Istine i zablude o bombardovanju 1999.

*iskander · 14.02.2023. u 07:13

Casual Observer:
Malo se šta podudara, nismo mi imali PVO kao Ukrajina, inače bi Klinton morao da poveša svoje generale. Niko nas nije naoružavao niti snabdevao, ali Ukrajina ratuje protiv Rusije koja nije baš samo “dvadeset puta veća Srbija”.

Ne mislim na PVO ili bilo kakvu vrstu oružja, već o načinu na koji zapad uvlači države, a pre svega narode, u sukob i koju korist ima od toga.

*iskander · 05.06.2023. u 07:03

Nećemo da se zaboravimo

Casual Observer · 05.06.2023. u 07:08

*iskander:
Ne mislim na PVO ili bilo kakvu vrstu oružja, već o načinu na koji zapad uvlači države, a pre svega narode, u sukob i koju korist ima od toga.

Devedesete behu i prođoše, tad je GDP Kine bio četvrtina nemačkog, a sad je memački petina kineskog.

Casual Observer · 05.06.2023. u 07:20

*iskander:
Nećemo da se zaboravimo

Već si se zaboravio, danas nije 1991, a 2050 neće biti ni pomena od 2023 niti hijena od po pola do dva milona zapenušanog. Kineski horoskop kaže da ni EU neće moći nikako da nadživi period 2050-2070. Tektonika ploča mu takva, već se nakuplja seizmička energija.

Neka ti polazna pretpostavka bude neminovnost prilagođavanja svetu u kom je je Amerika tek treća svetska privreda. I naši neprijatelji su morali da čekaju. Strpljenje i plan.

Key findings

This report sets out our latest long-term global growth projections to 2050 for 32 of the largest economies in the world, accounting for around 85% of world GDP.

Key results of our analysis (as summarised also in the accompanying video) include:

The world economy could more than double in size by 2050, far outstripping population growth, due to continued technology-driven productivity improvements
Emerging markets (E7) could grow around twice as fast as advanced economies (G7) on average
As a result, six of the seven largest economies in the world are projected to be emerging economies in 2050 led by China (1st), India (2nd) and Indonesia (4th)
The US could be down to third place in the global GDP rankings while the EU27’s share of world GDP could fall below 10% by 2050
UK could be down to 10th place by 2050, France out of the top 10 and Italy out of the top 20 as they are overtaken by faster growing emerging economies like Mexico, Turkey and Vietnam respectively
But emerging economies need to enhance their institutions and their infrastructure significantly if they are to realise their long-term growth potential.

Studija i projekcije ekonomskog rasta su rađena za potrebe MMF i Svetske Banke:

https://www.pwc.com/gx/en/research-insights/economy/the-world-in-2050.html

Casual Observer · 05.06.2023. u 07:42

*iskander:
Odgovaraće kad-tad

Pojedinačne države sa periferije američke interesne sfere ne da će da odgovaraju, nego im sledi dočaravanje situacije u podužem vremenskom periodu. Ostalima teško da će nešto biti, naravno, naše je da učinimo sve da više nikome ne pada na pamet da pomaže ovome i onome u nadi da neće biti posledica.

*iskander · 13.09.2023. u 07:10

Ne dam da se zaboravi

boki ni · 21.09.2023. u 10:19

Pozdrav svima!ja sam ovde nov i regisrovao sam se samo da bi produzio ovu temu ,jel vidim da je bas zamrla.
Nasao sam na youtube neke zanimljive klipove koji bi ovde mogli biti aktuelni i moze da se diskutuje o njima.
Inace jedan americki pilot koji je ucestvovao u bombardovanju 99 govori o nekim akcijama....
da ne ubacujem sve odjednom nego ce mo iz delova..

*iskander · 22.09.2023. u 07:47

boki ni:
Pozdrav svima!ja sam ovde nov i regisrovao sam se samo da bi produzio ovu temu ,jel vidim da je bas zamrla.
Nasao sam na youtube neke zanimljive klipove koji bi ovde mogli biti aktuelni i moze da se diskutuje o njima.
Inace jedan americki pilot koji je ucestvovao u bombardovanju 99 govori o nekim akcijama....
da ne ubacujem sve odjednom nego ce mo iz delova..

Predlažem ti da od početka pogledaš ovu temu, ima zanimljivih postova, ali ti preporučujem da ne postavljaš ovako velike video klipove, veruj mi, niko neće dva sata gledati bilo šta, jer ih jednostavno ne interesuje. Možda da isečeš najinteresantnije detalje pa da postaviš. Održavam ovu temu već 17 godina, i najposećenija je tema na Krstarici (ili jedna od najposećenijih), što se može videti, svako želi da se uveri šta se u stvari dešavalo. Čekam da istekne period od 25 godina, koji ističe 2024. pa da vidimo nove i istinite nformacije, t.j. prestanak zabrane čuvanja informacija...

*iskander · 20.11.2023. u 07:22

Eh istine , eh zablude...

Alter_Ego_ · 21.11.2023. u 10:38

https://twitter.com/x/status/1726849072399851715

*iskander · 27.11.2023. u 08:14

О ТАЈНИМ плановима агресије на Републику Српску - Милановић је извештавао и пре другог инсценирања на пијаци Маркале:

Милановић је послао изузетно важан извештај везан за седницу Савета НАТО, одржаној је 25. маја 1995, на којој је донета одлука: „Да због кршења прекида ватре и угрожавања цивила у Сарајеву, у току наредне ноћи командант јужног крила НАТО отпочне са комбинованом операцијом из ваздуха и са мора по територији Републике Српске. Том приликом напасти више војних и инфраструктурних циљева. Уништити ПВО и ракетне системе Републике Српске, стратегијска складишта, индустријске објекте, путеве снабдевања, дотура и главне комуникације.“

Седница је завршена око 14 часова, а Милановићу је одмах након ње извор информација из обавештајне мреже „Олимпик“, високи официр једне од нама пријатељских земаља, уз велики ризик по себе, ненајављено донео тај податак у стан. Према претходно установљеним инструкцијама тако је могао да поступи само у изузетним приликама, односно ако је информација толико важна и хитна да принципи конспиративности морају бити прекршени. Милановић је одмах након њиховог растанка одлуку НАТО доставио у Београд, која је у вечерњим сатима стигла у Генералштаб Војске РС. Командант, генерал Ратко Младић, донео је одлуку да потенцијалне циљеве ваздушне операције НАТО „покрије“ војницима УНПРОФОР. НАТО је путем медија сазнао за новонасталу ситуацију и одустао од бомбардовања.
ДА ЈЕ план НАТО реализован, довео би Војску РС у катастрофалну ситуацију и велико је питање како би се рат даље одвијао и да ли би било могуће очувати Републику Српску. План је предвиђао серију ракетних удара и бомбардовања преко 200 циљева, а намера је била да се промени однос снага у корист Армије БиХ, да се Војска Републике Српске учини слабом и безначајном, а потом српски народ у што већем броју етнички почисти по сличном моделу како је то нешто касније урадио Фрањо Туђман у Хрватској. Ударом на Републику Српску требало је створити услове за тешке и понижавајуће преговоре за српску страну, који би били вођени под америчким патронатом.

Поред разбијања одбрамбене способности Војске РС, циљ је био и да се разоре њени привредни и инфраструктурни ресурси и да се Србија држи под претњом да ће бити нападнута буде ли пружила помоћ Републици Српској. Повод за напад био је подметнути масакр цивила на Маркалама. Захваљујући упозорењу Милановића и мерама Војске РС, агресија није успела, а ни каснија бомбардовања нису дала очекиване резултате због предузетих мера заштите. Коришћење обавештајних података операције генерала Милановића директно је спасавала животе људи, борбену технику и инфраструктуру, а НАТО притом није имао благу представу да се та операција одвија пред његовим носом.

НАКОН потписивања Ердутског и Дејтонског споразума крајем 1995, тежиште агресивног и субверзивног наступања НАТО премешта се на Србију. Већ су били спремни планови за „отварање питања Косова“. НАТО је развио доктрину „Управљање кризама". Краткотрајно сврставање ОВК у терористичке организације Америка је исправила као своју „дипломатску грешку“, и од тада је овој злочиначкој организацији дала статус заштитника албанског народа од „српске репресије“...За решавање конфликта који је плански сам створио, НАТО активира планове за „хуманитарну интервенцију“. Председник СРЈ, Слободан Милошевић, од „фактора мира“ постаје „балкански касапин“.

„Пандорина кутија“ је отворена. Генерал Милановић је преко своје обавештајне мреже свакодневно пратио припреме НАТО пакта за агресију на СР Југославију.Докучио је њихове највеће тајне, па и ону да је напад на СРЈ планиран још 1998, на самиту НАТО пакта 25. маја у Лисабону. Дневни ред самита био је: „Угроженост мира на Балкану, репресалије српских безбедносних снага против албанског становништва на Косову и Метохији и нужност хуманитарне интервенције НАТО пакта“.Његови наступи имали су елементе „дрскости“ тамо где би проценио да тако може наступити и да ће то дати резултате без непријатних последица. Милановић наводи један пример како је на дрзак и перфидан начин дошао до стратешки важних информација:

„У ПОКУШАЈУ да сазнам шта се дешавало на Самиту НАТО пакта у Лисабону позивам на ручак портушлског дипломату у НАТО. Дипломатски ранг му је веома висок: руководи Комитетом политичких директора у Савету НАТО, и био је непосредно одговоран за припрему самита у Лисабону. Први пут се видимо, и непознати смо један другоме.

Представим своју „биографију“ и питам га отворено шта је повод за агресију на СРЈ. Затечен је. Исправља ме да то није агресија и да ја не познајем војну терминологију.

Прелази потом у офанзиву и каже како треба зауставити тог диктатора Слободана Милошевића. Не разумем, каже, како ви служите његовим интересима. Питам га да објасни диктаторско порекло Милошевића, нема валидно објашњење, али каже да се тако процењује у НАТО. Према неким подацима које сам за њега претходно прикупио закључио сам да је за време диктатора Салазара напунио 18 година. Кажем да је Милошевић рођен 1941. Године и да није растао у режиму диктатуре. С друге стране, он се као зрео момак и интелектуално и физички развијао у фашистичком режиму.

Покушао је брзо да напусти ручак али га је ракија савладала (српски ресторан у непосредној близини Команде НАТО). Онда је обавестио свог амбасадора да се неће вратити тако брзо јер има проблема са здрављем детета. Пао је коначно у моје руке.
Окренуо је плочу и све испричао из садржаја докумената на којима је радио. Наравно, то су биле политичке процене да се почне са планирањем агресије НАТО на СРЈ. У исто време, на простору Шпаније и Португалије одржана је штабна вежба широких размера под називом `КРИЗА ЈУГ`, а у Команди НАТО у Монсу штабна вежба `КРИЗА СЕВЕР`. Прваје била проигравање сценарија војне интервенције НАТО на СРЈ, а друга - сукоб са Руском Федерацијом уколико она буде пружила војну помоћ СР Југославији.

ОБА писана сценарија имала су око 1.000 страница. Након што сам дошао до њих понео сам иху Београд, вожњом у „једној тури“, без паковања у дипломатску пошту како је процедура налагала, с обзиром на хитност и одсутност шефа мисије надлежног да потпише курирско писмо.

Ризик који сам том приликом преузео раван је самоубиству. Страх од могућих последица осетио сам већ на бензинској пумпи иза Франкфурта на којој сам се зауставио да купим Гориво. Гледао сам где да станем да бих купио безоловни бензин. Млади човек који је радио на пумпи показао ми је место где треба да станем.

На аутомобилу ни са спољне ни са унутрашње стране није било ничега што би указивало на то да сам са простора бивше СФРЈ. Нисам чак ниједну реч разменио са њим. У једном тренутку, држећи црево, млади човек је на српском изговорио, уз сочну псовку, да су нас уништили. Ђутао сам који тренутак па потврдио његове речи. Затим каже, уништили су нас политичари. Потврђујем климањем главе. А онда закључује, видевши моје дипломатске таблице, и ви сте политичар. Тренутак драме настаје у тренутку када треба да се одвојим од аутомобила и одем да платим рачун. Приметио је моју нелагодност и рекао, чуваћу вам кола, знамо ми да ви дипломате возите важне ствари. Срећом, све се добро завршило.“ НА САМИТУ НАТО пакта 25. маја 1998. године у Лисабону је донета одлука о започињању припрема за оружани напад на Југославију (Србију). Начин на који је Милановић дошао до изузетно важног документа са овог самита заиста је импресиван и показује његову ванредну способност и сналажљивост. Белгијски и НАТО контраобавештајци нису могли ни да претпоставе које све изворе информација користи.

