Evo vam jedna moja krajnje iskrena priča, pa vidite koliko sam iskren:
UŽASNA PRIČA
ON JE vozio bicikl maksimalnom brzinom po nepreglednoj banatskoj ravnici. I na njega verovatno niko ne bi ni obratio pažnju da oko vrata, na srebrnom lancu, nije nosio veliki pentagram. Vozači su prolazili pored njega sa izrazom gađenja na licu.
Sa njegove strane puta, uz ivičnjak, ležalo je pregaženo mače. Leš je bio spljošten, gotovo spojen sa asfaltom. Pokraj njegovog beživotnog i sasušenog tela obigravalo je drugo mače, verovatno njegov brat ili sestra. Vrtelo se u krug, mjaukalo, cvilelo, kao da je budilo svog rođaka.
Ova ga je scena duboko pogodila. Stao je pored mačeta razmišljajući da li da ga ponese kući. Ali ne. Pa prošle godine dok je sa četrnaestogodišnjom devojkom bio na moru susedi iz njegove stambene zgrade otrovali su njegovog prelepog persijskog mačka Marka. Smetao im je zato što je s vremena na vreme silazio sa četvrtog sprata šestospratne pančevačke zgrade i jurio mačke po dvorištu.
Nesrećno mače je i dalje bdelo nad telom svog rođaka, s tim što bi povremeno pogledalo u njega i zamjaukalo. Mislilo je da će ga njih dvoje zajedno probuditi.
Ovo ga je podsetilo na nesrećni rat od pre pet godina. On se kao i svaki patriota odazvao pozivu, obukao staru i iznošenu, skoro partizansku sivomaslinastu uniformu, i otišao na Kosovo. Svašta je video i doživeo za tri meseca mini-rata. Imao je sreće. Kad god bi naleteli na šiptarske odmetnike, kiša metaka je letela sa obe strane, zrna su mu zujala oko glave, ranjavala njegove drugove, ali njemu nije falila ni dlaka s glave. Više puta obišao je šiptarska sela, iz kojih njihovi žitelji nisu izbegli, i u njima zatekao pustoš što je ostala iza srpske policije i privatne vojske najvećeg beogradskog mafijaša. Gorele su kuće i čitava sela, a u onim nezapaljenim deca su oplakivala svoje pobijene roditelje; cvilela su misleći da će ih probuditi. Podsećali su ga na ovo mače koje je upravo sreo.
On, otpadnik, čovek koji nikada nikoga nije sažaljevao kako ne bi trošio svoju dragocenu bioenergiju, želeo je da pomogne mačetu. Stajao je, međutim, poražen i bespomoćan.
Celog života doživljavao je poraze. Posle gimnazije upisao je Arhitektonski fakultet one godine kad se završio rat u Bosni. Studirao je nešto više od godinu dana. A onda su politički pigmeji iz vladajuće stranke pokrali lokalne izbore. Počeli su višemesečni protesti širom Srbije. Više od milion ljudi se svake večeri rugalo režimu.
Došao je i taj nesrećni novembarski dan kada su studenti sa Novog Beograda peške krenuli na protest u centar grada. Zaustavili su saobraćaj na Brankovom mostu. Kad su se zatekli nasred mosta, policija je blokirala beogradsku stranu. Policajci u „punoj ratnoj opremi“ dočekali su ih sa mržnjom u očima. Novobeogradsku stranu mosta zatvorili su ćelavi majmuni u crnim jaknama, plaćeni batinaši iz vladajuće stranke. Počelo je batinanje kakvo on do tada nije video. Studenti, i momci i devojke, budućnost ove zemlje, bili su gaženi kao stoka. On je odlučio da ne dobije batine. Skočio je sa mosta u ledenu novembarsku Savu. Izvadili su ga lađari misleći da je samoubica. Pozvali su Hitnu pomoć i policiju, od čijih je batina bežao, i smestili ga na jednomesečni boravak u psihijatrijsku bolnicu. (Na televiziji je javljeno da su demonstranti napali policiju.) Izašavši na slobodu, napustio je fakultet.
Dve godine kasnije otišao je u rat. Kao inženjerac, uklanjao je mine koje su postavljali šiptarski odmetnici i bio primoran da postavlja mine za njih. Imao je prilike i da puca na odmetnike, jer su i oni pucali na njega, ali nije znao da li je nekoga pogodio, kao što nije znao da li je neko od tih nesrećnih boraca za slobodu svog naroda nagazio na neku njegovu minu. Jednom prilikom je vozeći kamion pun eksploziva u zadnji čas pobegao od avionske rakete sakrivši se u tunel. Imao je vrašku sreću. Ali nisu svi njegovi ratni drugovi imale sreće kao on.
Jedne prohladne aprilske večeri protiv-vazdušna odbrana oborila je američki avion. Njegova pionirska inženjerijska četa, sastavljena od dva voda kojima je komandovao mladi poručnik, krenula je u potragu za pilotom. Nije prošlo ni deset minuta a nedaleko od njih spustio se američki helikopter. Kad su iz njega izašli američki rendžeri kao od stene odvaljeni, koji za jednu vojnu akciju dobijaju honorar od oko deset hiljada dolara, mladi srpski rezervisti koji su dobijali jedan hleb i jednu konzervu mesnog nareska na četiri vojnika dnevno nisu smeli ni da izvire iz svoje zasede. Rendžeri su pokupili svog pilota, a poručnik je okvasio i kratke i duge gaće. On je tek tada shvatio koliko niko od njih ništa ne košta. Njihovi preci nisu tako ratovali; istina, nisu ni ratovali protiv većeg dela čovečanstva. Dva dana kasnije na njihovu postaju pala je bomba i usmrtila sedamnaest vojnika. Razneti udovi leteli su na sve strane. Njega je detonacija samo odbacila nekoliko metara u stranu, tako da se nije ni ogrebao.
