Izjava advokta porodice Đinđić

filatelista:
svako sa svakim ne može nikada, monarhisti sa republikancima, rusofili sa anglofilima...levičari sa desničarima i što se više normalizujemo, sve će važnije biti neke male, životne teme, ne Kosmet, ne Hag i tako dalje.
Kliknite za proširenje...

Jasno, ali ja govorim o sadasnjoj situaciji, automatskom odbacivanju bilo kakve saradnje sa trecinom parlamenta i bla bla. Govorim, a verovatno i Kostunica o vremenu kada bi svako sa svakim mogao ( bar u principu), valjda znas na sta mislim.
 
Cossack:
Jasno, ali ja govorim o sadasnjoj situaciji, automatskom odbacivanju bilo kakve saradnje sa trecinom parlamenta i bla bla. Govorim, a verovatno i Kostunica o vremenu kada bi svako sa svakim mogao ( bar u principu), valjda znas na sta mislim.
Kliknite za proširenje...

Posledica svega je nedostatak NACINALNOG PROGRAMA. Mi ne znamo ni gde ide Srbija ni kako treba da izgleda za 5 a kamo li za 10 godina. Ukoliko bi postojao Nacionalni program problem bi bio samo put kojim treba da se ide. Ovako.....postoji toliki politicki jaz da se cini da je dugorocna buducnost Srbije potpuno neizvesna.
 
Srdja Popovic: ‘Nedovrseni proces’
Biblioteka SVEDOCANSTVA – br. 30

Srdja Popovic, jedan od advokata porodice Djindjic, kaze u UVODU knjige "Nedovrseni proces":

"Proces atentatorima na predsednika prve demokratski izabrane vlade posle Milosevica, tokom cetiri godine svog trajanja, u nasoj javnosti uporno je pogresno nazivan ‘sudjenjem za ubistvo Djindjica’. Krivicno delo koje je optuzenima stavljeno na teret, medjutim, nije bilo krivicno delo ubistva. Optuzenima se sudilo za dva krivicna dela: ‘udruzivanje radi neprijateljske delatnosti’ (clan 136. OKZ) i ‘ubistvo predstavnika najvisih drzavnih organa’ (clan 122. OKZ). Dakle, optuzenima se uopste nije sudilo za krivicno delo ubistva…Najprostije receno, ubistvo je delo kojima se napada – zivot, dela koja se stavljaju optuzenima na teret jesu dela kojima se napada – drzava.

Specijalni tuzilac je kvalifikovao delo optuzenih kao "drzavni udar" jer je dokazima prikupljenim u istrazi ustanovljeno da njihova namera nije bila ‘da ubiju Zorana Djindjica’, vec da – po recima samog Zvezdana Jovanovica koji je povukao oroz snajperske puske 12. marta 2003. godine – ‘spasu Srbiju", to jest, da umesto ‘izdajnicke dosovske vlade na vlast dovedu prave patriote’. Dakle, njihov umisljaj i namera bili su upravljeni na nasilno obaranje prve demokratski izabrane vlade, tj. na drzavni udar s ciljem da se prakticno izvrsi restauracija Milosevicevog rezima, koji je takodje nazivao svoj rezim ‘patriotskim’, za razliku od opozicionih ‘izdajnika’.

Tvrdnja da je cilj zlocinackog udruzenja bila restauracija Milosevicevog rezima moze izazvati dve primedbe: prvo, da je to bio ‘komunisticki rezim’ koji je istorijski nepovratno nestao i koji se ne moze restaurirati, i, drugo, da se Milosevic u trenutku izvrsenja dela nalazio u Hagu i da je njegov povratak nemoguc.

Medjutim, ove primedbe ne stoje. Jasno je da sustina Milosevicevog rezima nije bila ‘izgradnja socijalizma’ ili otvarenje komunisticke utopije. Dimne zavese koje je stvarala Mirjana Markovic objektivnom posmatracu ne mogu sakriti jasnu cinjenicu da je sustina toga rezima bila: na unutrasnjem planu, prekrajanje unutrasnjih granica bivse Jugoslavije posredstvom sile, a na spoljasnjem planu, dizanje zida prema Zapadu i okretanje Risiji i Kini. ‘Komunisticki pedigre’ te vlasti bio je tu sasvim sekundaran…

U stvari, pokusaji restauracije poceli su 6. oktobra 2000. godine. Nukleus i glavna poluga Miloseviceve poltike bili su vojska i policija, a unutar njih takozvane bezbednosne strukture. Restauracijski napori bili su ocigledni odmah, pre svega u nastojanjima desnog krila DOS da zastiti Milosevicev aparat od reformisanja, lustracije i odgovornosti, pod izgovorom da bi to destabilizovalo zemlju. Upravo ovaj aparat pojavice se u optuznici o kojoj govorimo kao okosnica zlocinackog udruzivanja. Pobunom JSO iz novembra 2001. godine ponisteni su pokusaji reformisanja tog aparata, kao nukleusa starog rezima, a iz tog aparata godinu dana kasnije regrutovani su i atentatori.