*iskander · 29.11.2023. u 07:38

ФЕЉТОН - НАТО "ЈАСТРЕБОВИ" ФАБРИКУЈУ ПРИЧУ О СТРАДАЊУ АЛБАНАЦА: У хајци против Србије предњачила је холандска мисија у седишту НАТО

ГЕНЕРАЛ Јован Милановић је у Брисел отишао као пуковник, али је због невероватних подвига у Београду тајно унапређен у чин генерала.

Само неколико личности из војног врха знало је о томе. Наравно, ни њему није достављен званичан указ, него му је његов претпостављени у телефонском разговору само „шифровано“ рекао:

„Закитио си се“, што је Милановић разумео. Када се вратио из Брисела, нико од његових колега није знао да је постао генерал и представљали су га као пуковника. Наравно, унапређење није ни мало утицало на начин његовог рада у Бриселу.
Званично је и даље био под својом маском министра-саветника за политичка питања у Мисији СРЈ у ЕУ. Било је то „тајно јавно признање“да су његове информације драгоцене за доношење одлука. Он је и даље преко своје обавештајне мреже пратио припреме НАТО за агресију на Јутославију и достављао извештаје. Обавештајна мрежа „Олимпик“ радила је као „сингерица“. Одлучност и храброст у обавештајном наступу увек могу збунити и изненадити контраобавештајце супротне стране. Вероватно нису могли ни да претпоставе да би главни југословенски обавештајац могао директно да улази у Команду НАТО пакта у Бриселу, и то на главни улаз, како би редовно контактирао своје обавештајне позиције и стварао нове...

ВEOMA брзо након одлука Савета НАТО у Лисабону, „јастребови“ НАТО пакта најпре су пласирали фабриковану пропагандну причу о угрожености Албанаца, а потом почели интензивно да предлажу мере одмазде према војсци и полицији СРЈ на Косову и Метохији.

У вези са тим нападима и спекулацијама Милановић каже:
“У томе предњачи холандска мисија у НАТО. Подршку за те активности добијају од Американаца и Британаца. Холандски министар одбране, непосредно пре седнице Савета министара одбране НАТО (10. јуна) предлаже да је нужно извршити серију ваздушних удара по српским снаgама на КиМ’’. Са таквим предлогом изашао је и на седницу Савета министара. Подршку је добио и од Британаца и Немаца. Тема није уврштена у дневни ред, али није остала без подршке. За време заседања Савета министара одбране НАТО, министрима је подељена „промеморија“ албанских политичких партија и посебно Ибрахима Ругове у којој обавештавају МО НАТО и стални савет о актуелној политичко-безбедносној ситуацији на КиМ. У „промеморији“ се каже „да је на Косову почео рат и да је цео албански народ у фази припреме за свенародни отпор и ослобођење. Даље се наводи „да је већ 80.000 људи, жена децеу бекству од својих кућа, више од 15.000 је прешло границу Албаније, преко 300 је убијено, да је цео западни део Косова разорен, и да је албански народ напуштен од међународне заједнице“. У„промеморији“ се признаје да је ОВК/УЧК `природно постала летимна одбрамбена снага албанског народа`. Захтевају `војну интервенцију НАТО против српског насиља`.“

МИЛАНОВИЋ је био у току дешавања, не само у вези са дискусијама, предлозима и одлукама на званичним заседањима институција НАТО пакта, него је преко својих извора знао оно о чему је разговарано по кулоарима. То јесте важно да бисмо знали ко су иницијатори и подстрекачи агресије и какве су све лажне и фабриковане аргументе користили да би представнике других чланица убедили да прихвате њихове предлоге. Тек када сагледамо те перфидне игре водећих чланица Алијансе, могуће нам је боље разумевање накарадних и сулудих одлука које су се директно тицале судбине Србије и српског народа. Обавештајна машинерија генерала Милановића свуда је била присутна... У вези са дешавањима на овој конкретној седници генерал каже:

„Оно што су наши обавештајни извори у НАТО потврдили јесте да је `промеморија` написана у седиштима страних обавештајних служби. НАТО је `промеморија` била потребна да „легитимише“ припреме за агресију које су већ почеле, и да слама отпор међу савезницима који су се противили оружаној агресији јер мисле да се може наћи дипломатско решење. Противници оружане агресије нису веровали у веродостојност изнетих података у албанској информацији. Једна од чланица НАТО је понудила своје информације добијене преко својих обавештајних и дипломатских извора из Београда и са простора КиМ, који су у већој мери демантовали понуђену албанску информацију. Имали су велику непријатност и нападнути су од моћних савезничких делегација.“

ОБАВЕШТАЈНИ подаци генерала Милановића говоре о томе да чланице НАТО нису биле јединствене приликом доношења одлука, да нема говора ни о каквој равноправности чланица и да су директним притисцима кроз уцене и претње неке чланице примораване да прихвате предлоге НАТО `јастребова`. Сваки покушај изношења истине и правог стања на територији КиМ секли би оштрим нападима... Тако су створили услове да даље напредују у припремама за агресију, док дипломатско решење нико више није смео ни да помене.

Генерал Милановић даље каже:
„Одлуке са овог министарског заседања су биле ултимативне. Прва, да СРЈ одмах заустави војне акције, друга, да одмах повуче полицијске снаге и тешко наоружање, и трећа, да обнови преговоре са албанским политичким лидерима. У случају да Југославија не испуни претходна три услова НАТО је запретио да ће отпочети са ваздушним ударима дуж граничног простора са Албанијом и Македонијом. Убрзаће израду сценарија за `вежбе` које ће извести у заграничном простору двеју суседних земања, извршиће планирање ваздушних операција по циљевима и објектима Војске Југославије и стратешким циљевима по целој дубини територије Србије. Такође, приступиће разради операције `зоне забрањеног летења` и планова копнене операције.“

СВЕ о чему је расправљао и одлучивао НАТО истог дана је било на столу војног и државног врха СР Југославије (Србије). Милановић је одмах известио и о покушајима НАТО „јастребова“ да свим силама оправдају неопходност агресије, уз траљаво настојање да изнађу бар некаква упоришта у међународном праву. Нису успели у томе, али су се понашали као да јесу и да је све правно потпуно исправно... Што је агресија била ближа реализацији, то је опасније било по неку чланицу да се побуни или супротстави драстичним намерама „јастребова“. Тако је Хавијер Солана, као генерални секретар НАТО пакта, закључио да је општи циљ ових акција „подршка дипломатији и привођење разуму“...

Генерал Милановић објашњава да је са својим предлозима немачки министар одбране био видно радикалнији од других и да је својим сугестијама знатно допринео да се настави са реализацијом планирања агресије. У вези с тим Милановић каже:

„На министарском самиту усвојене су и процедуре за израду планова о агресији, изучавање географске структуре операцијског простора и метеоролошке прилике, процене и прогнозе.
Дакле, политичка одлука је донета, војни планери су могли да почну са израдом планова.

Почетком јула дошла је до мене информација да је Институт за геостратегијска истраживања у Београду издао геополитичку студију о историјату косовске кризе. Аутори студије су се искључиво служили библиографијом страних аутора, а нарочито немачких.

Студија је била незаменљива историографска литература за сваког истраживача генезе сукоба на Косову и Метохији. Страни аутори, користећи се методама научноисториографске анализе докумената, објаснили су сваком добронамерном читаоцу све о пореклу Албанаца на Косову и историјском праву српског народа над Косовом и Метохијом.“

ПРИТИСАК АМЕРИКЕ

АМЕРИЧКИ министар одбране је информисао и успут едуковао министре чланица НАТО пакта, да „на основу правно-политичких истраживања није потребна Резолуција Савета безбедности УН, јер се ради о мери колективне одбране НАТО, пошто је Алијанса угрожена у непосредном суседству“. Наравно да је то супротно члану 5. Споразума о НАТО пакту, у којем стоји да НАТО може војно реаговати само у случају када је угрожена нека од чланица НАТО пакта.

*iskander · 30.11.2023. u 07:17

СРПСКИ ОБАВЕШТАЈАЦ ПРАВИ "ХАОС" У НАТО: У расправи о студији о Косову дошло је до сукоба између француског и немачког гeнерала

ГЕНЕРАЛ Јован Милановић је успео да успостави редован и ванредно ефикасан обавештајни рад, и управо због тога што је располагао квалитетним информацијама, међу првима је схватио у којем правцу се догађаји крећу и да ће агресија на СР Југославију бити крајњи епилог.

У директним контактима и преко информатора уверио се у то колико је западна пропаганда затровала и високе личности у НАТО институцијама. Иако су били на високим функцијама, чак ни они нису знали праву истину. Одлучио да то њихово схватање догађаја на КиМ покуша да промени или да бар изазове сумњу у западну „истину“. Била је то нова акција у склопу његове обавештајне операције, која је имала за циљ да изазове дилеме и сукобе мишљења војних и цивилних личности из различитих земаља Алијансе, пре свега у Команди НАТО пакта. Проценио је да би то могло ометати доношење коначне одлуке, трагичне за његову државу, а постојао је трачак наде да би се од агресије могло одустати.

Паралелно с тим, акција је била смишљена и због тога да сазнавањем праве истине број потенцијалних квалитетних информатора буде повећан, а обавештајна мрежа којом је управљао проширена. На тај начин не би само констатовао стање, него створио шансу да преко припремљених информатора покуша да утиче на доношење одлука. Тако је генерал Милановић новом идејом коју је претворио у акцију, са својом обавештајном операцијом ушао у виши степен обавештајног рада који је својствен само најмоћнијим и најјачим обавештајним службама - оне су довољно моћне да након што констатују стање које истражују, ако је за њих неповољно, одмах крену у против- акцију како би ствари окренуле у своју корист.
ДOБРО се припремио и за западне личности пронашао веома уверљиве изворе информација – посебно, поменуту студију у претходном наставку фељтона, у којој се истраживање нашег Института за геостратешка истраживања позива искључиво на стране ауторе, највише на немачке - везано за КиМ, а које нико није могао игнорисати, нити тврдити да су нетачни или лажирани. Циљ му је био да поремети реализацију планова агресије на СРЈ а у крајњој линији и да је спречи. Преко својих извора знао је за дубоке поделе у НАТО по питању агресије на СР Јутославију, које су обманама, лажима, претњама и притисцима контролисали „јастребови“ Алијансе. Идеја је била да се тај антагонизам продуби и изазову свађе и поделе које би ометале доношење одлука већ приликом прављења планова о покретању агресије, и тако принудиле Команду НАТО да одустане од агресије. Акција јесте била крајње рискантна по његову безбедност и за безбедност саме обавештајне операције, али ако сагледамо крајњи циљ, било је вредно тог ризика. У вези са тим Милановић каже:

„ОДЛУЧИО сам да направим „хаос“у НАТО. Направио сам списак потенцијална 23 корисника, будућих читалаца ове студије. Набавио сам их и упутио на Главне и највише војне и политичке функционере у Савету НАТО. Један од корисника био је и француски генерал Вирот, шеф француске војне мисије у Војном комитету НАТО. Његов шеф кабинета, мајор Пјер Анри Бинел био је заинтригиран овом студијом, прочитао ју је и сугерисао генералу да је погледа, али му ју је успут и препричао. Обојица су били противници америчке политике у НАТО, а Француска се није слагала ни са плановима за агресију на СРЈ. Бинел је, иначе, био у француском контитенту УНПРОФОР у БиХ, и касније када смо успоставили контакт рекао ми је да је добро спознао неправде које се воде против српског народа.

