Историја Бугара

[ИгарЈ]

Зашто овоме шарлатану Мркаљу допуштате да све теме овде своди на исто натрпавајући их својим, једним те истим, политичким памфлетима изнова и изнова?

 

[sumljiv_tip]

Зашто овоме шарлатану допуштате да све теме овде натрпа својим политичким памфлетима и све их сведе на исти разговор изнова и изнова?

Zato sto su Hrvati nezan i osetljiv cvet nasih prostora

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Bugarima i Hrvatima odgovara priča o doseljavanju slovenskog dela njihovih nacija jer su njihovi neslovenski etnocentri sigurno doseljeni.

Pazi ovo, oni su sigurno doseljeni, a Srbi - nikako!

Da bude još gore, isti istorijski izvor svjedoči o seobi Srba i Hrvata.

 

[Mrkalj]

Pazi ovo, oni su sigurno doseljeni, a Srbi - nikako!

Da bude još gore, isti istorijski izvor svjedoči o seobi Srba i Hrvata.

Upristoji se.

Sinoć si citirao moj post u kojem objašnjavam zašto su drugovi Vatikanci falsifikovali Porfirogenetesov spis u delu koji govori o dseljavanu Srba podobeći ga postojećom povesticom o doseljavanju (turkijskih) Horvata.

Na kraju krajeva, koliko je verovatno da su se istovremeno doselila ta dva naroda.

Ima tu materijala za sumnju.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Upristoji se.

Sinoć si citirao moj post u kojem objašnjavam zašto su drugovi Vatikanci falsifikovali Porfirogenetesov spis u delu koji govori o dseljavanu Srba podobeći ga postojećom povesticom o doseljavanju (turkijskih) Horvata.

Na kraju krajeva, koliko je verovatno da su se istovremeno doselila ta dva naroda.

Ima tu materijala za sumnju.

To ti je tako kada logika ne štima.

Kreni od toga da li je uopšte DAI falsifikovan.

Ovako vodeći se tvojim principa, možemo sve što je ikada na ovome svijetu bilo nastalo proglasiti falsifikatom, samo zbog toga što nam se ne sviđa, te onda pojašnjavati zašto je taj falsifikat nastao (bez apsolutno ikakvih dokaza da se uopšte radi o falsifikatu).

 

[Mrkalj]

To ti je tako kada logika ne štima.

Kreni od toga da li je uopšte DAI falsifikovan.

Ovako vodeći se tvojim principa, možemo sve što je ikada na ovome svijetu bilo nastalo proglasiti falsifikatom, samo zbog toga što nam se ne sviđa, te onda pojašnjavati zašto je taj falsifikat nastao (bez apsolutno ikakvih dokaza da se radi o falsifikatu).

Nema apsolutno nikakvih dokaza da se radi o originalu, jer je u pitanju prepis.

 

[Bajo Pivljanin]

Nema apsolutno nikakvih dokaza da se radi o originalu, jer je u pitanju prepis.

Копија =/= фалсификат.

Копија је репродукција оригинала, фалсификат је нешто што се представља оним што није.

По логици на коју наводиш и Душанов законик је фалсификат, јер га имамо само у препису а не и у оригиналу.

 

[sumljiv_tip]

Potpuno nerealni podaci prilikom opisa hrvatske vojske zaita su zanimljivi deo DAI-a.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Nema apsolutno nikakvih dokaza da se radi o originalu, jer je u pitanju prepis.

Čekaj, a ko je to pominjao autograf?

Копија =/= фалсификат.

Копија је репродукција оригинала, фалсификат је нешто што се представља оним што није.

По логици на коју наводиш и Душанов законик је фалсификат, јер га имамо само у препису а не и у оригиналу.

Čekaj da vidimo što će kazati.

Ovo me je blago podsjetilo na Novaka Adžića, koji je na TV gostovanju, prilikom denunciranja srpske istoriografije rekao da je najementarnija činjenica koja je samo Srbima nepoznata na svijet da je "sve što nije sačuvano u izvornom, autografskom originalu - za istorijsku nauku u potpunosti ništavno i nepostojeće":

 

[sumljiv_tip]

Mislim da je pravo pitanje, da li je doslo do naknadanih interpolacija u DAI, prilikom prepisivanja.

 

[Mrkalj]

Копија =/= фалсификат.

Копија је репродукција оригинала, фалсификат је нешто што се представља оним што није.

По логици на коју наводиш и Душанов законик је фалсификат, јер га имамо само у препису а не и у оригиналу.

Jeste, ali u MUP-u ne primaju neoverenu kopiju. Koji je moj interes da falsifikujem fotokopiju krštenice, ali ipak mora da bude overena. A prepis DAI, nakon crkvenog raskola, ima debele razloge da bude falsifikovan u delu o doseljavanju Srba, a nas 7 milijardi stanovnika Zemlje treba da ga prihvatimo bez overe?

