Историја Бугара

Па то је то. Једноставно, српски народ је у ропству. Нема могућности више за писање/штампање својих књига. Кад повежеш језички, од онога што имамао данас, више везе имају текстови из 14-ог века с српским језиком него из 18-ог.
То је вероватно један од многобројних разлога из којих ће проистећи српски устанци и ослобођење.
Evo kako je izgledao slavjanoserbski jezik, koji inače nije bio razlog zbog kog bi izbio srpski ustanak nego je upravo taj jezik stvorio uslove da Srbi budu u stanju da organizuju ustanak koji nije bio neka stihijska pobuna sa kakvim su Turci začas izlazili na kraj, nego prava revolucija sa jasnim ciljem i jakim vođstvom, koja je omogućila da bivša sultanova raja na Mišaru nanese Turcima katastrofu kakve su ih pre toga snalazile samo u okršajima sa Austrijom i Rusijom. Temelj srpske države je postavljen upravo tamo, kad je Porta shvatila da će morati da vodi najozbiljniji rat protiv srpskih ustanika.


Bukvar slavjanoserbskog jezika:


БꙊКВА́РЬ
СЛАВЕ́НСКЇЙ ТРЇА́ЗБꙊЧНЫЙ,
и̑лѝ
пе́рвое рꙋково́дство
къ
позна́нїю кни́гъ и̑ писа́нїй,
во у̑потребле́нїе
СЛАВЕНО-СЕ́РБѠВЪ
списа́нъ
ПА́ѴЛОМЪ СО́ЛАРИЧЕМЪ
Велико-Писа́ничаниномъ.
ВЪ МЛЕ́ТКАХЪ, ҂аѡ҃ві. 1812

Писмены̀ Греко-Славе́нскїѧ Печа́тни
Паны̀ Ѳеодо́сїа.
 
Borise jako grešiš. Makedonci slave slavu, jedino na krajnjem jugu ne znaju šta je to. Imam prijatelja iz Velesa koji slavi slavu, celi taj kraj je bio jako egzarhijsko uporište. Slava nije srpska nacionalna odlika kao što Svetosavci i Ljotićevci žele da predstave jer to slave i Romi i Vlasi.
Не знам, не могу бити сасвим сигуран. На једном македонском форуму сам прочитао целу тему како се негира да се у Македонији слави слава и да је то српски празник. Сада се, наравно, негде може десити, али тешко да је то правило, пре изузетак.
Ево, рецимо, сутра је у Бугарској Никољдан, Бугари и Македонци славе имендан, а Срби на Никољдан слави славу.
Па, то је исти празник.
 
Малобројни, али јак освајачки клан је покорио црноморске Србе и наметнуо им своје име. Исти тај клан тј. бољаре је свети цар Борис-Михаил ликвидирао и ослонио се на домаће - српске велможе.
Ма какви црноморски Срби.
До почетка 19. века половину становништва на Црноморском приморју чинили су Грци. Одесос (Варна), Аполонија (Созозопољ), Пиргос (Бургас), Месемврија (Несебар), Анхиало (Поморије). Да ли читаш имена? Каква су ово имена?
 
Poslednja izmena:
Не знам, не могу бити сасвим сигуран. На једном македонском форуму сам прочитао целу тему како се негира да се у Македонији слави слава и да је то српски празник. Сада се, наравно, негде може десити, али тешко да је то правило, пре изузетак.
Ево, рецимо, сутра је у Бугарској Никољдан, Бугари и Македонци славе имендан, а Срби на Никољдан слави славу.
Па, то је исти празник.
Makedonisti ili Mekeretata kako ih zovete u BG su osmislili tu priču da su im slavu nametnuli srpski okupatori. Slično su prošle godine tvrdili da su im i sečenje Badnjaka za Božić nametnuli Srbi iako isti taj običaj imaju i Bugari, a čini mi se i Rumuni. Kažem da jedan deo Makedonije zaista ne slavi slavu jer su prestali da slave ili nije bila ni rasprostranjena ali na većem delu je slava bila tamo pre srpske okupacije. Čak Makedonci imaju neke slave koje ne postoje maltene među Srbima, moj prijatelj iz Velesa slavi slavu sveti Vrači. Slave i Srbi imendan, to je praznik novijeg datuma. Bugari su to počeli da slave tek krajem 19. veka.
 
