Istine i zablude o bombardovanju 1999.

НАТО ПРЕКО МЕДИЈА ПРЕЛАЗИ У ДЕФАНЗИВУ: До правих информација о догађајима у Бриселу нису могле доћи ни најјаче медијске куће​

ПРВИ текстови, после "провале" Бинела, биле су праве медијске бомбе, али штуре и кратке, недоречене, нејасне, па и сасвим погрешне. Видљив је био недостатак информација о догађају који је заинтересовао цео свет.​

Информацију о хапшењу мајора Бинела , међу првима, још 3. новембра 1998. године, пренела британска новинска агенција Ројтерс под насловом „Француски официр шпијунирао за СРЈ“:

“Париз - Официр француског ратног ваздухопловства на служби у НАТО Пјер Бинел (46) притворен је у Паризу под сумњом да је шпијунирао за Југославију, саопштили су јуче судски извори. Сумња се да је Бинел давао Београду тајне документе о планираним ваздушним нападима НАТО у случају да се не пронађе дипломатско решење за косовску кризу, кажу извори.

Бинел је био на служби у седишту НАТО у Бриселу у време када су документи наводно предати Југославији. Француски официр је признао предају информација, али је негирао узимање било какве новчане накнаде. Париски антитерористички истражни судија Жилбер Тил покренуо је истрагу против Бинела и задржао га у притвору у суботу.“

Иако су НАТО званичници и генерали већ приликом првих сазнања о афери били потпуно свесни њених катастрофалних последица, пре свега по јединство Алијансе и одрживост ратних планова против Југославије, одлучили су да минимизирају значај „украдених“ информација. Очекивали су да ће тако умањити негативне ефекте на сложени систем Алијансе. Њихова моћна офанзивна пропаганда била је принуђена да пређе у дефанзиву, а како се та пропаганда ослањала на најјаче светске медије, већ добрано увежбаних и свесних своје улоге у свему томе, и само новинари су, попут дипломата и портпарола НАТО-а, били суздржани. Изостанак њихове незадрживе сналажљивости и упорности да дознају праву истину сугерисао је да су под нечијом стриктном контролом. Довољно је само погледати још поједине новинске сажетке западне штампе из тог периода па да нам постане сасвим јасно како су они у почетку медијски обрађивали саму обавештајну аферу и њене последице:
„ИНДИПЕНДЕНТ“ оцењује да је „Пјер Бинел „осрамотио Француску“, управо у време када је Париз намеравао да се наметне као предводник снага за заштиту посматрача ОЕБС које ће боравити у Македонији“. Лист сматра да Бинел није нанео велику штету Алијанси будући да су циљеви за потенцијалне ударе НАТО били „мање-више очигледни“, те да би много већи проблем представљало одавање информација о електронској ратној технологији Алијансе.

„Тајмс“, поред оцене да ће вођство Француске у „спасилачким снагама“ НАТО-а на територији Македоније бити доведено у питање због „шпијунске афере Бинел“, карактерише понашање Париза као позитивно: Француска влада „није покушала да заташка случај Бинел, као што је то учинила приликом ранијих инцидената који су указивали на симпатије француских официра према Србима“.

„Фигаро“ подсећа на традиционално „просрпски став“ не само официра француске армије, већ и политичких кругова у Паризу.

„Либерасион“ је писао да је хапшење француског официра Пјера Бинела „узвитлало велику прашину у западноевропској јавности“ и подстакло расправе око тога колико су НАТОсавезници јединствени када је у питању сврсисходност војних удара - као средства за постизање политичких циљева. Оцењује се да ће „случај Бинел“ повећати неповерење Американаца и Британаца у Французе којима је, наводно, и раније (у БиХ) замерано да су „наклоњени Србима“. „Либерасион“, ослањајући се на поједине изјаве Ричарда Холбрука закључује да је председник СРЈ, половином октобра, знао за „супертајне циљеве“ НАТО у Југославији.

„Интернешнел хералд Трибјун“ (амерички лист за Европу) тврди да се истрага поводом „проваљивања тајни НАТО“ води не само у вези са Пјером Бинелом, него и у вези са италијанским листом „Република“ (јер је тај италијански лист, у октобру, објавио информације о циљевима НАТО у СРЈ).„
ИЗВОРИ НАТО су оповргли, преноси више агенција, тврдњу листа „Ју ес њуз енд ворлд рипорт“ да је откривен грчки функционер који је факсом слао у Атину податке о војним плановима НАТО (поводом евентуалних напада на СРЈ) који су затим „завршили у Београду“. Представници НАТО тврде да „тај Грк не постоји“ и да је информација о таквој акцији преко Атине била у ствари „трапаво упућен сигнални балон Французима - да нешто сумњиво ради један њихов човек“.

Прве информације биле су праве медијске бомбе, али штуре и кратке, недоречене, нејасне, па и сасвим погрешне. Видљив је био недостатак информација о догађају који је заинтересовао цео свет, а до правих информација нису могле доћи ни најјаче медијске куће. Било је очито да медије контролишу најмоћније обавештајне машинерије, те да су новинари обавештени о шпијуну и шпијунажи у Команди НАТО пакта и пре него што су контраобавештајне службе НАТО биле спремне да то саопште јавности. Пре изласка у јавност новинари су детаљно припремљени како да о томе извештавају не би ли догађај што мање узнемирио њихове грађане и гласачку машину. Тако је обавештајна афера „Бинел“ „експлодирала“, али по много чему је било јасно да је то „контролисана експлозија“, како би медијски ефекти колико-толико били умањени. Уједно, била је то можда и прва спознаја, невероватна за широко схватање западне демократије, да су западни медији под потпуном контролом западних обавештајних служби. Уосталом, много тога је врло упитно и противречно када је у питању „западна демократија: многи који су занесени западним начином живота и њиховим вредностима схватају демократију као један идеално-типски модел који би требало да постане жељени начин живота за цео свет. Међутим, уместо истинске демократије западни свет пре свега води рачуна о својим интересима и ускогрудим циљевима, а ако се у то уклопи и демократија - тим боље. Уколико не - тим горе по демократију.

