Ко контролише прошлост, контролише будућност, написа једном један писац.
Када вршимо подуку дјеце, унучади, млађих нараштаја, ослањамо се на наша искуства или искуства других која су нам знана, на основу којих ћемо помоћи или покушати помоћи онима које подучавамо да изграде бољу слику о свијету, које пороке, рђаве осибине требају иозбјећи. којих лоших и проблематичних људи се требнају клонити, какве замке, обмане и странпутице их чекају и које ваља заобићи, у суштини покушавамо им помоћи, у складу са нашим интелектом и разумијевањем, да изаберу бољи и исправнији животни пут.
То и јесте сврха историје, само проширена не само на ужи круг него читаву нацију, и не само на искуства из ближе прошлости неколико покољења него црпити сазнања из свих писаних и иних извора кроз читаву историју, те помоћи нацији да не понавља грешке из властите или историје других нација код избора мање или више судбоносних одлука. Са те стране историја иако често потцјењивана јесте најважнија по много чему.
Не мислим да историчари требају живјети попут испосника, књишког мољца који ће бунарати по списима и архивама и изопчити се од свијета, напротив. Водиља мора бити стална потрага за новим сазнањима али и стално размишљање, промишљање како та сазнања разумјети, стално преиспитивање себе да ли смо добро то појмили, да ли смо постали жртвом заблуде, опсене, индоктринације што је лако постати или некад аутоиндоктринације. Зато историја и по новим сазнањима и некад по бољем разумијевању сазнања тражи корекције, преправке, доградњу постојећих прихваћених сазнања, исправке неких заблуда, некад и ревизију историје. Историчар који за два'ес година није кориговао неке своје ставове, разумијевања, који се држи задатог прихваћеног некад и идеолопшки обликованог калупа, игноришући нова сазнања, није историчар него политички радник.
Наравно, ту је дилема, да ли је историку историја циљ или је историја средство до циља. И ту се, ако превлада опција два, историја зна ставити у службу актуелних политичких процеса. Чему смо често свједоци али и не обраћамо пажњу и не примјећујемо са којим циљем се дешавају неке појава. Попут доживљаја историје гдје ће се под плаштом критичке историографије и гдје ће се наглашавати све ружно, грешно, срамотно из историје, некад и кроз измишљене и домишљене догађаје нацији наметати осјећај сталне кривице, стида кроз који ће се утабати пртина остварењу намјера оних који потпомажу такву "ионтерпретацију" историје. По задатку истог наручиоца ту су и бројни шарлатани, равноземљаши, који кроз оспоравање свих сазнања популистичком мантром прилагођеној циљној групи врше слуђивање и распамећивање нације. Гдје ће се нацији усадити сумња у све, одбојност и одбацивање свега, те трасирати пртина да нам историју напише неко други. А тај који нам буде писао и обликовао историју, креираће нам и будућност, добру за њега и рђаву за нацију којој пише прошлост. Како нас то већ подучи у уводној реченици поменути писац.