- - - - - - - - - -

Зашто овоме шарлатану Мркаљу допуштате да све теме овде своди на исто натрпавајући их својим, једним те истим, политичким памфлетима изнова и изнова?

Ja sam amater, u šarlatana rasteš ti, a dozvoljavaju mi jer sam povlešćen kod supermoderatorke.

- - - - - - - - - -

Čekaj, a ko je to pominjao autograf?

Mislim na originalnost, verodostojnost spisa, teksta, a ne na izvorni primerak dokumenta.

- - - - - - - - - -

Ovo me je blago podsjetilo na Novaka Adžića, koji je na TV gostovanju, prilikom denunciranja srpske istoriografije rekao da je najementarnija činjenica koja je samo Srbima nepoznata na svijet da je "sve što nije sačuvano u izvornom, autografskom originalu - za istorijsku nauku u potpunosti ništavno i nepostojeće":

Itekako je važno za istoriju. Na primer, velika je i neprocenjiva šteta što su 1945. uništeni svi primerci istorijskih udžbenika koje su na srpskom štampali Nemci. Ti bi udžbenici bili neprocenjiv dokaz tendencija i mokrih snova Hitlerschule.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Mislim da je pravo pitanje, da li je doslo do naknadanih interpolacija u DAI, prilikom prepisivanja.

To je pitanje o kome se diskutuje u sklopu proučavanja spisa, ali nije nešto što je ostalo potpuno otvoreno. Analizom teksta, uključiv i poređenjem različitih rukopisa, mnogi su se istraživači bavili...od domaćih u najskorije vrijeme Tibor Živković, koji se bacio u tešku potragu za Porfirogenitovim izvorima.

Mislim na originalnost, verodostojnost spisa, teksta, a ne na izvorni primerak dokumenta.

Onda si kontradiktoran. Šta je zapravo poenta?

Nema apsolutno nikakvih dokaza da se radi o originalu, jer je u pitanju prepis.

Ako misliš na vjerodostojnost teksta, a ne na autograf, koja je tačno svrha isticanja da je u pitanju kopija, a ne originalni primjerak dokumenta?

 

[NickFreak]

Овде бих рекао да се ради о више преписа , више и од ЉПД-а. Међутим на делу је вероватно радило више аутора не само Цар.

Izvornik nije sačuvan, a najstariji prijepis potječe s kraja 11. stoljeća. Taj rukopis se u znanstvenoj literaturi označava slovom P (skraćeno od Codex Parisinus gr. 2009). On je 1509. godine prepisan od strane Antonija Eparchusa. Ovaj prijepis označava se kao V (Codex Vaticanus-Palatinus gr. 126) i popraćen je opaskama kasnijih čitatelja na latinskom i grčkom. Treća kopija, F (Codex Parisinus gr. 2967) prijepis je rukopisa V. Konačno, četvrti i nedovršeni rukopis je M (Codex Mutinensis gr. 179), prijepis rukopisa P, učinjen od Andrije Darmarija između 1560. and 1586. godine. Rukopisi P i F čuvaju se u Bibliothèque Nationale u Parizu, rukopis V u vatikanskoj knjižnici, a rukopis M u Modeni.

Контекст општи не верујем да је поремећен , ми јужни Словени заузимамо последње место и последње главе , што би се могло заључити да смо међу последњим сферама царског и политичког значаја
од стране византијског двора и њихове политике. Дело има већи политички значај али наравно историјски у грубом контексту , али не као свето писмо како га појединци држе.
Мислим да су неки делови накнадно додавани у преписивању оригиналног извора па и преправљани али не толико да би се читаво дело одбацило.
Пратећи причу и начин проповедања неки делови ми се не уклапају.

О Србима као робовима због јефтине обуће или опанака , за које се зна да су их носили и Илири , можда Трачани , не знам за Келте из Галије али они са Британског оства јесу.
Није само проблем у томе већ у поставци на језику Ромеја то значи роб а добили су назив по јефтиној обући србуле на ромејском који су носили робови па су тако прозвани јел су били робови римског цара. Њихова земља се зове Бојка не Бела Србија на сву срећу тамо живе неки Срби или Сораби који римски цар никако није мога помешати са обућом коју су носили.

Хрвати што на ЊИХОВОМ језики значи они који имају пуно земље. Што би било логично код давања имена неком народу и тражења смисла тог имена.
Код Срба то звучи јако неозбиљно и накарадно у односу на читаво штиво , типа Ромеји , Римљани , Роми што на српском језику значи Цигани добили су име по тамној пути и зато што потичу од некрштених Цигана које је Филип Македонски довео из Египта??