МЕЂУТИМ, као што се могло и очекивати, жеђ за информацијама о шпијунажи у Команди НАТО и недостатак информација условили су оне новинаре који нису били под контролом (никада не можете баш све њих контролисати) да развију спекулативне конструкције разних верзија догађаја. Блокада информација била је толико јака да чак ни моћни „Ројтерс“ није могао да пробије баријеру ћутања. Нису могли да утврде ни тако једноставну чињеницу ко је, у ствари, Бинел: писали су да је ваздухопловни официр, што није тачно, он је официр копнене војске, артиљерац. Ћутање надлежних био је одраз изненађења, збуњености и несналажења. Очито, неко је на самом врху морао да одреди шта уопште може да се каже и како да се афера што боље амортизује како би оставила што мање последице по углед и статус Француске у НАТО пакту. Са друге стране, можда је процена о стриктној контроли медија у вези са афером „Бинел“ била мало престрога. Суштина је да ни француске контраобавештајне службе нису знале много тога, посебно ако имамо у виду ширину и дубину обавештајног „продора“ у НАТО, за који нису ни претпостављале да је изведен у толиком обиму. С обзиром на то да нису много знали, а још је и ваљало истражити цео случај, нису могли дозволити себи да новинари знају колико и они, односно да им пренесу све што знају.
​

ДОСЛОВНИ ПРЕПИСИВАЧИ​

СРПСКИ медији нису имали довољно информација, углавном су дословно преносили текстове француских медија, најчешће „Монда“. Тако новосадски „Дневник“ доноси текст под насловом „Загонетна личност Јован Милановић“, у којем између осталог каже: „Поред Бинела, кључна личност у афери је пуковник контраобавештајне службе Војске Југославије, коме је, француски официр достављао податке. Кључни сусрет одиграо се 1. октобра, када је Бинел Милановићу предао копију плана операције НАТО на територији СРЈ“.​
 

НЕИСТИНЕ У СВЕТСКИМ И ДОМАЋИМ МЕДИЈИМА: Било је предвиђено да у првој фази дејствима из ваздуха наша војска буде уништена​

ПОПУТ француских, ни наши новинари немају тачне податке о генералу Милановићу - пишу да је пуковник (а био је генерал) и да је контраобавештајни официр (а био је обавештајац).​

И сами у тексту кажу да су преко Генералштаба покушали да дођу до више података, али нико није био спреман да о томе говори, тако да чак ни идентитет Јована Милановића нико није потврдио. Лист “Блиц” у тексту за суботу и недељу 7-8. новембра 1998. године под насловом „Париски `Монд` о вези официра Пјера Бинела, ангажованог у НАТО, са обавештајцем Војске Јутославије“ пише:

„ Француска веза официра Милановића - Војска Југославије знала је број авиона који би био коришћен у војној операцији, размештај и врсту циљева које би НАТО гађао и датум првих напада.
Новинар листа „Вести“, у тексту „НАТО у мрежа српских агената“ од суботе 14. новембра 1998. године, чак сумња у то да ли „пуковник Јован Милановић“ уопште постоји или је у питању лажно име и лажна функција јутословенског агента. Како наводи, такву сумњу су изразили саговорници „Вести“ који су желели да остану анонимни. Највероватније на основу француских медија, лист доноси још једну нетачну информацију о генералу Милановићу:

„Незванично се тврди да је Милановић током рата био први помоћник за обавештајна питања команданта Главног штаба Војске Републике Српске генерала Ратка Младића. Ове тврдње изнео је део босанске и хрватске штампе.“

Наравно, то није било тачно, а и за босанске и хрватске медије, као и друге у свету, извор информација су представљали француски медији. Такву грешку направили сви наши медији - ако то уопште можемо назвати њиховом грешком јер су се у првој половини новембра 1998. године само позивали или преносили текстове париског „Монда“.
ВИДИМО да је афера изазвала општу конфузију у врху Алијансе и озбиљно нарушила чврстину овог војног савеза. Покренула је преиспитивање неких чланица и довела у питање сврсисходност употребе силе за решавање политичких проблема, а неповерење у вредности НАТО пренело се и на неке друге државе, као што је Грчка. Тако је ова обавештајна афера, иако веома непријатна и стресна за наше обавештајце, због „пада“ тако важног извора информација као што је био мајор Бинел, имала за нас и своју корисну страну. Афером су произведени снажни и дуготрајни негативни ефекти на НАТО пакт.

Такви потреси у њиховим редовима императивно ће условити да сви планови операција и процедуре доношења одлука буду детаљно преиспитане. Поново су морали да преиспитају и ланац командовања и преношење наређења. Све је одједном постало спорно, а да би се све то разјаснило било је потребно време, и то веома много времена с обзиром на то да ништа до тада нису знали о начину отицања поверљивих података. Тако је планирана војна агресија на СР Југославију (Србију), која је била пред самом реализацијом, морала да буде одложена на дужи период. Било је то драгоцено и јефтино купљено време за припрему одбране земље од агресије, а Милановићеви обавештајни подаци постали су основа за већину предузетих мера.

Друга велика лаж у медијима била је опаска како би много већа штета била одавање података о електронској и ратној технологији Алијансе, а у ствари нису били сигурни да ни ти најосетљивији подаци, који се тичу безбедности летелица и погађања циљева, већ нису у рукама српских ракеташа и пилота. Уосталом, генералу Милановићу је у рукама био и тај документ. Да ли га је доставио Београду? Професионални рефлекс сугерише да јесте.

Сувише је живота у Србији било у питању, ко зна колико десетина па и стотина хиљада људи, да би због Бинела поступио другачије, кад је већ у други план ставио сопствену безбедност, па и живот. Већ сама сумња код команданата НАТО била је довољна за одлагање агресије.

НА ЗАПАДУ су свесно лагали јавност да обавештајном афером „Бинел“ Алијанси није нанета велика штета, јер је наводно реч била само о потенцијалним циљевима. Међутим, за ратне припреме СРЈ, поготово њене војске, управо су ти потенцијални циљеви биле информације од највеће важности, јер су омогућиле умањивање, а понегде и потпуно амортизовање ефеката бесомучног ракетирања које је уследило касније, након скоро пола године.
Ваздушни ешелони најмодернијих ваздухоплова које свет до тада није ни видео на делу, гађали су празне објекте, лажне положаје и лукаво осмишљене макете авиона и тенкова.