Генерал Вирот је искористио једну седницу Војног комитета да затражи да се о тој студији „неформално“ продискутује. Понудио ју је колегама, али нису знали међу собом да су је скоро сви добили. Реакција је била жестока, а нарочито је немачки генерал Клаус Науман, тада главнокомандујући у Војном комитету, покушао студију да прогласи „српском пропагандом и да службе безбедности треба да прибаве информацију о том српском дипломати“. Француз му се супротставио аргументима да су кључни извори за израду студије немачки аутори. Потом су се и неки други генерали окренули против Немца. Међусобно поверење је било веома пољуљано, ако је уопште и постојало.“
МИЛАНОВИЋ је неоспорно направио пометњу, коју је преко својих извора сазнања могао да прати, а и из ње је проистекла изузетна оперативна корист - сазнао је које се високе личности искрено супротстављају агресији и то су за њега били потенцијални будући извори сазнања у обавештајној мрежи (наравно, уз опсежна додатна истраживања и разрађен план наступања према свакој особи појединачно). Без подметнуте студије ових дискусија, расправа и свађа не би било и истраживање високих личности институција НАТО било би много теже. Наравно, и за наше државно и војно руководство биле су то веома важне информације. Много је лакше дефинисати и креирати међудржавну политику уколико знамо ко нам је бар искрено наклоњен, иако нас због политичких разлога и притисака на међународној сцени не подржава јавно. Тако знамо ко је у дилеми и ко би евентуално, макар у неким конкретним ситуацијама крајње суровости албанских терориста могао да буде објективан.

РАЗУМЉИВО Милановић је, о ефектима „убацивања“ студије у институције НАТО пакта известио Београд, који је тако добио какву-такву прилику за политичку и дипломатску офанзиву која би користила ефекте неслагања по питању догађаја на Косову и Метохији. Све расправе и одлуке са седница Алијансе строго су поверљиве и владало је мишљење да Београд и Србија о томе не знају ништа, осим онога што може да изађе у јавност преко њихових званичних служби у виду јавних саопштења или појединачних изјава за медије високих личности. Схватио је да ту ништа више не може учинити осим да преко извора сазнања „долива уље на ватру“ и да ради на проширењу обавештајне мреже на основу могућности које му је пружила Студија о Косову и Метохији. Начин увлачења Бинела у обавештајну мрежу „Олимпик“ најбоље појашњава Милановићева лежерна и неформална прича:

„ДОБИВШИ информације о вербалном сукобу на седници Војног комитета одлучио сам да успоставим лични контакт са француским генералом Виротом. Прихватио је, али контакт је одложен дан раније пре договореног термина због његовог неодложног пута у Париз. Његов шеф кабинета, мајор Пјер Анри Бинел биоје задужен да ме обавести о одлагању сусрета. Наш разговор на ту тему био је телефонски. Међутим, обојица смо изразили жељу да се међусобно упознамо. Једно `обавештајно` познанство више не може да штети. Он је, вероватно, само био мало више радозналији, имајући у виду да сам Србин, желео је да покаже своју наклоност према српском народу, али и да ми пренесе аутентичну причу о сукобу изазваном геополитичком студијом о Косову и Метохији.

Можда, кажем, можда је хтео и мало да „провежба“ своја искуства из обавештајних акција којеје водио на простору Африке и Азије. Какав изазов за обојицу! Ја сам, долазећи са дужности шефа кабинета начелника Генералштаба, био свестан тога шта све има у главама људи тих профила. Све саме тајне о тајнама.

И, упознали смо се. У српском ресторану, близу НАТО. Договор, да његов шеф не сазна да смо му појели роштиљ, којег сви натовци обожавају код Аце, у ресторану „Виноград“.
Наравно, попијена је шумадијска шљивовица, по Ацином рецепту „кућа части“. Након друге, коју нико није одбио, ништа више у НАТО није била тајна. Они ујутро једу житарице, а шумадијска препеченица им „легне“ на гладну душу. Бинел је на почетку био веома радознао, али ништа о мени истинито није сазнао. Уосталом, као и сви други.“

ПРАВИ НАТО ЈАСТРЕБОВИ

ЗАХВАЉУЈУЋИ Студији нашег Института за геостратешка истраживања о КиМ, Јован Милановић долази до податак ко су прави „јастребови“ НАТО који никада неће променити свој антисрпски став иако су знали праву истину, и ко су њихови ситни сателити у нашем окружењу којима је био циљ само да се што више додворе великим западним силама.

*iskander · 01.12.2023. u 07:20

ВРБОВАЊЕ САРАДНИКА У СРПСКИМ КАФАНАМА: Придобијање француског мајора Пјера Бинела реализовано је у ресторану "Виногради"

ГЕНЕРАЛ Милановић je плански је успоставио веома добре односе са власницима ресторана који су са наших простора, тако да је у њима увек имао резервисане столове за којима је током ручка могао да води поверљиве разговоре.

Били су то ресторани са балканским амбијентом и српским специјалитетима: ресторан „Виногради“ у близини Комаде НАТО пакта, чији је власник био Србин, чувени Аца, и ресторан „Стара Босна“. Власници, наравно, нису могли знати о чему се ради, иако су на основу Милановићевих захтева нешто могли да наслуте. Касније, када је пукла обавештајна афера „Бинел“, имали су проблема али се никада нису наљутили. Штавише, били су поносни, иако су „Евроњуз“ и друге медијске куће у својим репортажама окарактерисали њихове ресторане као „легла српских шпијуна“. Утисак је био да и ти људи желе да помогну својој земљи која се нашла у великој опасности.

Јасно је да су амбијент и атмосфера у сепареима тих ресторана били веома важни за придобијање значајних личности НАТО пакта и ширење обавештајне мреже „Олимпик“, па је тако и придобијање француског мајора Бинела реализовано у ресторану „Виногради“.

Било би погрешно закључити да је то било сучељавање нашег обавештајца са француским официром. Не, то је било директно суочавање српске војно-обавештајне службе са обавештајно-безбедносним системом Француске и НАТО пакта, имајући у виду чињеницу да је Бинел као искусан обавештајац био припадник тог гломазног система. Милановић је нашао начине да га за време ручка, који је био саставни део плана, додатно изучи, да га потпуно „разоружа“, игра на његову официрску част, традиционално братство са српским народом, и да од потенцијално опасног противника за кратко време направи поузданог савезника и извор информација који је спреман да све рескира и жртвује за очување своје части и части Француске. Најбоље обавештајне акције су оне када на крају све изгледа лако, једноставно, без компликација и стресних ситуација, но обично не видимо колико труда и вештине оперативац треба да уложи да би то тако изгледало.

О ТОМЕ Милановић каже: „Ракија је помогла да га „фасцинирам“ и да буде, како је рекао, `почашћен што је упознао једног таквог Србина, интелектуалца, који толико зна о војним стварима`. И потом ми је испричао све о себи, пореклу, његовој војној каријери, веома богатој и веома перспективној. Завршио је најпрестижнију војну академију Сан-Сир, коју су завршиле највише француске војсковође, између осталих и Де Гол, а и наш краљ Петар I Карађорђевић. Причао је о свом антиамериканизму, о НАТО као агресивној Алијанси, те о томе да му је деда био „солунац“. За ово последње нисам му све поверовао, али се касније испоставило да је истинито.

Питао ме је о чему желим да разговарам са његовим шефом. Рекао сам му отворено, о НАТО и плановима за агресију на нашу земљу. Понудио је себе као будућег повременог саговорника, додајући уз извесну дозу скромности да је он само шеф кабинета и да не зна много, пошто не ради на изради планова за агресију. Рекао сам му да он има своје пријатеље и колеге који све знају. Претходно сам му поласкао да претпостављам да шеф кабинета зна све што и генерал, јер мора да чита сва документа које припрема за француску војну делегацију. Пријало му је. Опроштај са ручка био је срдачан, али сам остао у уверењу да ми је неопходно познанство са генералом Виротом. Осим француских ставова, требао ми је као контролни репер за „понашање“ неколико других војних делегација у НАТО. До тога није дошло, време је истицало, догађаји су се одвијали муњевито, тешко их је било пратити, али сам ипак у то време имао довољно извора и са веома високих позиција.“
ОВО ЈЕ добар во је добар пример корекције плана „у ходу“, а реч је била о настојању генерала Милановића да у агресивном обавештајном наступу користи сваку прилику која искрсне. Придобити шефа кабинета, са становишта доступности података, практично је исто као да сте придобили његовог шефа. Могућности су се широм отварале већ на почетку разговора, када је мајор Бинел рекао да му је деда био „солунац“. Наступ је могао да се убрза иако је Милановићу све време било кристално јасно да пред собом има искусног обавештајца који може да води неку своју обавештајну игру и да је сасвим могуће да је прича припремљена како би га заварала и да Бинел не говори истину. Врло брзо је, уз пиће, могао да процени како је Бинел искрено против насилних метода наступања НАТО пакта и прљавих тајних операција којима неку државу или народ дискредитује, а другима гледа кроз прсте и још подстиче њихову агресију, насиље и злочине. Оно што је тада говорио у кафани, на основу чега је Милановић процењивао његову личност и докле сме да иде, Бинел је касније изнео у свом интервјуу нашем новинару Зорану Петровићу Пироћанцу:
„НИСАМ био сагласан са тим ратом против Југославије, јер је вођен без одобрења УН. А унутрашње ствари једне земље су унутрашње ствари. Да ли би НАТО дошао да бомбардује Француску ако бисмо уводили ред на Корзици? Не би. Зашто? Зато што поседујемо нуклеарно оружје. Не видим шта је НАТО тражио на Балкану.

То је исто оно што се догађа у Ираку. Каже се да је Господин Садам Хусеин диктатор. Да, можда је он диктатор, али има и других. Ако Американци успеју да среде питање Ирака, након тога ће се окренути ка Саудијској Арабији, онда ка Ирану...

.. .Био сам, на пример, у БиХ, и имали смо исту врсту акција према Хрватско-муслиманској федерацији. Та федерација подржавана је истовремено и од Американаца и од Иранаца. У БиХ, мада је било америчких војника НАТО задужених за примену споразума из Дејтона, ЦИА се борила против тих споразума, у дослуху са Иранцима.

...Разговарали смо у канцеларији Генерала Шварцкопфа, ја сам тада био преводилац. Знали смо да Немци имају само једну ствар на уму - да учине да се Југославија распадне. Известан број Немаца у НАТО су били синови официра Вермахта и Вафен СС, оних који су били до ногу потучени на Неретви. Њихова деца су желела да се и због тога освете. Ја сам лично срео такве немачке официре у НАТО.“

ПРОЦЕНА личности Бинела и његова одбојност према поступцима САД и НАТО, била је добра и одлука је пала. Генерал Милановић је напустио идеју да контактира генерала Вирота, јер два француска званичника, официр и генерал, по његовим и стручним принципима обавештајног рада, нису могли у исту обавештајну мрежу. Како сам Милановић каже, с обзиром на то да је већ придобио Бинела, генерала је чувао за важније догађаје у НАТО пакту о којима је тада тек наслућивао да се могу догодити. Логична одлука, добар оперативац увек има резерву.

ОСЛОБОЂЕН ЧУВАЊА ТАЈНИ

ВЛАДА Србије је 3. децембра 2009. године донела закључак број 00-476/2009/2: У поступцима пред Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године, сведок Јован Милановић ослобађа се дужности чувања државне, службене и војне тајне. Списак тема у погледу којих је сведок Јован Милановић ослобођен чувања тајне: 1. Делокруг његовог рада и функције које је обављао; 2. Сазнања о догађајима из периода 1998. и 1999. године.

*iskander · 01.12.2023. u 07:30

НАШ ГЕНЕРАЛ ПОТПУНО КОНТРОЛИШЕ СИТУАЦИЈУ: Милановић је увек имао на уму могућност монтиране игре НАТО контраобавештајаца

НЕМОГУЋНОСТ да дође до француског генерала Вирота преусмерила је Јована Милановића на то да веома виспрено за контакте придобије његовог шефа кабинета. Међутим, план стварања извора информација тиме није био остварен, на томе је тек требало радити, док успех и даље није био известан, јер је и сам наступ веома ризичан - имао је пред собом искусног обавештајца па класичан приступ постепеног увлачења у обавештајну мрежу није долазио у обзир.

Бинел би такав приступ одмах препознао и то би га увредило, па је стога Милановић одлучио да иде директно и „право у мету, али тек онда када буде био потпуно сигуран да ће Бинел прихватити такву улогу, улогу извора информација обавештајној служби Србије.