Prema optuznici, ovaj ‘puzeci drzavni udar’ zapoceo je jos novembra 2001. godine, neposredno nakon predaje Slobodana Milosevica Haskom tribunalu…Drugim recima, uspeh oruzane pobune /JSO/ bio je prvi korak na putu restauracije i poraz prve demokratske vlade, i on je stvorio uslove da se ‘puzeci udar’ nastavi ubistvom premijera Djindjica, koje je imalo za posledicu i pad citave njegove vlade. Da li treba podsecati da je pobuna uspela pre svega zbog politicke podrske koju je imala, i da bi taj uspeh bio nemoguc da su predsednik drzave i vojska u tom trenutku izvrsili svoju ustavnu obavezu i pobunu ugusili?

Po mom misljenju, restauracija (bivsi premijer Zivkovic to zove ‘kontrarevolucijom’) je uspela uprkos cinjenici da se njoj jos uvek, ponekad, ponegde daje otpor.

Ta cinjenica objasnjava i skromen domete upravo zavrsenog procesa. Drzavni udar je uspeo. Naime, kao sto je uspeh oruzane pobune onemogucio kaznjavanje pobunjenika, tako je upravo ubistvo tadasnjeg predsednika vlade onemogucilo kaznjavanje svih zaverenika…

U tome je odredjenu ulogu odigrala i tzv. medjunarodna zajednica koja nije razumela prirodu samog dogadjaja i koja je insistirala da istraga ne ide u logicnom pravcu istrazivanja umesanosti politickih protivnika te vlade, u ciju korist je udar i planiran. Moze se samo pretpostaviti da je u tom trenutku prevladao (mozda i opravdan) strah…da bi svaki pokusaj istrazivanja te politicke pozadine mogao dovesti do destabilizacije zemlje, pa – s obzirom na politicku orijentaciju vojske – cak i do gradjanskog rata. Sa konacnim padom ‘Djindjiceve vlade’, tj. sa konacnim uspehom zaverenika, takav tok procesa postao je i prakticno nezamisliv. Stavise, iza zatvorenih vrata, bez obrazlozenja, povucena je optuznica prema generalu Aci Tomicu, a ‘korisnici udara’ otvoreno i agresivno minirali su svojim izjavama, postupcima i pritiskom na medije normalan tok procesa, neprikriveno ustajuci cak i u odbranu samih atentatora…

Ono sto se dogodilo 12. marta 2003. godine ne moze se razumeti ako se ne razume sta se dogodilo novembra 2001. godine. Ja sam zato predlozio da se optuznica prosiri optuzbom za oruzanu pobunu. Jula 2005. godine specijalni tuzilac je obecao da ce ‘oformiti taj predmet’ cim se svrsi ovo sudjenje, ali iz nekih nedavno objavljenih izjava vidim da sada ima neke rezerve.

Dokazi koje sam na sudjenju predlozio imali su za svrhu da razjasne upravo politicke cinjenice i okolnosti o kojima ovde govorim. Kao sto je poznato, sud je te predloge odbio. Obrazlozenje koje je sud za tu odluku dao potpuno je neodrzivo, i ja sam se jedino time i bavio u svojoj zavrsnoj reci jer, buduci da osteceni nema pravo zalbe, to je bila poslednja prilika da se to ucini…

Da bi se sira javnost upoznala sa pokusajem rasvetljavanja na sudu politicke pozadine atentata i odbijanjem suda da se u to rasvetljavanja upusti – dovoljno je bilo da se na ovom mestu predoci samo nas Predlog za prosirivanje optuznice i Predlog za dopunu dokaznog postupka, kao i Odluka suda da odbije ove predloge. Zavrsna rec koja sledi data je zato jer predstavlja rezime i osvrt na odluku suda po ovom pitanju, dok misterija transkripta razgovora izmedju Biljane Kajganic i Dejana Milenkovica, koju dajemo u Dodatku, premda se ne odnosi neposredno na temu, najbolja je ilustracija nespretnog i nezakonitog rada suda u pokusaju da se zataskaju cinjenice koje otvaraju pitanje mesanja u sudski postupak pojedinih visokih predstavnika izvrsne vlasti".

Videti originalni tekst: http://www.helsinki.org.yu/focus_text.php?lang=sr&idteks=1768
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

комшија
Ђинђић је био негативна историјска личност
12 13 14
Odgovora
333
Pregleda
3.643
Straks92
Straks92
Straks92
Zoran Živković: Da je Đinđić živ Kosovo bi bilo podeljeno
3 4 5
Odgovora
106
Pregleda
1.509
Perperius
Perperius
Тихи
Izjava Žorža Crnogorca zapalila mreže: Ako ste Srbin, vi ste šovinista za njih!
11 12 13
Odgovora
320
Pregleda
3.295
Тихи
Тихи

Back
Top