Време које је „украдено“ са одлагањем агресије добро је искоришћено за организацију одбране. Реално, штета по НАТО пакт била је заиста велика јер није могао остварити стратегијско изненађење, које би резултирало уништењем виталних система, пре свега војних, па тако и капитулацијом Србије. Управо ти потенцијални циљеви, за које су представници и портпароли Алијансе у медијима лажно тврдили да нису важни, били су резултат дуготрајног напорног рада њихових обавештајних служби и није их било могуће мењати. Ту су набројане и прецизно лоциране све уносне и рентабилне мете, које су на основу студиозне анализе одредили њихови експерти. А како су они то радили? Па, наравно, на основу дуготрајно прикупљаних и мукотрпно провераваних обавештајних података. С обзиром на то да је обухваћено све важно и уносно, било је немогуће ту нешто променити и одредити неке друге циљеве, а да не пређу на оне периферне и неважне.

ЗА ПОКРЕТАЊЕ агресије била је потребна обимна корекција оперативних планова, за сваку, па и најмању промену били су потребни нови обавештајни подаци, а за то је требало време, много времена. Тако је одлука о одлагању агресије на неодређено време постала једина могућа, неизбежна и без алтернативе. Планови операција су предвиђали да у првој фази агресије дејствима из ваздуха југословенска војска буде уништена, а сама Јутославија тотално ослабљена, што променом потенцијалних мета није могло бити остварено. Још нешто је посебно важно када су у питању штета и проблеми по НАТО пакт изазвани обавештајном афером „Бинел“. Наредна обавештајна акција обавештајних служби НАТО, која је требало да утврди нове позиције потенцијалних циљева, била је неупоредиво тежа од прве. Ти циљеви су сада били третирани у ратним околностима, далеко боље сакривени и маскирани, а у контраобавештајном смислу боље заштићени. Тако је било каква њихова нова и хитна обавештајна операција у потпуности пропала и није могла бити реализована ни за неколико месеци. Западни политички моћници су изгубили стрпљење и наредили су покретање агресије без довољно свежих обавештајних података. Морали су да се ослоне на старе обавештајне податке у новом плану агресије на Србију што је резултирало масовним промашајима и дејствима „у празно“.

Ако крећу у ваздушну операцију, једина је исправна логика била да мете по приоритету изаберу са списка који је заснован на њиховим обавештајним подацима, а списак је био скоро идентичан са оним које је генерал Јован Милановић доставио у Београд. Другачије поступање борбених формација НАТО обесмислило би све дотадашње обавештајне операције Алијансе које су биле основа планирања. Овако су, на нашу срећу у несрећи, промашили заиста много њих, што значи да је обавештајна операција генерала Милановића максимално искоришћена у пракси.​

ДИСЛОЦИРАЊЕ НАТО ЦИЉЕВА​

ВОЈСКА СР Југославије једном наредбом је могла истовремено да помери, дислоцира и изврши дисперзију свих НАТО циљева на својој територији, и то тако- рећи за једну ноћ, док су њихове обавештајне службе морале да поново истражују сваки циљ понаособ како би утврдиле нову локацију, а то је захтевало доста времена и много обавештајних капацитета.​
 

АФЕРА БИНЕЛ – "СВАКО ЗЛО ИМА И СВОЈЕ ДОБРО": Агресија на СРЈ одложена због обавештајног "продора" Милановића у Команду НАТО пакта​

НЕМА никакве сумње да је агресија одложена искључиво због обавештајног „продора“ генерала Милановића у Команду НАТО пакта у Бриселу, тим пре што је у тренутку избијања обавештајне афере генерал Весли Кларк већ имао овлашћење савезника да „може отпочети са бомбардовањем Југославије, уколико председник Милошевић не испуни дате услове или да одложи такав напад уколико Милошевић почне са повлачењем својих снага“.​

Председник Милошевић то није учинио, што значи да генерал Кларк није могао одлучити сам да одгоди напад, него му је то неко наредио. Чак и када је мајор Бинел ухапшен а обавештајна афера избила у јавност, генерални секретар НАТО пакта Хавијер Солана је 3. новембра 1998. године немачком недељнику “Шпигл“ изјавио да ће НАТО (због неповерења у председника СРЈ) задржати „активирајућу наредбу за оружане снаге и 400 авиона“.
Видимо да су њихове контраобавештајне службе доживеле велико изненађење и да нису могле да се снађу. Нису имали одговоре на најважнија питања - да ли се ради о једном шпијуну или мрежи шпијуна и, друго, који су тачно подаци „отекли“ и у којем временском периоду? Као што су то учинили политичари и дипломате, и њихови контраобавештајци су покушали да минимизирају аферу. Убедили су јавност у то да је у питању само један документ и један шпијун, иако су савршено добро знали да то није тачно и да је њихов проблем далеко, далеко већи. Тако је амерички генерал Весли Кларк, који је командовао операцијом агресије на СР Југославију (Србију) у интервјуу за ББЦ (Интелеграф) у марту 2000. године изјавио:
„Мислим да су Срби знали мете по категоријама, и мислим да су тачно знали и на шта идемо након прве ноћи. У најмање једном доказаном случају План операције предао је српској власти официр из штаба НАТО.“

ИЗ ОНОГА што је приказано јавности, видимо како им је током саслушања Бинела одговарало да призна што мање остварених контаката са Милановићем, и да потпуно занемаре број и значај информација које је преносио усмено. То је чест начин реаговања одговорних лица у тајним службама, посебно оних на високим положајима, како би избегли властиту одговорност. Нису спремни да истраже потпуну истину јер би тада многе „фотеље“ дошле у питање. Такво понашање увек могу правдати тиме да они у ствари штите углед службе у сопственој јавности и пред партнерским контраобавештајним службама.

