Do XVIII veka Srbi su koristili srpskosolvenski, posle većeg pokušaja unijaćenja pod Austrijom i raznih zabrana štampanja knjiga u sopstvenoj režiji (jer su unijati već imali spremne sopstvene verzije na srpskom i srpskoslovenskom prilagođene unijaćenju) Srbi iz današnje Vojvodine se obraćaju Rusiji Petra Velikog za pomoć, i počinju da pristižu ruski učitelji i knjige, prve na kijevskoj redakciji ruskoslovenskog jezika i tako nastaje slavjanoserbski jezik - славяносербскій, словенскій. Zahvaljujući prvoj fazi, sa kijevskom redakcijom ruskoslovenskog i danas postoje i izvesne neočekivane leksičke sličnosti između srpskog i najformalnijeg ukrajinskog (Malorus Kazačinjski), a posle nje dolaze i udžbenici na moskovskoj redakciji i ruska svetovna literatura i počinje uticaj ruskog književnog ruskog jezika na srpski, sve do stepena da je bukvalno stvorena i prava srpska varijanta konzervativnog ruskog jezika, tj mešavina ruskog i ruskoslovenskog sa srpskim izgovorom. Npr onaj ‘Gospodin ot Ružič’. Takođe, pošto u ruskom nema aorista zvanični srpski je usvojio tu osobinu iz slavjanoserbskog pa se aorist (a i tada već iščezavajući imperfekt) tradicionalno uopšte ne koristi u jeziku uprave i formalnom srpskom, tako da se tu štokavski približio kajkavskom (ali ne i hrvatskom štokavskom) u kom je aorist potpuno iščezao - u formalnom hrvatskom ga ima i često bukvalno bode oči njegova upotreba u neočekivanom kontekstu (kolega Urvan Hroboatos je źiv primer), u srpskom je aorist sada strogo kolokvijalni glagolski oblik, sa njim je praktićno iščezao i imperfekt jer su još ranije praktično svi srpski govori ujednačili neke od imperfektnoh oblika sa aoristom (samo Vranje i okolina i Zetsko-južnosandžački dijalekt razlikuju imperfekt od aorista).
