Apach
Aktivan član
- Poruka
- 1.911
A je li dosta?
-
- Popularno:
- Zasto N1...
- Policija mu presrela automobil! Ovo je...
- Da li imate razumevanje za one koji...
- Decembar je mesec kad će Vučić morati...
- Obustavljen saobraćaj putničkih vozova...
- Koje devojke najčešće varaju?
- Šta je “snowmanning”
- Aleksandar Vučić - Lobotomija mozga...
- Zasto je Monika Beluci tako savrsena ?
- Koja igrica je obelezila vaše...
Jazz & Blues kutak :)
- Začetnik teme nikodim
- Datum pokretanja
Apach
Aktivan član
- Poruka
- 1.911
Samo joss malo ... 
Nastavak "Moj otac i Milan Stojadinović"
Dr Milan Stojadinović, koga je još kao mladog ekonomistu cenio i sam Nikola Pašić, bio je predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije od 1935. do 1939. godine. Posle afere s Konkordatom i misteriozne smrti patrijarha Varnave morao je da se povuče, iako je na izborima 1938. pobedio (istina, jedva).
Izbori su bili javni i mnogi državni činovnici su iz straha glasali za njega. Stojadinović je već od prvih dana svoje vlasti počeo da se okreće Nemcima i njegova stranka Jereza počela je da liči na neku profašističku partiju. I pored želje da s Nemcima uspostavi što prisniji odnos, pre svega iz ekonomskih razloga, nije uspeo to da sprovede. Naš narod, koji je Nemce smatrao vekovnim neprijateljima, nije hteo to da dozvoli i Stojadinovića je 1939, pod velikim pritiskom udružene opozicije, princ Pavle Karađorđević smenio, uhapsio i poslao u jednu vilu na Rudniku, gde je bio u kućnom pritvoru.
Stojadinović je hteo što pre da reši svoje lične i porodične poslove, pa je izrazio želju da moj otac, kao advokat, dođe na Rudnik da bi se s njim o tome dogovorio. Tata je bio iznenađen jer dotad nije imao nikakve veze s njim, nije ga čak ni poznavao. Ipak je otišao na Rudnik. Čim je stigao, zapitao je Stojadinovića zašto je pored tolikih advokata baš njega pozvao. “Ja sam glasao na izborima protiv vas”, rekao mu je tata. “Znam, baš zato sam i pozvao vas”, odgovrio mu je Stojadinović. Tati se taj odgovor dopao. Odavao je inteligentnog i pronicljivog čoveka.
Ostavljen sam, posle pada sa vlasti, razočaran u prijatelje i sardnike, smatrao je da najviše poverenja može da ima u jednog dobrog advokata, mada mu moj otac nikada nije bio prijatelj i istomišljenik. Taj posao nije završen jer su naše vlasti, videvši da se bliži rat, 1940. predale Stojadinovića Englezima i Grcima, koji su ga odveli u zatočeništvo čak na ostrvo Mauricijus. Posle rata Stojadinović je pušten iz zatočeništva i otišao je u Argentinu, gde je kao vrsni ekonomista bio profesor na Ekonomskom fakultetu u Buenos Ajresu i lični savetnik predsednika Perona. Kao finansijski stručnjak svetskog glasa, uspeo je da popravi tešku finansijsku situaciju Argentine, da je izvede iz krize i stabilizuje. U znak zahvalnosti, Argentinci su mu podigli spomenik u Buenos Ajresu.
Kasnije je dr Stojadinović napisao knjigu o političkim događajima kod nas pred sam rat. Nazvao ju je “Ni rat ni pakt”, a u njoj je tvrdio da bi, da je on ostao na vlasti, mudrom politikom izbegao rat s Nemcima i da ne bi potpisao trojni pakt. Tu tvrdnju, kao i sve slične pretpostavke, niko ne može ni da potvrdi ni da porekne.
* * *
U jesen 1943. počeo sam da sviram u raznim ansamblima u Radio Beogradu. Godinu dana pre toga sam maturirao, fakulteti nisu radili, pa sam bio čovek bez zanimanja, vrlo zgodna lovina za Nemce i specijalanu policiju, kao eventualni talac u slučaju odmazde zbog neke diverzije. Zato mi je potvrda Radio Beogada, u kojoj je pisalo da je “Herr Vojislav Simic alls Musiker beschaftigt”, dobrodošla da me poštedi raznih neugodnosti koji su tada svakom mladom čoveku mogle da se dese.