Народ каже да „свако зло има своје добро“, што важи и за аферу „Бинел“. Поред тога што је била пресудна за одлагање агресије и озбиљно нарушавање односа у самој Алијанси, изазвала је и праву буру у Белгији и Француској, две веома важне државе у систему НАТО пакта. Било је рискантно покретати агресију док се та бура не смири. Тако је на пример, између осталог, поред одређене врсте ванредног стања у кључним државним институцијама, Сенат Белгије 19. новембра 1998. године захтевао објашњење од потпредседника владе и министра за националну одбрану. Из постављених питања видимо приметну забринутост у вези с тим да ли ће француске безбедносне службе овај случај рашчистити до краја, да ли ће покушати да заташкају важне појединости и, посебно, какве би то импликације могло имати на Белгију и њене институције.

ПИТАЊА која је госпођа Лизин у име Сената поставила потпредседнику Владе осликавају висок степен нервозе поводом афере „Бинел“, јер је Белгија домаћин НАТО институција из чега произлазе одређене одговорности по питању безбедности Алијансе. Питања су била следећа:

- Да ли војна обавештајна служба поседује тачне елементе о том досијеу? Да ли је тај облик односа био познат СГР?

- Какваје опасност од истог типа „пријатељских односа између белгијских и српских војника? Да ли су истраге спроведене и, ако јесу, од којих служби?

- Да ли је било сарадње између америчких и белгијских служби како би се боље упознали српски контакти на белгијској територији?

- Да ли министар сматра да је слична сарадња са непријатељем довољан разлог да се поново отвори дебата о ударима НАТО-а? Какве су политичке последице овох догађаја?

- Да ли је мајор Бинел радио по наређењу или у личном својству? Хоће ли Белгија бити укључена у истрагу? Да ли је СГР предузео мере у циљу праћења суђења?

- Да ли је Француска од тада пружила гаранције за своју објективност на Косову?

ГЕНЕРАЛ Јован Милановић је у новонасталој ситуацији поново изненадио и своје противнике у обавештајном рату и своју централу у Београду - поново је мајсторски учинио неочекивано. Када су сви очекивали да ће се повући, нестати или побећи, он је наставио да ради, чак и у тим ванредним и тешким околностима, када је његова лична безбедност била апсолутно угрожена. Сваки контакт и сваки нови податак чинили су веома сложену и рискантну акцију. Схватио је да је безбедност његове земље крајње угрожена и да мора наставити обавештајни рад по сваку цену. Није више било у питању сазнати и предвидети како ће реаговати безбедносне службе НАТО, већ је ваљало сазнати и то како ће на обавештајну аферу реаговати белгијске институције, с обзиром на одвијање комплетне обавештајне операције на њиховој територији. Углавном, одмах је дошао до питања Сената Белгије, као и до одговора Жан-Пола Понселеа, потпредседника Владе Белгије и министра одбране. Ево како је Понселе одговорио на питања Сената:

„СГР ме је обавестила да не поседује никакав прецизан елемент о овој афери. У досијеима овог типа уобичајено је да СГР добије информације, било од Службе НАТО за безбедност, било од служби безбедности које су у питању. Када су чињенице такве да се мора спровести судска истрага, као што је овде случај, уобичајено је да национална служба која је у питању изложи детаљно случај савезницима у НАТО, када се суђење заврши.
Када су белгијски грађани умешани или када се такве активности врше на белгијској територији, уобичајено је да стране обавештајне службе упозоре на то одговарајуће службе Белгије. Ове информације се, наравно, не објављују.

Сарадња са непријатељем, коју сте Ви поменули, не изгледа ми као разлог за отварање дебате о војним ударима НАТО у односу на Косово...

...Пошто је судска истрага у случају мајора Бинела још у току, Белгија није о томе добила никакву информацију. Дакле, за сада је немогуће знати да ли ће бити потребно да се од Француске затраже гаранције објективности. Ако би то био случај, то би било у надлежности министра иностраних послова.“

ОВА документа су била важна не само за државни врх Србије, него и за генерала Милановића лично, како би боље проценио степен опасности у којем се налази и како би боље могао да прилагоди свој будући рад новонасталим околностима. За органе СР Југославије било је битно да је међу чланицама НАТО пакта настала велика нервоза и међусобно неповерење, и да нас оне, као и Белгија, већ третирају као непријатеља. За Милановића је било важно да је створена нека врста ванредне ситуације и појачаног рада белгијских обавештајно-безбедносних служби, под притиском Владе и Сената.​

ЗАТАШКАВАЊЕ СКАНДАЛА​

АПСУРДНО, свакако, али изгледа да је појединцима у свим структурама НАТО више одговарало да Бинел што мање тога призна како би заташкали аферу; посебно је то био интерес Француза. У конкретном случају, Французи су чак могли тајно да му сугеришу да тако уради како би пред партнерима у Алијанси што лакше пребродили непријатну аферу која им је урушила углед и пореметила планове.​
 

БИНЕЛ САМ ДОПРИНЕО ДА БУДЕ БРЗО ОТКРИВЕН: Још у првој половини 1998. Милановић је приметио да је под надзором белгијске службе​

МНОГО тога у обавештајном раду представља велику тајну, чије одавање може изазвати тешке последице.​

Сам рад у обавештајној служби захтева свакодневни опрез високог нивоа, који с временом постаје трајна навика. Да ли се и поред предузимања опсежних мера опреза и заштите извора ипак дешавају грешке? Наравно, у питању су људи, а не машине. Додуше, веома ретко их има, далеко мање него у сваком другом послу. Међутим, само једну грешку оперативцу не прашта обавештајни систем у којем се налази - „провалу“ извора информација. Још горе од тога је што такву грешку оперативац никада не може опростити ни сам себи, и она постаје трајно оптерећење. Треба при томе имати у виду да у свакој држави постоји једна јака служба, контраобавештајна машинерија, којој је превасходни посао да открива грешке обавештајаца, њихових информатора и шпијуна, како би разоткрила онај њихов недозвољени део обавештајне активности који може бити санкционисан суђењем или протеривањем (ако је обавештајац маскиран дипломатским статусом). У оба случаја у питању је тешка компромитација, не само лична, већ и саме службе и државе за коју ради.

