Japanska carska porodica (Tenno) je i zato prezivela toliko dugo jer nije imala realnu mocu, ko je hteo da vlada Japanom on je morao da skloni Sogune. Inace Samuraji su na zapadu veliki mith. Posebno se preuvelicava njihova jacina. Oni nisu imali oklope kao u evropi. Korejanski seljaci su u ovom ratu pobedili Samuraje
https://en.wikipedia.org/wiki/Japanese_invasions_of_Korea_(1592–98).
Interesatno bi bio sukob Mongola i Japanaca posto vecina dve flote koje su poslane na Japan je unisten tajfunom. Posto su Mongoli tada bili najmocnija vojska sveta. U Edo vreme je vladao pretezno mir pa su bili vise birokrati nego ratnici.
То је тачно. Тајна дуговечности царске династије је свакако у томе што највећим делом свог трајања није држала политичку моћ, а успевала је да задржи своју симболичку моћ. 'Tenno' је заправо једна од више царских титула. Сама царска породица никада није имала презиме.
Не треба самураје ни потцењивати. Кад је реч о мачевима, јапански су без премца. А њихови оклопи су били прилагођени домаћим потребама. Кад је ватрено оружје ступило на позорницу, правили су и челичне оклопе.
Квалитет израде је био врхунски. Али та технолошка достигнућа, баш као и хералдика, била су производ нестабилних времена. Јака централизована држава никад не би произвела тако развијену ратничку културу, каква је карактерисала самураје и Јапан тог доба.
Дотакли смо се и теме Имџинског рата, тј. Јапанске инвазије Кореје (1592-1598). У Јапану је то било време такозваног Сенгоку периода (1467-1615). То је био период непрестаног ратовања, и то током више генерација, тако да је јапанска војска била врло увежбане у свим аспектима ратовања. Кореја, с друге стране, већ скоро два века није видела правог рата. Такође, у Кореји је то био период династије Чосон (1392-1397), која је можда најдоследније од свих спровела принципе конфучијанства у пракси. Свакако доследније и од велике династије Минг. Држава је у то доба строго контролисала производњу, продају и власништво оружја међу цивилима. Нажалост, у једном другом аспекту конфучијански принципи нису били спроведени. Реч је о политичкој сфери. Када су владали јаки цареви, све је било у реду, али чим би на трон ступио неко слабији, лешинари су се пробијали кроз редове државне бирократије и својим прљавим методама - које су оној већини часних чиновника биле незамисливе - лако задобијале моћ и контролу над државним апаратом, или све потчињавали својим међусобним борбама за моћ. Слично се десило и пред јапанску инвазију. Државни врх је био преокупиран унутрашњим политичким борбама, и није било никога да чује упозорења честитих чиновника, како са двора тако и из остатка земља. Јапанци су сматрани полу-варварима, и опасност коју представљају је била потпуно потцењена, са катастрофалним последицама.
Постоји још један јако занимљив аспект тог рата. У питању су корејске паравојне формације које су се од самог почетка супротставиле непријатељској власти. На корејском их зову 'Уибјонг' (의병, 義兵), тј. Војска праведника. То су ти корејски сељаци (а било је међу њима свих, од монаха до пензионисаних официра и чиновника) које колега помиње. Cлични примери тако масовног народног отпора непријатељу, у скоро потпуном одсуству државне власти, познати су ми из историје руског (добровољачке армије током смутних времена), кинеског и нашег народа (бројни устанци против Османлија и најорганизованији покрети отпора на простору окупиране Европе, током Другог светског рата). Толико о теоријама неких да нације нису постојале пре 18-19. века. Поред мушкараца, у борбама су учествовале и жене, па чак и 'жене (релативно) сумњивог морала'. Један од хероја тог времена је кисенг (отприлике као гејша) Нонге, која је бацивши се са литице са њим у наручју усмртила једног јапанског генерала.
Најзанимљивија личност целог рата је вероватно корејски адмирал Ји Суншин, који је у Бици на Мјонјангу са само 13 бродова однео победу над јапанском флотом од 133 ратна и преко 200 транспортних бродова.