Na proleće 1944, posle savezničkog bombardovanja na Uskrs, a naročito 18. maja, kada su bačeni tepisi bombi na grad, svi su se razbežali po selima oko Beograda. Ansambli su se raspali. Kad su početkom avgusta Nedić i LJotić počeli da mobilišu godišta od 1921. do 1925. za borbu protiv komunista, opet smo skrpili neki ansambl, koji se formirao prema brojnom stanju muzičara koji bi došli u emisiju. Tada su emisije bile žive. Ja sam bio u izbeglištvu u Marinkovoj Bari, a moj drug Predrag Knežević Kneža na šestom kilometru Avalskog puta.
Jednog avgustovskog dana našli smo se oko 15 časova kod Trošarine i krenuli na zakazanu emisiju u Radio Beograd, koji se tada nalazio na uglu Nemanjine i Miloša Velikog. Vozili smo bicikle, tada jedino prevozno sredstvo. Kada smo došli do Karađorđevog parka, zasvirala je sirena akutne opasnosti i mi smo se brzo sjurili niz Nemanjinu ulicu u veliku i čvrstu zgradu Radio Beograda. Upravo kada smo stigli pred zgradu, sirena je zasvirala kraj uzbune, privezali smo bicikle pred zgradom i skinuli pumpe da nam ih ne bi ukrali, pa smo se popeli u studio.
Kad smo ušli, videli smo, na naš užas, da ostala tri člana nisu stigla i da je neko odneo iz studija bubanj, bas-gitaru i gitaru. Ostao je samo klavir, i nas dvojica sa pumpama u ruci. Emisija u trajanju od pola sata trebalo je da počne za dva minuta. Ja sam seo za klavir, ali se Kneža nije zbunio, nego se setio da pumpu upotrebi kao ritmički instrument. Pumpajući kratkim pokretima, davao je ritam i to je zvučalo kao da bubanj svira sa metlicama na dobošu. Tako smo odsvirali celu emisiju, a Nemac tehničar se smejao gledajući nas. Kad smo, međutim, izašli iz studija, prišao nam je Nemac muzički urednik i s ozbiljnim izrazom na licu isplatio nam honorar kao da smo pravi kamerni duo. Tako smo mi prvi pumpu za bicikl promovisali u muzički instrument. "
Nastavak "Moj otac i Milan Stojadinović"
Dr Milan Stojadinović, koga je još kao mladog ekonomistu cenio i sam Nikola Pašić, bio je predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije od 1935. do 1939. godine. Posle afere s Konkordatom i misteriozne smrti patrijarha Varnave morao je da se povuče, iako je na izborima 1938. pobedio (istina, jedva).
Izbori su bili javni i mnogi državni činovnici su iz straha glasali za njega. Stojadinović je već od prvih dana svoje vlasti počeo da se okreće Nemcima i njegova stranka Jereza počela je da liči na neku profašističku partiju. I pored želje da s Nemcima uspostavi što prisniji odnos, pre svega iz ekonomskih razloga, nije uspeo to da sprovede. Naš narod, koji je Nemce smatrao vekovnim neprijateljima, nije hteo to da dozvoli i Stojadinovića je 1939, pod velikim pritiskom udružene opozicije, princ Pavle Karađorđević smenio, uhapsio i poslao u jednu vilu na Rudniku, gde je bio u kućnom pritvoru.
Stojadinović je hteo što pre da reši svoje lične i porodične poslove, pa je izrazio želju da moj otac, kao advokat, dođe na Rudnik da bi se s njim o tome dogovorio. Tata je bio iznenađen jer dotad nije imao nikakve veze s njim, nije ga čak ni poznavao. Ipak je otišao na Rudnik. Čim je stigao, zapitao je Stojadinovića zašto je pored tolikih advokata baš njega pozvao. “Ja sam glasao na izborima protiv vas”, rekao mu je tata. “Znam, baš zato sam i pozvao vas”, odgovrio mu je Stojadinović. Tati se taj odgovor dopao. Odavao je inteligentnog i pronicljivog čoveka.
Ostavljen sam, posle pada sa vlasti, razočaran u prijatelje i sardnike, smatrao je da najviše poverenja može da ima u jednog dobrog advokata, mada mu moj otac nikada nije bio prijatelj i istomišljenik. Taj posao nije završen jer su naše vlasti, videvši da se bliži rat, 1940. predale Stojadinovića Englezima i Grcima, koji su ga odveli u zatočeništvo čak na ostrvo Mauricijus. Posle rata Stojadinović je pušten iz zatočeništva i otišao je u Argentinu, gde je kao vrsni ekonomista bio profesor na Ekonomskom fakultetu u Buenos Ajresu i lični savetnik predsednika Perona. Kao finansijski stručnjak svetskog glasa, uspeo je da popravi tešku finansijsku situaciju Argentine, da je izvede iz krize i stabilizuje. U znak zahvalnosti, Argentinci su mu podigli spomenik u Buenos Ajresu.
