Реците нам нешто више о Милану Аћмовићу, шефу Комесарске управе у министарству у Недићевој влади, те о његовом односу према Немцима и Равногорском покрету?
-То је личност која је у себи носила лик врсног полицијског п
рофесионалца, те закулисног политичара и вишеструког агента. Имао је понашање грансењера, али и слабости људи који предуго бирају да би на крају изгубили све. Његов животопис је слика балканске ратне драме, дуго путовање у ноћ. Потиче из Пиносаве, подно Авале, а отац му је погинуо у Првом светском рату. Основну школу учио је у родном месту, а гимназију и Правни факултет завршио је у Београду. Две године пре дипломирања, 1923, почео је да ради у управном апарату, односно у полицији као писар Среза врачарског. Помоћник шефа Општег одељења опште полиције Управе града Београда (УГБ) постао је 4. октобра 1924, шеф истог одсека две године доцније. Специјализирао је у Немачкој (Берлин, Штутгарт, Магдебург), где га је тридесетих година заврбовала немачка тајна служба.
У слободне зидаре ушао је 1926, када је краће време, као адвокат, био ван управно-полицијске струке. Године 1931. постављен је за окружног инспектора у Марибору, али је убрзо враћен у Београд. У кабинету Милана Стојадиновића био је министар унутрашњих послова (21. 8. 1938-5. 2. 1939). По Стојадиновићевом паду био је интерниран у Рогатицу, Босна. Као резервни официр у Априлском рату био је у Сремској дивизији. Шеф Комесарске управе, односно председник Савета комесара постао је 1. маја 1941. и на тој дужности остао је до 29. августа 1941.
На ту дужност дошао је на наговор Ханса Хелма, Карла Крауса и Герхарта Фајнеа.
У владу ђенерала Милана Ђ. Недића ушао је као министар унутрашњих послова и тај портфељ је држао до 8. новембра 1942. Према тврђењу немачког поузданика 119, Радио Лондон је 1. августа 1941. Аћимовића осудио на смрт да би се „код Немаца створио утисак да је он стварни непријатељ Драже и Лондона“. Новембра 1941. посетио је заробљенике у немачким лагерима о чему сведоче бројна писма у његовом досијеу. У логору је посебно сусрео с генералима Данилом Калафатовићем (1875-1946) и Милутином Недићем. „где је остао цео дан у конферисању“, ради договора „да се официри понуде издајнику Милану Недићу за сарадњу у оружаној акцији против(у) нашег народа побуњеног против(у) злочиначког окупатора и издајника у његовој служби“, како стоји у образложењу Државне комисије ФДЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Др Георг Кисл је у истрази навео да је Аћимовић „тачно познавао своје границе“, те је према томе „и ограничавао своје частољубље“. У немачким поверљивим списима стоји да је био „наглашени југословенски патриота“, па стога ништа мање није било у њега „наглашено српство“.
Од јесени 1942. постао је активни сарадник ЈВуО и уједно се дистанцирао од Недићевог режима. Немачки акти указују да је 1942. боравио у Карловим Варима (Карлсбад), где се сусрео са представницима РСХА. У актима БдС-а од 3. фебруара 1942. стоји да је овај „мајстор интрига“ у „револуцији реакционар“. У Београду је живео повучено, често је био у Пиносави, „држао се суздржано и пажљиво пратио ток догађаја“. Преко Филипа Ајдачића, четничког војводе, још као функционер Недићеве владе контактирао је с Равногорским покретом, те су четници у Косјерићу у његову част певали песме у славу династије и Србије. У списима БДС-а налази се и податак да се почетком априла 1942. повезао са угледним Србима који су избегли из Хрватске (Душан Богуновић, Радиша Воркапић) за неке планове у које би био укључен и бивши министар-председник Милан Стојадиновић, тада заточен у Маурицијусу, као будући гуверенер Србије, што би „водило помирењу Енглеза и Немаца“. Његов пад код Немаца почео хапшењем шефа кабинета Живка Вићентијевића и секретара Петра Николића, који су оптужени за наводну трговину валутама, што је „водило министровој дискредитацији“. У контактима са др Душаном Ђермековом, адвокатом и јавним бележником из Вршца, нагласио је да Недићева влада тражи од Берлина да јој „призна ону самосталност сличну оној у Француској“, иначе ће „поднети безусловну оставку“. Као личност од поверења ђенерала Драже Михаиловићу ишао је 1944. у Беч као емисар (по једној верзији исценирано је његово хапшење ради пребацивања у сигурну зону ради будућег коришћења), а који „га је третирао као свог политичког представника и овлашћеног опуномоћеника“. Потом се у Кицбилу састаје с Недићем и Љотићем ради образовања нове избегличке владе. Радио-станицом одржавао је везу с ђенералом Михаиловићем на основу контакта које је успоставио преко Хермана Нојбахера, а који га је сматрао „једним од наjинтелигентнијих Срба с којима је дошао у додир“. У пролеће 1945. био је у најужој пратњи команданта ЈВуО која је трагично страдала у окружењу јединица КНОЈ-а, маја 1945. на Зеленгори. Неки извори помињу да је погинуо 13. маја 1945. у оперативној блокади јединица 38. дивизије НОВЈ. Погрешно се наводи да му је суђено у Београду 1946. и да је осуђен на смрт. Једна неутемељена информација, из поверљивих извора Удбе указује да је, највероватније, у пролеће 1945, имао „неки састанак са Дражом Михаиловићем у околини Сарајева, а одатле се повукао у Беч. Половином 1948. наводно се налазио у Паризу.
- - - - - - - - - -
http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/istorija/88-2010-04-29-10-44-34
,nije valjda da si (opet) slagao