Бинел је као школован и искусан обавештајац, који је пре тога учествовао у обавештајним операцијама високог ранга на Блиском истоку, све време био свестан тога да Милановић жели информације. Пиће и опуштена и другарска атмосфера коју је припремио Милановић само су му помогли да лакше донесе тако важну, тешку, а касније ће испоставити и судбоносну одлуку - да ли да пристане да буде извор информација или да одбије. Наш обавештајац је потпуно контролисао ситуацију и водио је рачуна о својој лажној биографији. Као професионалац није дозволио себи да верује у све што Бинел каже, у све је сумњао и све проверавао. Увек је имао на уму могућност монтиране игре НАТО контраобавештајаца. Милановић је успео не само да сачува тајност свог идентитета, него да саговорника доведе у ситуацију да се сам понуди као извор обавештајних информација.
Није учинио нити рекао ништа компромитујуће за шта би могао да буде оптужен и проглашен за „персону нон грата“.

НИЈЕДАН човек од крви и меса не може бескрајно да издржи толике психолошке притиске и такав исцрпљујући темпо рада који физички умарају због броја рискантних контаката са изворима информација и свакодневне стресне ситуације. Тога је био свестан и Генералштаб Војске Југославије. Обавештајна управа покушала је да генералу Милановићу нађе замену - још у јануару 1998. године обећали су му повратак у земљу - међутим, замисао није успела јер адекватне замене није било. Добио је званичну депешу, практично наредбу, по којој је требало да се врати у Београд након што преда дужност обавештајном официру који ће наставити његову операцију. Али та примопредаја захтевала је поприлично времена. На срећу по обавештајну операцију „Олимпик“ и по Србију, у Генералштабу су веома брзо закључили да замена није могућа и да би представљала велику грешку. Тако су послали другу шифровану депешу којом је поништена она прва, достављена на Бадњи дан, а у којој је дословно стајало да је „безбедност државе важнија од његове безбедности“.

Сазнање да остају у Бриселу Јован и његова супруга прихватили као сусрет са судбином, али природно је и да супруге војних лица брзо науче шта је то наредба и да мора да буде поштована без обзира на то да ли вам се свиђа или не. Породице војних лица су једнако, ако не и више, заслужне за све успехе војних лица и врсних официра, то је онај постојани, гранитни темељ сигурности, издржљивости, снаге и моралне потпоре за сваког официра.[...]
ИМАЈУЋИ у виду значај обавештајне операције „Олимпик“ Генералштаб је послао одличног војног и обавештајног стручњака, најбољег кога су у том тренутку имали и за кога су проценили да је довољно способан да замени генерала Милановића, али испоставило се да то није довољно. Оригинал не можете мењати, он је један и јединствен, уникатан. Иако је био веома добар обавештајац, он ипак није био тако свестрано обучена и утренирана личност која би се могла уклопити у сличну лажну биографију, нити је имао способности да са „лакоћом“ дође до стратешких информација и њихове потпуне провере у датим околностима, као што је то успевао Милановић. А околности су заиста биле специфичне.

Такав обавештајни наступ се не учи у обавештајним школама нити на обавештајним курсевима, па се ни сам профил обавештајца не прави за такве изузетне ситуације.

Ванредне историјске околности траже вансеријске официре и изузетне људе - поштено говорећи, једино је наш Јован имао „су чим пред Милоша“. Није питање било да ли је официр-замена за генерала Милановића добар или лош обавештајац већ да није могао да одигра додељену улогу, ни пре ни након агресије, и с правом је враћен у земљу. Тако је Милановић наставио да ради... .[...] О томе Милановић каже:

„АВГУСТ месец је веома карактеристичан јер функционери НАТО тада користе годишњи одмор. Иначе, НАТО је и поред тога био у сталном заседању због „кризе на Косову“. У НАТО су сви други радили. Радио је Политички комитет директора, заменици амбасадора.

Они по унутрашњој организацији немају право одлучивања. Интензивно су разрађивани планови. Уосталом, то су радили официри и генерали у Команди НАТО у Монсу. Али, они не одлучују; примају инструкције, предлажу опције, решења и обавештавају политички део, НАТО амбасадоре, о готовости.
У току септембра НАТО је већ имао конституисане снаге за агресију, а планови су били готови. Проблем је био недостатак Резолуције Савета безбедности, као правне подлоге за предузимање чина агресије, упркос томе што су САД сматрале да агресија може бити изведена као „хуманитарна интервенција“у складу са главом 7. Повеље УН. У коначном, агресија је тако и изведена. Наш војни и политички врх били су упознати са свим дешавањима у НАТО, политичким и војним одлукама. И поред тога, државни врх је гајио илузије да је могућ споразум са САД, да ће се наћи задовољавајуће решење, и да ће агресија бити избегнута. Појавиле су се сумње у моје информације. Сумњало се да су можда претеране. Веровало се и у овакву могућност, да ако и буде неког војног атажовања, завршиће се са неколико „опомињућих“ удара, и да ће се са Холбруком то „испеглати“.

Драматично сам упозоравао на то да је „црвено светло упаљено“ и да су ваздухопловне и ракетне снаге НАТО на почетним положајима - следи само још извршна одлука коју даје Савет НАТО. Седница је била заказана за 12. октобар, што до пред крај септембра нисам знао.

Наш тадашњи амбасадор у Белгији ми по повратку из Београда преноси сумње државног врха и, упитан шта он мисли о могућој агресији и шта је тачно у информацијама које достављам, наставља: `Агресија је вероватна, али пуковник о томе зна више` (није знао да сам већ у јуну те године унапређен у чин генерала). Информишем га детаљно и кажем да ћу за неколико дана знати датум одлуке.“

ОВО ЈЕ добар пример како државни врх не може да помогне обавештајцу кога су малтене жртвовали али, авај, може да му одмогне и отежа положај. Послали су га у Брисел по логици - ради док те не открију, а касније не знамо шта ће бити са тобом. Оперативац је дао све од себе и успео је, а онда су то они без икакве основе ставили под сумњу. Не постоји ништа горе за оперативца у јеку обавештајне операције од тога да му стигне информација да се у његове податке, до којих тешком муком и уз велики ризик долази, сумња; да државни или војни врх процени да су подаци „надувани“, па тиме и нетачни.

НАДМАШИЛИ И ГЕБЕЛСА

ГЕНЕРАЛ Милановић је у Политичком комитету директора НАТО имао своју „обавештајну логистику“ и стално је био информисан о фазама планирања, неслагањима унутар тимова за планирање, лажима Веслија Кларка, главнокомандујућег НАТО, који је непрестано повећавао захтеве за нарастање снага, јер је желео да агресију реализује спектакуларно, по моделу „блицкрига“. Користио је литературу и изучавао немачке планове из Другог светског рата, а обилато му је помагао немачки генерал Клаус Науман, шеф Војног комитета НАТО. У пропагандним активностима користили су Џејмија Шеја, лажљивог Енглеза, портпарола НАТО, коме ни Гебелс није дорастао.

*iskander · 04.12.2023. u 09:14

ГЕНЕРАЛ ЈЕ У БРИСЕЛУ НОСИО "ГЛАВУ У ТОРБИ": Поклони и лежеран разговор уз пиће били су саставни део Милановићевог плана

Боље је и лакше доносити одлуке када немате никакве информације, него такве (то је и разлог због којег се увек инсистира на томе да информација мора бити вишеструко проверена пре него што буде достављена у „централу“). Уз све дотадашње тешко бреме психолошких притисака на плећима Јована Милановића, сасвим непотребно, натоварено је још једно, и то веома непријатно. Ништа поштеног човека више не заболи него неправда, када га његови не схвате и не прихвате на прави начин. Није било никаквог разлога за сумњу у његове информације јер је створио не само добре, него и одличне услове да сваки податак детаљно провери преко своје обавештајне мреже.

Наравно да то може и те како ометати даљи оперативни рад и саму операцију, јер може оптеретити оперативца до те мере да се устручава да достави наредне важне информације. Да су повод сумњама били конкретни докази да поједине информације нису тачне, па бисмо став државног и војног врха могли разумети; овако, чини се да они у Београду једноставно нису желели да поверују у тако страшне и извесне вести (у људској је природи да не жели да прихвати лоше или неповољне вести по себе, и лакше је веровати сопственим илузијама и нереалним жељама). Власт се напросто више поуздала у какву сопствену паушалну процену него у поуздану обавештајну машинерију Милановића, мада је и то разумљиво на неки начин, политичари су политичари, а обавештајци су обавештајци и, наравно, не размишљају на исти начин. Ту постоји много других фактора од којих власт (заједно са војним врхом) одлучује да прихвати или не прихвати информације као релевантне и да ли ће их искористити. Друга негативна последица државног врха може бити та да због тога обавештајца „приморају“ да непотребно улази у још веће ризике и проверава већ добро проверено. Такав бесмислен допунски ризик може да привуче пажњу контраобавештајаца који би га одмах ставили под далеко обухватније контраобавештајне мере, поред оних за које је већ подозревао да се примењују према њему. Сваки наредни контакт са изворима би се тако претворио у праву авантуру.

ИПАК, Милановић је био довољно сигуран у себе и брзо је успео да све то превазиђе и маргинализује, јер су се догађаји одвијали таквим темпом да није имао времена ни да размишља о туђим глупостима. Морао је да „јури“ датум покретања агресије јер би то био „шлаг на торту“ свеукупног обавештајног рада у оквиру операције. Без тога, стратешко изненађење је било могуће, а Милановић се заклео да се то не може догодити. Довијао се како је могао и знао, и ево шта каже о једној таквој акцији:

„Крајем септембра, иако сам већ под снажном пратњом служби безбедности НАТО и Белгије, одлазим у НАТО и бивам примљен код једне важне политичке личности у Команди НАТО. Њима је крај радног времена, а моје ће трајати и целу наредну ноћ. Натовац помало припит, весео. Наш изузетан пријатељ. Заиста, са њим сам у сталном контакту. Рекло би се у ,сталном заседању,. Нуди ми пиће а шефици кабинета даје ,вољно,, да иде кући. Њој сам донео цвеће и бомбоњеру, да ми омогући улазак у НАТО. Каже ми: `Ко би рекао да сте ви, српски злочинци, каваљери. Ниједан од ових демократских западних дипломата никада није донео ништа`. Њен шеф, мој домаћин, ублажава њену шалу на речи `српски злочинци`. Наравно да сам знао да се шали.

Попили смо флашу вина, а у НАТО више нигде никог. Пита ме због чега сам дошао. Питам да ли смо у опасности. Каже ми да нисмо. Питам га за датум агресије. Каже `за десет дана`. Бројим на прсте. Једном, двапут... Коначно, након десетог октобра јер НАТО има процедуру. Тада сам коначно схватио, питам га јел’ то то - `Јесте. Идемо.` Међутим, ми да изађемо, а он не зна шифру! Наравно, њему шифра није ни требала јер никада није остајао последњи у просторијама. Релативно брзо се снашао, вратио се по шифру и без проблема смо напустили просторије његовог кабинета. Међутим, за мене је то била вечност јер је уношење погрешне шифре могло да привуче пажњу обезбеђења, па тако и безбедносних органа. Страх ме је сустигао тек када сам ушао у Амбасаду. Превише храбрости за ту прилику. Исте вечери обавестио сам Београд. Одлука о агресији биће донета на Савету НАТО 12. октобра.