МИЛАНОВИЋ је, наравно, као дипломата, од самог почетка своје активности био свестан чињенице да га можда надзиру и прате контраобавештајци НАТО пакта. У свим државама дипломате се тајно „држе на оку“, што због њихове личне безбедности и заштите (за њихову безбедност одговара земља-домаћин), што из контраобавештајних разлога, јер је ноторна чињеница да се готово без изузетка део дипломатског особља бави обавештајним радом, па и оним недозвољеним - шпијунажом. Међутим, још у првој половини 1998. године, Милановић је приметио да је под надзором белгијске службе. Да ли случајно или не, у то се уверио баш у време када је послао свој први алармантни извештај (до тада су били извештавајућег и обавештавајућег типа) који је јасно говорио о конкретним и директним војним припремама НАТО агресије на СР Југославију. О томе у интервјуу листу „Сведок“ 25. децембра 2012. године генерал Милановић каже:
„ У 1998. години су почели да анкетирају земље чијим снагама ће учествовати у нападу.

Дана 25. маја сам послао први телеграм под насловом „Припреме НАТО-а за агресију на СРЈ“. Тада већ почиње и стезање каиша око мене, али не и ометање. На пример, зауставила ме је жандармерија, легитимисала, питала са ким сам био,што све није дозвољено конвенцијама о дипломатским мисијама. Почињу на фин начин да ми дају до знања да се склоним.

У једном тренутку је белгијска жандармерија, након ручка са неким људима, почела да ми доставља питања где сам ја био у то време и са ким. То су посебно интензивирали од маја 1998. године. Тада су ми једноставно стављали до знања да сам свуда праћен. Нисам смео да лажем, нити би то било примерено, јер су они наравно снимали моје кретање и имали су доказе. Али ја имам право да се видим са ким хоћу и да седим са ким хоћу.“
ДА БИСМО схватили начин обавештајног рада генерала Милановића, овде је важно уочити једну ствар - одлично је процењивао када треба да обмањује и заварава противника, а када мора управо из безбедносних разлога да говори истину. Његов рад није био заснован на тајним контактима као што бисмо то очекивали од обавештајца, него на јавним сусретима које су могли документовати контраобавештајци. Да је лагао на постављена питања, тек онда би привукао пажњу и постао интересантан и он и лице са којим се сусрео. Истином је успевао да одагна сумњу чак и онда када је био под пратњом и надзором. Наравно, та игра са безбедњацима веома је опасна и крајње стресна. Жандарми који су пратили Милановићево кретање увек могу објаснити „да су то радили из превентивних разлога“, у циљу његове заштите као дипломате, јер то је њихова обавеза па тако и право. Ипак, Милановић је у проценама и размишљању увек био „два корака испред њих“, тако да нису открили његове стварне обавештајне активности. Наравно да су жандарми, као униформисани део полиције, коришћени само за директно обраћање и изненадно пресретање, а да је стварну пратњу одрађивала тајна полиција у цивилној одећи са својим познатим тајним методама рада.

ОБАВЕШТАЈНИ рад у таквим условима је крајње тежак, али Милановић се није поколебао, а ни на крај памети му није било да одустане. Изабрао је најбољи начин да обмане и превари противника - комуницирао је и дружио се јавно, претворивши све у легалну и сасвим уобичајену дипломатску комуникацију (само је у понеком од тих јавних дружења постојала тајна црта, односно тајни део комуникације). У том великом броју сусрета са дипломатама и другим важним личностима, безбедњаци нису могли да препознају који су за њих безбедносно интересантни - чак су и сами разговори вођени тако да би их тешко разјаснио онај ко не зна о чему се тачно ради. Маска је успела јер је дружење дипломата сасвим уобичајена ствар, поготово у слободно време, будући да су у иностранству сви помало усамљени и усмерени једни на друге и у приватном животу. Наравно да такве околности могу искористити и дипломате које се баве обавештајним радом како би редовно долазиле до нових информација.

Заштита извора информација је свакодневна брига сваког обавештајца, а када се извор ипак открије, што редовно произведе велику обавештајну аферу, неретко глобалних размера, прво што обавештајац упита сам себе јесте - да ли је моја грешка у питању и да ли сам ја својом непажњом томе допринео? Друго што му пада на памет јесте да ли је неко у централи службе неопрезним коришћењем информација помогао странцима да разоткрију извор.

БИНЕЛ јесте сам допринео томе да буде откривен јер је релативно брзо признао шта је урадио. Признао је због тога што ни једног тренутка није сматрао да је урадио нешто лоше, нити се покајао за оно што је учинио. Питање је да ли би француски суд уопште могао оптужити Бинела, а француска јавност га свакако не би осудила да се није догодила једна неспретна или несрећна околност. Ево шта о томе каже генерал Милановић:

„Када сам затражио од Бинела документ са дефинисаним циљевима и трајањем агресије и када је он одлучио да ми га достави, у Команди НАТО тражио је копију овог документа, уз образложење да је копија за генерала Вирота. Француски пуковник који је радио у мултинационалној екипи на планирању, направио је копије, али је грешком уместо једног документа копирао два и предао их Бинелу. Један документ је имао 16 страница и то је био план агресије. Други документ имао је 9 страница, и то су биле фреквенције авиона француске авијације која је требало да учествује у бомбардовању.

Бинел је осуђен због овог другог документа, јер га је тај део теретио за националну издају по француским прописима. Тај други документ му нисам тражио; чак сам инсистирао на томе да ме не интересује Француска, јер не желим да од њега правим издајника.Он ми је одговорио да је тим документом желео да ми покаже да ће Француска ипак учествовати у бомбардовању, јер се до тада надао да и поред свих притисака ипак неће.“
​

СОПСТВЕНА БЕЗБЕДНОСТ​

НАКОН хапшења мајора Бинела природно је што је и генерал Милановић доживео шок, преиспитујући потом и себе, али и друге у ланцу обраде и коришћења информација. Додуше, Милановић је имао и велико растерећење у конкретном случају - и Бинел је био врло стручан и обучен обавештајац, који зна да води рачуна о сопственој безбедности, тако да је у старту отпала она дилема о томе да ли га је довољно добро обучио да буде опрезан и да поштује све принципе тајног рада. Бинел је рад контраобавештајних служби НАТО познавао колико и Милановић, и могао је адекватно да се заштити.​
 

