ako se pogleda sadržaj hrisovulja Stefana Dušana izdatih pojedinim svetogorskim manastirima, kao i vesti o boravku srpske carske porodice na Svetoj gori (1347/1348), čini se da se mogu izvesti neki zaključci o stavu srpskog cara prema tom središtu monaškog života pravoslavnog sveta. Najradikalniju ocenu politike cara Stefana Dušana prema Svetoj gori iskazao je Vladimir Mošin, verujući da je za vreme njegove vladavine došlo do prave slovenizacije ove zemlje monaha. To se možda moglo zaključiti zbog ulaska srpskih monaha u neke svetogorske manastire, kao i na osnovu uverenja da su tada srpski monasi dolazili na položaj prota. Tačno je da je prilikom posete Pantelejmonu januara 1348. godine Stefan Dušan postavio za igumana svog čoveka, starca Isaiju, i da je uz njega u manastiru naselio mnogo srpskih monaha, ali to ne znači da se slično dešavalo i u drugim svetogorskim manastirima.
Ni podaci o poglavarima Svete gore za vladavine Stefana Dušana, ne daju osnov za zaključak da su tada za prote postavljani samo Srbi. U februaru 1347. godine javlja se prot Nifon, prvi za koga se zna iz vremena srpske vlasti nad Svetom gorom. Tokom boravka srpske carske porodice u Kareji došlo je do promene na čelu uprave Svete gore jer je za prota izabran Srbin Antonije, ugledan hilandarski starac i duhovni otac cara Stefana Dušana. Međutim, on nije dugo ostao na čelu Svete gore - najkasnije do oktobra 1348. godine. Njegovi naslednici Arsenije (dva ****), Teodosije i Silvan bili su Grci.

VELIKI DESPOT
PRELAZEĆI na primere dodeljivanja najviših vizantijskih titula u Srbiji posle proglašenja carstva (1346), krenućemo od Jovana Olivera, uglednog Dušanovog velikaša, koji je s te strane naročito zanimljiv jer nosi dva visoka vizantijska dostojanstva - sevastokratora i despota. Titularni uspon Jovana Olivera, gospodara bogatih rudarskih krajeva oko Kratova i Zletova, jasno se razaznaje iz natpisa uz njegov ktitorski portret na severozapadnom zidu manastira Lesnova. Tu piše da je on „po milosti Božjoj i kralja Stefana Dušana bio kod Srba veliki čelnik, veliki sluga, veliki vojvoda, veliki sevastokrator za verno mu služenje po milosti Božjoj i veliki despot sve srpske zemlje i pomorske i učesnik Grkom”.
 
Pisma pape Inočentija VI



IZ redova hrisovulja izdatih pojedinim svetogorskim manastirima nameće se utisak da je Sveta gora bila važan segment politike Stefana Dušana, u kojem je on najjasnije isticao svoje univerzalističke pretenzije veseljenskog cara. Želeo je da se prema Svetoj gori atoskoj postavi poput careva Romeja, čija je dužnost bila da brinu o napretku i blagostanju vaskolikog hrišćanskog sveta, a naročito o ustanovama crkve Božje.
O tome svedoče i arenge za hrisovulje izdate nekim svetogorskim manastirima (Iviron, Pantelejmon, Esfigmen), u kojima se na besednički način iskazuju obaveza i briga hrišćanskog cara koji treba da deluje po uzoru Božjem. Zato se na Svetoj gori atoskoj Stefan Dušan svesrdno trudio da deluje po uzorima careva Romeja, jednako se brinući o blagostanju svih tamošnjih monaških bratstava. Za tu brigu Svetogorci su mu se dostojno odužili jer je ime Stefana Dušana zapisano u Pomeniku Svetogorskog protata kao vladajućeg cara i ktitora.

Ugarska opasnost, koja je tokom vladavine Stefana Dušana više **** zapretila severnim krajevima srpske države, primorala je srpskog cara da u leto 1354. godine preduzme važan diplomatski korak: pokušao je da se približi novom papi Inočentiju VI (1352-1362). Dušan je dobro znao da je celokupna politika krune svetog Stefana prema njegovoj državi bila sastavni deo planova papske kurije koja je u Ugarskoj, graničnoj zemlji katoličkog sveta, uvek videla sigurnog zaštitnika prave vere susednih šizmatičkih vladara. Svestan takvog položaja Srbije prema Ugarskoj, car Stefan Dušan je želeo da, približavanjem papskoj kuriji, promeni politiku i stav Lajoša I, ali je zato morao da ispuni neka očekivanja pape Inočentija VI.
Međutim, čini se da se mogu naslutiti još neki politički razlozi koji su naveli srpskog cara da počne pregovore s papskom kurijom, čije je sedište tada bilo u Avinjonu. To je, pre svega, bila očigledna opasnost od daljih pohoda Osmanlija, koja se jasno razaznavala posle njihovog zaposedanja tvrđava Cipe i Galipolj na evropskoj strani Helesponta. Ako je Stefan Dušan nekoliko godina ranije (početkom 1351) mogao i da pomišlja na pregovore i savez sa Orhanom, događaji koji su usledili otklonili su kod hrišćana Balkanskog poluostrva svaku nedoumicu u vezi sa daljim planovima Osmanlija i nagovestili su blisku opasnost, koja će snaći i jugoistočne krajeve Srpskog carstva.

IDEJA srpskog cara bila je da pokuša da ujedini snage hrišćanskog sveta za borbu protiv nevernika, koja bi se vodila uz blagoslove papske kurije. Pregovore Stefana Dušana s Inočentijem VI možda su uslovili i neki unutrašnjepolitički razlozi. Naime, poznato je da je u srpskoj državi živeo znatan broj katolika o čijoj zaštiti se brinula njihova crkva, pa je sasvim prirodno da je o tome i ranije bilo pregovora s prethodnicima Inočentija VI na papskom tronu.

Pokretanje pregovora s papom Inočentijem VI predstavljalo je važan diplomatski korak, koji se mogao učiniti samo u saglasnosti sa srpskom crkvom i njenim poglavarom. Stefan Dušan je avgusta 1354. godine pozvao patrijarha Joanikija na razgovor u manastir Žiču, gde se on iznenada razboleo. Po sopstvenoj želji teško bolesnog patrijarha poneli su put Peći, ali je on umro u Polumiru na Ibru, nedaleko do Žiče (3. septembar 1354). Može se verovati da je car Stefan Dušan želeo da čuje mišljenje svog patrijarha o pregovorima s papom Inočentijem VI jer je izvesno da je sporazum s papskom kurijom podrazumevao i neke važne ustupke sa srpske strane, pre svega, priklanjanje Stefana Dušana i njegovih podanika katoličkoj veri.