Iz rata se vratio mršav i oronuo. Režim je proglasio pobedu nad NATO paktom, bez obzira što je izgubio više od sedmine državne teritorije.
Na jesen su počele demonstracije protiv režima. Ponovo su počela batinanja, no ovog puta i užasne uvrede od strane vladajuće oligarhije. On, koji nije imao nikoga u inostranstvu, za političke pigmeje bio je strani plaćenik; on, koji je učestvovao u ratu, bio je domaći izdajnik; ljudi koji su se širom sveta zbog sitnica bunili protiv svojih vlada i policiju gađali kamenicama i Molotovljevim koktelima, a neretko i pucali na policajce bili su demonstranti, dok je on za svoju vladu i policiju bio terorista samo zato što je nosio majicu sa pesnicom i bunio se protiv daljeg uništavanja države.
Maja meseca iduće godine za dlaku je izbegao batine od policije. Bežeći od pobesnelih čuvara javnog reda i mira, zadojenih mržnjom prema evropskoj Srbiji, sakrio se u jedan pasaž, odakle je nemo posmatrao užasan prizor: pet-šest policajaca gazilo je jednog momka od sedamnaest godina, dok su nedaleko odatle dva policajca u proseku tukla po jednu devojku pendrekom po grudima. (Te devojke danas boluju od raka dojke.) Njegovi su se drugovi posle toga pitali kako su se ti policajci ponašali prema šiptarskoj deci dok su imali pravo da kroče svojom poganom nogom na Kosovo kad ovako gaze srpsku decu usred Beograda. On je dobro znao šta su sve radili.
Odlučio je da se pobuni protiv svega. Odrekao se tradicije, svog naroda, svojih predaka, svojih nerođenih potomaka... Počeo je da nosi crnu odeću, veliki pentagram oko vrata, da se drogira i da jedanput godišnje boravi na psihijatriji. Postao je vuk samotnjak. Zamrzeo je ljude koji su ga odavno mrzeli. Politički pigmeji su uskoro zauvek otišli sa vlasti, ali on je ostao takav.
Pet meseci pošto su najekstremnije „patriote koje su pobedile NATO pakt“ ubile premijera Srbije, on se posle više od trinaest godina obreo u najlepšem gradu na hrvatskom primorju. (Doživeo je sitna maltretiranja na granici zbog toga što je imao pasoš nepostojeće države, kao da je on bio kriv za to. Nije mu bilo jasno kako su seljaci u opancima u devetnaestom veku bili sposobni za to da definišu državu i da tu državu poštuje ceo tadašnji svet, a da mamini i tatini sinovi koji su se rodili u Beogradu i odrasli u najskupljim italijanskim cipelama nisu sposobni da usvoje grb, zastavu i himnu današnje države.) Bio je jedan od onih neuspelih arhitekata koji su raskrstili sa religijom ali ne i sa umetnošću; bio je veoma zainteresovan za srednjovekovnu katoličku arhitekturu. Ušao je u najveću dubrovačku katedralu i, pored slikovne zabrane fotografisanja, istaknute na samom ulazu, zatražio da ga devojka fotografiše između dva reda klupa. Tad ga je opomenuo strogi glas prisutnog svećenika: „Dečki! Zabranjeno fotografiranje!“ - „Ich nich Verstand!“, odgovorio je on glumeći nemačkog turistu, budući da je imao austrijske crte lica. „Nein fotografieren!“, bio je uporan crkvenjak. On je tada demonstrativno izvadio pentagram i pokazao mu ga rekavši: „Ich bin Luciferist! Das Verboten ist nich für mir!“ Zatim mu je pokazao srednji prst. Isto je učinila i njegova maloletna izabranica. Eto šta je od njega učinio život u izolovanoj Srbiji. Dok god je živ mrzeće uniformisana lica.
Ove godine je letovao u Budvi. Obišao je pola crnogorske obale i, između ostalog, po ko zna koji put u životu posetio Cetinje. U zemlji njegovih predaka, u njenoj prestonici, preko puta dvora kralja Nikole, na jednoj neuglednoj žutoj zgradi ugledao je čudnu zastavu. Približio se i na ulazu u tu zgradu ugledao natpis: Ambasada Republike Kosovo. Iako nije imao ništa protiv volje većine naroda koji živi na toj teritoriji, to ga je potpuno slomilo. Tu se njegova sećanja završavaju.
Stajao je nasred beskrajne banatske ravnice i nemoćno posmatrao jedno zgaženo i jedno živo mače. Na stotine automobila prošlo je pored njih troje dok je on razmišljao da li da ga ostavi da i ono završi slepljeno sa kolovozom ili da ga ponese kući. Uradio je ovo drugo. Dok je nastavio da vozi bicikl prema gradu, mače se, vireći iz ranca, pozdravljalo sa mestom svog rođenja, porodične nesreće i iznenadne lične sreće.
2004.
