nikodim:
... postalo je kao izvesna jutarnja gimnastika.
A jesu namenjene za jutarnje minute, jer knjiga se i zov "Dobro jutro dzzezeri"
Nastavak "Maršal voli sudanski džez"
"Za Dan mladosti 1959, pored priredbe na stadionu i predaje štafete Titu, priređen je svečani koncert na Beogradskom sajmu. Izvođači su bili najbolji jugoslovenski pevači zabavne muzike, hor “Branko Krsmanović” i simfonijski džez orkestar Radio Beograda, kojim smo dirigovali Bogdan Babić i ja.
Posle koncerta, baš kad smo hteli da skinemo smokinge, došao je u garderobu jedan gardijski oficir i rekao nam da odmah dođemo na prijem koji priređuje maršal. Kad smo ušli u salu gde je bilo mnogo ljudi, i mladih i starih, i visokih i kršnih, kraljevskim se držanjem, i pored neznatne visine, Tito izdvajao od svih. Pričao sam to kasnije svom ocu, ogorčenom antikomunisti, a on samo što me nije izbacio iz sobe. Tito je bio okružen ljudima koji su imali na licima udvorički osmeh i stalno se smejali svemu što on kaže. Bogdan Babić i ja smo mu prišli, čestitali mu rođendan, a on je pohvalio naš koncert. Prilikom rukovanja držao je ruku uz sebe, tako da ste, hteli ne hteli, morali da se poklonite.
Tada mi je na pamet pala luda ideja. Rekao sam Titu: “Da li smem nešto da vas pitam?” “Pitaj slobodno”, odgovori mi. Kako sam to rekao, svi oko njega su se uzmuvali, čudeći se mojoj smelosti i strepeći od pitanja. No, ja sam mu postavio lukavo pitanje: “Da li je tačno da vi ne volite džez? “Ne”, rekao je Tito, “volim ga, a naročito onaj izvorni. Evo, sad sam baš bio u Sudanu i imao sam prilike da ga slušam. Amerikanci su, međutim, komercijalizovali džez.” Shvatio sam njegovu poruku, ali podatak da nije tačno da ne voli džez bio je važniji od svega ostalog što je rekao. Sve novine su o tome pisale i ja sam postao junak dana. U Radio Beogradu direktori su mi se javljali kad bismo se sreli u hodniku s posebnom ljubaznošću. Jedno kratko vreme posle toga džez je dobio nova krila kod nas. Mogli smo da sviramo sve ono što smo voleli. Tito više nikad nigde nije spomenuo džez.
* * *
Pri kraju naše druge turneje po SSSR 1961, stigli smo u Baku, na obali Kaspijskog jezera. Okolina je bila prepuna naftnih tornjeva i teška isparenja su stvarala smog koji je stalno lebdeo nad gradom. To se naročito osećalo noću, teško se disalo i loše spavalo. Zato smo posle konerta bežali u sobe, zatvarali prozore i igrali karte. Obično smo sedeli kod naše pevačice Lole Novaković, koja je dobila ogroman apartman, očigledno u carsko vreme namenjen najuglednijim gostima. Veče 4. avgusta bilo je mirno, na ulicama nije bilo ni žive duše, a mi smo zaseli do kasno u noć. Soba je strašno smrdela na duvan, jer smo svi pušili, pa Lola u neko doba reče: “Ako ne umrem od naftnih isparenja, sugurno ću od dima.”
Po stolovima su stajale velike kristalne pepeljare prepune pikavaca. “Idi, isprazni ovu pepeljaru, molim te”, obratila se Lola našem bubnjaru Radetu Nafti. “Gde”, upita on. “Ako hoćeš, baci i kroz prozor”, nervozno odbrusi Lola. Ostali nisu obraćali pažnju na ovaj razgovor, no, Nafta je prišao prozoru, otvorio ga i posle dve-tri sekunde odjeknula je eksplozija kao da je neko bacio bombu. Skočismo, ne znajući o čemu se radi, a onda se začuše sirene policijskih automobila. Svi su iz hotela izašli na prozor da vide šta se događa, milicija je ušla u hotel da ispita goste, koji su pričali da su čuli pucanj, ali nikakvog traga nije bilo.
Čim su otišli, Nafta nam mirno objasni: “Nisam verovao da jedna kristna pepeljara može da proizvede takav prasak kad se baci.” Neki su se smejali, a drugi tvrdili da nije normalan, jer smo mogli svi zbog njega da nastradamo. Mene je čudilo kako je milicija tako brzo stigla. Shvatio sam da se nešto važno očekuje, jer su bili u punoj pripravnosti. Sutradan smo dobili odgovor. Pre podne smo otišli da se kupamo na Kaspijskom jezeru. Plaža je bila ogromna i prepuna plivača dokle god je pogled dopirao. Na 20-30 metara od obale bili su mali bifei i kantine, gde su se mogli popiti mlaki sokovi, ali samo ako ste obučeni, jer nisu služili goste u kupaćim kostimima. Okolo je bilo mnogo zvučnika, odakle je odjekivala muzika sa radija.
Bio sam u vodi kad su zvučnici odjednom utihnuli, a jedan duboki muški glas je počeo nešto da govori, vrlo svečanom i patetičnom intonacijom. Kupači su sa svih strana izlazili iz vode i trčali ka zvučniciama, pa se obala zacrnela od ljudi. Setio sam se Zilahijevog romana “Zarobljenici”, pomislivši da je počeo treći svetski rat, pa ko zna dokle ostajem ovde, ne znam kad ću se vratiti kući. Bar da sam moje mogao da obavestim. Stigao sam i ja do zvučnika i, na svoju ogromnu sreću, shvatio da nije počeo rat, već je, posle Gagarina, drugi sovjetski kosmanaut, German Titov, poleteo tog jutra iz Bajkonura, baze sa druge obale jezera, dva puta obleteo Zemlju i uspešno se spustio. Na plaži je nastalo ludilo od oduševljenja.
Postalo mi je jasno zašto su svi bili na oprezu prethodne noći - od praska pepeljare su pomislili da je neka sabotaža. Dve nedelje kasnije došli smo u Suhumi, letovalište na Crnom moru, gde se baš tada odmarao Titov nakon obavljenog leta. Otišli smo do njegovog hotela i pozvali ga da dođe na naš koncert, ali on nas je sa žaljenjem morao odbiti, jer su mu lekari zabranili izlazak. Ipak, te večeri Bejzijev “Blues Backstage” prekrstili smo u “Bluz za Germana Titova”. "