Међутим, све до неколико дана пред седницу Савет НАТО није имао консензус, који је неопходан за одлуку. Нису биле сагласне државе-чланице: Француска, Немачка (није имала одлуку Бундестага), Грчка, Шпанија и Италија. Медлин Олбрајт је тих дана ишла од једне до друге престонице `непослушних` чланица и `завртала уши`. Коначно, `убедила` их је.“

МОЖДА није било много овако напетих ситуација као када се наш обавештајац нашао закључан у седишту НАТО пакта, која сада може изгледати и смешно, али тада сигурно није била, док је оваквих разговора путем којих је генерал Милановић покушавао и успевао да „отвори“ саговорника и дође до важних информација било заиста много. Не можемо рећи да контраобавештајци НАТО нису предузели све мере да тајни подаци Алијансе остану заштићени. Техничке мере заштите и ограничење броја личности које су знале шифре за приступ не само подацима, него и канцеларијама у којима су се налазили рачунари, биле су савршене.
Тим је успех генерала Милановића свакако добијао на значају. Он је преко својих извора у Команди НАТО пакта успео да утврди не само датум агресије, него много пре тога и када ће одлука о покретању агресије бити донета. Стварао је услове за рано упозорење државног и војног врха, а то је превасходни посао обавештајаца у тој фази активности. Наравно, све је радио уз велики ризик, јер је знао да је због интензивног рада под неким степеном мера контраобавештајних служби Белгије и НАТО алијансе. Генерал Јован Милановић је све време боравка у Бриселу „носио главу у торби“ - на туђем терену у непријатељској држави, у седишту злочиначког НАТО-а, припадао је окривљеном и сатанизованом народу и нико не би ни трепнуо нити „мрднуо малим прстом“ да му се нешто лоше десило.

С ОБЗИРОМ на створену пријатељску атмосферу, као и разговор уз вино у Команди НАТО, некоме се може учинити да је Милановић имао среће и да је у питању пука случајност како је успео да добије датум доношења одлуке о агресији. Нипошто! Већ смо напоменули да случајности у обавештајном раду не постоје: све је ствар анализе, процене и планирања, како пре, тако и током саме акције - реализације плана. Генерал Милановић је правио план и тачно је знао када и код ког од бројних извора треба да иде, у које време и због чега.

Тачно је знао шта од кога може да добије и на који начин. Поклони и лежеран разговор уз пиће су саставни део плана, јер није он „случајно“ изабрао време посете пред крај радног времена, него резонски и плански, знајући навике личности коју посећује. Иако је претпостављао да ће сигурно прибавити тако драгоцену информацију, било је и те како основа за страх који га је обузео. Уколико су га контраобавештајци већ лоцирали по бројним контактима, могли су поставити прислушне уређаје у канцеларије лица са којима контактира и тако сазнати да је добио информацију. Тада би сигурно био спречен да је достави у Београд, ако не хапшењем због дипломатског имунитета, а оно на онај друти, драстичан начин - а добро знамо који је то начин.

СТРЕСНИ УСЛОВИ

ОПЕРАТИВНИ рад у условима, у којима је био генерал Милановић у Бриселу, крајње је стресан и опасан по живот; да су успели да сазнају до чега је све дошао, вероватно након тога не би преживео ни један дан. Када је безбедност њихових војника у питању контраобавештајци НАТО не би се двоумили ниједне секунде да га ликвидирају. (Према моделу "шта је тражио син српског злочиначког народа тамо у том срцу демократије, добио је управо оно што и заслужује").

*iskander · 04.12.2023. u 09:21

ДАТУМ АГРЕСИЈЕ НАТО ИМПЕРАТИВ ОПЕРАЦИЈЕ: До 1. октобра 1998. генерал је доставио стотине информација о планирању напада на СРЈ

ОТКРИВАЊЕ датума агресије на Србију био је императив обавештајне операције, али генерал Милановић је имао веће „апетите“.

Требало је пронаћи сарадника из мреже „Олимпик“ преко кога би могао добити план агресије на СР Југославију (Србију) и покушавао је преко више њих да изведе ову веома опасну акцију али није успевао да пронађе оног правог, који има могућности и храбрости да то изведе. Акција јесте била крајње ризична, али без икакве дилеме вредна сваког ризика, па и самог живота. Синула му је драгоцена идеја да би преко француског мајора Пјера Анрија Бинела могао да се дочепа комплетног плана агресије НАТО пакта на СР Југославију (Србију). Пре одласка у Брисел и сам је био шеф кабинета високе личности и знао је шта са таквог радног места може да се учини а да то не привуче неку велику пажњу, нити да се тек тако примети злоупотреба. Шифра успеха је магична реченица - „Тражи генерал“. Тако је закључио да и Бинел може све да затражи, уз образложење да то тражи генерал Вирот.

Милановић је играо руски рулет - додуше, промишљено, мудро, огпрезно, зналачки и виртуозно - јер велику опасност није могао да избегне. И тако из дана у дан, из ноћи у ноћ, сам. Требало је то све издржати, а само његова душа и његова породица знају како.
МИЛАНОВИЋ више није био заинтересован да успостави везу са генералом Виротом, али то сада није ни имало значаја. Све што је знао Вирот знао је и Бинел, а сваки документ који је био упућен генералу Вироту прошао је кроз Бинелове руке. Бинел је на Виротов став и понашање на седницама имао више утицаја него што би то могао имати Милановић, тако да није био велики проблем да сачека следећу прилику за контакт са њим, без нападног инсистирања. Важно је да је Бинел остао Милановићу важна и одговорна оперативна веза, а током јула и августа састали су се неколико пута, углавном ради провере информација којима је Милановић већ располагао из других извора. Додатна повољност била је та што је Бинела могао да контактира, ако затреба, истог дана, и што је могао да га позове у свој стан у којем је разговор свакако вођен далеко опуштеније. То је за хитну проверу информација било веома битно. Ипак, и поред толиких контаката Бинел није био сасвим сигуран у то да је Милановић професионални обавештајац у тајној мисији, него је сумњао да је у питању сарадник-резидент који ту само повремено долази, као што је написао у својој књизи „Ратни злочини НАТО“. Његово закључивање у књизи јасно говори да за њега нема тајни у обавештајном послу. Погрешно закључивање је само резултат Милановићеве опрезности и доброг маскирања, тако да ни врхунски војни обавештајац какав је био Бинел није успео да проникне у прави обим обавештајне операције „Олимпик“. Уосталом, ни друге личности које је Милановић контактирао нису знале да је он професионални обавештајац и да је непрестано присутан у Бриселу. А он је те 1998. године био и те како присутан, све своје обавезе је запоставио и подредио судбини државе, није користио чак ни годишњи одмор, а децу није видео ко зна колико дуто. Служење као идеал војног позива, давање себе Отаџбини без остатка.

ПРЕ ПЛАНСКОГ разговора са мајором Бинелом о могућности узимања докумената из Команде НАТО пакта, Милановић је у Београд већ доставио више стотина информација и докумената о планирању НАТО операција. Тек када је стекао неупитно поверење у Бинела могао је да крене даље, у вишу фазу обавештајног напада - да тражи документа којима би покривао своје тврдње и разбио сумње државног врха у Београду. Јер, знају то обавештајци, што су подаци важнији и што више најављују драстичне акције, то „централа“ и државни врх више сумњају у њихову веродостојност. Копије оригиналних докумената распршују сваку недоумицу и елиминишу упорне и крајње непотребне захтеве „да се све провери још једном“. Нема ко други да разбије те сумње осим самог обавештајца који контактира своје изворе информација и након тога проверава све што од њих добије. Међутим, доћи до тако поверљивих докумената највећа је обавештајна уметност и то се уистину ретко дешава. На срећу, имали смо обавештајног виртуоза који је то успео, а у интервјуу Предрагу Стојковићу за „Ревију 92“ Милановић објашњава како је од мајора Бинела добио најзначајнији документ о агресији:

„До 1. октобра 1998. године доставио сам више стотина информација о планирању операција - напада на Југославију - од тога како иду фазе, па надаље. На крају, Бинелу сам заказао састанак за 1. октобар. Када смо се срели казао сам му да сам све добио од других. Неки други официри и генерали других држава су ми дали све, `од А до Ш`. Седели смо у грчком ресторану „Судбина“ и казао сам му: `Слушај, знам то и то, знам то и то...` `Зашто ти ја требам кад знаш све?` - одговорио је. `Треба ми документ!`“

МАЈОР Бинел је сигурно био затечен овим дрским предлогом Милановића, који му није дао времена да много размишља, по систему „гвожђе се кује док је вруће“. Олакшао му је доношење одлуке убедивши га да већ све зна и да му документа дођу као некаква допуна онога што већ има. Изношењем детаља не само о информацијама до којих је дошао, него и о изворима информација још више је стицао Бинелово поверење. Као врхунски обавештајац знао је да се то не говори пред неким у кога ниси апсолутно сигуран, и пријало му је огромно поверење које му поклања Милановић. Да ли је информације добио баш од Грка или неког другог, само генерал Милановић зна, али тај степен искрености Бинел је схватио као очајничко настојање да помоћу правих информација и докумената српски дипломата покушава да заштити свој народ како би се избегле огромне људске жртве. Бинел је био у више ратова и својим очима је гледао слична страдања цивила, и ту више није било велике дилеме за часног француског мајора. Пожелео је да и сам спасава животе невиних људи и имао је довољно храбрости да то и учини.

БЕШЕЊЕ НА ТЕРАЗИЈАМА

ДОК СЕ МАЈОР Бинел ломио, Милановић је заиграо је на карту личног пријатељства које су успоставили за кратко време јер су били сличнога кова - часни, храбри и одани идеји правде. Рекао је Бинелу да ће га у Београду „обесити на Теразијама“ ако не достави потребне информације, и чини се да је Бинел то дословно схватио:

"Не знам каква је пракса код вас (настављамо разговор) али код нас је јако лоша, датира из времена династије Обреновић. Када неко омане, иде на Теразије. То је као код вас Шанзелизе. Ту се веша онај ко омане и зајебе земљу." Пита зачуђено: "Да лије тако стварно?". "Стварно". Нетремице ме је гледао и само је рекао - "Имаћеш документ".

*iskander · 05.12.2023. u 07:08

ТРИ ЖИВОТА У ЈЕДНОЈ БРИСЕЛСКОЈ НОЋИ: Наш генерал и француски мајор били су потпуно свесни шта имају у рукама

СИТНИ трикови су важни у тим преломним тренуцима када се саговорник ломи - да ли да каже нешто поверљиво или не, да ли да уради нешто након чега више нема повратка?

Тако је и мајор Бинел, под директним притиском и спознајом да је у прилици да спасава животе пријатељског народа, преломио у нашу корист. Лаик би могао помислити да је све то било лако, али са професионалног становишта најбоље је када баш тако изгледа - „лако“. У пракси је то у ствари најтеже постићи. Томе природно тежи сваки оперативац али, претходи му тежак рад у виду истраживања, анализа и прављења конкретног плана.

Сваки такав разговор, у више варијанти, од прихватања до одбијања, оперативац неколико пута преживљава у својој канцеларији током припреме за контакт и дијалог. Што је боље припремљен за бројне могућности тока разговора, то сам разговор изгледа једноставнији.
Ни Бинел није попустио тек тако и рекао „имаћеш документа“, него је Милановић успео да га подстакне да уради оно што је и сам желео - да помогне српском народу - иако је имао стотину разлога и аргумената да у циљу сопственог интереса одбије да учини оно што је од њега тражено. Не можемо рећи да је доношење коначне одлуке представљало велику дилему за Бинела, али трауму свакако јесте. Вештина нашег обавештајца је у томе што је знао да ће Бинел пристати и како да то од њега тражи. Циљ је остварен - Бинел се вратио у Команду НАТО пакта, позвао пуковника који ради у мултинационалној екипи на планирању и слагао га: „Генерал Вирот тражи план операције!“

У ВЕЗИ са тим, генерал Милановић нам пружа неформално објашњење: „Стиснуо се мајчин син. Ја сам био шеф кабинета и нека стисне неко од официра и генерала да проверава да ли нешто што ја тражим у његово име стварно тражи начелник Генералштаба. Он је само рекао да његов генерал тражи план. А пуковник лепо, сервилан, оде до компјутера и извуче два документа. Један о циљевима и фазама, а други о фреквенцијама на којима лети француска авијација!

Бинел је сутра увече дошао са документима код мене. За тај план о фреквенцијама ја сам му рекао следеће: `Немој ни једну једину реч да ми кажеш о Француској, нећу те злоупотребити, нећу да будеш издајник своје земље`. `Али зашто?` - питао је он. `Ширак ће на крају попустити и Француска ће учествовати у бомбардовању?!` У току ноћи сам то, шифровано, пребацио у Београд. Ту су били циљеви и све остало.“
БИЛА је то круна успеха обавештајне операције - дочепати се плана нападачких операција непријатеља и појединачних циљева које је требало уништити из ваздуха. То је и много шири успех од тога, посебно са становишта војнообавештајних служби - дочепати се активних оперативних планова противника у којима су разрађени сви детаљи агресије на вашу земљу. Наш генерал и француски мајор били су потпуно свесни шта имају у рукама и каквој су опасности изложени.