Бела Хрватска до Токија према исконструисним мапама према њему , не знам зашто ту иако говори да је далеко од мора око 30 дана хода а наближе море је Црно Море.
Нема помена о никаквим Хрватима нити тамо нити у Далмацији ниту у Славонији пре 10-ог века јер се изгледа хрватско име спорије ширило на остале словене од српскога да ли због давно установљених римских провинција Далмације и Паноније да ли због малобројности тадашњег хрватског племена. Срби се спомињу у полабљу у 5 веку у Далмацији почетком 9 века а хрватског имена нигде , нити испред Борне нити испред Људовита Посавског.

Врло вероватно да је хрватско име било пучко према неком Хорвату или не знам чему из кога је касније конституисан народ по свему судећи тек у 10 веку у Далмацији постаје народно.
О белој Хрватској са оне стране Турске ни трага у изворима.

Да је сам Порфирогенит то исконструисао не верујем будући да смо у његово време били савезници Византије и ратовали против Бугара потпомогнути и инспирисани од стране Византије где је можда и он или његов наследник вратио Часлава на престо , отуд су ми приче мало невероватне а стање које описује у насељаваљу Срба и Хрвата мислим да више одговара затеченом стању на терену у то време а не у доба Ираклија.

Ако се узима са резервом то што пише јер је дело заправо политичког карактера онда као извор ок. првенствено као смерница или ближа одредница као што сам већ написао.

Изостављање Дукље на 2 места о ком се народу ради је такође сумњиво , или зато што је византијска или је то избачено из рукописа.
Живковићево објашњење да неки римски аноним то није могао знати ок али сам Порфирогенит и елита на двору је то морала знати ако се зна толико о Хазарији , Русији , Печењазима а не ко живи на њиховој територији којом управљају директно.

 

[Mrkalj]

To je pitanje o kome se diskutuje u sklopu proučavanja spisa, ali nije nešto što je ostalo potpuno otvoreno. Analizom teksta, uključiv i poređenjem različitih rukopisa, mnogi su se istraživači bavili...od domaćih u najskorije vrijeme Tibor Živković, koji se bacio u tešku potragu za Porfirogenitovim izvorima.



Onda si kontradiktoran. Šta je zapravo poenta?



Ako misliš na vjerodostojnost teksta, a ne na autograf, koja je tačno svrha isticanja da je u pitanju kopija, a ne originalni primjerak dokumenta?

Slavene, poenta je da nemaš dokaz da je u pitanju pisanje Cara, tj. nemaš dokaz da neko nije naknadno nešto dopisao ili izmenio.

 

[Mrkalj]

Овде бих рекао да се ради о више преписа , више и од ЉПД-а. Међутим на делу је вероватно радило више аутора не само Цар.

Izvornik nije sačuvan, a najstariji prijepis potječe s kraja 11. stoljeća. Taj rukopis se u znanstvenoj literaturi označava slovom P (skraćeno od Codex Parisinus gr. 2009). On je 1509. godine prepisan od strane Antonija Eparchusa. Ovaj prijepis označava se kao V (Codex Vaticanus-Palatinus gr. 126) i popraćen je opaskama kasnijih čitatelja na latinskom i grčkom. Treća kopija, F (Codex Parisinus gr. 2967) prijepis je rukopisa V. Konačno, četvrti i nedovršeni rukopis je M (Codex Mutinensis gr. 179), prijepis rukopisa P, učinjen od Andrije Darmarija između 1560. and 1586. godine. Rukopisi P i F čuvaju se u Bibliothèque Nationale u Parizu, rukopis V u vatikanskoj knjižnici, a rukopis M u Modeni.

Контекст општи не верујем да је поремећен , ми јужни Словени заузимамо последње место и последње главе , што би се могло заључити да смо међу последњим сферама царског и политичког значаја
од стране византијског двора и њихове политике. Дело има већи политички значај али наравно историјски у грубом контексту , али не као свето писмо како га појединци држе.
Мислим да су неки делови накнадно додавани у преписивању оригиналног извора па и преправљани али не толико да би се читаво дело одбацило.
Пратећи причу и начин проповедања неки делови ми се не уклапају.

О Србима као робовима због јефтине обуће или опанака , за које се зна да су их носили и Илири , можда Трачани , не знам за Келте из Галије али они са Британског оства јесу.
Није само проблем у томе већ у поставци на језику Ромеја то значи роб а добили су назив по јефтиној обући србуле на ромејском који су носили робови па су тако прозвани јел су били робови римског цара. Њихова земља се зове Бојка не Бела Србија на сву срећу тамо живе неки Срби или Сораби који римски цар никако није мога помешати са обућом коју су носили.

Хрвати што на ЊИХОВОМ језики значи они који имају пуно земље. Што би било логично код давања имена неком народу и тражења смисла тог имена.
Код Срба то звучи јако неозбиљно и накарадно у односу на читаво штиво , типа Ромеји , Римљани , Роми што на српском језику значи Цигани добили су име по тамној пути и зато што потичу од некрштених Цигана које је Филип Македонски довео из Египта??

