Када о тој страшној и језивој причи пишемо и зборимо, о том нашем Јасеновцу, тој нашој најдубљој и никад зацијељеној рани, провејава једно питање које ће нас дуго мучити. Зашто партизани никад нису покушали ни ослободити Јасеноац?
И ту имамо једну књигу Славка Комарице и Славка Одића
Зашто Јасеновац није ослобођен, која је зборник документата, сведочења важних актера, партизанских команданата у том времену и неких изјава 1980их када се ово питање почело постављати и која даје многе одговоре. Оно што је примјетно разликују се сачувана свједочења партизанских команданата (Мирко Пекић, Јосип Мажар Шоша, Иво Маринковић, Јован Маринковић, Никола Демоња и ини) који су углавном изгинули у том времену и комесарчића 1980их који су претекли и уграбили добре позиције. Док су први, прекаљени ратници, способни команданти, били листом увјерени у успјех такве акције, други 40 године касније износе бројна оправдања зашто акција није преузета.
Одговор ипак дају свједочења у поменутој књизи. Јасеновац се није никад покушао ослободити, не зато што није било жеље, хтијења, напротив било је, не зато што није било потребних снага и добрих бораца који би акцију извели, напротив, било је, уосталом 16-17.05.92. у близини су савладана пет пута јача упоришта, не зато што није било способних команданата који би акцију планирали и реализовали, напротив, било је, не зато што су логораши због страха од одмазде одвраћали такву акцију, напротив, охрабривали су таман сви изгинули (њихове поруке преко постојећих веза), не зато што акција није имала изгледа на успјех, напротив, имала је, него зато што је та акција пуне три године била стопирана. Ти који су стопирали напад на Јасеновац (уз повремене "диверзије" и опструкције) су Владимир Бакарић и касније Андрија Хебранг. Но јасно је да је још неко имао важну улогу у истрајавању у стопирању ове акције. Праву истину, зашто није никад покушано ослобођење Јасеновца, никад сазнати нећемо, можемо само нагађати.