Možda se, kao dobar pravoslavac, patrijarh Joanikije usprotivio nameri svog cara da, zarad političke koristi, prihvati katoličku veru i prizna primat pape. Iznete slutnje o stavu patrijarha Joanikija prema pregovorima s papskom kurijom možda nalaze potvrdu u pismu Inočentija VI, koje je on krajem 1354. godine uputio srpskom patrijarhu. Naime, papa mu je prebacivao da je nekanonskim putem došao na položaj poglavara srpske crkve - budući da tada još nije imao obaveštenje o njegovoj smrti.
Podaci izvora ukazuju na to da je srpski car i pre 1354. godine pomišljao na pregovore s papskom kurijom. Početkom 1347. skadarski episkop Marko obavestio je papu Klimenta VI (1342-1352) da je Stefan Dušan, "nadahnut Duhom svetim, a brinući se za spas svoje duše i svoga naroda, spreman da napusti šizmu i da se prikloni svetoj katoličkoj veri". Marta 1347. godine papa Kliment VI uputio je pismo srpskom caru, ali i nekim uglednim ljudima na njegovom dvoru - protovestijaru Nikoli Bući iz Kotora, kesaru Grguru Golubiću, kao i kneževima Kotora, Bara i Skadra, moleći ih da utiču na svoga gospodara da prihvati crkvenu uniju.

IAKO od daljih pregovora s papom tada ništa nije ostvareno, car Stefan Dušan je možda pokušao da se preko francuskog dvora približi zapadu. Prema priči Mavra Orbina, on je 1351. godine poslao u Francusku protovestijara Nikolu Buću sa zadatkom da zaprosi kćerku kralja Šarla od Valoa (1350-1364) za njegovog sina Uroša. Francuski suveren je srdačno primio Dušanovog poklisara. Budući da mu se veoma dopao, darovao mu je ljiljan da ga stavi u svoj grob, a što se tiče planiranog venčanja, odgovorio je da "bi to više nego rado učinio kad bi Stefan Dušan i njegov sin bili rimskog obreda".

Pošto je pomenuti plan s francuskom nevestom propao, Stefan Dušan je za sina Uroša zaprosio Jelenu, ćerku vlaškog kneza, i to venčanje je obavljeno.

Car Stefan Dušan je, zatim, preduzeo odlučan korak u pregovima s papom: u leto 1354. godine uputio je u Avinjon reprezentativno poslanstvo koje su sačinjavali opšti dvorski sudija Božidar, kafelija Sera Nestong i ugledni Kotoranin Damjan.
Papa Inočentije VI je u rezidenciji "Vila nova" primio poklisare srpskog cara, kojeg je pismom od 25. avgusta 1354. godine obavestio da će uskoro poslati svoje legate u Srbiju. Iz papinog odgovora se može zaključiti da je Stefan Dušan u pismu, overenim zlatnim pečatom, obećavao da će ga priznati kao oca hrišćanstva, zastupnika Hristovog i naslednika svetog Petra. Obećavao je, takođe, da će promeniti odnos vlasti prema katolicima u Srbiji: oni više neće biti prinudno pokrštavani, biće im vraćene skoro sve otete crkve i manastiri, a svi episkopi, opati, sveštenici i klirici moći će da se vrate u svoje crkve i manastire i da vrše službu po obredima Katoličke crke. Sva ta obećanja poslanici su potvrdili zakletvom pred jevanđeljem.

Iz papinog pisma se vidi da je car Stefan Dušan bio spreman da prihvati papski primat i katoličku veru, a očekivao je da će ga Inočentije VI imenovati i blagosloviti za kapetana hrišćanske vojske, koja treba da povede krstaški rat protiv Osmanlija. Papa je održao dato obećanje da će uskoro poslati legate na dvor srpskog cara.
 
ANTRFILE
VIZANTIJSKE TITULE

ODAVNO je uočeno da je carsko krunisanje Stefana Dušana unelo velike promene u sistem titula u srpskoj državi. Izvesno je da su i ranije, u doba kraljeva iz kuće Nemanjića, u Srbiji postojale titule i funkcije preuzete iz susednog carstva Romeja, ali je uzdizanje Srbije u rang carstva stvorilo uslove da se uglednim velmožama daruju i najviše vizantijske titule - despot, sevastokrator, kesar, izvedene od carskih epiteta, koje je mogao dodeljivati samo car.
Pošto je Stefan Dušan dobro poznavao vizantijske državno-pravne norme, pa i to da samo caru pripada pravo dodeljivanja najviših dvorskih činova, sasvim je izvesno da je to i poštovao: pre krunisanja za cara nije svojim velmožama davao titule despota, sevastokratora i kesara. Tu činjenicu treba posebno naglasiti jer su se, kao što ćemo videti, pojavila tumačenja da je Stefan Dušan i pre krunisanja za cara nekim velikašima dodeljivao najviše vizantijske titule.
 
Jalova misija Petra Tome




NA Badnji dan 24. decembra 1354. godine sastavio je pismo Stefanu Dušanu, izražavajući pre svega želju da ga, zajedno sa njegovim narodom, što pre vidi među vernicima Katoličke crkve. Narod u Dušanovoj državi, naročito u nekim njenim krajevima, mnogo je propatio od Turaka i stoga papa napominje da je s radošću primio carevu molbu da ga imenuje za kapetana hrišćanske vojske u ratu protiv nevernika. Kad se sve bude završilo, Stefan Dušan će, prema papinim rečima, moći da srećno i bezbrižno živi, utoliko srećniji što će ga štititi papska kurija i katolička vera.

Zatim papa naglašava da je kao legate uputio ljude vrlo učene i na glasu sa svoga poznavanja svetih knjiga, pa njih srpski car treba da lepo primi i sasluša. Misiju u Srbiji papa Inočentije VI poverio je Francuzu Petru Tomi, episkopu gradova Pati i Lipari na Siciliji, kao i Vartolomeju, episkopu Trogira, koji je kasnije postao i episkop Kotora.


Pretpostavlja se da je papskog legata srpski car primio u Krupištima na obali Bregalnice, mestu u kojem je Stefan Dušan boravio u proleće-leto 1355. godine. O obravku Petra Tome na dvoru Stefana Dušana, kao i o svemu što ga je tamo snašlo, postoji izveštaj Filipa Mezijera, njegovog biografa i možda pratioca na putu u Srbiju. Prema tom izveštaju, boravak Petra Tome na srpskom dvoru nije bio prijatan.