ОФИЦИРСКА ЧАСТ ИЗНАД ОДГОВОРНОСТИ И КАЗНЕ: Није случајно Бинел одабрао војни позив и није случајно постао перспективан официр​

ОБАВЕШТАЈАЦ има обавезу, и моралну и стручну, да штити свој извор информација и видимо да је генерал Милановић о томе у сваком тренутку водио рачуна.​

Међутим, опасност која се надвила над Србијом била је толико велика да није штедео ни себе ни друге како би дошао до информација о плану агресије. Отуда је мало вероватно да је Бинелу вратио било шта што је везано за планирање напада на његову земљу, иако га је питао због чега је донео и документ о фреквенцијама француских авиона планираних да учествују у ваздушним операцијама НАТО. Уосталом, чак и да није предао тај документ, Бинел то није могао доказати на суду пошто је доказ да је и те папире узео под тврдњом да их тражи његов претпостављени, генерал Вирот, био исувише чврст. Вирот је, јасно, порекао да је тражио та документа и Бинел није могао доказати да комплетан прибављени материјал није предао Милановићу. Суд је прихватио да јесте, чиме је „доказано“ да је угрозио животе француских пилота, што ни Французи који су подржавали Србију нису могли да му опросте. Док је покушавао да придобије Бинела, Милановић му је, како би га растеретио осећаја кривице што издаје своју земљу буде ли му уступио поверљива документа НАТО, рекао да не тражи ништа од њега везано за Француску и да савршено разуме да он као официр и патриота не може да уступи документа везана за своју земљу.

Иако је тврдио да документ о фреквенцијама није предао Милановићу, неумољиви сведоци против њега на суду били су француски пуковник који је копирао документ, и генерал Вирот, који тај документ није тражио и није га ни добио. Ипак, остаје дилема да ли је могао избећи казну и друте санкције да није признао кривицу. Дешавања на суду треба прихватити са резервом, јер су његове изјаве дате по инструкцијама адвоката који су га бранили, и прилагођене су ономе што је признао. На суду је рекао да је са Милановићем контактирао по налогу француске обавештајне службе и да му је документа уступио по њиховим инструкцијама, што наравно није била истина. Та идеја - вероватно идеја адвоката одбране - требало је да убеди суд да је Бинел, наводно, био укључен у планску акцију француске обавештајне службе да покуша да врбује генерала Милановића, што такође нема никакве везе са истином. Основна идеја адвоката јесте да по сваку цену одбране свог брањеника - лаж, уколико је добродошла, није сметња.
ЧИЊЕНИЦА је да је Бинел постао жртва своје части и врхунских моралних принципа, какве мало ко има, што га само краси, и као официра, и као човека. Управо због тих принципа ступио је у везу са Милановићем а касније због тих истих принципа одмах признао француским контраобавештајцима шта је урадио. Најважнија ствар му је била да неко од његовог народа не помисли да је то урадио због новца, све време држећи част изнад одговорности и казне. Овај велики човек и патриота сам објашњава шта га је мотивисало да прихвати сарадњу са Милановићем - покушавајући да спречи или бар умањи људске жртве пријатељског народа, чије је пријатељство овековечено у заједничкој борби током Првог светског рата, посебно приликом пробијања Солунског фронта - у „својој књизи „Ратни злочини НАТО-а“:

„Као и сви мали Французи који знају историју, заволео сам Србе од детињства, посебно због тога што смо имали истог непријатеља који нам је радио о глави. Нарочито ми се свидело што су Срби храбри, часни и поштени људи који поштују своју и туђу слободу.

Налазио сам паралеле између Француске и њене борбе за Алзас и Лорен, и борбе Србије да задржи Косово и Метохију, колевку свог постојања на Балкану.“
Бинел није случајно одабрао војни позив и није случајно постао перспективан официр: његово традиционално породично васпитање га је одмалена научило томе шта је част, и шта је отаџбина и борба за слободу. Имао је подршку међу Французима, што је њему било важније од слободе. У Паризу је 10. новембра 1998. године, уочи осамдесете годишњице Дана примирја у Првом светском рату, одржана подршка мајору Бинелу. Демонстранти су се представили као бивши француски војници, а испред главног улаза Министарства одбране Француске истакли су паролу са поруком „Војска је са Србима. Ослободите мајора Бинела“. Био је то покушај да се манифестује пријатељство између француске и српске војске које су у заједничкој борби поднеле милионске жртве. Порука је била да је мајор Бинел остао веран историји Француске и да је издао једино пролазне и краткотрајне политикантске маневре Владе Француске. Међутим, ни притисак јавности није могао да ослободи Бинела одговорности и судског процеса.

ИПАК, француски судија је поступак Бинела оценио као издају. Није прихватио, као основану, одлуку француског официра да заштити српски народ од бомбардовања, као одраз војне културе која поштује потврђена француска ратна савезништва и речи бившег француског председника Франсоа Митерана: „Док сам ја жив, Француска неће ратовати против Срба“. У својој завршној речи, пре доношења пресуде, државни тужилац му је рекао: „Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску“.

Француска је већа и узвишенија земља од поганих речи једног службеника и следбеника глобализације и „вестернизације“ света. Издајником га је назвао човек који не зна и не може да разуме шта је то част, поштење и хуманост: како да разуме да неко због части може да жртвује све што има? Суд није разумео и није прихватио став да мајор Бинел то није урадио само због личне части, него и због части Француске и француског народа, части која је дошла под знак питања због плана агресије према српском народу у којем је и Француска требало да буде међу учесницима. Он је већ на првом разговору са контраобавештајцима, иако ови нису имали чврсте аргументе већ само основану сумњу, рекао: „Ја сам то урадио, али не за новац“. Признао је на основу сумње, која је могла бити усмерена према ширем кругу лица у Команди НАТО, и питање је да ли би контраобавештајци против њега скупили чврсте доказе које би суд прихватио као довољне да донесе пресуду. С друге стране, чак и да су контраобавештајци знали, једно је знати, а сасвим друто то доказати: таква дела посебно се тешко доказују на суду.