Бела Хрватска до Токија према исконструисним мапама према њему , не знам зашто ту иако говори да је далеко од мора око 30 дана хода а наближе море је Црно Море.
Нема помена о никаквим Хрватима нити тамо нити у Далмацији ниту у Славонији пре 10-ог века јер се изгледа хрватско име спорије ширило на остале словене од српскога да ли због давно установљених римских провинција Далмације и Паноније да ли због малобројности тадашњег хрватског племена. Срби се спомињу у полабљу у 5 веку у Далмацији почетком 9 века а хрватског имена нигде , нити испред Борне нити испред Људовита Посавског.

Врло вероватно да је хрватско име било пучко према неком Хорвату или не знам чему из кога је касније конституисан народ по свему судећи тек у 10 веку у Далмацији постаје народно.
О белој Хрватској са оне стране Турске ни трага у изворима.

Да је сам Порфирогенит то исконструисао не верујем будући да смо у његово време били савезници Византије и ратовали против Бугара потпомогнути и инспирисани од стране Византије где је можда и он или његов наследник вратио Часлава на престо , отуд су ми приче мало невероватне а стање које описује у насељаваљу Срба и Хрвата мислим да више одговара затеченом стању на терену у то време а не у доба Ираклија.

Ако се узима са резервом то што пише јер је дело заправо политичког карактера онда као извор ок. првенствено као смерница или ближа одредница као што сам већ написао.

Изостављање Дукље на 2 места о ком се народу ради је такође сумњиво , или зато што је византијска или је то избачено из рукописа.
Живковићево објашњење да неки римски аноним то није могао знати ок али сам Порфирогенит и елита на двору је то морала знати ако се зна толико о Хазарији , Русији , Печењазима а не ко живи на њиховој територији којом управљају директно.

Koliko se zna o tome koje je prethodne a danas poznate izvore (pisane) u poglavljima koja se tiču Srba i Hrvata koristio car Konstantin VII P.? Da li je neko prepoznao takve izvore u dotičnim poglavljima? Tako nešto bi sigurno išlo u prilog istoričnosti srpko-hrvatskih poglavlja DAI.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Slavene, poenta je da nemaš dokaz da je u pitanju pisanje Cara, tj. nemaš dokaz da neko nije naknadno nešto dopisao ili izmenio.

A šta će mi?

Valjda nešto prvo treba da bude ustanovljeno, da bi bilo opovrgnuto?

Koliko vidim, ti uopšte ne tvrdiš da je DAI falsifikovan stvarno, već samo govoriš o hipotetičkoj situaciji (zamislimo da jeste, ili o nekom paralelnom univerzumu gdje uzmemo to kao određeni aksiom, argumentacije radi).

Van toga, jedna je potpuna besmislica tako nešto reći, jer je to relativizacija do krajnje banalnosti. Hoćemo li za apsolutno svaki tekst tvrditi da nema dokaza da nije bilo naknadnih inovacija? Šta nas onda sprečava da tvrdimo (bez ikakvih dokaza) da ni tekstove oni nisu pisali, već su im podmetnuti?

Što se tiče konkretno DAI. Naravno da ne postoji nesumnjivi neoborivi dokazi da je tekst koji su historici rekonstruisali do današnjeg dana apsolutno identičan autografskom spisu, od riječi do riječi, ali prosta činjenica da imamo značajan broj prepisa, i to koji dolaze iz različitih izvora (bez međusobne povezanosti, izvan one koja se može pratiti do autografa) čini tako nešto vrlo malo vjerovatnim. Otprilike, na istom nivou koliko je vjerovatno da će Amerikanci sutradan izabrati Gerija Džonsona za predsjednika.
To čini da bi morali postojati neki strašno jaki dokazi i argumenti da bi uopšte takva mogućnost bila održiva kao otvoreno pitanje.

 

[Mrkalj]

A šta će mi?

Valjda nešto prvo treba da bude ustanovljeno, da bi bilo opovrgnuto?

Tako je. Verodostojnost DAI nije ustanovljena, slažem se.

- - - - - - - - - -

Hoćemo li za apsolutno svaki tekst tvrditi da nema dokaza da nije bilo naknadnih inovacija?

Samo u slučaju da dokaza nema.

 

[Mrkalj]

Van toga, jedna je potpuna besmislica tako nešto reći, jer je to relativizacija do krajnje banalnosti. Hoćemo li za apsolutno svaki tekst tvrditi da nema dokaza da nije bilo naknadnih inovacija? Šta nas onda sprečava da tvrdimo (bez ikakvih dokaza) da ni tekstove oni nisu pisali, već su im podmetnuti?

Ma nije. To ti se samo tako čini jer ti teško pada budući da si u to investirao čitav svoj život.