VEĆ pri opisivanju prvog susreta sa srpskim carem, Filip Mezijer konstatuje da je Stefan Dušan bio krupniji od mnogih ljudi svoga vremena i strašnog izgleda. Petru Tomi je predočeno da je u Srbiji običaj da onaj ko pristupa caru treba pre pozdrava da celiva njegovu nogu, a ukoliko tako ne postupi, izložiće se velikoj opasnosti, čak možda i dobijanju stroge kazne. Uprkos takvim upozorenjima, Petar Toma je stao pred Stefana Dušana bez uobičajenog celivanja njegove noge, koje je svakako trebalo da nalikuje normama vizantijske proskineze. Srpski car ga je, okružen velmožama, oholo i hladno primio.

Izvesno je da misija Petra Tome nije postigla očekivane rezultate. Njen neuspeh je, čini se, najviše bio posledica promenjenih prilika na granici prema Ugarskoj, gde su nestali razlozi zbog kojih je Stefan Dušan odlučio da se obrati papi Inočentiju VI. Pre svega, prestao je rat sa ugarskim kraljem, čija se pažnja ponovo okrenula borbi s Mlečanima oko gradova Dalmacije. Početkom 1355. godine Lajoš I je još ratovao protiv Srbije, ali je u maju iste godine zaključeno primirje između dve susedne države.

Mora se priznati da je malo šta poznato o poslednjim danima cara Stefana Dušana, kao i o prilikama u kojima je napustio ovozemaljski svet. O smrti svog bivšeg prijatelja, a potom ljutog protivnika, govori Jovan Kantakuzin, ali je njegova priča više okrenuta zbivanjima u Srpskom carstvu posle tog iznenadnog događaja, odnosno borbi za vlast između Simeona Paleologa i mladog cara Uroša, stavu carice Jelene, koja je vladala Serom, kao i pohodu despota Nićifora II Anđela prema Tesaliji.

VIŠE saznanja ne pruža ni Nićifor Grigora, koji piše da se Stefan Dušan upokojio početkom proleća, a zatim opisuje pohod despota Nićifora II Anđela prema Tesaliji. Zahvaljujući beleškama naših letopisa, kao i tzv. Kratkih hronika, sličnih spisa poznovizantijske istoriografije, saznajemo da je prvi srpski car preminuo u nedelju 20. decembra 1355. godine. Stefan Dušan je sahranjen u svojoj zadužbini, manastiru Sveti arhanđeli, nadomak Prizrena.

Ako je i sigurno da je Stefan Dušan preminuo u nedelju 20. decembra 1355. godine, njegovi poslednji dani, kao i okolnosti pod kojima je umro prekriveni su potpunom tamom. Već smo naveli Sulisovu opasku da je poslednju godinu života prvi srpski car proveo u južnim krajevima svoje prostrane države. To može potvrditi činjenica da je 5. decembra 1355. godine pod Verijom izdao povelju o razrešnici računa Dubrovčnanina maroja Gučetića. Polazeći od toga da je Stefan Dušan sahranjen u manastiru Sveti arhanđeli kod Prizrena, Sulis pretpostavlja da je umro u blizini tog znamenitog grada.
U kasnijim spisima dubrovačkih pisaca sačuvane su zanimljive priče o kraju života Stefana Dušana. Prema Mavru Orbinu, prvi srpski car je umro u Đavolotopi u Romaniji posle 25 godina vladavine, ali isti pisac beleži kako "neki vele da ga je smrt zadesila u Nerodimlju", dakle u jednoj od rezidencija srpskih srednjovekovnih vladara. Drugi Dubrovčanin, Jakov Lukarević, beleži da je Stefan Dušan umro 18. decembra 1356. godine u mestu Diapoli u Trakiji, krećući u nov pohod protiv Vizantije. Još je Florinski sumnjao u verodostojnost navedenih vesti dubrovačkih pisaca, dok je kasnije Vladimir Mošin bio spreman da u njih poveruje.

Ugledajući se na svoje prethodnike, Dušan je naumio da podigne sopstvenu zadužbinu u kojoj će biti njegov grob. U poznoj Vizantiji se ceremonijal carskog krunisanja završavao time što je novokrunisani vladar birao kamen od kojeg će se izgraditi njegov grob, što je trebalo da ga podseti na prolaznost zemaljskog života. Zadužbinu je posvetio svetim arhanđelima Mihailu i Gavrlu, kojima je bio posebno privržen i zahvalan.

MESTO je izabrao u blizini Prizrena, na ulazu u klisuru Bistrice u blizini prizrenske tvrđave. Ona je darovana manastiru da posluži kao žitnica i riznica, za šta su inače služili pirgovi (kule). Manastir je građen u periodu 1347. do 1350. godine. Car je za vreme građenja zabranjivao da se iz Trepče izvozi olovo, jer je ono bilo potrebno za njegovu crkvu.

Crkva je bila petokupolna, bogato ukrašena kamenom plastikom, sa mozaičkim podom koji je izazivao divljenje sve dok crkva nije bila razorena, što se desilo srazmerno rano. U jednom tekstu s početka DžVI veka prenosi se uverenje stanovnika da je "prizrenske crkve patos" među najvećim srpskim znamenitostima, zajedno s dečanskim hramom, pećkom pripratom, banjskim zlatom i resavskim živopisom. Manastir je poslužio kao uzor kasnijim ktitorima i graditeljima crkava moravske škole. U crkvi je bio pripremljen carev grob, sa ležećom figurom pokojnika po zapadnjačkom uzoru.

Manastir Sveti arhanđeli je njegov ktitor obdario mnogobrojnim posedima, nabrojanim u povelji koja je do nas došla u okrnjenom obliku. Mnoge od darovanih poseda u samom gradu Prizrenu i okolini Dušan je kupovao ili razmenjivao, dajući vlasnicima druge posede. Naslednik Dušanov, car Uroš, odmah na početku svoje vladavine darovao je prihode od trga u Prizrenu očevoj zadužbini.

Dve decenije posle careve smrti, 1375. godine, u njegovoj zadužbini je održana ceremonija koja je bila posledica raskola nastalog odlučenjem. Izaslanici carigradskog patrijarha, "ušavši u crkvu, služiše i pričestiše se sa svetiteljem i srpskim sveštenicima pređe odlučenima". Bio je to simbolički izraz odluke kojom "oprostiše od pređašnjeg zaprećenja i odlučenja cara i patrijarha i sve žive i umrle i primiše sve arhijereje i jereje u zajednicu i sasluženje". Ceremonijom nad carevim grobom su konačno otklonjene posledice raskola, ali su istovremeno podržane i ovekovečene osude Dušanovih ambicija.

