guest 135511
Buduća legenda
- Poruka
- 39.924
Kada se sretnete sa jednom osobom na sasvim magičan način,
za koji ste mislili da se ne upoznaje osoba vaših snova, kao da se sve urotilo za taj trenutak kada je nešto kliknulo između vas, niste se tražili, desili ste se
skoro sudbinski namešteno i donešeno vama u ruke da zagrlite,
i sve krene najlepše moguće... opčinjenost, fantazija, realnost vam deluje bajkovito i božanski, sve lako kada znate da imate jedno drugo..klišei, ali nismo mi birali da to postanu.
ništa vam na svetu ne treba osim vaše glave na njegovom ramenu i njegov dah niz vaš vrat...
makar u nekoj kućici na vrhu baobaba da posmatrate nebo kako krivuda duž mlečnih staza i Život kako protiče, a vi imate jedno drugo..
hteli smo u šumu da pobegnemo zajedno da živimo...
naš prvi poljubac sanjam i danas iako je toliko vremena prošlo..
ljubav koju opravdava i Srce i Razum..
priča stvari koje nikada niste čuli, zna stvari o kojima drugi ne razmišljaju
ima planove, projekte i ideje koje mogu svet da promene...
čudna je osoba.. ona za koju će vam prijatelji reći: čuvaj to dobro..jer nikada nećeš sresti nikoga poput njega. Nikoga ko će tebi toliko odgovarati..
jedini je ko razume moju ludu glavu i moje ideje i ko na njih ume da odgovori tako britko i pametno i drugačije..
i voli me više od svega.. svaka reč je savršena, svaki poljubac i posle toliko vremena pomeri tlo pod nogama, svaki dodir učini da se zatresete
osećate da ste vi ta Devojčica i taj Dečak i da vam je ceo život na raspolaganju za vašu ljubav...
ono što se sreće jednom u životu i nakon čega se svako sledeći manje voli...jer je svaka reč, svaki gest bila magija...
uopšte nije bilo pitanje da li ćemo ostati zajedno do kraja života, to se podrazumevalo
već smo razmišljali kako taj život da iskoristimo.. imali smo pregršt planova i ideja za koje svet nije čuo...isplanirali našu kućicu na nekoj steni iznad mora, sva u drvetu i cveću
koja se klimala i izgledala kao da će da se sruši, a unutra bila konglomerat svih mogućih bajki i fantazija, naš mali Raj..
planirali svet da obiđemo i svaki dan se zahvaljivali što smo jedno drugo našli...
kada mi priđe, uzme moje lice u ruke, nasmeje se tako da pomislim da ne postoji ništa divnije i kaže mi: Kako sam te našao... zažmuri i poljubi me tako slatko da ne znam kuda dalje...
to je to.. spajanje dve duše, jednom u životu, koje ne bira vreme, ni mesto, ni način... samo jeste...
pisala sam mu pesme, ne klasične bljuvotine, već pesme koje samo nas dvoje razumemo...
pisao mi je priče, poklanjao knjige, ne obične, ne ono što svi misle, već stvari samo naše...
a onda jednoga dana, jedna svađa preokrene sve
imali smo svađa i pre, ali sve domenu rasplamsavanja strasti, svađe nakon kojih se više volelo, nakon kojih se umiralo od želje za dodirom i nežnošću onog drugog...
posle ove..on kaže da se divni osećaj u njemu izgubio, da se ne oseća sigurno
da ljubavi još ima ali da je taj turobni osećaj još uvek tu i da ne da da sve bude kao ranije... a tek je par dana prošlo od toga..
šta raditi?
odlučili smo da probamo opet, ali kako,kada sedimo jedno od drugog udaljeni metar
kada se poljubimo jednom u 2 sata
kada ne pričamo više stvari magične kao pre...
ne zato što ja neću ili on neće, ne zato što se ne volimo, već zato što se plašimo da ne pokvarimo nešto... poslednje što želimo je ljubav na silu...
iako poslednju reč svoga života želim da sačuvam za njega...
ostaviti da Vreme prođe da otera osećaj
i da se pokuša vratiti lepota stvarima zbog kojih se zaljubio u mene?
skloniti se od njega, ne gušiti ga, pustiti ga da vidi šta želi dalje?
kako opet nabasati na osobu koja vas razume, koja je druga polovina vas, čiji vam miris deluje kao nešto najsmislenije na svetu, kraj koje Život deluje kao da ga u letu stvarate svojim rukama...
treba mi anestezija.. ustanem ujutru, mislim da sam umrla
a onda me bol saleti sa svih strana i ne da mi da dišem.. baci me na hladan zid i guši me...