Ček, polako sa etiketom teorije zavere. Ti ne shvataš o čemu ja govorim. A već sam o tome govorio. Govorim o tome da mnoge krupne istoriografske teme počivaju na pretpostavkama koje se ne preispituju. Na primer, o doseljavanju Slovena na Slovenski Jug ne zna se pouzdano ama baš ništa, ali se lingvistici i arheologiji ne dozvoljavaju tumačenja kojima se dovodi u pitanje odsustvo Slovena na Slovenskom Jugu pre 6. veka. Već sam nekoliko puta navodio citat Golaba koji nakon de facto dokaza da je Dunav slovenska reč rezignirano odbacuje sopstvenu argumentaciju i kaže da se to ne uklapa u dominantnu istoriografsku sliku.

Dakle, istoriografija nije nauka nego književna grana sa elementima istraživačkog novinarstva.

Kratko i iskreno - ne umeš da razmišljaš kritički, nego balansiraš u domenu političke korektnosti. Raspolažeš informacijama, terminologijom, metodologijom etc, čak i talentom za naučnu preciznost, ali kada treba neko viđenje, analiza, sinteza - tropa.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Tako je. Verodostojnost DAI nije ustanovljena, slažem se.

Nisam mislio na to. Ako te nešto više zanima o toj tematici, toplo ti preporučujem da pročitaš knjigu koju je pokojni Tibor Živković bio objavio - De conversione Croatorum et Serborum; o Porfirogenitovom izgubljenom izvoru, kao i raspravu koju je u slično vrijeme bio objavio u Bosni.
Višestoljetni rad na DAI, koji obuhvata pored Živkovića i Bjurija još i brojne druge persone, doveo je do toga da rekonstrukcija izvornog teksta nije sporna, već da se sa prilično velikom pouzdanošću može predočiti, što se rijetko može reći za koji srednjovjekovni spis.

Ono na šta sam ja ciljao jeste tvoja tvrdnja da je u pitanju falsifikat.

Motiv sam po sebi, bez povezanosti sa drugim elementima (ko, gde, kada, zašto, gdje su dokazi, itd...) lebdi u etru na neki filozofski način; dakle uopšte ne govorimo o realnom svijetu, već o hipotetici.
Zato ti je i bila moja kritika na račun tvojih autohtonističkih crtica. To zaista i jesu crtice, odnosno posao koji je započet i završen na 1,27%. I onda si preskočio preko ostalih 98% i došao do 100%, sa izrazito velikom samouvjerenošću i zaključcicma koji se zasnivaju na jednim postotkom obrađenog posla i ostatkom pretpostavki.

Samo u slučaju da dokaza nema.

A da ja sad tebe upitam, šta bi tačno to bio za tebe dokaz da nije bilo nikakve intervencije u originalni tekst (nekog dokumenta koji je izgubljen)?

Ma nije. To ti se samo tako čini jer ti teško pada budući da si u to investirao čitav svoj život.

Ja samo vidim da si pokušao izbjeći dati odgovor.

Ne optužujem, ali to se često radi umjesto reći jednostavno ne znam.

 

[Mrkalj]

A da ja sad tebe upitam, šta bi tačno to bio za tebe dokaz da nije bilo nikakve intervencije u originalni tekst (nekog dokumenta koji je izgubljen)?

Da imamo makar 5% "ilirskih" i makar "5%" latinskih reči u vernakularu (pre 19. veka).

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Kratko i iskreno - ne umeš da razmišljaš kritički, nego balansiraš u domenu političke korektnosti. Raspolažeš informacijama, terminologijom, metodologijom etc, čak i talentom za naučnu preciznost, ali kada treba neko viđenje, analiza, sinteza - tropa.

Najlakše je sakriti sopstveno neznanje kroz konstrukcije optužbi uperenih protiv drugih.

Ova rečenica, gdje si po ko zna put ponovio nešto što si ranije puta kazivao (što je, donekle kontradiktorno sa drugim porukama gdje si me hvalio za upravo tu originalnost kao proizvod kritičke misli, no dobro), ne sadrži nikakve informacije o De Administrando Imperio. Zapravo, ne samo što ništa nisi rekao, nego se DAI uopšte ni ne pominje.
Pretpostavljam da je ad hominem posljednji argument u rukavu? Ostavi me se i vrati se na to što je zapravo i pitanje, a to jesu tvoja razmišljanja (koja se neracionalno i nekritički proturavaju silom kao zaključci) o DAI.

Nemoj biti lijen. Započeo si posao i misliš da je sada na drugima da ga nastave, a da ti prigrabiš svu slavu.
Dobio si ocjene u đačku knjižiciu za završeni prvi razred, a ponašaš se kao da si doktor nauka.