(KRAJ)
 
Sliku sa potpisom sam skinuo iz wikipedie, ali znam iz istorije da su se srpski vladari na dokumentima uvek potpisivali crvenim mastilom, a popovi (arhiepiskopi i patrijarsi..) zelenim..Onda je moguće da ova slika nije pravi potpis..
 
...умро je 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару .. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. ....Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости...Данас се чувају у овој цркви:

blizu rasejanog pepela Sv.Save

ovde nema objašnjenja kako je umro (18.ili 20. decembra OK, moguće dve lokacije-Ok)- od čega??? Pominje se na drugim mestima otrov i moždani udar...Prosto je neverovatno da istoričari tome posvećuju tako malo pažnje...
 
Poslednja izmena:
Душанов законик

роглашењем за цара Срба и Грка, Душан је истакао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су и византијски закони, као год и канони и правна правила византијске цркве, преузети као своји, а том, сопственом кодификацијом требало је разрешити противречности и разлике у правном поретку између "Романије" и старих српских земаља, где се до тада владало по "обичајима српским". Тако је Душанова кодификација у исто време била и правна унификација, уједињење правног поретка у читавој држави. Тиме је византијско право коначно уграђено у темеље читавог система средњовековног српског права.(1)
Рад на Законику је сигурно започет неколико година пре његовог званичног проглашења на сабору у Скопљу 1349. године. Вероватно је, мада о томе нема података у до сада познатим изворима, основана нека законодавна комисија која је радила на тексту Законика. Тешкоћа је морало бити много, јер је било неопходно прецизно познавање византијског права, претходних српских писаних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи. Због тога је текст Законика морао бити добро припремљен и тек онда изнесен на сабор. Немамо никаквих података о реаговању властеле и о евентуалном противљењу овом легислаторском раду. У сваком случају, ситуација у Србији разликовала се од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила кодификаторским намерама Карла IV. Одлучан отпор од стране високог племства - панова (великаша) спречио је да Маjestas Karolina буде примљена у сејму.(2) У Србији је пет година доцније (1354) Душанов законик допуњен новим одредбама.




Pазвитак друштвених и државних односа у Србији био је подложан утицају развијенијег Византијског царства, које је и у периоду опадања своје моћи вршило снажан уплив на православне земље. Овај утицај је посебно значајан када се посматра правни живот средњовековне српске државе. Поред правних обичаја и домаћих писаних правних извора, у Србији је већ почетком ХIII века ушао у употребу први писани правни извор византијског порекла. Сава Немањић - Св. Сава је по проглашењу аутокефалности српске православне цркве 1219. године издао Номоканон , који је, као скуп црквених и световних правних прописа, добио велику важност у Србији. У Номоканону светога Саве најважније место су заузимала црквена правила (канони) са тумачењем канониста, али је ту био и читав Прохирон и део Јустинијанових новела, оно што се називало "градски закон". Номоканон је и у Душаново време задржао угледан положај у српском правном систему. У Византији су се тада јавили и нови правни зборници. Значајна је појава Синтагме Матије Властара, солунског монаха и канонисте, написане на грчком језику 1335. године. То је такође био номоканонски зборник којим је обухваћена грађа црквеног и грађанског права. Сви прописи су у грчком оригиналу Синтагме груписани у тзв. "саставе", по реду грчког алфабета (укупно 24 састава). У оквиру сваког састава налазе се прописи о предмету чији назив почиње одговарајућим словом. Од византијских правних коментатора Матија Властар користи тумачење Јована Зонаре (почетак ХII века) и нарочито Теодора Валсамона, чија канонска тумачења из 1169-1177. леже у основи овог Зборника. При томе се Властар обично не позива на своје изворе и не прави разлику између текста канона и његовог тумачења, Валсамонови тенденциозни ставови добијају исти ауторитет као и сами канони, и тако постају прворазредни извор права.
Властарева Синтагма истиче идеју свемоћи византијског владара, његовог политичког и духовног доминијума. Њоме се одбија признавање и српске и бугарске црквене аутокефалије и одриче право било ког другог народа да свој државноправни ранг уздигне на степен царства. Тиме се у својој оригиналној редакцији Синтагма директно супротставила интересима српске цркве и државе, а посебно интересима српског царства. Оваква Синтагма није ушла у састав Душановог законодавства. У српски правни систем ушла је једна нарочита редакција Синтагме које нема у грчким рукописима. То је оригинална српска ревизија начињена на основу превода охридске редакције Синтагме. Та "скраћена Синтагма" очишћена је од свих сувише византофилских правних одредаба и тумачења, од већине црквених прописа и била је погоднија за коришћење у световним судовима, чему је и била намењена. Осим ових општих црквених правила, сведених на четвртину укупно преузетог текста Синтагме, ревизијом су изостављене и све одредбе које немају законску санкцију, остављени су готово без промена сви закони византијских царева који су у грчким земљама, у "Романији", одавно важили као закон, а у Србији до тада били познати преко Номоканона светог Саве.(3) Скраћена Синтагма је ушла у све зборнике Душановог законодавства, уз сам Законик и уз Јустинијанов закон.
Јустинијанов закон је компилација византијских световних закона, претежно у области аграрних односа. Текст овог закона је делимично преузет из византијског законодавства, и то Земљорадничког закона са краја VII или почетка VIII века, а затим из Василика, Прохирона и Еклоге. Ова компилација је непозната у грчким рукописима и представља самосталан рад српских правника. Поред Скраћене Синтагме и Правила Јована Посника (цариградски патријарх 582-595), прераде духовног приручника од стране Матије Властара, Јустинијанов закон је ушао углавном у све зборнике Душановог законодавства.(4)
Сам Душанов законик је настао у време развијене феудалне државе. Србији нису више били довољни правни обичаји, постојећи појединачни писани законски прописи домаћег и византијског порекла и Номоканон. Решење је нађено у ширем кодофикаторском раду чији је најважнији резултат био управо Душанов законик.
Посебну целину представља први део Законика из 1349. године, који садржи 135 чланова. Законик је допуњен 1354. године од члана 136. до краја. Динамичан развој друштвених односа условио је нове ситуације, које је требало правно регулисати. Осим тога, вероватно су у току примене првог дела Законика уочене неке празнине. Тако је новелирано дотадашње Душаново законодавство да би се законским путем нормирао што већи број друштвених односа.
У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Утврђена су судска права цркве, општа обавезност црквеног брака, предвиђене су санкције за сузбијање утицаја латинске цркве и разних јереси. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком погледу, а црква својим утицајем на религиозног средњовековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Однос тесне међусобне сарадње и повезаности државе и цркве прихваћен је из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе. И у Византији и у Србији се истовремено са утврђивањем велике моћи цркве истичу њене обавезе према православном становништву, а пре свега њене каритативне дужности.
"Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Феудално устројство државе и друштвено-економских односа овде је добило свој највиши правни израз ."(5) С обзиром на то да Законик регулише основне сталешке односе и одређује карактер државног и друштвеног уређења, могао би се условно назвати "уставом" средњовековне Србије. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, сачињавају значајан део Законика.
 