Kasnije je dr Stojadinović napisao knjigu o političkim događajima kod nas pred sam rat. Nazvao ju je “Ni rat ni pakt”, a u njoj je tvrdio da bi, da je on ostao na vlasti, mudrom politikom izbegao rat s Nemcima i da ne bi potpisao trojni pakt. Tu tvrdnju, kao i sve slične pretpostavke, niko ne može ni da potvrdi ni da porekne.
* * *
U jesen 1943. počeo sam da sviram u raznim ansamblima u Radio Beogradu. Godinu dana pre toga sam maturirao, fakulteti nisu radili, pa sam bio čovek bez zanimanja, vrlo zgodna lovina za Nemce i specijalanu policiju, kao eventualni talac u slučaju odmazde zbog neke diverzije. Zato mi je potvrda Radio Beogada, u kojoj je pisalo da je “Herr Vojislav Simic alls Musiker beschaftigt”, dobrodošla da me poštedi raznih neugodnosti koji su tada svakom mladom čoveku mogle da se dese.
Na proleće 1944, posle savezničkog bombardovanja na Uskrs, a naročito 18. maja, kada su bačeni tepisi bombi na grad, svi su se razbežali po selima oko Beograda. Ansambli su se raspali. Kad su početkom avgusta Nedić i LJotić počeli da mobilišu godišta od 1921. do 1925. za borbu protiv komunista, opet smo skrpili neki ansambl, koji se formirao prema brojnom stanju muzičara koji bi došli u emisiju. Tada su emisije bile žive. Ja sam bio u izbeglištvu u Marinkovoj Bari, a moj drug Predrag Knežević Kneža na šestom kilometru Avalskog puta.
Jednog avgustovskog dana našli smo se oko 15 časova kod Trošarine i krenuli na zakazanu emisiju u Radio Beograd, koji se tada nalazio na uglu Nemanjine i Miloša Velikog. Vozili smo bicikle, tada jedino prevozno sredstvo. Kada smo došli do Karađorđevog parka, zasvirala je sirena akutne opasnosti i mi smo se brzo sjurili niz Nemanjinu ulicu u veliku i čvrstu zgradu Radio Beograda. Upravo kada smo stigli pred zgradu, sirena je zasvirala kraj uzbune, privezali smo bicikle pred zgradom i skinuli pumpe da nam ih ne bi ukrali, pa smo se popeli u studio.
Kad smo ušli, videli smo, na naš užas, da ostala tri člana nisu stigla i da je neko odneo iz studija bubanj, bas-gitaru i gitaru. Ostao je samo klavir, i nas dvojica sa pumpama u ruci. Emisija u trajanju od pola sata trebalo je da počne za dva minuta. Ja sam seo za klavir, ali se Kneža nije zbunio, nego se setio da pumpu upotrebi kao ritmički instrument. Pumpajući kratkim pokretima, davao je ritam i to je zvučalo kao da bubanj svira sa metlicama na dobošu. Tako smo odsvirali celu emisiju, a Nemac tehničar se smejao gledajući nas. Kad smo, međutim, izašli iz studija, prišao nam je Nemac muzički urednik i s ozbiljnim izrazom na licu isplatio nam honorar kao da smo pravi kamerni duo. Tako smo mi prvi pumpu za bicikl promovisali u muzički instrument. "
Apach
Aktivan član
- Poruka
- 1.911
Nisam vas valjda toliko udavila ovim clancima
) ili je ovo dobar znak da uccite ...
Nasavak "„Mesečeva serenada” u Šumadiji"
"Kada sam 13. novembra 1944. izašao iz zatvora Ozne Šeste ličke divizije, a da mi ni danas nije jasno zašto sam odležao 16 dana, razboleo sam se i to me je spaslo da ne odem na Sremski front, gde bih sigurno, kao bivši zatovrenik i buržujsko dete, zaglavio u prve redove pešadije i verovatno tamo i ostavio kosti.