Na samom kraju, ako je odgovor ne znam, nije ga sramota reći. Ja sam ga koliko puta samo do sada na forumu tokom svih ovih godina i sam izrekao, ali za tebe se nešto iskreno ne sjećam.
Nije sramota zaobići malo sopstveni ponos i ponašati se kao čovjek, Mrkalje...

 

[Lamasu]

Hvala svima. Jel ima neko izvore da je Niš bio većinski bugarski grad do 1878 ?

 

[sumljiv_tip]

Hvala svima. Jel ima neko izvore da je Niš bio većinski bugarski grad do 1878 ?

Ces neki izvor da Virovitica bila vecinski srpski grad?

 

[Mrkalj]

Ces neki izvor da Virovitica bila vecinski srpski grad?

Не провоцирај. Срби су далеко западније историјски утемељени.

MANASTIR LEPAVINA
Мanastir Lepavina je podignut oko 1550. godine, dakle uskoro po formiranju prvih srpskih naselja u ovom kraju. Još se kaže da ga je osnovao monah iz manastira Hilandara poreklom iz Hercegovine - Jefrem (Vukodabović), koji sklanjajući se ispred Turaka kriomice dođe u ovaj kraj. Čuvši za njega, dva kaluđera iz Bosne dođoše k njemu i s njim se udruziše.

Videvši da je okolina plodna, oni pozvaše i narod iz Bosne te se za kratko vreme okolina ispuni novopridošlim narodom. Tada se pojavila i potreba za gradnjom manastira koji bi zadovoljavao verske potrebe naroda. Kaluđeri počeše krčiti zemlju i graditi manastir uz pomoć naroda. Za krako vreme sagradiše malu drvenu crkvu i nazvaše je manastirom.

Čuvši za ovo, Turci iz Stupčanice, Pakraca i Bijele u avgustu 1557. godine napadoše na manastir pod vodstvom Zarep-age Alije. Manastir spališe, četiri kaluđera ubiše, a dvojicu odvedoše u ropstvo. Ali, misao o potrebi manastira kao duhovnog centra novodoseljenih Srba nije bila napuštena. Godine 1598. u manastir je došao jeromonah Grigorije, takođe postriženik manastira Hilandara, sa još dva brata iz manastira Mileševa; oni su sa okolnim narodom počeli obnovu manastira. Zbog nesigurnog vremena i nedostatka sredstava, obnova je tekla dosta sporo. Tek kad su Srbi 1630. godine dobili svoje privilegije i postali vazan faktor u obrani unutrašnjih austrijskih zemalja, te dolaskom arhimandrita Visariona 1635. godine, stvaraju se uslovi za gradnju manastira u pravom smislu reči. Srbi su pod rukovodstvom arhimandrita Visariona 1636. godine počeli temeljnu izgradnju manastira Lepavine i 1642. godine su sa tom izgradnjom bili gotovi pored svih teskoća na koje su nailazili.

Septembra, 1642. godine potvrdio je baron Ivan Galer manastiru pravo vlasništva na sve zemlje koje su mu poklonili seljani Branjske i Sesvečana. To isto su naročitim pismima učinili i baron Zigmund Ajbeslavd, zatim vojvoda Gvozden sa Đordjem Dobrojevićem, Blažom Pejasinovićem i vojvodom Radovanom (5. februara 1644.), baron Honorije Trautmansdorf (10. jula 1644.) i grof Đordje Ljudevit Švarcenberg (23. novembra 1644.). Tako je konačno osiguran život ovog manastira. Od tada u punom zamahu počinje njegova verska, patriotska i kulturno-istorijska uloga u životu naših Krajišnika.

Istorija manastira Lepavine neodvojivo je povezana sa istorijom Srba u Varaždinskom generalatu. Od vremena njene obnove vodila se teška borba protiv unijačenja i pokatoličenja, a to je ujedno značilo i protiv pokmečivanja Srba Krajišnika. U odbrani svoje vere i narodnih privilegija ( Statuta Valahorum ) lepavinski kaluđeri su bili uz narod, boreći se i stradajući sa njim.

Godine 1666. učestvovali su oni i stradali u velikoj Osmokruhovićevoj buni; 1672. su zajedno sa gomirskim kaluđerima (ukupno njih 14) bili u okovima poslani na Maltu, da doživotno robuju na galijama, a 26./13. novembra 1715. godine na pragu manastirske crkve je iz pušaka ubijen iguman Kodrat.

Krajem 1692. godine i početkom 1693. boravio je u Lepavini, kao duhovnom centru Srba u Varaždinskom generalatu, patrijarh Arsenije III. Carnojević. Tu je Patrijarh okupljao narod i sveštenstvo i iz manastira odlazio u posete okolnim krajiškim vojvodama.