Политичке прилике на Балкану уочи Душановог доласка на престо биле су доста сложене. Моћна Византија почиње да опада, а млади српски краљ Стефан Душан, син Стефана Дечанског, крунишући се 1331. године имао је за циљ да ослабљену Византију замени моћним српско-грчким царством. Непосредно по доласку на престо, Душан шири своју територију, тако да се убрзо српска држава проширила од Дунава до Коринтског залива и од Јадранског до Јегејског мора. Тако је Србија, освајајући велико пространство, била под јаким утицајем Византијског царства. Грчки језик постаје службени упоредо са српским. И сам цар Душан писао је повеље на грчком језику и потписивао на грчком. Тиме је хтео да искаже поштовање према византијском правном реду освештаном ауторитетом православне цркве и хиљадугодишњег великог царства. Из истих разлога се и Душанов полубрат Симеон осећао много више Грком него Србином, а Јован Асен Комнен, брат његове жене, потписивао се грчким језиком на својим српским повељама. (1) Утицај Византије био је присутан и у уметности. После доласка Срба у македонске крајеве, византијски стил се осетио и у српској архитектури (Богородица Љевишка у Призрену и Грачаница на Косову) потискујући постепено “рашку школу”. Тако је византијски стил епохе Палеолога преовладао у српском грађевинарству. (2)
Још од Римске империје једна од највећих царских дужности била је законодавна. Кодофикаторски рад цара Душана требало је да буде, између осталог, потврда његовог права на царску круну и моћ царевине (3). Дакле, разлози за доношење Законика били су, пре свега, правни и политички јер “у 14. веку цар Стефан Душан био је, можда, најмоћнији владалац у Европи; изгледало је несумњиво да је Цариград на домаку његове руке”(4).


Проглашењем за цара Срба и Грка, Душан је показао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су се византијски закони као и канони византијске цркве користили као своји. Тако је византијско право уграђено у темеље читавог система средњевековног српског права.
Рад на Законику је сигурно започет неколико година раније, пре његовог званичног проглашења на Сабору у Скопљу 1349. године. За писање Законика неопходно је било познавање византијског права, српских писаних правних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи, дакле Законик је морао одговарати тадашњем развитку правне свести. Пет година касније (1354) Душанов законик је допуњен новим одредбама.
Поред правних обичаја и домаћих писаних правних извора, у Србији је већ почетком 13. века коришћен први писани правни извор византијског порекла. Свети Сава је после проглашења аутокефалности српске православне цркве 1219. године издао Номоканон патријарха Фотија. У Номоканону Св. Саве најважније место су заузимала црквена правила (канони), али и цео Прохирон и део Јустинијановог закона. Ово дело Св. Саве је и у Душаново време заузимало угледни положај у српском правном систему. У то време у Византији се јављају и нови правни зборници. Синтагма Матије Властара, солунског монаха и канонисте, писана на грчком језику 1335. године. Основе овог зборника чине тумачења Јована Зонаре са почета 12. века и Теодора Валсамона, 1169-1177. год. Пошто се Синтагма директно супротстављала интересима Српског царства, она у изворном облику не улази у Душанов законик, већ њена редакција позната у науци као Скраћена синтагма, поред Јустинијановог законика који је представљао компилацију византијских световних закона (Василик, Прохирон и Еклога).


Душанов законик настаје у време потпуно развијених феудалних односа и издиференцираних класних обележја. Србија је већ у то време превазишла правне обичаје, постојеће појединачне писане законске прописе домаћег и византијског порекла и Номоканон. Решење је нађено у ширем кодификаорском раду чији је најважнији резултат Душанов законик.
Посебну пажњу представља први део Законика из 1349. године са 135 чланова. Допуњен је 1354. од 136. члана до краја, како би се законским путем нормирао што већи број друштвених односа. У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком поледу, а црква својим утицајем на религиозног средњевековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Овакав однос цркве и државе потиче из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе.

Закоником се регулишу основни сталешки односи и одређује карактер државног и друштвеног уређења, тако да би се могао назвати и “уставом” средњевековне Србије. Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, чине значајан део Законика.
Највиша власт у феудалној Србији прве половине 14. века припадала је владару. Он је, ипак, није вршио самостално, већ уз помоћ државног сабора. Законодавна власт владара, који је био на челу снажне централизоване државе, дошла је до изражаја у доношењу Законика.
Сабори о којима има највише помена у законодавним споменицима за владавине цара Душана, јесу старе установе, а у правним изворима помињу се још од краја 12. века. Сабор се састојао од свештенства, властеле, владара и његове породице. То није било народно представништво, већ скуп привилегованих сталежа са владаром на челу (5). Властела је била моћни повлашћени сталеж у Србији чија се моћ заснивала на њеним земљишним поседима, за разлику од себра - неповлашћеног зависног становништва (меропси, Власи, робови и један део сеоских попова).
Одредбе из области грађанског права су у Законику малобројне: стварно, облигационо, брачно и наследно право.