Kad sam ozdravio, poslužila me sreća jer sam se uz pomoć mog starog druga Dragana Petrovića (kasnije atletičara i dekana DIF-a), kao i uz dobru preporuku dr Siniše Stankovića, predsednika Ustavotvorne Skupštine FNRJ, obreo u kulturnoj ekipi Narodne milicje komande grada Beograda. Tamo sam odmah napravio hor i orkestar i počeli smo da dajemo koncerte po gradu, a kasnije smo na takmičenju vojnih horova dobili prvu nagradu. Zanimljivo je da smo tada pored partizanskih pesama pevali i stare srpske rodoljubive pesme koje su posle toga ne zna se zašto, godinama bile zabranjene.
Moj komesar je bio pukovnik Blažo Radunović, dobar i pametan čovek, koji me je i pored mog maskiranja u proletera brzo pročitao, ali sam mu bio simpatičan i shvatio je da ću mu biti vrlo koristan. U martu mesecu 1945. godine pala je Budimpešta i mi smo napravili svečani koncert na Kolarčevom univerzitetu, kome su prisustvovali pored naših visokih rukovodilac i strani saveznički ambasadori i vojni atašei. Prethodno sam otišao uvojne misije Francuske, Britanije i Amerike i pozajmio od njih note njihovih borbenih pesama koje sam aranžirao i pripremio za koncert. Pored raznih recitacija i muzičkih komada na programu su bile i tri savezničke pesme, engleska “It’s Long NJay to Tipperary”, američka “On the Hills of Montezuma” i ruska “Staljingrad”. Sve ove pesme su bile aranžirane sa “blagim ukusom džeza”. Pored zvaničnika prisustvovalo je i mnogo starih Beograđana, tzv. “reakcije”.
Posle engleske pesme nastao je urnebesan aplauz u sali i ja sam u dirigentskom zanosu, ponesen uspehom posle drugog aplauza ponovio tačku.Odmah je iza bine ljutito doleteo moj komesar i pretećim glasom rekao: Jesi li ti normalan, nemoj slučajno da ne ponoviš rusku pesmu. Shvatio sam dobro poruku. Tek što smo otpevali “Staljingrad”, odmah posle prvih aplauza brže-bolje sam dao znak da se pesma ponovi. Video zadovoljna lica mog komesara, naših i ruskih generala i shvatio da sam za dlaku izbegao odlazak na front.
* * *
Rat se tek završio, počelo je leto, bio sam još u Miliciji i smišljao kako da se demobilišem, kada krajem juna dobih naredbu da kao “zamenik šefa nastavnog odseka kulturne ekipe Narodne milicije”, kako mi je bila titula, hitno odem u Aranđelvoac u štab Prve armije. Tamo kažu ima neka duvačka banda sa kojom ne znaju šta će, pa da pokušam da ih prekomandujem u Beograd u našu kulturnu ekipu. Odmah sam pozajmio novošivenu uniformu od prijatelja, Koste Tomića. Kada sam je obukao nije niko mogao da prepozna da li sam običan borac ili partizanski pukovnik. Za svaki slučaj stavio sam sa strane i onu torbicu sa lenjirima i olovkama, da izgledam još važniji. Pošli smo iz Beograda uveče i pruge su tada bile dosta oštećene, pa smo Milan Kotlić i ja putovali do Mladenovca skoro do ujutru, a onda malim vozom do Aranđelovca.
U štabu Prve armije nije bilo nikog od nadležnih, pa smo morali da sačekamo sutrašnji dan. Smestili smo se u kuću predratnog generala Marića, rođaka moje devojke, i krenuli uveče u šetnju. Kada smo prolazili pored hotela “Šumadija” gde je bio štab Prve armije, negde daleko podno Bukulje iz jedne kuće čuli smo zvuke Glena Milerove “Mesečeve serenade”. U noćnoj tišini Aranđelovca mislio sam da mi se to samo pričinjava.
Pomislio sam da mora da neko ima ploču Glen Milera. Kad se muzika prekinula i počela ponovo od sredine, Kotlić i ja smo se zgledali, nismo mogli da verujemo da u junu 1945. u Aranđelovcu mesec dana posle svršetka rata uživo proba jedan big bend. Još ne verujući uđosmo unutra i zatekosmo plavi džez orkestr kako vežba. To su bili upravo oni kojih je hteo da se reši štab Prve armije. Svi su bili iz Zagreba, tek nedavno mobilisani i ko zna kako su uopšte dospeli ovde. Orkestar je vodio Fric Kiler, a ostali muzičari su bili Boris Sorokin, Rene de Bona i Bojan Hohnjec saksofoni, Kaps, Tržan i Rudi Kostajnšek, trubači, Marcel Fuks i Pazur, trombonisti i bubnjar, Sedler, zvani Popaj.
