Берекин
Buduća legenda
- Poruka
- 25.260
...За догађаје у Сребреници би требало пронаћи одговарајући термин, јер то није геноцид. Геноцид је термин створен да означи систематски и масовни покољ Јевреја у Другом светском рату. На геноциду у Сребреници ће се до 11. јула инсистирати само из политичких разлога, како би се слаба власт у Београду одрекла веза са РС и како би се Милорад Додик удаљио са функције, јер он је персонификација тобожњег ревизионизма. Након тога, дошло би до постепеног укидања ентитетског устројства БиХ. Сребреница је пуки инструмент политичког обрачуна са РС.
За пресуду о почињеном геноциду подразумева се доказ постојања посебне намере – тзв. dolus specialis. Нема геноцида ако се не утврди и посебна намера за његово извршење поред самих радњи на терену. У пресуди Миломиру Стакићу, тачки 547, претресно веће је изричито констатовало да „није располагало потребним увидом у стање свести наводних починилаца који су поступали на вишем нивоу политичке структуре“, а из чега су једино могли да извуку доказ за геноцидну намеру. Суд ниједном није доказао постојање намере, предумишљаја, да се геноцид почини.
Геноцид представља планско уништење групе, без дискриминације, али жене, деца и старији су евакуисани из Поточара. Зашто руководство РС није остало доследно својој геноцидној намери ако су је имали на првом месту? Зашто није било злочина у Жепи заузетој неколико дана касније? У потери за око 12.000 наоружаних мушкараца и цивила који су се кретали кроз територију РС према Тузли, ВРС предузела је класичну војну операцију. У тим борбама погинуло је много људи, међу њима чак до 500 припадника ВРС.
Према оцени војног експерта тужилаштва у Хагу Ричарда Батлера, „мешовити састав колоне условио је да она поприми карактер легитимног војног циља“. Тужилац Петер Меклоски рекао је: „то је била војна колона. Не постоји оптужба за ратни злочин због напада на ову колону. На челу колоне стајала је војска и она је жестоко нападала српске положаје, нарочито 16. јула када је страдало много српских војника“[9]. ВРС постављала је клопке дуж читавог пута те колоне према Тузли. Иако је хиљаде мушкараца стигло у Тузлу, тихо су премештени на друге локације. Црвени крст је у свом саопштењу из прве половине септембра 1995. навео[10] да се обратио властима БиХ по питању несталих, али како пише амерички новинар Џорџ Памфри у свом чланку из 1998. „Сребреница: Три године касније, потрага и даље траје“, ово је врло брзо у потпуности нестало из медија[11]. Власти у Сарајеву преферирале су да ови људи наставе да се воде као нестали, да би се одржао сценарио „8.000 несталих дечака и мушкараца“.
Сваке године, врши се сахрањивање у Меморијалном комплексу Поточари. Статутом комплекса, било је омогућено сахрањивање најближе родбине страдалих у сребреничким збивањима у оквиру комплекса[12]. Неке особе које су пријављене као нестале јула 1995. страдали су као припадници Армије БиХ претходних година. Стога, број сахрањених у Поточарима не представља никакав аргумент у доказивању обима злочина у Сребреници. На споменику у Поточарима стоји ''8.372...укупан број жртава који није коначан''. До данас, покопана је 6241 „жртва геноцида“[13].
Агресивно инсистирање на геноциду у Сребреници поново је ту из политичких разлога, као и раније. Раније, да се не би пуно причало о операцији "Блесак", којом је становништво српске националности из западне Славоније нестало баш у том маниру. И да се протеривању после Олује не би придавао претерани значај. Да се делегитимизује српска власт и припреми подлога за акцију на Косову. Данас, да би се делегитимизовала власт РС као претеча укидања ентитета. Подношење пријаве против Милорада Додика, „јер негира геноцид“ води поистовећивању Сребренице и Холокауста и даљем распамећивању светске и овдашње јавности.
Кратко ћу се вратити на књигу Политика геноцида. Аутори су садржај књиге поделили на „Конструктиве геноциде“ (у које спадају санкције и уништавање Ирака), „Зликовачке геноциде“ (Дарфур, Босна, Косово, Руанда и Конго), „Нека бенигна крвопролића“ (Израел, Олуја, Авганистан, Курди у Турској и Ираку, Индонезија и источни Тимор, Салвадор и Гватемала) и „Митска крвопролића“ (Рачак). Утврђене су различите реакције администрације САД, број медијских натписа и учесталост употребе речи „геноцид“. Болно је очита толеранција неких злочина наспрам других и њихова различита карактеризација.
Сребреница не сме никада постати табу тема и слободне мисли не смеју бити спутане осудом за геноцид, јер у новоговору више не представља оно што је представљао изворно. Српска власт, ма која, не сме стављати читавој земљи омчу око врата и давати априори легитимитет нечему што, најпре, не одговара истини, те ономе што представља политички инструмент који инкриминише читаву нацију. Догађаји јула 1995. су контроверзни и пуни непознаница. Они ће остати такви, јер међународна заједница спречава објективно истраживање догађаја, а бошњачким политичарима овакво стање одговара.
Уместо да помогне, свет лакрдијашким и лицемерним резолуцијама о Сребреници, попут оне у Европском парламенту 2009. или најновијих (Велике Британије, Конгреса САД, хрватског посланика Ивана Јаковчића) уздигнутих на светски ниво, у наставцима пласира погрешну слику у јавност са највиших нивоа под плаштом помирења. За српске жртве нико не мари осим саме Републике Српске. Ниједан страни политичар није дошао у Братунац иле неко друго место у околини Сребренице да ода пошту страдалим цивилима српске националности. Представа рата у БиХ је манихејска, то је дуалитет добра и зла. И ту не може бити мира, јер се виде жртве само једне нације. Упорно означавање Сребренице као места геноцида довешће до нових „свођења рачуна“ у будућности.