Велики део Душановог законика је посвећен кривичном праву где се уводи и нови термин за кривицу - “сагрешеније”. То је подразумевало прекршај неке државне норме или моралне заповести, што је, по византијским схватањима, истовремено уперено и против божанског закона. Казне су биле врло сурове, а Душанов законик је преузео из византијског права све врсте сакаћења осим кастрације.
Организација судства у феудалној Србији није била јединствена. Постојало је неколико врста судова чија је надлежност била подељена по категоријама становништва и врстама кривичних дела (црквени, властелински, државни). Црквени суд је судио припадницима клера за све спорове и сва кривична дела. О постојању властелинских судова у Душановом законику нема директних података, али из неких чланова може се закључити да су постојали. Душановим закоником су установљени државни судови који су били надлежни да суде све спорове световне властеле, као и њихова кривична дела.
Осим држвних судова по областима, постојао је и суд на самом царевом двору који је судио властели која је живела на двору. Претпоставља се да су постојали и рударски судови који су судили рударима - Сасима.
Законик цара Стефана Душана који је донешен на два законодавна сабора, 1349. и 1354. године, није сачуван у оригиналу. До данас је сачуван у 25 пронађених рукописа (преписа) насталих у раздобљу од 14. до 19. века. Још нису евидентирани сви пронађени рукописи из 19. и 20. века. Сваки од тих рукописа одликује се и својим посебним редакцијским карактеристикама. Упоредна проучавања, односно научна историографија пронађених рукописа Душановог законика почиње са Павелом Јозефом Шафариком, познатим славистом прве половине 19. века. Шафарик почиње са упоредним проучавањем Текелијиног, Раковачког и Ходошког рукописа већ 1831. године у Бечком књижевном годишњаку (6). Душнов законик први пут је објављен 1795. године по тексту једног од преписа млађе групе, по тзв. Текелијином рукопису из 18. века у четвртој књизи Историје словенских народа Јована Рајића (7). Раковачки (Новосадски) рукопис појављује се 1828. год у издању Ђ. Магарашевића, а 1831. Шафарик је дошао и до Ходошког рукописа. После Шафарика неколико истакнутих словенских научника настављају научно проучавање Душановог законика: В.А. Маћејевски, А.Ф. Кухарски, Т.Т. Зигељ, Д.Т. Флорински, С. Новаковић, А. Соловјев, Н. Радојчић, В. Богишић, Ђ. Магарашевић, Ј. Ђорђевић, В. Мошин и др. Данас литература о Душановом законику броји око осам стотина библиографских јединица.

Одмах после објављивања у Рајићевој историји, Душанов законик је доживео и прве преводе на стране језике, најпре на немачки и француски (8). Године 1870. Стојан Новаковић објављује Призренски рукопис, други потпуни текст дотад понуђен научној јавности, а допуњен је са неколико чланова Београдског (Рудничког) рукописа. (9) Тај исти рукопис касније приређује и Теодор Зигељ по изванредном препису В.И. Ламанског (10). Ускоро затим појавило се и једно ново, веома значајно издање Душановог законика које је приредио Х. Јиречек.
 
TRANSLATION OF THE BISTRITSA TRANSCRIPT

Oвај Законик постављамо од православнога сабора нашега, с преосвећеним патријархом, господином Јанићијем, и свима архијерејима и клирицима, малима и великима, и са мном, благоверним царем Стефаном, и са свима властелима царства ми, малима и великима. Овима су законима одредбе.



1. О хришћанству:
Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство.

2. О женидби:
Властела и други људи да се не жене без благослова од свога архијереја, или да се благослове од оних које су архијереји поставили изабравши их за духовнике.

3. О свадби:
Ниједна свадба да се не учини без венчања, а ако се учини без благослова и упита цркве, такови да се разлуче.

4. О духовној дужности:
И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и нека га слуша. Аколи се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве.

5. О проклињању хришћанина:
И епископи да не проклињу хришћане за духовни грех; нека пошаље двапут и трипут ономе да га изобличи, а ако не послуша и не усхтедне се поправити духовном заповешћу, потом да се одлучи.

6. О јереси латинској:
И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца.

7. О јереси латинској:
И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврате хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство.

8. О латинском попу:
И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по закону светих отаца.

9. О полувершима:
И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део куће, а он да се изагна.

10. О јеретику:
И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.

11. О духовницима:
И епископи да поставе духовнике по свима парохијама, и градовима, и селима. И ти духовници да су они који су примили благослов на духовништво од својих архијереја, везати и решити, и да их свако слуша по црквеноме закону, а они духовници, које нису поставили за духовнике, да се изагнају и да их казни црква по закону.

12. О суду:
И у духовном предмету световњаци да не суде, ко ли се нађе од световњака да је судио у духовном предмету, да плати триста перпера; само црква да суди.

13. О епископима:
И митрополити, и епископи, и игумани да се не постављају митом. И ко се нађе да је митом поставио митрополита, или епископа, или игумана, да је проклет и онај који га је поставио.

14, О игуманима и калуђерима:
Игумани да се не збацују без учешћа цркве. Као игумани по манастирима да се поставе добри људи, који ће дом божји подизати.

15. О киновијском животу:
Игумани да живе по киновијама, по закону, договарајући се са старцима.

16. О монашком животу:
И на тисућу кућа да се храни у манастирима педесет калуђера.

17. О калуђерима:
И калуђери и калуђерице, који се пострижу, а живе по својим кућама, да се изагнају и да живе по манастирима.

18. О монашком постригу:
И калуђери , који су се постригли као земљаци из области те цркве, да не живе у тој цркви, него да иду у друге манастире; да им се даје храна.

19. О збацивању раса:
И калуђер који збаци расе, да се држи у тамници, док се опет не врати у послушност, и да се казни.

20. О врачарима, који тела мртвих спаљују:
И људи, који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које то учини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство.

21. О продавању хришћанина:
И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука отсече и језик одреже.

22. О црквеним људима:
Властеоски људи, који седе по црквеним селима и по катунима, да пође сваки своме господару.

23. О црквеном спровођењу:
Црквама да нема спровођења (поноса) осим када иде куда цар, тада да га прате.

24.
И ако се нађе црквени управник који је узео мито, да се уништи.

25. О управљању црквама:
Црквама да управља господин цар, и патријарх и логотет, а други нико.

26. О ослобођењу цркава:
Цркве све, што се налазе у земљи царства ми, ослободи царство ми од свих работа, малих и великих.

27.
И цркве царске да се не подлажу под цркве велике.

28. О храни убозима:
И по свима црквама да се хране убоги, како је уписано од ктитора, а ко их од митрополита, или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од сана.

29. О калуђерском животу:
И калуђери да не живе изван манастира.

30. О чупању црквенога човека:
И отсад да ниједна власт не почупа калуђера или човека црквенога, и ко преступи ово за живота и по смрти царства ми, да није благословен; ако је ко што коме крив, да га тера судом и парницом, по закону, ако ли га почупа без суда, или кога удари да плати седмоструко.

31. О поповима:
И попови баштиници да држе своју баштинску земљу и да су слободни, а остали попови, који немају баштине, да им се даду три њиве по закону, и да је капа поповска слободна, аколи више узме од те земље, да работа црквама по закону.

32. О људима црквеним:
Љyди црквени, који држе црквена села и земље црквене, а прогнали су меропхе црквене или влахе, они који су разагнали људе, да се вежу, и да им се узме земља и људи, и да их држи црква, докле скупе људе које су разагнали.

33. О суду људи црквених:
Црквени људи у свакој парници да се суде пред својим митрополитима, и пред епископима и игуманима, и која су оба човека једне цркве, да се суде пред својом црквом, а аколи буду парничари двеју цркава, да им суде обе цркве.