Ostalih imena se ne sećam. Po licima sam video da su očajni i da jedva čekaju da odu odavde. Ništa nisu znali sem džez muzike, a to ovde nije nikom trebalo. U Prvoj armiji su bili srećni da ih se reše, pa sam brzo sredio stvari i za tri dana su se obreli u Beogradu u našoj ekipi. Tu su ostali oko mesec dana. LJubitelji džeza u Beogradu su bili vrlo zadovoljni jer smo mi odmah organizovali igranke i razne privatne svirke. Već početkom jula su ih prekomandovali u Hrvatsku a potom demobilisali. "
) ili je ovo dobar znak da uccite ...Nasavak "„Mesečeva serenada” u Šumadiji"
"Kada sam 13. novembra 1944. izašao iz zatvora Ozne Šeste ličke divizije, a da mi ni danas nije jasno zašto sam odležao 16 dana, razboleo sam se i to me je spaslo da ne odem na Sremski front, gde bih sigurno, kao bivši zatovrenik i buržujsko dete, zaglavio u prve redove pešadije i verovatno tamo i ostavio kosti.
Kad sam ozdravio, poslužila me sreća jer sam se uz pomoć mog starog druga Dragana Petrovića (kasnije atletičara i dekana DIF-a), kao i uz dobru preporuku dr Siniše Stankovića, predsednika Ustavotvorne Skupštine FNRJ, obreo u kulturnoj ekipi Narodne milicje komande grada Beograda. Tamo sam odmah napravio hor i orkestar i počeli smo da dajemo koncerte po gradu, a kasnije smo na takmičenju vojnih horova dobili prvu nagradu. Zanimljivo je da smo tada pored partizanskih pesama pevali i stare srpske rodoljubive pesme koje su posle toga ne zna se zašto, godinama bile zabranjene.
Moj komesar je bio pukovnik Blažo Radunović, dobar i pametan čovek, koji me je i pored mog maskiranja u proletera brzo pročitao, ali sam mu bio simpatičan i shvatio je da ću mu biti vrlo koristan. U martu mesecu 1945. godine pala je Budimpešta i mi smo napravili svečani koncert na Kolarčevom univerzitetu, kome su prisustvovali pored naših visokih rukovodilac i strani saveznički ambasadori i vojni atašei. Prethodno sam otišao uvojne misije Francuske, Britanije i Amerike i pozajmio od njih note njihovih borbenih pesama koje sam aranžirao i pripremio za koncert. Pored raznih recitacija i muzičkih komada na programu su bile i tri savezničke pesme, engleska “It’s Long NJay to Tipperary”, američka “On the Hills of Montezuma” i ruska “Staljingrad”. Sve ove pesme su bile aranžirane sa “blagim ukusom džeza”. Pored zvaničnika prisustvovalo je i mnogo starih Beograđana, tzv. “reakcije”.
Posle engleske pesme nastao je urnebesan aplauz u sali i ja sam u dirigentskom zanosu, ponesen uspehom posle drugog aplauza ponovio tačku.Odmah je iza bine ljutito doleteo moj komesar i pretećim glasom rekao: Jesi li ti normalan, nemoj slučajno da ne ponoviš rusku pesmu. Shvatio sam dobro poruku. Tek što smo otpevali “Staljingrad”, odmah posle prvih aplauza brže-bolje sam dao znak da se pesma ponovi. Video zadovoljna lica mog komesara, naših i ruskih generala i shvatio da sam za dlaku izbegao odlazak na front.
* * *
Rat se tek završio, počelo je leto, bio sam još u Miliciji i smišljao kako da se demobilišem, kada krajem juna dobih naredbu da kao “zamenik šefa nastavnog odseka kulturne ekipe Narodne milicije”, kako mi je bila titula, hitno odem u Aranđelvoac u štab Prve armije. Tamo kažu ima neka duvačka banda sa kojom ne znaju šta će, pa da pokušam da ih prekomandujem u Beograd u našu kulturnu ekipu. Odmah sam pozajmio novošivenu uniformu od prijatelja, Koste Tomića. Kada sam je obukao nije niko mogao da prepozna da li sam običan borac ili partizanski pukovnik. Za svaki slučaj stavio sam sa strane i onu torbicu sa lenjirima i olovkama, da izgledam još važniji. Pošli smo iz Beograda uveče i pruge su tada bile dosta oštećene, pa smo Milan Kotlić i ja putovali do Mladenovca skoro do ujutru, a onda malim vozom do Aranđelovca.