Не знам, не могу бити сасвим сигуран. На једном македонском форуму сам прочитао целу тему како се негира да се у Македонији слави слава и да је то српски празник. Сада се, наравно, негде може десити, али тешко да је то правило, пре изузетак.
Ево, рецимо, сутра је у Бугарској Никољдан, Бугари и Македонци славе имендан, а Срби на Никољдан слави славу.
Па, то је исти празник.
Ево, рецимо, сутра је у Бугарској Никољдан, Бугари и Македонци славе имендан, а Срби на Никољдан слави славу.
Bugari iz kog dela Bugarske? Samo oni zapadno od Jatove granice? Uporedimo ove tri karte: Šta se iz njih zaključuje? To da se u Bugarskoj slavi slava samo zapadno od Jatove granice, tj da slavu slave samo Bugari koji ne govore baš pravim bugarskim - bugarski književni jezik je baziran strogo na istočnim dijalektima. Da li je možda ovo posledica arbitarnog određivanja granica 1878 kada su stanovnici oblasti koje su se nalazile zapadno od Jatove granice prosto prinuđeni da postanu Bugari (procedura je inače poznata kao bugarizacija) jer drugog izbora nije bilo? Možda je u pitanju kombinacija tog faktora i delovanja Egzarhije, bez ikakvog ostavljanja izbora onima na koje se odnosilo?


0B95BA56-445A-4ACF-8180-9C53CF17F9F4.png
1483BAC2-0DD8-4EC4-9AE7-DB809B074EE9.jpeg

BD5107A5-E4E6-496B-9918-217C519B419B.jpeg
 
Poslednja izmena:
Ма какви црноморски Срби.
До почетка 19. века половину становништва на Црноморском приморју чинили су Грци. Одесос (Варна), Аполонија (Созозопољ), Пиргос (Бургас), Месемврија (Несебар), Анхиало (Поморије). Да ли читаш имена? Каква су ово имена?
Па били су и Романи већина у далматинским градовима, али је залеђе било словенско. Касније се сељаци досељавају у градове.
 
Da vidimo mi prvo kada se bugarski izdvojio i osamostalio od južnoslovenskih suseda, pa nastavite sa svojim mantrom da je “staroslovenski u stvari starobugarski”:

Jedan od težih linigvistickoh zasluga/zločina Vuka Karadžića, pored ukidanja slavjanoserbskog, tj srpske varijante ruskog jezika koja bi, da nije ukinuta potpuno sprečila formiranje tzv “Jugoslavija” je i lingvistička emancipacija bugarskog jezika: zahvaljujući njegovom dodatku Sanktpeterburškim rečnicima je bugarski izdvojen iz tzv “ilirskog”, inače bi sada bilo još jedne exYU republike.

Mala šala: Bugarska deca treba da slave Boga Gospoda nad Vojskama zbog ovog Vukovog zlodela, inače bi u školi bilo problema sa sedam padeža u jednini, dvojini i množini (samo 21 različitih kombinacija po reči, kao u slovenačkom, sitnica)

КАРАЏИЋ, Вук Стефановић - Додатак к Санктпетербургским сравнитељним рјечницима свију језика и нарјечија : с особитим огледима бугарског језика


Илирийски език е общо наименование на южнославянските езици от преди възникването на славистиката и кирилометодиевистиката и най-вече по османско време. [1]

В началната епоха от развоя на славянската филология все още няма общоприето гледище по въпроса за етническата или народностната основа на езика на Кирил и Методий. Практически, до излизането на Додатък към Санктпетербургските сравнителни речници на всички езици и наречия, с особен оглед към български език в тогавашната славистична наука още няма общоприето гледище по въпроса дали българският е отделен език или е южнославянско наречие. [2]

Йозеф Добровски подразделя различните южнославянски говори на:


  1. български
  2. сръбски
  3. босненски
  4. словенски
  5. далматински, под който по всяка вероятност има предвид хърватскичакавски
  6. дубровнишки, който днес е по-известен като дубровнишки говор [3]
Йозеф Добровски през 1792 г. дори критикува Август Шльоцер, че отделя българския от славяносръбския. [4]

@АнаиванГорд
@Boris T @Nenad1331

I dalje čekamo komentar konstatacije da je bugarski jezik prepoznat kao zaseban jezik (a ne dijalekt “ilirskog”, tj srpskohrvatskog) tek na samom kraju XVIII veka, a da se lingvistički emancipovao tek zaslugom Vuka Karadžića?