34. О селу меропашком:
И што су села меропшине царства ми по Загорју и иначе, црквени људи да не иду у меропшине, ни на сено, ни на орање, ни на винограде, ни на једну работу, ни на малу, ни на велику; од свих работа ослободи их царство ми, нека работају само цркви; ко ли се нађе да изагна метохију на меропшину, и оглуши се о закон царства ми, томе власнику да се све одузме и да се казни.

35. О управљању црквама:
И предаде царство ми игуманима цркве да управљају свом кућом, и кобилама, и коњима, и овцама, и свим осталим, у свему да су слободни, што је прилично, упутно и правично; и како пише хрисовуљ светих ктитора.

36. О црквеном закону:
И да поставе по црквама закон општежитијски калуђерима у манастирима, према томе какав је који манастир.

37. О митрополитском упућивању:
И ексарси световњаци да не буду, да их не шаљу митрополити по поповима, ни да воде митрополитске коње по поповима, него да шаљу митрополити по два калуђера по поповима, да духовно упућују и да црквени доходак узимају од попова, какав је од баштине.

38. О исхрани коња:
И отсад и унапред ждрепци и коњи царства ми да се не дају црквама, ни црквеним селима на храну.

39. О властели и властеличићима:
Властела и властеличићи, који се налазе у држави царства ми, Србљи и Грци што је коме дато царство ми у баштину и у хрисовуљи, и што држе до свога сабора, баштине да су сигурне.

40. О хрисовуљима:
И сви хрисовуљи и простагме, што је кому учинило царство ми, и што ће кому учинити, и те баштине да су сигурне, као и ранијих правоверних царева, да су слободни с њима, или под цркву дати, или за душу оставити, или продати кому било.
 
Poslednja izmena:
Evo nekih varijacija Dusanovog zakonika


Атонски рукопис Душановог закона

Барањски рукопис Душановог Законика

Бистрички рукопис Душановог Законика

Хиландарски рукопис Душановог Законика

Ходошки рукопис Душановог Законика
 
II deo

Varijacije Dusanovog zakonika

Призренски рукопис Душановог Законика

Раковачки рукопис Душановог Законика

Шишатовачки рукопис Душановог Законика

Софијски рукопис Душановог Законика

Студенички рукопис Душановог Законика
 
vujadin:
Нисам приметио да си поставио Душанову повељу из 1340 године фебруара месеца. Важна ми је за успоредбу са другим повељама. Па ако можеш постави оригинал или превод. Доста је дугачка па је пресеци на два комада. Унапред ти хвала.
Kliknite za proširenje...

vujadine nisam siguran dali na ovo mislis
 
vujadine mozda ce ti ovo pomoci ili bar rasvetliti neka tvoja pitanja.

Dragić Živojinović, Hrisovulja cara Stefana Dušana keliji Svetog Save Jerusalimskog u Kareji, 69-78.

Smilja Marjanović-Dušanić, Hrisovulja kralja Dušana o darivanju manastira Svetog Nikole Mračkog u Orehovu manastiru Hilandaru, 55-68.

Smilja Marjanović-Dušanić, Povelja kralja Stefana Dušana starcu Jovanu, 35-44.

Žarko Vujošević, Hrisovulja kralja Stefana Dušana manastiru Sv. Petra i Pavla na Limu, 45-69.

Žarko Vujošević, Povelja kralja Stefana Dušana crkvi Svetog Nikole u Dobrušti, 51-67.

Smilja Marjanović-Dušanić, Povelja kralja Stefana Dušana poklanjanju crkve Svetog Nikole u Vranju manastiru Hilanadaru, 69-85.

Sima Ćirković, Povelja cara Dušana opštini dubrovačkoj o isplati 200 perpera godišnje crkvi Svetog Nikole u Bariju, 87-98.

Stanoje Bojanin, Povelja cara Stefana Dušana o darovanju sela Leskovljane manastiru Hilandaru, 119-134.

Siniša Mišić, Hrisovulja cara Stefana Dušana o poklanjanju crkve Svetog Nikole u Psači manastiru Hilandaru, 135-149.

Smilja Marjanović-Dušanić, O nekim nerešenim pitanjima iz povelje kralja Stefana Dušana za crkvu Svetog Nikole u Vranju, 237-248.

Nebojša Porčić, Povelja kralja Stefana Dušana Dubrovčanima o carini sluge Dabiživa, 83-98.

Dragić Živojinović, Hrisovulja cara Stefana Dušana za Hilanadar o Lužačkoj metohiji, 99-113.

Žarko Vujošević, Hrisovulja cara Stefana Dušana Hilandaru o selu Potolinu, 115-137.

Dragić Živojinović, Hrisovulja kralja Stefana Dušana Hrusijskom pirgu o poklonu sela Gaidarohora, 83-101.

Dragić Živojinović, Prostagma cara Stefana Dušana hilandarskom igumanu Kaliniku, 103-111.

Sima Ćirković, Prevod povelje cara Stefana Dušana gradu Skadru, 113-121.

Dragić Živojinović, Skopska hrisovulja cara Dušana za keliju Svetog Save Jerusalimskog u Kareji (Hil. 31), 59-70.

Dragić Živojinović, Velika prilepska hrisovulja cara Stefana Dušana Karejskoj keliji Svetog Save (Hil. 149), 71-90.

Đorđe Bubalo, Za novo, kritičko izdanje treskavačkih hrisovulja kralja Dušana, 207-229.
 
The law of the true-believing Tsar Stephan.
In the Year 6857, Indiction 2, at the Feast of the Ascension of our Lord,
on the 21st Day of the Month of May


We enact this Law by our Orthodox Synod, by His Holiness the Patriarch Kir Joanikije together with all the Archpriests and Clergy, small and great, and by me, the true-believing Tsar Stephan, and all the Lords, small and great, of this our Empire.
These Laws provide:


1. On Christianity
First, concerning Christianity. In this manner shall Christianity be purged.
2.
No lords or any other persons shall marry without the blessing of their own archpriest, or of those chosen and appointed as priests by the archpriests.
3.
And no wedding shall take place without nuptials. If any marry without the blessing and permission of the Church, such persons shall be legally separated.