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/genocid-u-novogovoru.html
За пресуду о почињеном геноциду подразумева се доказ постојања посебне намере – тзв. dolus specialis. Нема геноцида ако се не утврди и посебна намера за његово извршење поред самих радњи на терену. У пресуди Миломиру Стакићу, тачки 547, претресно веће је изричито констатовало да „није располагало потребним увидом у стање свести наводних починилаца који су поступали на вишем нивоу политичке структуре“, а из чега су једино могли да извуку доказ за геноцидну намеру. Суд ниједном није доказао постојање намере, предумишљаја, да се геноцид почини.
Геноцид представља планско уништење групе, без дискриминације, али жене, деца и старији су евакуисани из Поточара. Зашто руководство РС није остало доследно својој геноцидној намери ако су је имали на првом месту? Зашто није било злочина у Жепи заузетој неколико дана касније? У потери за око 12.000 наоружаних мушкараца и цивила који су се кретали кроз територију РС према Тузли, ВРС предузела је класичну војну операцију. У тим борбама погинуло је много људи, међу њима чак до 500 припадника ВРС.
Према оцени војног експерта тужилаштва у Хагу Ричарда Батлера, „мешовити састав колоне условио је да она поприми карактер легитимног војног циља“. Тужилац Петер Меклоски рекао је: „то је била војна колона. Не постоји оптужба за ратни злочин због напада на ову колону. На челу колоне стајала је војска и она је жестоко нападала српске положаје, нарочито 16. јула када је страдало много српских војника“[9]. ВРС постављала је клопке дуж читавог пута те колоне према Тузли. Иако је хиљаде мушкараца стигло у Тузлу, тихо су премештени на друге локације. Црвени крст је у свом саопштењу из прве половине септембра 1995. навео[10] да се обратио властима БиХ по питању несталих, али како пише амерички новинар Џорџ Памфри у свом чланку из 1998. „Сребреница: Три године касније, потрага и даље траје“, ово је врло брзо у потпуности нестало из медија[11]. Власти у Сарајеву преферирале су да ови људи наставе да се воде као нестали, да би се одржао сценарио „8.000 несталих дечака и мушкараца“.
Сваке године, врши се сахрањивање у Меморијалном комплексу Поточари. Статутом комплекса, било је омогућено сахрањивање најближе родбине страдалих у сребреничким збивањима у оквиру комплекса[12]. Неке особе које су пријављене као нестале јула 1995. страдали су као припадници Армије БиХ претходних година. Стога, број сахрањених у Поточарима не представља никакав аргумент у доказивању обима злочина у Сребреници. На споменику у Поточарима стоји ''8.372...укупан број жртава који није коначан''. До данас, покопана је 6241 „жртва геноцида“[13].
Агресивно инсистирање на геноциду у Сребреници поново је ту из политичких разлога, као и раније. Раније, да се не би пуно причало о операцији "Блесак", којом је становништво српске националности из западне Славоније нестало баш у том маниру. И да се протеривању после Олује не би придавао претерани значај. Да се делегитимизује српска власт и припреми подлога за акцију на Косову. Данас, да би се делегитимизовала власт РС као претеча укидања ентитета. Подношење пријаве против Милорада Додика, „јер негира геноцид“ води поистовећивању Сребренице и Холокауста и даљем распамећивању светске и овдашње јавности.
Кратко ћу се вратити на књигу Политика геноцида. Аутори су садржај књиге поделили на „Конструктиве геноциде“ (у које спадају санкције и уништавање Ирака), „Зликовачке геноциде“ (Дарфур, Босна, Косово, Руанда и Конго), „Нека бенигна крвопролића“ (Израел, Олуја, Авганистан, Курди у Турској и Ираку, Индонезија и источни Тимор, Салвадор и Гватемала) и „Митска крвопролића“ (Рачак). Утврђене су различите реакције администрације САД, број медијских натписа и учесталост употребе речи „геноцид“. Болно је очита толеранција неких злочина наспрам других и њихова различита карактеризација.
Сребреница не сме никада постати табу тема и слободне мисли не смеју бити спутане осудом за геноцид, јер у новоговору више не представља оно што је представљао изворно. Српска власт, ма која, не сме стављати читавој земљи омчу око врата и давати априори легитимитет нечему што, најпре, не одговара истини, те ономе што представља политички инструмент који инкриминише читаву нацију. Догађаји јула 1995. су контроверзни и пуни непознаница. Они ће остати такви, јер међународна заједница спречава објективно истраживање догађаја, а бошњачким политичарима овакво стање одговара.
Уместо да помогне, свет лакрдијашким и лицемерним резолуцијама о Сребреници, попут оне у Европском парламенту 2009. или најновијих (Велике Британије, Конгреса САД, хрватског посланика Ивана Јаковчића) уздигнутих на светски ниво, у наставцима пласира погрешну слику у јавност са највиших нивоа под плаштом помирења. За српске жртве нико не мари осим саме Републике Српске. Ниједан страни политичар није дошао у Братунац иле неко друго место у околини Сребренице да ода пошту страдалим цивилима српске националности. Представа рата у БиХ је манихејска, то је дуалитет добра и зла. И ту не може бити мира, јер се виде жртве само једне нације. Упорно означавање Сребренице као места геноцида довешће до нових „свођења рачуна“ у будућности.
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/genocid-u-novogovoru.html