a) Kako se ove jasne činjenice uklapaju u sanstefanski bugarski nacionalni mit o staroslovenskom jeziku kao “starobugarskom”?

b) Koji bi mogao da bude razlog bugarskom naglašavanju da je bilo i izvesnih primedbi na sasvim normalno različito klasifikovanje južnoslovenskog bugarskog jezika i srpske varijante ruskog (istočnoslovenski)? Da li se tu ne krije i bledi pokušaj preambicioznog prisvajanja slavjanoserbskog jezika od strane bugarskih nacionalista, tj njegovog prikazivanja kao nekog “bugarskog” književnog jezika Srba”?
 
A i u Bugarskoj. Iz kog razloga se slava u Bugarskoj slavi samo zapadno od Jatove granice? Da li je možda ipak deo Srba prosto apsorbovan u bugarsku naciju?
Već smo pisali o tome, naziv slava se ne upotrebljava univerzalno. Među Bugarima koji su slavili slavu to se zvalo služba ili svetec, a samo u Bosilegradu još uvek slave i nazivaju je slava. Bugari istočno od jatove granice slave svetog Nikolu svake godine što je samo po sebi još jedan vid slave, a to nazivaju Nikulden. I katolici u Bosni su slavili ali su nazivali drugačije. Ne postoje Sloveni na Balkanu koji nisu obeležavali neki vid svetačkog kulta.
Screenshot_20231206_015916_Chrome.jpg
 
Poslednja izmena:
Već smo pisali o tome, naziv slava se ne upotrebljava univerzalno. Među Bugarima koji su slavili slavu to se zvalo služba ili svetec, a samo u Bosilegradu još uvek slave i nazivaju je slava. Bugari istočno od jatove granice slave svetog Nikolu svake godine što je samo po sebi još jedan vid slave, a to nazivaju Nikulden. I katolici u Bosni su slavili ali su nazivali drugačije. Ne postoje Sloveni na Balkanu koji nisu obeležavali neki vid svetačkog kulta.
Bugarski Nikoljdan nije vid slave već slovenske Maslenice kojoj je pomeren datum da se poklopi sa danom Svetog Nikole, inače nju su Srbi u Bosni slavili do pre Drugog svetskog rata (leti, pod nazivom Masla).

Slava je porodična, Maslenica, Masla/Masle i seoska slava su zaseban običaj: Srbi tradicionalno slave dve slave, i porodičnu i seosku,
 
Bugarski Nikoljdan nije vid slave već slovenske Maslenice kojoj je pomeren datum da se poklopi sa danom Svetog Nikole, inače nju su Srbi u Bosni slavili do pre Drugog svetskog rata (leti, pod nazivom Masla).

Slava je porodična, Maslenica, Masla/Masle i seoska slava su zaseban običaj: Srbi tradicionalno slave dve slave, i porodičnu i seosku,
Ti ne znaš šta je maslenica, ne izmišljaj. Maslenica se slavi u aprilu pre uskrsa, a ne u decembru. Znaš ti ko je pre 1,000 godina pomerao datum. Eto vidiš da i istočni Bugari za svetog Nikolu spremaju sve ono što i Srbi spremaju za slavu. Vidiš da se slavi porodično, nisu to seoske litije.
 
@Boris T @Nenad1331

I dalje čekamo komentar konstatacije da je bugarski jezik prepoznat kao zaseban jezik (a ne dijalekt “ilirskog”, tj srpskohrvatskog) tek na samom kraju XVIII veka, a da se lingvistički emancipovao tek zaslugom Vuka Karadžića?

a) Kako se ove jasne činjenice uklapaju u sanstefanski bugarski nacionalni mit o staroslovenskom jeziku kao “starobugarskom”?

b) Koji bi mogao da bude razlog bugarskom naglašavanju da je bilo i izvesnih primedbi na sasvim normalno različito klasifikovanje južnoslovenskog bugarskog jezika i srpske varijante ruskog (istočnoslovenski)? Da li se tu ne krije i bledi pokušaj preambicioznog prisvajanja slavjanoserbskog jezika od strane bugarskih nacionalista, tj njegovog prikazivanja kao nekog “bugarskog” književnog jezika Srba”?
Не волим да се понављам - ово сам написао пре више од 2 године - овде је доста објашњено - нећеш то наћи на википедији ....