4. On Spiritual Matters
And in spiritual matters, every man shall show submission and obedience to his archpriest. And if any person be found committing a sin against the Church, or transgressing against any rule of this Law willingly or unwillingly, such a one shall yield and submit himself to the Church. But if he disobey and evade the discipline of the Church and be not willing to follow the orders of the Shurch, he shall be excommunicated.
5.
The bishops shall not curse the Christians for spiritual sins: but shall send twice and thrice to reproach him who has sinned. And if he does not obey and shows himself unwilling to correct himself in accordance with the spiritual instructions, he shall then be excommunicated.
6.
And concerning the Latin heresy: Christians who have turned to the use of unleavened bread shall return to the Christian observance. If any fail to obey and do not return to Christian Orthodoxy, let him be punished as is written in the Code of the Holy Fathers.
7.
And the Great Church shall appoint head priests in all market towns to reclaim front the Latin heresy those Christians who have turned to the Latin faith, and to give them spiritual instructions, so that each one of them return to Christianity.
8.
And if a Latin priest be found to have converted a Christian to the Latin faith, let him be punished according to the Law of the Holy Fathers.
9.
And if a half-believer be found to be married to a Christian woman, let him be baptized into Christianity if he desires it. But if he refuse to be baptized, let his wife and children be taken from him, and let a part of his house be allotted to them, and let him be driven forth.
10.
And if any heretic be found to live among the Christians, let him be branded on the face and driven forth, and whoever shall harbour him, let him too be branded.


11. On Clergymen
And bishops shall appoint clergymen in all of their parishes, both in towns and in the villages. And these clergymen shall be those who have been blessed by their archpriests to become clergy, to bind and to set free. And they shall be obeyed by everyone according to the law of the Church. Whereas those clergymen who are not appointed as clergymen shall be driven away and punished by the Church according to the law.


12. On Jurisdiction
And no laymen shall judge in a clerical matter. And should any layman be found to have judged
an ecclesiastical matter, let him pay 300 perpers. Only the Church shall judge.


13. On Bishops
Neither metropolitans, nor bishops, nor priors shall be appointed by bribery. And from now on whoever shall appoint a metropolitan, or bishop, or prior by bribery, let him be accursed and anathematized. And if anyone be found appointed by bribery, let them both be deposed from their rank, the one who made the appointment and the appointed one.


14. On Priors
Priors shall not be removed without an ecclesiastical reason.
15.
As priors in monasteries good men shall be appointed who will exalt the house of God.
16.
Priors shall live in monastic communities according to the law, and shall confer with the elders.
17.
And for each thousand houses let there be fed in the monasteries 50 monks.


18. On Monks
And monks and nuns who are tonsured and live in their own homes, shall be expelled and shall live in the monasteries.
19.
And monks native of the region in the church in which they were tonsured, may not live in that church, but shall go to other monasteries, and food shall be given them.
20.
A monk who abandons his habit shall be kept in prison until he return again to obedience, and let him be punished.


21. On Heretics Who Burn the Bodies of the Dead
And take people out of graves by sorcery and burn them, any village that does this shall pay a fine, and if any priest shall come to it, let his priesthood be taken from him.
22.
And whoever shall sell a Christian into another and false faith, let him be crippled and his tongue cut out.


23. On the Church`s People
And serfs who live in Church villages and summer pasture huts, let them each go to his own lord.
24.
Church shall not be bound to supply transport, save when the Tsar himself is travelling somewhere, then the churches shall provide for the transport.
25.
And if any Church principal be found to have taken bribes, let all his property be taken away from him.
26.
Churches shall be governed by the Lord Tsar, and the Patriarch, and the Logothete, and by none other.
27.
All churches situated in the lands of my Empire, my Imperiality releases from all labour, both great and small.
28.
The imperial churches shall not be subject to the great churches.
29.
And in all churches the poor shall be fed, as is written by the church founders. Should any metropolitan, or bishop, or prior fail to feed them, he shall be deprived of his rank.
30.
And monks shall not live outside the monastery.
31.
And henceforward no authority may molest a monk or a man of the Church; and whoever shall transgress against this in the course of my lifetime or after the death of my Imperiality, he shall not be blessed. If anyone be guilty towards another, let him sue through the court and by justice, according to the law; whoever shall molest or hinder anyone without judgment, let him pay sevenfold.


32. On Priests
And priests with patrimony shall have their patrimonial estate, and be free, and those priests who have no patrimonial estate, to them shall be given 3 fields according to the law, and the priest who have no patrimonial estate, to them shall be given 3 fields according to the law, and the priest`s cap shall be free of tax. If he take more, he shall do labour for the churches for these lands according to the law.
33.
No priest shall leave his master. If his master does not feed him according to the law, let him go to his archpriest, and the archpriest shall tell that lord to feed the priest according to law; but if that master does not obey, let the priest be free to go wherever he wishes. If the priest be the owner of a patrimonial estate, the master shall not be authorized to drive him away, but he shall be free.


34. On People of the Church
People of the Church who hold Church villages and Church lands and have driven the Church serfs or Vlachs away, those who have driven the men away shall be bound, and their land and men taken from them, and let the Church keep them until they have restored the men whom they drove away.
35.
People of the Church shall be judged for every plea before their own metropolitans, and before bishops, and priors. And if both litigants are people of the same church, they shall be judged before their own church; but if the two men who litigate are of two churches, they shall be judged by both churches.
36.
And as for villages of the Church and people of the Church, let them not go into the villages of my imperial estates, neither for haymaking, nor for ploughing, nor for the vineyards, nor for any labour small or hard. My Imperiality has exempted them from all labour; let them work for the Church only. Whoever shall be found to have driven the serfs of the Church into an imperial estate, and to have disobeyed the imperial law, all property of that self-willed owner shall be taken away from him and he shall be punished.


37. And more on Priors
And my Imperiality has granted churches to the priors, that they may dispose of the whole house, of the mares and the horses, and sheep, and of everything else, and that they be authorized to do whatever is deemed suitable, appropriate and lawful, as is written in the chrysobull of the holy founders.
38.
And let them establish in the churches the rules for monastic communities for the monks and in the monasteries too, as may be suitable for each monastery.
39.
And laymen may not be exarchs; metropolitans shall not send them to priests, but they shall send one monk with another from priest to priest, to perform the duties of the Church and to take from the priests the Church revenue derived from the patrimonial estate.


40. On Chrysobulls
And all the chrysobulls and charters which my Imperiality hath granted and shall grant to anyone, those patrimonial estates shall be confirmed, as those of the previous Orthodox Tsars, and they shall have full authority over them: either to give them to the Church, or bequeath for the soul, or sell to anyone.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

H
Srpski i hrvatski nacionalizam
13 14 15
Odgovora
360
Pregleda
3.690
Ovi jedan
Ovi jedan
H
Proizvoljnost naroda i nacija
Odgovora
3
Pregleda
279
Casual Observer
Casual Observer
Š
Torlački dijalekt i bugarski
Odgovora
8
Pregleda
353
Casual Observer
Casual Observer

Back
Top