Ova Patrijarhova poseta još je više podigla ugled manastira Lepavine, naročito u to vreme kad su u Marču uvedeni unijati. U Lepavini su se često sastajali narodni predstavnici da sa svojim rodoljubivim kaluđerima brinu narodnu brigu i traže izlaz iz teških situacija.

Zato, kad su Srbi iz Varaždinskog generalata uspeli da 1734. godine dobiju svog pravoslavnog episkopa, mimo unijatskog (koji je u Marči sedeo bez pastve), bilo je određeno da sedište novog episkopa bude u Lepavini. Ali, zbog njenog geografskog položaja, budući da se nalazila na periferiji generalata i srpskih naselja, konačno je određeno da sedište episkopa bude u Severinu. Zbog velikog značaja Lepavine nova je eparhija dobila naziv Lepavinsko-severinska eparhija. U Lepavini je i sahranjen prvi lepavinsko-severinski episkop Simeon (Filipović), koji je umro u istražnom zatvoru u Koprivnici.

Polovinom XVIII. veka sagrađena je današnja manastirska crkva. Inicijator je bio raniji Manastir Lepavina "protopop horvački" Nikola Popović, koji se kao paroh pisanički ovekovečio gradnjom velike i lepe crkve u Pisanici, a tada je već kao lepavinski arhimandrit Nikifor rukovodio gradnjom današnje crkve manastira Lepavine. Dovršenu crkvu osvetio je 25. marta 1753. kostajničko-zrinopoljski episkop Arsenije (Teofanović), koji je gotovo stalno boravio u Severinu. Crkva izvana ima osobine baroka, ali je u unutrašnjoj konstrukciji sačuvala mnogo elemenata starog srpsko-vizantijskog stila. Crkva je kasnije doterivana i ulepšavana.

Za istoriju manastira Lepavine neraskidivo je vezana čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske. Nastanak ove ikone datira s početka 16. veka i delo je nepoznatog autora. Ikoni se s razlogom pripisuju čudotvorne isceliteljske moći. Opširnije o čudima koja su se dogodila ispred čudotvorne ikone Majke Božje Lepavinske možete na ovim web-stranicama saznati pod naslovom "Čudesna iscelenja pred ikonom Majke Božje Lepavinske".

Naročitu vrednost dobila je manastirska crkva 1775. godine, jer je tada u njoj umetnički ikonostas dovršio jedan od najboljih slikara ranog srpskog baroka, Jovan Cetirevic-Grabovan. Rad je uglavnom finansirao, pored ostalih priložnika, feldmarsallajtnan Mihail Mikasinović. U spomen na to, pod ikonom svetog Jovana bio je izvajan njegov grb sa natpisom: "Mihail Mikasinović g. feldm. lait.". To je bio jedan od najuspelijih Grabovanovih ikonostasa.

Nažalost, on je uništen u vreme II. svetskog rata. Od njegovih ikona sačuvale su se samo tri, od kojih su dve jako ostećene. Ipak, one svedoče o visokom umetničkim kvalitetama tog ikonostasa. Ikona je ostalo i iz ranijih vremena, kao što su ikone svetog Simeona Nemanje, svetog Save i ikona Vavedenja Presvete Bogorodice, koje su izrađene u Lepavini 1647. godine.

Pored ikonografskih spomenika, naročitu vrednost u Lepavini predstavljaju stare rukopisne i štampane knjige. Među najstarije spadaju dva četverojevandjelja, iz XIII. i XIV. veka, od kojih je jedno srpsko-raške, a drugo makedonske redakcije, oba sa lepim inicijalima.

U Lepavini nisu samo čuvane donesene knjige, nego i pisane, prepisavane i ponavljane. Drukčije nije moglo ni biti kad je manastir morao zadovoljavati kulturne potrebe ovamošnjih Srba. Tu je bila škola ne samo za obrazovanje manastirskog podmlatka, nego i podmlatka svešteničkog uopšte, kao i onih mladića koji su stekavši ovde pismenost i osnovna zvanja odlazili u vojnu službu ili produžavali školovanje u Beču, Pozunu i drugde.

Sve je to visoko podiglo ugled manastira Lepavine, te je narod o velikim praznicima, a naročito o hramovskim slavama, dolazio u velikom broju, tu se Bogu molio i tako ispunjavao dušu svoju blagodaću Božjom, koja mu je davala snagu da istraje.

U toku vekova uloga manastira bila je velika. On je uvek delio tešku sudbinu svoga naroda, često stradajući sa njim. Najteži udarac primio je za vreme II. svetskog rata. Odmah posle okupacije bratstvo je pohapšeno i odvedeno u logor. Jeromonah Joakim (Babić) je ubijen, a ostali su kaluđeri prognani u Srbiju. Dana 27. oktobra 1943. godine manastir je po nalogu Nemaca bombardovan. Tom prilikom su gotovo sasvim uništene manastirske zgrade, a crkva i konak teško ostećeni. Ikonostas i nameštaj u crkvi bio je sav uništen i spaljen, a u preostalom delu manastirskog konaka ostao je sačuvan deo manastirske biblioteke.