У праву сте за Копитара - али ... читаоцима се мора објаснити зашто је дошао да заступа панонску теорију (чији аутор je заправо Добровски - "Slovanka,1814"), али најважније зашто су Јагић и Облак одбацили ову теорију, као и сви други руски, бечки и међународни стручњаци у крајa 19. века.
Ево како је било : Почетком 1822. године у Бечу је објављен у „Новине Србске“- "Додатак к санктпетербургским сравнитељним рјечницима свију језика и нарјечија: с особитим огледима бугарског језика “ Вука Караџића.
Захваљујући овом делу, које садржи 27 народних песама које је представио Бугара из Разлога, превод Јеванђеља и посебан „поглед“ на бугарски језик и његову граматику, први пут у историји након дугих лутања и бесплодних спорова Европска наука је чула за одређени бугарски језик.
Вартоломеј Копитар у то време био је виши службеник у бечкој дворској библиотеци и као цензор њеног словенског одељења осећао се емоционално и креативно ангажовано у судбини свих јужних Словена. Испуњен просветитељским и романтичним патриотским фантазијама Словена, Копитар је сањао, као и многи његови савременици, о дунавској монархији словенског јединства.
У свом делу Копитар је био под утицајем идеја европског просветитељства и тежњи раног аустријског романтизма, тражећи обнављање историје уметности, културе и филологије из њихових извора. Такође је заражен цветајућим бечким свесловенским националним романтизмом, који је претпостављао духовно и културно уздизање појединих словенских народа. У потрази за центром обједињавања овог приступа, Копитар је интензивно проучавао најстарије словенске писане споменике и детаљно проучавао историју првог словенског превода Јеванђеља и црквених књига словенских апостола Ћирила и Методија.
Копитар под утицајем научног ауторитета Добровског, гради своју теорију о природи језика свете браће. Вођен родољубивим осећањима и националним поносом, порекло ћирилско-методијског језика повезao je са Панонијом и Словенијом, где су солунска браћа извршила своју мисију. Истовремено, са запањујућом доследношћу je тврдиo и браниo против свих осталих повишених да су његови савремени сународници директни потомци уједињеног словенског народа, који је први населио словенски Југ пре појаве других словенских племена а њихов дијалект је служио као основа првог словенског писма. Тако је панонска теорија ушла у науку, иако је наилазила на примедбе, али је ипак успела да се учврсти, упркос чињеници да није била у потпуности подржана доказима.
И када В. Караџић убедљиво покажao je специфичне особине бугарског језика и докажao да је то самосталан организам који се не може директно приписати неком другом јужнословенском језику, посебно српском и његовим дијалектима, Копитар је прихватио, иако тешко ове ставове и почео да тражи место бугарске државе у време појаве „старословенског“ језика и улоге бугарског становништва и његовог говора у том почетном периоду развоја.
Тако су се појавила истраживања Копитарa и његови бројни чланци у издањима о бугарском питању, који су, иако понекад били пристрасни јер је морао да брани жељену панонску теорију, ипак били врло корисни јер су често показивали чињенице постојања независне бугарске нације и њен језик. О чему научна jавност до сада није знала. И та чињеница тера Копитара да непрестано инсистира на томе да В. Караџић наставља да изучава бугарски језик, прикупља материјале, сумира своја запажања.
После Копитара дошао је Франц Миклошић, још један истакнути научник, и истраживања бугарског језика су настављена, али је панонска теорија и даље имала своје присталице, посебно у Аустроугарској. 1852. године браћа Цанкови објавили су прву бугарску граматику у Бечу и чини се да је то први пут променило гледиште научне Европе. Стога је управо у периоду када се у Бечу бугарски језик разматрао првенствено на основу аутентичних материјала В. Караџића и интересовање из тог разлога природно било усмерено пре свега на бугарске западне дијалекте, а посебно оне у Јужној Македонији.
Тек почетком 19. века научна Европа открила је бугарски језик и детаље око њега. Занимљиво је да се сами откривачи, међутим, нису могли прецизно оријентисати у историји овог језика и зато су родили панонску теорију.
Тек следећи велики слависта из бечке школе Ватрослав Јагић, подржан од свог ученика В.Облака и руских слависта попут П. Лаврова, успео је да убедљиво наметне теорију бугарско-македонског карактера првог словенског књижевног језика, а ова теза због великог Јагићевог ауторитета, постепено је прихваћенa међу научницима у Европи.