Људи греше када мисле да храбар човек не може да се уплаши - може, наравно, али храброст је управо у томе да савлада и обузда страх како би и даље доносио рационалне одлуке и учинио оно што од њега очекују. Чудан је страх који је осетио генерал Милановић: не због тога што ће можда погинути, него да не погине узалуд. Више се уплашио тога да неће успети пре своје смрти да достави драгоцени поверљиви материјал, него за свој живот.

ГЕНЕРАЛ Милановић у интервјуу новинарки „Политике“ Вери Васић, у тексту под насловом „Недостаје само ’бриселска ноћ српске судбине’“, каже да је те ноћи када је добио драгоцена документа проживео три живота. Први, када је официр НАТО донео документа о агресији у његов стан. Друти, када је у поноћ кренуо са папирима према Амбасади СРЈ. И трећи, када је пред зору последњи ред депеше послао у Београд. И заиста, да су амерички и НАТО контраобавештајци само наслутили да ће им Милановић те ноћи срушити тешком муком усклађене и договорене планове напада на СР Југославију, који су у том тренутку представљали приоритет и били веома хитни, он не би стигао до наше Амбасаде. Шансе за то биле су заиста велике. Могли су да раније открију и прате мајора Бинела и да тачно знају шта је однео Милановићу. Могао је копирање пријавити контраобавештајцима и пуковник који је копирао документа из чисте контраобавештајне превентиве, а камоли ако је нешто (по)сумњао.

Контраобавештајци НАТО или земље домаћина, Белгије, могли су да прате кретање и активности Милановића, и право је чудо што то нису радили - то чак у стручном погледу можемо сматрати њиховим контраобавештајним пропустом. Могли су идентификовати Бинела и по Милановићевом хитном одласку према Амбасади у то доба ноћи закључити да је нешто важно добио. Или, да идемо у другу крајност, која није невероватна, да су о Милановићевим активностима моћне обавештајне службе могле сазнати и преко Београда.

Управо ради свега тога, генерал Милановић има добраних разлога да тај датум слави као други рођендан јер, контраобавештајно гледано, није било логике да ти украдени планови агресије стигну до Југословенске амбасаде. Шта је, уосталом, живот једног обавештајца у тако крупним историјским ратним играма? Велике силе жртвују без имало стида и савести читаве народе, а камоли једног човека. Јована Милановића је сам Бог погледао и сачувао.
КАДА се нашао у свом стану са драгоценим документима које је требало хитно доставити у Београд, постао је свестан да то мора учинити из Југословенске амбасаде, уз јаку криптозаштиту и коришћење шифарника. Даље, опхрвале су га мисли да ли је уопште могуће стићи жив до Амбасаде уз најмоћнију контраобавештајну машинерију на свету, која постоји управо због тога да му то не дозволи? Промишљајући даље, одмах је одбацио варијанту да у то доба ноћи узима аутомобил из гараже, јер би то допунски привукло нечију пажњу. Одлучио је да иде пешице, и припремио је две кесе за ђубре. У једној је стварно било ђубре које ће када изађе бацити у контејнер, а у друтој је био тајни план агресије на СРЈ. Пре него што је изашао, како сам прича, био је не само преплашен, него одузет од страха. Погледао се у огледало и није видео себе. Приликом изласка из зграде очекивао је пуцањ негде из мрака, а када се то није догодило, био је сигуран да ће неко покушати да га згази колима. Бацио је једну кесу у контејнер, чиме је оправдао свој излазак из зграде у то време, и пешице кренуо према Амбасади, носећи друту кесу са драгоценим материјалом, вредном губитка главе за Србију. И успео је, дочепао се Амбасаде! Процедура шифровања и достављања документа трајала је целу ноћ, али су ујутро око пет сати необориви докази о планираној агресији били у централи војнообавештајне службе, а већ у седам сати на колегијуму Генералштаба који их је одмах доставио државном врху Србије (СРЈ).

ПРОЦЕДУРА ЗА ЛИКВИДАЦИЈУ

НАШ најбољи обавештајац је био свестан каквим је све опасностима био изложен: "Када ми је мајор Бинел донео поверљива документа о НАТО бомбардовању рекао ми је, да уколико нас ноћас открију и одлуче да нас ликвидирају - под чим је мислио на француску обавештајну службу - за доношење такве одлуке мора да се прође посебна процедура. Желео је да ме утеши. Да ли ме било страх? Јесте. Бојао сам се да узалуд не изгубим главу ако се не дочепам наше Амбасаде у Бриселу. Рекао ми је и то да одлуку о ликвидацији доноси председник Француске под посебном шифром за сваког убијеног".

*iskander · 06.12.2023. u 07:12

НАТО ОДЛУЧУЈЕ ДА ОДЛОЖИ АГРЕСИЈУ ЗА ПЕТ МЕСЕЦИ: НАТО агресор је предвиђао уништавање свега редом... по систему "спаљене земље"

ИЗ „УКРАДЕНИХ“ докумената се видело да је операција НАТО пакта којом је планирана агресија на СР Југославију названа „Балканска зима“ и да је требало да отпочне 13. октобра 1998. године у јутарњим часовима.

План је обухватао четири фазе и три зоне дејства: прва зона било је Косово и Метохија, друга зона централна и јужна Србија, а трећа зона остатак Србије северно од Крагујевца.

Прву фазу требало је завршити у року 24 сата и она је предвиђала уништење кључних војних положаја. Друга фаза је звана „фаза ултиматума“ и предвиђала је наставак уништавања циљева у Србији, уз постављање оштрог ултиматума и захтева председнику Србије Слободану Милошевићу да капитулира. Ако то не учини, ишло би се на проширење циљева и уништење кључних војних и енергетских потенцијала земље.
Након прве и друге фазе остављено је време од 72 сата да би се Милошевић принудио да капитулира, а ако не пристане на капитулацију, наступиле би и трећа и четврта фаза. Трећа и четврта фаза биле су такозване фазе апокалипсе, у којима је предвиђено да се уништава све у Србији, јер НАТО не би била прихватљива одлука руководства Србије да не призна капитулацију. Предвиђено је уништавање свега редом: енергетика, привреда, хидросистеми, бране, путеви..., по систему „спаљене земље“ и потпуног уништења. План је стога предвиђао огроман број циљева - само је ЦИА доставила 900 приоритетних циљева које треба уништити.

КАДА су у Обавештајну управу Генералштаба стигле информације о плановима агресије НАТО пакта, више није било ни времена али ни разлога за некакве неверице и сумње у резултате Милановићеве обавештајне операције. Достављени су апсолутно уверљиви и алармантни подаци које нико више није могао потцењивати и предузете су хитне превентивне и заштитне мере у целој земљи да губици буду избегнути или смањени. Војска је хитно извршила дислокацију и дисперзију свих јединица и објеката који су били потенцијални циљеви и постигнут је потпуни стратешки ефекат. Народски речено, ниједан потенцијални циљ НАТО алијансе „није освануо тамо где је омркнуо“, а према инфраструктурним објектима које није било могуће померати предузете су више мере ПВО заштите. Све је одложено због тога што је морало бити одложено, али се од акције није одустало, и агресија је изведена у марту идуће године.

БИО је то, дакле, огроман успех обавештајне операције коју је водио генерал Милановић, толико велики да већи не може бити. Наравно, теоретски увек може боље, али у пракси - тешко. Његова успешна операција одложила је НАТО агресију за читавих пет месеци, подужи период који је омогућио нашој војсци и држави да изврши квалитетне припреме за одбрану. Поред тога, обезбедио је још један дужи период нашој држави за дипломатске активности како би агресија била спречена, иако се касније испоставило да то није било могуће јер је управо демонстрација војне моћи била неопходна НАТО пакту; по њиховим мерилима, СРЈ (Србија) им се, као вечити трн у оку, учинила као идеална мета. Генерал Милановић је преко својих извора пратио реакције Команде НАТО пакта на противмере које је предузимала СРЈ, и установио да су оне изазвале праву панику и збрку код командног кадра непосредно пред покретање агресије. Наравно, био је у току са свим дешавањима и у свим осталим институцијама Алијансе. Тако нам генерал Милановић у неформалном разговору објашњава шок и неверицу код кључних генерала у Команди НАТО пакта када је извиђање пред почетак агресије показало да су дефинисани и прецизно одређени циљеви једноставно нестали:
“Они су сматрали да ће са 25 одабраних и уништених циљева Југославија бити поражена, и да ће морати да капитулира. Јер, кад немаш авијацију, радаре, ПВО, кључна складишта, у великим си проблемима. Њихове процене биле су да ће бити брзи и ефикасни и да ће бомбардовање успети! Када су 7. и 8. октобра Американци извршили последње снимање циљева (радара, ракетних положаја, магацина...), нису ништа открили. Све је пребачено на друге локације и почела је такозвана стратегија дисперзије - по српски „где омркне, ујутро не осване“. И читав рат је тако било. Пошто су били у мраку, настављено је тражење циљева. Они су, наравно, тада одустали од агресије, и ушли у преговоре са Милошевићем око повлачење неких снага!“

НАТО, наравно, није саопштио ни да је планирао операцију, нити да је одустао од ње. То је до детаља открио наш обавештајац. У плану операција, које су након сазнања да циљеви не постоје одложене, као саставни део агресије планирана је копнена акција одмах након ракетирања и бомбардовања зацртаних циљева, а предвиђала је упад 70.000 војника на територију СР Југославије. На овај начин пратити само формирање планова агресора, ток корекција, измена, допуна и свега друтог што прати усаглашавање тако великог војног система, обавештајни је успех првог реда, а наш оперативац је управо то учинио. Јер, шта је уопште врхунска тајна ако то нису будући планови ратних операција, чијом би се провалом повећали губици и смањиле шансе за постизање циља?! О томе је генерал Милановић говорио новинарки Вечерњих новости Дубравки Савић 2. априла 2008. године, у интервјуу под насловом „Српски шпијун провалио НАТО“:

„ЗВУЧИ интересантно да је копненој операцији највећа кочница била Немачка. Ова земља је имала у јулу задатак да отпочне с планом копнене операције. Првим планом копнене операције, са различитим правцима уласка, било је предвиђено 15.000 до 17.000 људи.

Даљим анализама су усложњавали ситуацију, суочавајући се са могућношћу отпора, и повећали контитент на 25.000, затим на 35.000-45.000, да би се закључио на 70.000. Немачки шеф Комитета НАТО, Генерал Науман, при том је сваки пут подизао тај број, и то из два разлога. Плашио је остале чланице могућим НАТО жртвама и указивао на то да нико такве снаге неће моћи да пошаље. Тиме је хтео да спречи Немачку да не дође у борбену ситуацију у Србији из историјских разлога. Кад год је контигент повећан, рекли су `замрзни операцију`.“

Јасно видимо да генерал Милановић није био само у току са конкретним плановима ваздушних удара, него и са размишљањима НАТО стратега током конкретизовања планова за копнене операције агресије на СРЈ (Србију). Дошао је и до тако суптилних детаља који нигде нису записани и које су могли закључити само присутни војни стручњаци - да се Немачка, као држава која се највише залагала за агресију на СР Јутославију и вршила жесток притисак на друге државе да прихвате ту идеју, тајно супротстављала копненој операцији и све време минирала њено дефинитивно планирање јер се плашила великих губитака сопствених војника.

СТРАТЕШКО ИЗНЕНАЂЕЊЕ

АМЕРИКАНЦИ су 7. и 8. октобра извршили извиђање и утврдили да циљева нема и да је све премештено. Било је то за њих потпуно стратешко изненађење, потпуна парализа машинерије, све до тог степена да предвиђену агресију на Србију није било могуће покренути - била би апсолутно бесмислена и остварила би контраефекат у односу на оне циљеве које су агресори желели да постигну. Нису имали другог избора него да одустану док новим обавештајним акцијама НАТО не утврде о чему се ради. Наравно да је то за њих била тешка одлука након што су на једвите јаде и под тешким притисцима према неким својим „савезницима“ постигли „консензус“ о покретању агресије.