U štabu Prve armije nije bilo nikog od nadležnih, pa smo morali da sačekamo sutrašnji dan. Smestili smo se u kuću predratnog generala Marića, rođaka moje devojke, i krenuli uveče u šetnju. Kada smo prolazili pored hotela “Šumadija” gde je bio štab Prve armije, negde daleko podno Bukulje iz jedne kuće čuli smo zvuke Glena Milerove “Mesečeve serenade”. U noćnoj tišini Aranđelovca mislio sam da mi se to samo pričinjava.
Pomislio sam da mora da neko ima ploču Glen Milera. Kad se muzika prekinula i počela ponovo od sredine, Kotlić i ja smo se zgledali, nismo mogli da verujemo da u junu 1945. u Aranđelovcu mesec dana posle svršetka rata uživo proba jedan big bend. Još ne verujući uđosmo unutra i zatekosmo plavi džez orkestr kako vežba. To su bili upravo oni kojih je hteo da se reši štab Prve armije. Svi su bili iz Zagreba, tek nedavno mobilisani i ko zna kako su uopšte dospeli ovde. Orkestar je vodio Fric Kiler, a ostali muzičari su bili Boris Sorokin, Rene de Bona i Bojan Hohnjec saksofoni, Kaps, Tržan i Rudi Kostajnšek, trubači, Marcel Fuks i Pazur, trombonisti i bubnjar, Sedler, zvani Popaj.
Ostalih imena se ne sećam. Po licima sam video da su očajni i da jedva čekaju da odu odavde. Ništa nisu znali sem džez muzike, a to ovde nije nikom trebalo. U Prvoj armiji su bili srećni da ih se reše, pa sam brzo sredio stvari i za tri dana su se obreli u Beogradu u našoj ekipi. Tu su ostali oko mesec dana. LJubitelji džeza u Beogradu su bili vrlo zadovoljni jer smo mi odmah organizovali igranke i razne privatne svirke. Već početkom jula su ih prekomandovali u Hrvatsku a potom demobilisali. "
- Poruka
- 399.900
Samo da se zapisem: Mahalija i Silent night....dozivljaj :-D
.pissbottleman
Iskusan
- Poruka
- 6.368
Eh..dobio sam neke pesme od John Mayall i Glen Hughes.pa me interesuje da li ih je ko chuo,sta mislite o njima?
Imam i neku svirku posvecenu SRV ,sviraju Clapton,B.B.King,Bonnie Rait,Robert Cray, Buddy Guy, Dr John i naravno Jimmie Vaughnan...sha mislite o tome?
Klika je pretpostavljam cuo?
Imam i neku svirku posvecenu SRV ,sviraju Clapton,B.B.King,Bonnie Rait,Robert Cray, Buddy Guy, Dr John i naravno Jimmie Vaughnan...sha mislite o tome?
Klika je pretpostavljam cuo?
klika
Ističe se
- Poruka
- 2.851
.pissbottleman:
Glen Hughes nisam slusao, Mayall-a nesto i ne volim, ne dotice me njegov blues. Ma uostalom ceo britanski blues nije ono pravo, pricao sam ranije i o Claptonu, nije to to. Imam nesto od Peter Green-a i njega bih izdvojio ispred ovih pomenutih........
Sto se tice ovog Tribute SRV koncerta, imam jedan ali mislim da nije ovaj koji ti pominjes, provericu, nisam to davno slusao. Gledao sam pre dosta godina jednu svirku na TV-u SRV sa BB Kingom i Claptonom jos sa pocetka njegove karijere. Nisam znao da je Clapton svirao Tribute to SRV? A od kada je ovaj koncert koji pominjes, godina? Jednom pomenuh ranije, ni BB King-a nesto ne slusam, suvise mi je cica dosadan, imao je on odlicnih pesmica ali sveukupni dojam.....hmm.......
Ajde jedna zanimljivost, za kraj, iz biografije SRV, covek pogibe , kao sto mozda znate, 1990. god. u helikopterskoj nesreci posle jedne svirke sa Robert Cray, Buddy Guy, Eric Clapton-om......tako sto je bas Clapton ustupio mesto SRV u toj majusnoj letecoj masini, eee......kako se nisu menjali :?, ne bi ostali danas sa samo 4 studijska albuma SRV.......
.pissbottleman
Iskusan
- Poruka
- 6.368
Ja sam to sve dobio na nekom cd-u pa reko da pitam,posto nisam ni cuo za njih dvojicu...
A Tribute je iz 1996 svi oni sviraju po jednu pesmu,i ima jost tri pesme koje sviraju zajedno....