Хвала на пажњи!

Наравно, за људе који нису нарочито упознати са историјом славистике, стварни догађаји и чињенице су мистификовани такозваним лингвистичким патриотизмом, који је својствен не само Србима већ посебно Немцима. Добровски, који се сматра оцем славистике, иако по пореклу Чех, у културном и друштвеном смислу заправо је био Немац. До краја живота није написао ниједну књигу на чешком. Његов матерњи језик је немачки. Копитар је такође углавном писао на немачком. Зашто је ово битно? Зато што су и једни и други били под утицајем немачко-аустријског научног гледишта, које је сматрало да сви јужнослевински језици припадају старосрпском дијалекатском континууму. И Копитар и Добровски су у основи панаонске теорије о пореклу словенске писмености.
Велику заслугу (зачудо) за откривање и дефинисање бугарског језика као посебног језика после друге половине 19. века има Вук Караџић. Његов додатак о особеностима бугарског језика чува се у оригиналу на Матице Српске. Копитар прихвата ову чињеницу, иако она угрожава његову тероју, коју је градио целог живота. Прошло је још 10 година пре него што је у Бечу објављена прва бугарска граматика на немачком, коју је написао Драган Цанков. Тиме се забија последњи ексер у ковчег панонске тероје и мења застарело схватање бечке школе о јужнословенским језицима. Године 1892. Облак и Јагич су коначно оповргли ову теорију и доказали да се словенско писмо заснива на македонским дијалектима око Солуна, који су у суштини источнобугарски. Селишчeв је 1914. затворио ову страницу славистике, доказујући да су македонски дијалекти део бугарског језика.
 
Не волим да се понављам - ово сам написао пре више од 2 године - овде је доста објашњено - нећеш то наћи на википедији ....
Ne može se naći na Vikipediji, ali zato (u originalu -na bugarskom) može da se nade na:

http://www.euro2001.net/issues/3_1997/7BR97F5.htm

P.S.

Google Translate prevodi i sa srpskog na bugarski, posle se lako pronađe.
 
Не волим да се понављам - ово сам написао пре више од 2 године - овде је доста објашњено - нећеш то наћи на википедији ....
Године 1892. Облак и Јагич су коначно оповргли ову теорију и доказали да се словенско писмо заснива на македонским дијалектима око Солуна, који су у суштини источнобугарски. Селишчeв је 1914. затворио ову страницу славистике, доказујући да су македонски дијалекти део бугарског језика.
(Citirano iz je iz posta koji si već citirao).

Kako je Seliščev “dokazao” da su “makedonski dijalekti deo bugarskog jezika”? Kojom metodom? Kako se to uopšte jednoznačno i objektivno dokazuje šta je jezik a šta dijalekt?
 
И зато што Casual жели да чује речи захвалности – ево их, изговорене од мене пре тачно 2 и по године. Нема ништа лоше у томе. Бугарска научна заједница је апсолутно истог мишљења. Вук није живео у време када су Бугари и Срби ратовали за земљу.
Он је симбол једне друге епохе, од које нас дели огромних 200 година.
Само желим да додам да је значајан допринос Вука Караџића бугарском језику у Србији готово непознат или се о њему не говори и многи људи су шокирани овом чињеницом.Занимљиво је да је Вук за састављање овог додатка користио податке Марка Георгијевича Везьова из града Банског, који је у то време био српски дипломата у Бечу. Додатак се налази у архиви (Дигитална библиотека Матице српске).
За славистику је, међутим, неспоран допринос документа који је 1822. године у Бечу објавио Вук Караџић и прихваћено је да се он сматра једним од темеља научне бугарске лингвистике. Међутим, име Бугарина Марка Георгиевича треба ставити поред имена Вука Караџића као два пионира бугарске лингвистике.
 
И зато што Casual жели да чује речи захвалности – ево их, изговорене од мене пре тачно 2 и по године. Нема ништа лоше у томе. Бугарска научна заједница је апсолутно истог мишљења. Вук није живео у време када су Бугари и Срби ратовали за земљу.
Он је симбол једне друге епохе, од које нас дели огромних 200 година.
To nije nikakvo zahtevanje zahvalnosti već samo konstatacija da je bugarska percepcija o staroslovenskom kao “starobugarskom” nastala u XIX veku, u doba nacional-romantizma.
 

Back
Top