*iskander · 07.12.2023. u 07:07

АФЕРУ ЛАНСИРАЛЕ ФРАНЦУСКЕ МЕДИЈСКЕ КУЋЕ : "Бинел" пољуљала јединство НАТО и одгодила агресију на СР Југославију

КАО бомба је експлодирала вест коју су 3. новембра 1998. године пренеле све светске агенције: „Француски официр у НАТО шпијунирао за Југославију“.

Сви наслови и коментари били су слични, прошарани сенком неверице, чуђења и разочарања у најмоћнију војну машинерију на свету, за коју је владало мишљење да је савршена. Да је обавештајни продор у „централу“ НАТО алијансе извела нека друга светска обавештајна сила, као што су на пример Русија или Кина, изненађење не би било толико велико. Међутим, обавештајни продор у врхунски контраобавештајно заштићену највишу команду застрашујуће војне Алијансе који је остварила мала обавештајна служба СР Јутославије (Србије) нико није могао очекивати! Нико није могао очекивати такав обавештајни успех једне мале државе, жртвоване зарад западних интереса, којој су пре тога путем санкција и других административних мера пресечене све значајније обавештајне могућности, и државе која при свему томе није имала никакве офанзивне намере, већ је све радила у циљу властите одбране.

Да су околности биле нормалне, такав обавештајни продор Србији не би био ни потребан. Водила би „обавештајне ратове“ са нашим супарницима на Балкану, који су нам равноправни. Обавештајно бисмо се сучељавали са онима од којих, пре или касније, можемо очекивати неку врсту претње, било због територијалних претензија, било због лидерства на Балкану. Међутим, обавештајна операција генерала Јована Милановића била је изнуђена огромним опасностима које су се надвиле над Србију и српски народ: дословно је претило не само уништење државе, него и физичко масакрирање народа. Одједном, под маском бриге за људска права на Косову и Метохији, претње су без видљивог повода долазиле од највећих светских моћника, оних који су и политички и војно управљали НАТО алијансом користећи је као светског полицајца не би ли остварили амбициозне циљеве на Балкану. Циљ је био потпуна контрола Балкана који би био сигурна платформа за даље наступање према Русији. Једини који су се томе супротставили били су Срби, тако да је Србија (СР Југославија) постала препрека за остварење њихових циљева, а тиме и мета будуће агресије. Претње моћника биле су заиста застрашујуће, као када нам је, на пример, државни секретар САД Медлин Олбрајт поручила: „Вратићу вас у камено доба“. Отпор и непослушност Србије и Срба према моћницима је заиста традиција коју нико од српских политичара не сме и не може занемарити нити спутати.
У ТОЈ фази војних притисака и претњи, и даље је владала неверица да ли је војна агресија НАТО пакта на малу суверену државу заиста могућа. За оне који су одлучивали о тајној обавештајној мисији Јована Милановића, то је био још један покушај да се на то питање нађе одговор, јер обавештајно изучавање Србије које су спроводиле моћне западне обавештајне службе није слутило на добро. Дрскост приликом шпијунирања, обим и структура информација биле су такве да је све то више личило на обавештајну припрему ратишта него на класичне обавештајне активности. Нико није могао очекивати да је уопште могуће супротставити се НАТО пакту, у било којем погледу - војном или обавештајном.

Наравно, нису ни Срби знали да ли се могу одупрети толикој сили, али су сигурно знали да се неће предати и да ће се борити до краја.

Обавештајна афера „Бинел“ је стога на Западу схваћена као први прави окршај са СР Југославијом и Србијом, пре него што је војна агресија уопште и покренута. Невероватно је да су тај први, обавештајни судар са НАТО армадом добили Срби. Американци су, на основу резултата извиђања из ваздуха као последње провере пред агресију, први схватили да нешто није у реду и да је неко, највероватније, Србији доставио обавештајне податке о циљевима авијације НАТО на простору СР Јутославије. Прецизно лоцирани циљеви су „преко ноћи“ напросто нестали.
ПОД Америчким притиском, контраобавештајци НАТО су ступили у изненадну тајну операцију откривања шпијуна у Команди НАТО пакта, што генерал Милановић и његови обавештајни извори у том тренутку нису знали. Било би заиста нереално очекивати да је генерал Милановић могао да сазна и шта то раде контраобавештајци који су вишеструко заштићенији од других структура НАТО, па би сваки покушај обавештајног продора међу њих био непотребан и нерационалан ризик. У вези с тим, генерал Милановић у интервјуу Предрагу Стојковићу каже:

„А они су у НАТО интензивно трагали ко је могaо да да план, и пронашли су прво оног француског пуковника који је био задужен за планирање, а он их је упутио на генерала Вирота, односно на Бинела. Њега су 19. октобра 1998. ухватили и са лисицама спровели у затвор, а 31. октобра објављено је да је признао да је одавао тајне. Сутрадан, 1. новембра, излазим из стана и крећем на посао. Излаз из гараже препречила су ми четири полицијских возила...“

Аферу „Бинел“ лансирале су, наравно, француске медијске куће, пре свега париски Монд, и убрзо је досегла глобалне размере. Како бисмо дочарали медијску атмосферу, пренећемо само одговарајуће делове појединих текстова јер су материјали заиста обимни. Тако Монд 2. новембра 1998. године објављује текст под насловом „Српски агент у случају команданта Бинела радио у Алжиру“:

„Један шпијун може сакрити другог. Истражитељи у афери Пјер - Анри Бинел, након кратке истраге `достављања обавештајних података страној земљи` скрећу пажњу на још некога у Бриселу...“

КАКО се у том тренутку осећао генерал Милановић можемо само да претпоставимо. Мало је рећи шок и нешто најгоре што може снаћи професионалног обавештајца, потпуна парализа. Но,природно, Милановић тако нешто себи у новонасталој ситуацији није могао да дозволи будући да су му управо тада смиреност, хладнокрвност и разборитост највише требали. Најпре је неизоставно морао да процени и утврди да ли је пао само један извор информација, део обавештајне мреже или је угрожена комплетна обавештајна мрежа „Олимпик“? Друго, шта стварно знају и колика је штета нанета његовој обавештајној мисији? Потом, да ли је могуће и како наставити оперативни рад или мора прекинути мисију? Да ли је и он утрожен и да ли ће бити саслушан и протеран из Белгије? Шта да каже ако до тога дође? И оно најтеже питање које га је сигурно највише мучило - ко је крив за Бинелов пад, којим методама је откривен, и да ли је он можда неком несвесном непажњом или грешком томе допринео? Док ври у главу, многа питања се ковитлају, а мало је одговора. Међутим, Милановић је врло брзо закључио да француски контраобавештајци, па тако и систем безбедности НАТО, знају само оно што им је рекао - признао мајор Бинел и ништа више од тога - чак ни о њему не знају ништа осим неких делова из лажне биографије. Било је то за њега велико олакшање јер је поуздано закључио да његови други извори информација и обавештајна мрежа нису угрожени, па тако ни његова обавештајна мисија.

УСПЕШНО МАСКИРАЊЕ

У ТРЕНУТКУ хапшења мајора Бинела ни француске власти нити било ко од осталих чланица НАТО пакта не знају за генерала Јована Милановића - не знају ни да он постоји, а камоли за његову обавештајну акцију чије детаље неће успети да сазнају у периоду када им је то било важно. То је најбољи доказ да генерал није направио стручну грешку која би открила идентитет његовог извора информација. Нешто касније, вероватно кроз разговоре са Бинелом, сазнали су да је у вези са „југословенским дипломатом Јованом Милановићем“, али то је све што су успели да сазнају у вези са њим. Остали детаљи су им дуго представљали тајну, јер је Милановић био маскиран лажним идентитетом. У ствари, сазнали су детаље из лажне биографије, а то је горе него да нису знали ништа - мислили су да имају неке информације а били су дезинформисани.

Beli Gibson · 07.12.2023. u 19:33

Видели сте како бомбе падају на хиљаде
наоружана омладина трчи улицама
Ватра напредује, никад нисте одустали
Са пушком на рамену заставу сте дизали.

Видели сте своје родитеље како пате
Како вам је кућни праг спаљен,
***** кукавичке, Јенкији.
Света земља, биће поново слободна
Борите се јер ваш друг то захтева.

Сетиш се свог рањеног друга како се смеје
Његов поглед када је видео себе како умире
Његова снажна рука држи пушку
Његов дрхтави глас могао је само да каже

Умрећу данас у Београду,
Али моја земља ће живети
Није лако умрети са двадесет,
али Југославија ће тријумфовати.

*iskander · 08.12.2023. u 07:07

Maks od crnog luka:
Видели сте како бомбе падају на хиљаде
наоружана омладина трчи улицама
Ватра напредује, никад нисте одустали
Са пушком на рамену заставу сте дизали.

Видели сте своје родитеље како пате
Како вам је кућни праг спаљен,
***** кукавичке, Јенкији.
Света земља, биће поново слободна
Борите се јер ваш друг то захтева.

Сетиш се свог рањеног друга како се смеје
Његов поглед када је видео себе како умире
Његова снажна рука држи пушку
Његов дрхтави глас могао је само да каже

Умрећу данас у Београду,
Али моја земља ће живети
Није лако умрети са двадесет,
али Југославија ће тријумфовати.

Србија ће тријумфовати

*iskander · 08.12.2023. u 07:14

СЕРИЈА БОМБАСТИЧНИХ ТЕКСТОВА О ПЈЕРУ БИНЕЛУ: У Заливском рату Бинел је радио заједно са америчким генералом Шварцкопфом

НАКОН што је афера обзнањена, завладала је новинарска жеђ за информацијама али информација напросто није било.

Тако су једни од друтих преузимали све, па и нетачне информације, а углавном су то биле полуистине, нагађања и потпуно погрешни закључци како би колико-толико задовољили радозналост читалаца. Новине живе од сензација, свежих ликова и најновијих догађаја, трагају изнова и изнова за новим јунацима, актерима или трагичним личностима. Само да је ново и до тада необјављено, да будете први, један и једини, увек испред конкуренције! Истина и није толико важна ако новине бележе добру продају; ако уз добру продају ипак и објаве какву истину, уредницима и власницима новина не смета. Серија бомбастичних текстова у којима је и даље било више нагађања него правих информација настављена је и даље, па је тако „Соар“ 4. новембра објавио текст „Обавестио је Србе о циљевима НАТО алијансе. Шпијун дошао из Француске“:

„Официр копнене војске Пјер Бинел, 46 година, сада лежи у затвору са непријатном етикетом коју му је пришио париски истражни судија Жилбер Тил: предаја обавештајних података страној сили. Официр који је ризиковао казну од 15 година затвора, оптужен је за шпијунажу у корист Србије...
Док је био на служби у Војном комитету НАТО у Бриселу (био је шеф кабинета генерала који је командовао француским представништвом) пре неколико недеља је пренео Београду, у јеку дипломатског обрачуна, листу стратешких циљева - мете које би Алијанса могла да погоди ако се Срби не повуку из покрајине Косово пре ултиматума од 27. октобра ове године...

Човек је био добро оцењен од стране својих претпостављених. Нико не би могао ни замислити да је овај официр полглота (посебно течно говори арапски), школован у Сен-Сиру, специјалиста за обавештајне послове, који је учествовао у Заливском рату и радио заједно са генералом Норманом Шварцкопфом, тадашњим америчким диригентом операције „Пустињска олуја“ могао послужити за потребе Слободана Милошевића...“

У ПОПЛАВИ текстова у Француској, као примере подизања температуре обавештајне афере, издвојићемо још неке. Тако „Интернационал“ 5. новембра пише у тексту „Извештај команданта Пјер-Анрија Бинела за ДСТ о његовим контактима са српским шпијуном Јованом Милановићем“:
„Француски официр признаје четири сусрета са овим лажним дипломатом од јула.

Командант Пјер-Анри Бинел је једном српском агенту пренео вредне информације класификоване као тајна одбране и тајна НАТО о западном војном плану који је направљен за интервенцију на Косову против снага Београда...

Службеник је имао четири састанка у јулу и октобру 1988. са дипломатом из Југословенске делегације за Европску унију у Бриселу, Јованом Милановићем. Одговорио је на низ усмених питања свог саговорника, за кога је знао да је шпијун српских тајних служби.