Da,znam to za helikopter,zbog magle valjda....stvarno steta...35 godina...sta bi tek bilo...
A Tribute je iz 1996 svi oni sviraju po jednu pesmu,i ima jost tri pesme koje sviraju zajedno....
Da,znam to za helikopter,zbog magle valjda....stvarno steta...35 godina...sta bi tek bilo...
- Poruka
- 15.014
Apach:Nisam vas valjda toliko udavila ovim clancima
a ssta su "clanci"? znala bih ssta su "cclanci", ali "clanci" je neka nepoznata recc
- Poruka
- 15.014
Apach:
je l te fascinira ovo sto si citirala..cela poruka
Apach
Aktivan član
- Poruka
- 1.911
Ti to meni trazziss dlaku u jajetu? Nije valjda do toga dosslo??:a ssta su "clanci"? znala bih ssta su "cclanci", ali "clanci" je neka nepoznata recc
Apach
Aktivan član
- Poruka
- 1.911
Mozzda malo zbog toga ssto su je znali otpevati, ali u globalu:"Ne!". A tebe??:
sublimacija
Zainteresovan član
- Poruka
- 345
Jako mocna i lepa pesma! Od Cajkovskog je jos mocnija! Uvek se najezim kad je cujem...Apach:
blue2x
Domaćin
- Poruka
- 3.245
.pissbottleman:
Hugesa nisam slusao.
Sto se Mayall-a tice ,meni je o.k., to je nekakav "zabavni" blues, mozda ne dotice kako je rekao Klika ali moze da posluzi za zurku.
Na zalost nemam SRV tribute koji pominjes , nedavno je na "Blues time"-u bila jedna stvar sa tog koncerta i moj zakljucak je bio da svi oni zajedno ne ostavljaju utisak kakav je SRV mogao sam, iako su neosporne velicine svako na svoj nacin. Tesko je ponoviti Stevievu energiju i emocije.
Kad smo kod njega,vec sam pitao ali izgleda da niko nema njegov MTV unplugged.Da nemas ti slucajno?
klika
Ističe se
- Poruka
- 2.851
blue2x:
Upravo sam iskopao jednu cudnu kombinaciju na
http://www.mininova.org/tor/216786
Torrent je u pitanju.
Stevie Ray Vaughan & Joe Satriani - Mtv Unplugged , nisam znao za to ......i ja sam ranije trazio taj njegov Unplugged ali bez uspeha.
Javicu kada skinem kako to sve zvuci
klika
Ističe se
- Poruka
- 2.851
Upravo pogledah ovaj unplugged........steta sto traje samo pola sata, to je VH1 unplugged iz ne znam koje godine, mix SRV i Satrianija, po tri pesme svai......odlicno samo kratko.......interesantno da SRV svira na 12-ozicanoj gitari, malo tesko za soliranje ali.....otprasio je bogami Rude Mood, Testify i Pride and Joy.
.pissbottleman
Iskusan
- Poruka
- 6.368
@blue ... u pravu si za tribute...Stevie je neponovljiv...mislim,ima onih koji mogu to da odsviraju,pogode ton i sl. ...ali jednostavno to nije to.....a unplugged nemam,trazio sam ga al' nigde....
Apach
Aktivan član
- Poruka
- 1.911
Ovo fantasticcno zvucci! Kad cu konaccno imati i ja SRV-a osim na plocci ...klika:
Dotle se tessim Muddy Waters-om, slussam ga danima ...
.pissbottleman
Iskusan
- Poruka
- 6.368
A Stevie je inace na pocetku svirao na trinaesticama,al' kako su svirke postale sve cesce vise nije mogao da izdrzi pa je presao na jedanaestke....
klika
Ističe se
- Poruka
- 2.851
.pissbottleman:
Uvek je on svirao na trinesticama, pa zato je i imao onako mocan zvuk, neponovljiv........ali ovaj unplugged mi je zanimljiv jer svira prilicno zahtevne pesme/solo deonice na 12-ozicanoj gitari, mnogo nezgodnije za sviranje.......
klika
Ističe se
- Poruka
- 2.851
Apach:
Apachice, pa imas link po polako sa posla skidaj, ima doduse nekih 450 MB , nije malo ali skinuces za par dana, pretpostavljam da na poslu imas ADSL od nekih 256 Mb/sec.....
sublimacija
Zainteresovan član
- Poruka
- 345
Sta sve ovde moze da se procita i sazna! Prvi put cujem za gitaru sa 12 zica! Koliko treba prstiju da se svira na njoj?!