У ТОМ тренутку контраобавештајци Алијансе нису знали чак ни то да ли уопште постоји југословенски обавештајац, а камоли његов прави идентитет и улогу. Да Бинел није сам признао, питање је како би га уопште осудили када нису могли да утврде ни коме је уопште дао поверљива документа. То је уједно представљало велико растерећење за нашег обавештајца, јер је потпуно јасно да у „паду“ француског мајора Бинела није било никакве његове кривице (на страну то што је он код њега пробудио емоције у вези са Србијом и српским народом, и искористио их да дође до најповерљивијих података).

Иако је мајор Бинел знао да има неподељену подршку великог броја француских официра у вези са оним што је урадио, то му није много помогло на суђењу, јер је суд његов поступак, дакле, дефинисао као издају земље. Већина официра га је из разумљивих разлога подржавала тајно, тако да је у интервјуу париском магазину „Маријан“, изјавио: „Добио сам доста подршке из војних кругова, од високих чинова пре свега.“​

СМЕНА ГЕНЕРАЛА​

НАКОН признања и детаљне изјаве која може да издржи сваку проверу искрености, мајор Бинел је представљао релативно јасан случај за француске контраобавештајце. Загонетка је био његов надређени, генерал Пјер Вирот. Тражили су одговор на питање да ли је Бинел достављао податке Милановићу са Виротовим знањем и одобрењем. Нису баш олако прихватили Бинелову и Виротову изјаву да Вирот о томе није ништа знао, па је и он смењен, под образложењем „да није знао за Бинелове тајне активности и није их спречио, иако је био обавезан да познаје ситуацију у француској војној мисији при Команди НАТО којом је руководио“.​
 

МРЕЖА "ОЛИМПИК" ЖИВИ ПОСЛЕ ХАПШЕЊА БИНЕЛА: У току саме оружане агресије стизале су свеже информације из "срца" НАТО пакта​

ПОЈЕДИНА документа везана за коначну припрему агресије на СР Југославију амерички генерали који су руководили планирањем НАТО операција једноставно нису могли да мењају, или су проценили да за тим нема потребе.​

Тако је План ваздушне операције од 19.3.1999. године био такорећи идентичан Плану од 1.10.1998. године, који је генералу Милановићу доставио француски мајор Бинел, а од којег су одустали. О томе новинарка Дубравка Савић пише за „Новости“ у тексту под насловом „Ваздушни удари у више фаза“, у којем саветник за националну безбедност, Самјуел Бергер, објашњава етапе ваздушне операције америчком председнику Билу Клинтону:

У документу од 19. марта 1999. године који је објавила председничка библиотека Била Клинтона, Бергер је шефа Беле куће припремао за састанак„о војним опцијама за Косово“ којем је требало да присуствује председник Бил Клинтон, државна секретарка Медлин Олбрајт и још 10 највиших цивилних и војних званичника САД. У оперативној соби Беле куће 20. марта 1999. године спремано је детаљно разматрање планова НАТО-а за ваздушне ударе.

Бергер је Клинтона обавештавао да је према инструкцијама Савета НАТО Главна команда развила фазне ваздушне операције под називом „заједнинка снага“ као одговор на догађаје на Косову. Иницијални пакет ваздушних удара, „Фаза 1“усмерава се примарно на интегрисани ПВО систем СРЈ у Србији, као и у Црној Гори. Операција ће укључивати слање крстарећих ракета из ваздуха и са мора, као и авионе, од којих више од половине обезбеђује САД, укључујући Б - 2 и Ф - 117. Савет НАТО је извршно руковођење делегирао за овај иницијални пакет Генералном секретару Солани уз консултације са савезницима - наводи Бергер.

На захтев САД, наставља он, НАТО је развио још два контингента опција за наставак удара.“
МИНИМАЛНЕ измене плана и допунске информације које је преко своје обавештајне мреже прибавио генерал Милановић омогућили су државном и војном врху СР Југославије да буде потпуно у току и са новим припремама за агресију и да благовремено, али у највећој тајности, предузме превентивне мере како би неутралисао или ослабио ваздушне ударе непријатеља. Иако генерал Јован Милановић више није био у Бриселу, његова обавештајна мрежа „Олимпик“ - или део те мреже (само он зна праву истину) - наставила је да „живи“ и да доставља драгоцене податке у најважнијем тренутку. Сваки добро припремљени извор информација још у време док је све нормално функционисало добио је инструкције како да поново ступи у везу са обавештајцем који га држи на вези или на који начин ће успоставити контакт ако веза из неког разлога буде прекинута. Очито да је генерал Милановић одлично одрадио и тај део професионалног посла, ако су већ његови извори и даље пристајали да тајно контактирају са њим и поред чињенице да су сигурно били уплашени и веома опрезни након избијања обавештајне афере „Бинел“ која је уздрмала целу планету. Није ли то врхунски обавештајни домет, када и током саме оружане агресије имате свеже информације из „срца“ НАТО пакта? У вези с тим генерал Милановић каже:

„Све до краја априла 1999. године имали смо изворне информације о одлукама Алијансе из Команде НАТО пакта. Након тога је центар одлучивања и планирања премештен у Лондон.

Одлуке о циљевима су доносили Генерални секретар НАТО Хавијер Солана, командант савезничких снага НАТО у Европи Генерал Весли Кларк, британски премијер Тони Блер, шеф Пентагона Вилијам Пери и амерички председник Бил Клинтон. Клинтон није пристао, под притиском Тонија Блера, на копнену интервенцију, али је одмах пристао на захтев Веслија Кларка да Радио телевизија Србије буде бомбардована као „легитимни војни циљ“.

СВОЈИМ обавештајним деловањем које контраобавештајне службе НАТО нису могле да спрече, генерал Милановић је практично натерао шефове НАТО да изместе центар одлучивања и доношења одлука ван властите команде и да толико сузе круг личности код доношења одлука да је то сигурно морало да омета рад команде и да поремети линију командовања. Наравно да Милановић није могао да се дочепа информација са затворених састанака на тако високом нивоу у Лондону, али је очито да је користио прилику сваки пут када су се већ донете одлуке и наредбе спуштале на нижи ниво. Тако је знао, на пример, шта је то Клинтон одобрио генералу Кларку, а није Тонију Блеру.