Коначно му је 1. октобра дао копију докумената који описују врсту планираних ваздушних операција и различите фазе доношења одлука.

Ови детаљи су укључени у записник о саслушању и записник који је сачинила Управа за територијални надзор (ДСТ) на крају полицијског задржавања командира Бинела, које је обављено у четвртак 29. и петак 30. октобра. Француски официр је признао чињенице за које је оптужен, у суботу 31. октобра приведен је истражном судији Жилберу Тилу због уступања обавештајних података страној сили, што ће се вероватно подвести под `подривање фундаменталних интереса нације` из кривичног закона...
Лист „Монд“ 6. новембра доноси два текста на ову тему, а у првом од њих, под насловом „Тајни документ НАТО на 25 страна“, стоји следеће:

„Међу документима којима је командант Пјер-Анри Бинел имао приступ у Бриселу, појавиће се, према војним изворима у НАТО и Паризу, досије од 25 страница са печатом ‘NATO secret!” под условима специфичним за Атлантски савез. Свака земља чланица и сваки званичник, цивилни или војни, упућен у Брисел, обавезује се од самог почетка да ће поштовати овај кодекс.

Пјер-Анри Бинел данас је у затвору, а претходно су га испитивали иследници полиције и безбедности одбране (ДПСД), бившег Војног обезбеђења. Министар одбране му је изрекао дисциплинску казну од двадесет дана притвора. Његов досије је потом послат Одељењу за територијални надзор (ДСТ). Ова дисциплинска санкција нема никакве везе са кривичном казном којој би могао бити подвргнут након подизања оптужнице за „обавешпшјни рад са страном силом“ и евентуалне осуде посебног суда. Такође не предвиђа ни законску санкцију - престанак статуса каријерног војника, са пензијом или без ње - коју би могао да му одузме министар одбране ако буде осуђен.“

У другом тексту под насловом „Случај Бинел: генерал Рондо упозорио Алена Ришара“ пише:
„Министар одбране Ален Ришар објаснио је у среду 4. новембра да га је на „злочиначки“ чин команданта Пјер-Анри Бинела, постављеног у НАТО, оптуженог за „обавештајне послове са страном силом“, упозорио његов саветник за обавештајне и специјалне операције, генерал-мајор Филип Рондо. Генерал је, како је рекао, `добио праве трагове` о ставу команданта Бинела и предложио му да покрене истрагу коју би водио Генерал Клод Асенси, директор заштите и безбедности одбране (ДПСД). Затим је истрага поверена, на судском нивоу, ДПСД. Министар је тврдио да је, на основу докумената у које је имао увид, официр „починио праву издају. Међутим, начин преношења информација унутар НАТО о војној операцијиу припреми `није такав да су то оперативни планови`...“
Министар одбране Француске покушао је да колико-толико умањи значај информација које је мајор Бинел пренео (предао) генералу Милановићу, јер му је због функције на којој је био одговарало да ова обавештајна афера не поприми велике размере. Посебно му је било стало до тога да, колико год је то могуће, очува углед Француске код НАТО савезника. Није успео у томе превасходно због оштрог става америчке администрације која се понашала као да је једва дочекала ову аферу (или било какав повод) да сроза углед Француске у оквирима Алијансе. Што се тиче угледа француске државе у свету, он је након Бинеловог супротстављања незаконитој и злочиначкој примени војне силе и те како порастао захваљујући пре свега њему, демонстриравши у пракси част француског официра.

ПОЗИТИВНИ ЕФЕКТИ АФЕРЕ

СА СТАНОВИШТА нашег обавештајца и ефикасности његове обавештајне операције, свако нарушавање односа унутар НАТО пакта, поготово водећих и значајних држава, представљало је нови успех. Свака свађа и сукоб у систему у којем се одлуке доносе консензусом отежава доношење одлуке, поготово ако је реч о великим и моћним државама, будући да су писани параграфи о томе како су „у оквиру НАТО сви равноправни“ крајње смешни и испразни. Тако је ова, за српску страну веома непријатна афера имала и своје позитивне ефекте који су утицали на то да одлука о агресији на СР Југославију буде теже донета а да сама агресија, ако већ до ње дође, због неслагања и свађа буде мање ефикасна.

Beli Gibson · 08.12.2023. u 20:06

*iskander:
Србија ће тријумфовати

Песма је из 99е, и Шпанска. Тако да не очекуј да знају разлику тог времена, када смо били СРЈ.

Iceman i Maverik · 09.12.2023. u 20:38

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише Споразум из Рамбујеа.

Istine i zablude o bombardovanju 1999.

Ističe se

Ističe se

Stara legenda

Stara legenda

Key findings​

Stara legenda

Ističe se

Početnik

Ističe se

Ističe se

Stara legenda

Ističe se

О ТАЈНИМ плановима агресије на Републику Српску - Милановић је извештавао и пре другог инсценирања на пијаци Маркале:​

Ističe se

ФЕЉТОН - НАТО "ЈАСТРЕБОВИ" ФАБРИКУЈУ ПРИЧУ О СТРАДАЊУ АЛБАНАЦА: У хајци против Србије предњачила је холандска мисија у седишту НАТО​

ГЕНЕРАЛ Јован Милановић је у Брисел отишао као пуковник, али је због невероватних подвига у Београду тајно унапређен у чин генерала.​

ПРИТИСАК АМЕРИКЕ​

Ističe se

СРПСКИ ОБАВЕШТАЈАЦ ПРАВИ "ХАОС" У НАТО: У расправи о студији о Косову дошло је до сукоба између француског и немачког гeнерала​

ПРАВИ НАТО ЈАСТРЕБОВИ​

Ističe se

ВРБОВАЊЕ САРАДНИКА У СРПСКИМ КАФАНАМА: Придобијање француског мајора Пјера Бинела реализовано је у ресторану "Виногради"​

ОСЛОБОЂЕН ЧУВАЊА ТАЈНИ​

Ističe se

НАШ ГЕНЕРАЛ ПОТПУНО КОНТРОЛИШЕ СИТУАЦИЈУ: Милановић је увек имао на уму могућност монтиране игре НАТО контраобавештајаца​

НАДМАШИЛИ И ГЕБЕЛСА​

Ističe se

ГЕНЕРАЛ ЈЕ У БРИСЕЛУ НОСИО "ГЛАВУ У ТОРБИ": Поклони и лежеран разговор уз пиће били су саставни део Милановићевог плана​

СТРЕСНИ УСЛОВИ​

Ističe se

ДАТУМ АГРЕСИЈЕ НАТО ИМПЕРАТИВ ОПЕРАЦИЈЕ: До 1. октобра 1998. генерал је доставио стотине информација о планирању напада на СРЈ​

ОТКРИВАЊЕ датума агресије на Србију био је императив обавештајне операције, али генерал Милановић је имао веће „апетите“.​

БЕШЕЊЕ НА ТЕРАЗИЈАМА​

Ističe se

ТРИ ЖИВОТА У ЈЕДНОЈ БРИСЕЛСКОЈ НОЋИ: Наш генерал и француски мајор били су потпуно свесни шта имају у рукама​

СИТНИ трикови су важни у тим преломним тренуцима када се саговорник ломи - да ли да каже нешто поверљиво или не, да ли да уради нешто након чега више нема повратка?​

ПРОЦЕДУРА ЗА ЛИКВИДАЦИЈУ​

Ističe se

НАТО ОДЛУЧУЈЕ ДА ОДЛОЖИ АГРЕСИЈУ ЗА ПЕТ МЕСЕЦИ: НАТО агресор је предвиђао уништавање свега редом... по систему "спаљене земље"​

СТРАТЕШКО ИЗНЕНАЂЕЊЕ​

Ističe se

АФЕРУ ЛАНСИРАЛЕ ФРАНЦУСКЕ МЕДИЈСКЕ КУЋЕ : "Бинел" пољуљала јединство НАТО и одгодила агресију на СР Југославију​

КАО бомба је експлодирала вест коју су 3. новембра 1998. године пренеле све светске агенције: „Француски официр у НАТО шпијунирао за Југославију“.​

УСПЕШНО МАСКИРАЊЕ​

Elita

Ističe se

Ističe se

СЕРИЈА БОМБАСТИЧНИХ ТЕКСТОВА О ПЈЕРУ БИНЕЛУ: У Заливском рату Бинел је радио заједно са америчким генералом Шварцкопфом​

НАКОН што је афера обзнањена, завладала је новинарска жеђ за информацијама али информација напросто није било.​

ПОЗИТИВНИ ЕФЕКТИ АФЕРЕ​

Elita

Buduća legenda

Slične teme

Key findings

О ТАЈНИМ плановима агресије на Републику Српску - Милановић је извештавао и пре другог инсценирања на пијаци Маркале:

ФЕЉТОН - НАТО "ЈАСТРЕБОВИ" ФАБРИКУЈУ ПРИЧУ О СТРАДАЊУ АЛБАНАЦА: У хајци против Србије предњачила је холандска мисија у седишту НАТО

ГЕНЕРАЛ Јован Милановић је у Брисел отишао као пуковник, али је због невероватних подвига у Београду тајно унапређен у чин генерала.

ПРИТИСАК АМЕРИКЕ

СРПСКИ ОБАВЕШТАЈАЦ ПРАВИ "ХАОС" У НАТО: У расправи о студији о Косову дошло је до сукоба између француског и немачког гeнерала

ПРАВИ НАТО ЈАСТРЕБОВИ

ВРБОВАЊЕ САРАДНИКА У СРПСКИМ КАФАНАМА: Придобијање француског мајора Пјера Бинела реализовано је у ресторану "Виногради"

ОСЛОБОЂЕН ЧУВАЊА ТАЈНИ

НАШ ГЕНЕРАЛ ПОТПУНО КОНТРОЛИШЕ СИТУАЦИЈУ: Милановић је увек имао на уму могућност монтиране игре НАТО контраобавештајаца

НАДМАШИЛИ И ГЕБЕЛСА

ГЕНЕРАЛ ЈЕ У БРИСЕЛУ НОСИО "ГЛАВУ У ТОРБИ": Поклони и лежеран разговор уз пиће били су саставни део Милановићевог плана

СТРЕСНИ УСЛОВИ

ДАТУМ АГРЕСИЈЕ НАТО ИМПЕРАТИВ ОПЕРАЦИЈЕ: До 1. октобра 1998. генерал је доставио стотине информација о планирању напада на СРЈ

ОТКРИВАЊЕ датума агресије на Србију био је императив обавештајне операције, али генерал Милановић је имао веће „апетите“.

БЕШЕЊЕ НА ТЕРАЗИЈАМА

ТРИ ЖИВОТА У ЈЕДНОЈ БРИСЕЛСКОЈ НОЋИ: Наш генерал и француски мајор били су потпуно свесни шта имају у рукама

СИТНИ трикови су важни у тим преломним тренуцима када се саговорник ломи - да ли да каже нешто поверљиво или не, да ли да уради нешто након чега више нема повратка?

ПРОЦЕДУРА ЗА ЛИКВИДАЦИЈУ

НАТО ОДЛУЧУЈЕ ДА ОДЛОЖИ АГРЕСИЈУ ЗА ПЕТ МЕСЕЦИ: НАТО агресор је предвиђао уништавање свега редом... по систему "спаљене земље"

СТРАТЕШКО ИЗНЕНАЂЕЊЕ

АФЕРУ ЛАНСИРАЛЕ ФРАНЦУСКЕ МЕДИЈСКЕ КУЋЕ : "Бинел" пољуљала јединство НАТО и одгодила агресију на СР Југославију

КАО бомба је експлодирала вест коју су 3. новембра 1998. године пренеле све светске агенције: „Француски официр у НАТО шпијунирао за Југославију“.

УСПЕШНО МАСКИРАЊЕ

СЕРИЈА БОМБАСТИЧНИХ ТЕКСТОВА О ПЈЕРУ БИНЕЛУ: У Заливском рату Бинел је радио заједно са америчким генералом Шварцкопфом

НАКОН што је афера обзнањена, завладала је новинарска жеђ за информацијама али информација напросто није било.

ПОЗИТИВНИ ЕФЕКТИ АФЕРЕ