SRV je "najpozvanija" ili (najprozivanija) licnost u ovom nasem kutku (pored Coltrena, naravno) A covek je ziveo samo 35 godina!!! Klika, tvoja razmisljanja na racun Erica Cleptona su malo okrutna, ali razumem sta hoces da kazes. Nekako po pravilu prvi odlaze (sa zivotne scene) oni bolji... Zvuk bar moze da se sacuva...kao odjek velikih zivota.
Srecna vam nova radna nedelja :-)
SRV je "najpozvanija" ili (najprozivanija) licnost u ovom nasem kutku (pored Coltrena, naravno) A covek je ziveo samo 35 godina!!! Klika, tvoja razmisljanja na racun Erica Cleptona su malo okrutna, ali razumem sta hoces da kazes. Nekako po pravilu prvi odlaze (sa zivotne scene) oni bolji... Zvuk bar moze da se sacuva...kao odjek velikih zivota.
Srecna vam nova radna nedelja :-)
.pissbottleman
Iskusan
- Poruka
- 6.368
Sto je ziveo samo 35 godina,nego sto je izdao samo cetiri albuma....a zar nisu posle njegove smrti izdata jos dva sa neobjavljenim pesmama?
Ja mislim da je na jednom od njih i Little wing?
Nije ni cudo sto su coveku podigli spomenik(visok tri metra...)
Ja mislim da je na jednom od njih i Little wing?
Nije ni cudo sto su coveku podigli spomenik(visok tri metra...)
Apach
Aktivan član
- Poruka
- 1.911
Da, da, imam ja sve to ... i joss pride imam jednog okrutnog administratora na mrezzi ... Nissta zzivo ne mogu da "skidam"klika:
Zivot na Marsu?
Zainteresovan član
- Poruka
- 283
sublimacija:
gitara sa 12 zica je identicna onoj sa 6. samo sto su zice duplirane i nalaze se skoro jedna do druge, tako da u principu nije tesko svirati, samo malo treba da se naviknes
sublimacija
Zainteresovan član
- Poruka
- 345
Da vam se pohvalim.
Subota vece se zainatile nas 4 drugarice da nadjemo VOX. Posle raspitivanja po prodavnicama u Ljeskoj, kafanama (!?!) nadjosmo drvenu kapiju, pozvonile i konacno osetile tu famoznu VOX-atmosferu! Bend se nije mnogo video od guzve, ali je zvuk gitare, bubnjeva, usne harmonike i, cini mi se, bas-gitare, bio fantastican od 11h do ko zna kad, sa jednom kratkom pauzom. Gost u bendu je bio neki Italijan, ali za imena me nemojte pitati.
Nije bas lako naci drustvo koje slusa blues, a moje drugarice nisu bas u tim vodama, ali smo sve 4 bile zadovoljne, napojile se dobrom atmosferom i uzivale u neobicnom enterijeru, iako je dim poceo da nas gusi posle par sati (cigareta, naravno). Ulaz je 100dinara, a pice zaista pristupacno dzepu. Kada sam pitala konobara zasto nigde na ulazu ne pise VOX, on je nonsalantno odgovorio: Ko zeli da ga nadje, naci ce...Unutra je takva guzva da reklama nije ni potrebna! Zapisala sam telefon, za svaki slucaj...
Subota vece se zainatile nas 4 drugarice da nadjemo VOX. Posle raspitivanja po prodavnicama u Ljeskoj, kafanama (!?!) nadjosmo drvenu kapiju, pozvonile i konacno osetile tu famoznu VOX-atmosferu! Bend se nije mnogo video od guzve, ali je zvuk gitare, bubnjeva, usne harmonike i, cini mi se, bas-gitare, bio fantastican od 11h do ko zna kad, sa jednom kratkom pauzom. Gost u bendu je bio neki Italijan, ali za imena me nemojte pitati.
Nije bas lako naci drustvo koje slusa blues, a moje drugarice nisu bas u tim vodama, ali smo sve 4 bile zadovoljne, napojile se dobrom atmosferom i uzivale u neobicnom enterijeru, iako je dim poceo da nas gusi posle par sati (cigareta, naravno). Ulaz je 100dinara, a pice zaista pristupacno dzepu. Kada sam pitala konobara zasto nigde na ulazu ne pise VOX, on je nonsalantno odgovorio: Ko zeli da ga nadje, naci ce...Unutra je takva guzva da reklama nije ni potrebna! Zapisala sam telefon, za svaki slucaj...