Dolaskom i zalaganjem Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita Jovana (Pavlovića) na Eparhiju zagrebačko-ljubljansku 1977. godine, Mitropolit Jovan polako vraća svoj nekadašnji sjaj i značaj. Visokopreosvećeni, kojemu je ova svetinja posebno draga, ne žali ni truda ni vremena da u nju vrati istinski manastirski život. Veza sa manastirom Hilandarom ponovo je oživela 1984. godine dolaskom oca Gavrila (Vučkovića) - Hilandarca u manastir Lepavinu, što je još više umnožilo zauzimanje i trud Mitropolita Jovana.

Svetski savet crkava, Evangelski omladinski deo iz Virtenberga i vernici Evangelističke crkve iz Stutgarta na čelu sa sestrom Ursulom izrazili su želju da učestvuju u obnovi manastira, što im je Visokopreosvečeni i omogućio, ali rat koji je izbio 1991. godine sprečio ih je da svoju želju sprovedu do kraja, odgodivši njeno konačno ostvarenje za neka bolja vremena.



U manastiru Lepavini, zahvaljujući požrtvovnom radu igumana Arhim. o. Gavrila (Vučkovića), duhovni život je u usponu. Desetoročlano bratstvo zajedno sa igumanom izdaje svoj manastirski časopis "Put, Istina i Život", kao dvomesečno izdanje, kojim nastoji da vrati veru u duše parohijana i svih onih koji traže istinski duhovni život. Opširnije o časopisu možete saznati u rubrici "Manastirski časopis", koja se nalazi na naslovnoj web-stranici.

"Srpski manastiri u Hrvatskoj i Slavoniji" , dr. Dušana Kašića.
https://www.google.rs/maps/place/SR...3aa351a2fd116c5!8m2!3d46.0911849!4d16.6774634

 

[HanibalBarka666]

Nema apsolutno nikakvih dokaza da se radi o originalu, jer je u pitanju prepis.

Tako je. Verodostojnost DAI nije ustanovljena, slažem se.

Opet DAI. Po hiljaditi put jedno te isto.

Ne poznaješ razliku između prepisa, falsifikata, originala, autografa i autentičnosti, a trvdiš da je nešto falsifikat jer ti se sadržaj ne sivđa.
Pronađi mi jednog vizantologa (ima ih sigurno na stotine možda i hiljade) koji se bavio DAI a koji je rekao da je dokument falsifikat ?

Kratko i iskreno - ne umeš da razmišljaš kritički, nego balansiraš u domenu političke korektnosti. Raspolažeš informacijama, terminologijom, metodologijom etc, čak i talentom za naučnu preciznost, ali kada treba neko viđenje, analiza, sinteza - tropa.

Ko o čemu, Mrkalj o kritičnosti, metodologiji i naučnoj preciznosti !

Овде бих рекао да се ради о више преписа , више и од ЉПД-а. Међутим на делу је вероватно радило више аутора не само Цар.

Izvornik nije sačuvan, a najstariji prijepis potječe s kraja 11. stoljeća. Taj rukopis se u znanstvenoj literaturi označava slovom P (skraćeno od Codex Parisinus gr. 2009). On je 1509. godine prepisan od strane Antonija Eparchusa. Ovaj prijepis označava se kao V (Codex Vaticanus-Palatinus gr. 126) i popraćen je opaskama kasnijih čitatelja na latinskom i grčkom. Treća kopija, F (Codex Parisinus gr. 2967) prijepis je rukopisa V. Konačno, četvrti i nedovršeni rukopis je M (Codex Mutinensis gr. 179), prijepis rukopisa P, učinjen od Andrije Darmarija između 1560. and 1586. godine. Rukopisi P i F čuvaju se u Bibliothèque Nationale u Parizu, rukopis V u vatikanskoj knjižnici, a rukopis M u Modeni.
...

Car piše za svog sina budućeg naslednika, predstavlja dokument od velike važnosti za carsku kancelariju dakle spis u kome nema laganja, Dokument u kome su sakupljena sva znanja carskog dvora o okolnim narodima.
Da li je to pisao sam car ili neko od njegovih službenika po njegovom nalogu apsolutno nije bitno za autentičnost dokumenta. Već su prvi istraživači ovog spisa izneli brojne probleme, ali to je deo kritike izvora koju mnogi forumaši i samozvani istoriografski revolucionari ne kapiraju. Uostalom to je slučaj sa svim izvorima,

Prvi prepis iz 11 veka nastao je na teritoriji vizantije od strane člana carske porodice (carevog brata Jovana Duke). Dostupan je na netu i verujem da je pdf verzija već postavljana za "neverne Tome" na ovom forumu.