za koji ste mislili da se ne upoznaje osoba vaših snova, kao da se sve urotilo za taj trenutak kada je nešto kliknulo između vas, niste se tražili, desili ste se
skoro sudbinski namešteno i donešeno vama u ruke da zagrlite,
i sve krene najlepše moguće... opčinjenost, fantazija, realnost vam deluje bajkovito i božanski, sve lako kada znate da imate jedno drugo..klišei, ali nismo mi birali da to postanu.
ništa vam na svetu ne treba osim vaše glave na njegovom ramenu i njegov dah niz vaš vrat...
makar u nekoj kućici na vrhu baobaba da posmatrate nebo kako krivuda duž mlečnih staza i Život kako protiče, a vi imate jedno drugo..
hteli smo u šumu da pobegnemo zajedno da živimo...
naš prvi poljubac sanjam i danas iako je toliko vremena prošlo..
ljubav koju opravdava i Srce i Razum..
priča stvari koje nikada niste čuli, zna stvari o kojima drugi ne razmišljaju
ima planove, projekte i ideje koje mogu svet da promene...
čudna je osoba.. ona za koju će vam prijatelji reći: čuvaj to dobro..jer nikada nećeš sresti nikoga poput njega. Nikoga ko će tebi toliko odgovarati..
jedini je ko razume moju ludu glavu i moje ideje i ko na njih ume da odgovori tako britko i pametno i drugačije..
i voli me više od svega.. svaka reč je savršena, svaki poljubac i posle toliko vremena pomeri tlo pod nogama, svaki dodir učini da se zatresete
osećate da ste vi ta Devojčica i taj Dečak i da vam je ceo život na raspolaganju za vašu ljubav...
ono što se sreće jednom u životu i nakon čega se svako sledeći manje voli...jer je svaka reč, svaki gest bila magija...
uopšte nije bilo pitanje da li ćemo ostati zajedno do kraja života, to se podrazumevalo
već smo razmišljali kako taj život da iskoristimo.. imali smo pregršt planova i ideja za koje svet nije čuo...isplanirali našu kućicu na nekoj steni iznad mora, sva u drvetu i cveću
koja se klimala i izgledala kao da će da se sruši, a unutra bila konglomerat svih mogućih bajki i fantazija, naš mali Raj..
planirali svet da obiđemo i svaki dan se zahvaljivali što smo jedno drugo našli...
kada mi priđe, uzme moje lice u ruke, nasmeje se tako da pomislim da ne postoji ništa divnije i kaže mi: Kako sam te našao... zažmuri i poljubi me tako slatko da ne znam kuda dalje...
to je to.. spajanje dve duše, jednom u životu, koje ne bira vreme, ni mesto, ni način... samo jeste...
pisala sam mu pesme, ne klasične bljuvotine, već pesme koje samo nas dvoje razumemo...
pisao mi je priče, poklanjao knjige, ne obične, ne ono što svi misle, već stvari samo naše...
a onda jednoga dana, jedna svađa preokrene sve
imali smo svađa i pre, ali sve domenu rasplamsavanja strasti, svađe nakon kojih se više volelo, nakon kojih se umiralo od želje za dodirom i nežnošću onog drugog...
posle ove..on kaže da se divni osećaj u njemu izgubio, da se ne oseća sigurno
da ljubavi još ima ali da je taj turobni osećaj još uvek tu i da ne da da sve bude kao ranije... a tek je par dana prošlo od toga..
šta raditi?
odlučili smo da probamo opet, ali kako,kada sedimo jedno od drugog udaljeni metar
kada se poljubimo jednom u 2 sata
kada ne pričamo više stvari magične kao pre...
ne zato što ja neću ili on neće, ne zato što se ne volimo, već zato što se plašimo da ne pokvarimo nešto... poslednje što želimo je ljubav na silu...
iako poslednju reč svoga života želim da sačuvam za njega...
ostaviti da Vreme prođe da otera osećaj
i da se pokuša vratiti lepota stvarima zbog kojih se zaljubio u mene?
skloniti se od njega, ne gušiti ga, pustiti ga da vidi šta želi dalje?
kako opet nabasati na osobu koja vas razume, koja je druga polovina vas, čiji vam miris deluje kao nešto najsmislenije na svetu, kraj koje Život deluje kao da ga u letu stvarate svojim rukama...
treba mi anestezija.. ustanem ujutru, mislim da sam umrla
a onda me bol saleti sa svih strana i ne da mi da dišem.. baci me na hladan zid i guši me...
Poslednja izmena:
Iako ti se to sad cini nemoguce. 
