Prilog istoriji Bugarske egzarhije, II deo:
Комисија је своју истрагу засновала на сазнањима на основу исказа проте Антонија Никчића из Урошевца, и његове снахе Магдалине, затим Недељка Степића, члана црквеног суда, Милана Максимовића, Милана Газикаловића, Хаџи Авадиса, рентијера из Скопља, Милана Нововића, службеника из Урошевца, и других. Искази се међусобно допуњавају, слажу се око најважнијих чињеница, тако да заједнички наводе на следећу реконструкцију:
Митрополит је, заједно са пратиоцима, ђаконом Цветком Нешићем и протом Јованом Тасићем, следио српску војску у повлачењу све до Призрена, одакле је 27. новембра 1915. године био аутомобилом одвезен под оружаном пратњом једног бугарског подофицира и неколико војника у Урошевац, где су заједно били заточени у кући проте Никчића. Дана 2. децембра, један је бугарски поручник (сведоци су претпостављали да је био Стеван Консолов), заједноса Георгијем Поповим из Сливена, војним заповедником Урошевца, саопштио Крџићу да тог дана треба да крену за Гњилане. Око 20часова истог дана, митрополит и ђакон су одведени у пратњи бугарског официра, војника и жандарма. Један бугарски официр, приликом поласка митропоита из Урошевца, саопштио је митрополиту Викентију да ће бити спроведен у Софију како би објаснио Неофиту[1], скопском егзархијском митрополиту, разлоге због којих му је ударио шамаре још у време турске окупације. Исто је вече Викентијев сапутник из Скопља, прота Јован Тасић, морао предати личне ствари покојног Викентија Георгију Попову, војном заповеднику Урошевца. Међу стварима је било и 400 златних лева. Неке од Митрополитових личних ствари, након ослобођења Скопља, 1918. године, препознао је Недељко Степић у просторијама које је у периоду окупације користио митрополит Неофит. Убрзо након Митрополитовог одвођења почеле су кружити гласине да су Митрополит и ђакон убијени и спаљени од стране бугарских војника, а да је прота Јован Тасић потом убијен у близини Сурдулице. Појавили су се и људи попут бугарског војника Стевана Консолова, ађутанта команданта места, и Трајчета Поптомова, бугарофила и бугарског комите, који су јавно признавали, чак се и хвалили, убиством митрополита. Душан Лалушев из Горњег Јеловца, који је такође био бугарски комита, у кафани у Скопљу, признао јесвоје учествовање у убиству и спаљивању митрополита Викентија и ђакона Цветка, уз тврдњу да су двојицу црквених великодостојника претходно држали заточене неколико дана, али да су ипак на крају морали да их убију на основу Неофитовог наређења. Душан Лалушев је пред ослобођење Скопља побегао са бугарском војском.
Митрополит Викентије и ђакон Цветко су били убијени 2. децембра 1915. године, недалеко од Феризовића, а потом су њихови лешеви спаљени. Том приликом је код митрополита Викентија нађено једно платно на којем се налазила једна икона и 800 лева, а његов помоћник имао је са собом 400 лева. Сав новац је био узет. По неким сведочењима, убиство се десило на турском гробљу у Урошевцу, или на путу Урошевац-Гњилане, или Урошевац-Качаник. Комисија није утврдила тачно место тог чина. На основу свих сведочанстава, комисија је донела закључак да је убиство било унапред припремано и планирано са намером да се прикрију трагови. Искази неколико сведока слажу се у тврдњи да су након убиства тела двојице црквењака била исечена на комаде, поливена бензином и запаљена. Злочинци су свесно покушали да уклоне материјалне трагове злочина, пре свега од побожног народа у Скопљу, који је митрополита Викентија уважавао готово као светитеља због његових изузетних моралних квалитета.
Више исказа релевантних сведока сложило се у тврдњи да је идеја за злочин дошла од Неофита, који је, након уласка бугарске војске у Скопље, дошао из Софије да би заузео катедру од митрополита Викентија. Почетком 1916. године Неофит се јавно хвалио у Скопљу како је ступио час за освету над митрополитом Викентијем, наводно због тога што је овај, приликом његовог одласка из Скопља 1913. године, наредио да се Неофиту стави повез преко очију. Пред наступајућом савезничком армијом, 1918. године, Неофит је побегао у Ћустендил, где се од тада па до своје природне смрти, 1938. године, налазио под заштитом бугарских власти. Упркос доказима и недвосмисленим закључцима комисије, Неофиту није било суђено, преминуо је у Софији, у Бугарској, у 68 години.
На основу изјава релевантних сведока под заклетвом, комисија је сматрала за саучеснике овог злочина и извесна лица и функционере бугарске националности: резервног поручника Стефана Консолова, ађутанта заповедника округа дивизије у Скопљу, потпоручника Георгија Попова из Сливена, ађутанта Команде у Урошевцу, команданта УрошевцаГеоргија Димитријева и команданта одреда Панајота Баклова из Бургаса.
Комисија је закључила да су непосредни извршиоци злочина били:
Трајко Поп Томов, стари агент бугарске полиције у Липљану, и Душан Лијалушев, стари бугарски комита ипознати члан добровољачког одреда који се прочуо по убиствима и прогону Срба. Обојица су се у тренутку окончања истраге налазила на слободипод заштитом бугарских власти. Према закључцима комисије, убиство митрополита Викентија је сматрано политичким, мотивисано користољубљем.
Очигледно, овај злочинбио јемотивисан и личном мржњом и користољубљем, а политичка позадина тог чина огледа се у томе што се њиме уклања значајна духовничка фигура и један од главних стожера српског идентитета у Македонији. Крајем 1907. године, Српски конзулат у Скопљу дошао је до сазнања да се митрополит Викентије још тада налазио на списку за ликвидацију од стране бугарских активиста. Према извештају Конзулата, почетком децембра наведене године, у кући бугарског учитеља Ристе Некова био је одржан конспиративни састанак на коме су поред осталих присуствовали и Ковачев, наставник бугарске гимназије, Тилков, секретар бугарске Митрополије и Атанасије Екимов, писар бугарске општине. Осим атентата на митрополита и директора српске Гимназије, Драгомира Обрадовића, планирано је подметање пожара у мушком и женском интернату српске школе, као и у хотелу Турати, који је био у српском власништву. У ноћи између 1. и 2. децембра дошло је до пожара у новој гимназијској згради у Скопљу. Зграда је скоро потпуно уништена, али нико није настрадао. Извештај је стигао у конзулат неколико дана након пожара.
Нека нова сазнања на основу још некоришћених архивских података из бугарских, македонских и турских архива, могу допунити оскудна сазнања у неком будућем истраживању о животу и делу митрополита Викентија. Сагледавањем његовог живота можемо се боље упознати са свим детаљима тадашње политичке борбе у делу српског народа у Турској. Смрт митрополитаВикентија и околности које су до тога довеле сведоче о духу огорчене националистичке борбе која није презала ни од најгнуснијих злодела.