Интересантно је да је већ на састанку у Белој кући у Вашингтону саветник председника САД, Сенди Бергер, интервенисао код Медлин Олбрајт да се, ако је могуће, минимализује политички утицај ваздушних удара на Црну Гору. Из тога је јасно да су већ тада правили план разбијања заједничке државе и одвајање Црне Горе.
НАКОН повратка из Брисела, генерал Милановић је постављен за заменика начелника обавештајне службе (сада Војнообавештајне агенције) генералштаба Војске СР Југославије (начелник је био генерал Бранко Крга), али је током агресије он практично руководио службом, будући да је генерал Крга био члан Врховног штаба одбране. Само он зна како је у тим опасним и неизвесним временима успевао да са те функције, из Београда, оживи део своје обавештајне мреже „Олимпик“ и да добија квалитетне податке преко својих извора.

Круна свеукупног обавештајног рада на сагледавању планова оружане агресије НАТО пакта на СР Југославију јесте прецизна информација генерала Милановића коју је телефоном добио из седишта Команде НАТО пакта о термину почетка агресије. Само он зна како се у том „шифрованом“ разговору разумео са својим извором информација. Рекао нам је тек толико да је порука да агресија сигурно почиње била: „Обуј чизме“.

АГРЕСИЈА је започела лансирањем крстарећих ракета са америчких (НАТО) бродова у Јонском мору, које су требале да униште југословенску противваздушну одбрану, како би небо било потпуно безбедно за пилоте НАТО авијације. Био је то и даље тренутак у којем су мислили да је могућа агресија са „нултим губицима“ на какве су навикли. Управо због стварања услова за агресију са „нултим губицима“, они су се олако одлучили за ново ратно жариште, убеђени да ће страдати неко други а не они. Пилоти НАТО су за сваки ваздушни налет добили неке од циљева које су планери ваздушне операције одабрали са истог списка (или нешто мало коригованог) који је обавештајац Милановић доставио Генералштабу скоро пола године пре почетка агресије. Док је Војска СР Југославије вршила измештање и дисперзију својих снага са поменутог списка циљева, они једноставно нису имали обавештајне податке о томе да је нешто у вези са координатама тих циљева промењено.

Радило се о војним системима и важним јединицама који су као циљеви, према њиховом плану, морали бити уништени у првом удару. Наравно, био је то скоро потпуни промашај њихових операција, па то можемо сматрати великим промашајем и неуспехом њихових контраобавештајних и обавештајних служби.​

СПРЕЧЕНО ИЗНЕНАЂЕЊЕ​

НАШ Генералштаб је 23. марта у 14:00 часова имао проверену информацију да ће агресија започети 24. марта 1999. године, а 24. марта око 14:30 часова је допунио информацију да ће агресија започети у вечерњим сатима. Кључни задатак војнообавештајне службе је извршен - СР Југославија није доживела стратешко изненађење. Наравно, кључну улогу у томе имао је генерал Милановић. Уз све друго што је достављено, можемо констатовати, и то нико не може да негира, да је војнообавештајна служба преко обавештајне операције коју је водио генерал Милановић остварила врхунски успех упоредив са највећим обавештајним подвизима на свету.​
 

ВЕСЛИ КЛАРК И ТОНИ БЛЕР ОБМАЊУЈУ ЧЛАНИЦЕ НАТО: Основни циљ агресије је био да се Србија понизи и порази војска и полиција​

РАД НATO гломазног и моћног обавештајно-безбедносног система анулиран је потпуно неочекиваним успесима наше мале војно-обавештајне службе.​

Тај огромни и застрашујући систем, највећи на свету, једноставно је надигран вештином наших обавештајаца и команданата борбених јединица. Нема збора да је то био наш фантастичан војни и обавештајни успех, и да су генерал Милановић и наша војно-обавештајна служба постигли много више него што је било ко могао очекивати.

Да бисмо видели какве је то извештаје добијао генерал Милановић контактирајући своје изворе из Команде НАТО пакта, из других НАТО институција или из генералштабова држава чланица НАТО пакта који су имали информације у вези са агресијом, навешћемо само неке од њих. На пример, већ средином марта, на тајном састанку челника НАТО (уз неизоставно присуство Тонија Блера, Ричарда Холбрука и других) донета је одлука о почетку агресије.
Агресија је морала бити радикална са следећим циљевима:

1. Понизити СР Југославију и поразити војску и полицију.

2. Користити муницију са осиромашеним уранијумом, контејнере са бојним отровима и микробиолошким материјалом.​

3. Формирати међународни суд у Хагу.

4. У случају јачег отпора рушити целокупну инфраструктуру (3. и 4. фаза агресије - ,,Апокалипса“).

5. Изазвати еколошку катастрофу.

6. Припремити преко Албаније и Македоније „егзодус“ албанског становништва.

7. Створити услове за стварање независне државе „Косово“ под двадесетогодишњим надзором НАТО. У каснијем периоду „Косово“ припојити Албанији уз припајање делова Србије, Црне Горе и Грчке.​

8. Створити коридоре за извлачење српског становништва са Косова и Метохије према Србији. Заробити сва борбена средства војске и полиције и третирати их као ратни плен.

9. Спречити извлачење авиона са аеродрома Слатина.

НАКОН што је (највероватније 22. марта) главнокомандујући генерал Весли Кларк позвао генерала Драгољуба Ојданића, начелника Генералштаба ВЈ, запретивши му захтевом да овај убеди председника Слободана Милошевића да Војска Југославије положи оружје пре него што НАТО започне агресију, генерал Милановић је 23. марта (око поднева) позвао једног од својих „обавештајних пријатеља“ и питао га шта је на програму НАТО. Одговор је био: „Ноћас неће бити удара из ваздуха, али су наредне ноћи вероватни (24/25.3).“ По договору, генерал Милановић га позива идућег дана (24.03), не постављајући питања. Само га је слушао. „Пријатељ“ каже: „Одлука о извршењу удара је неопозива (Аct Order). Први удари су лимитирани по обиму и циљевима (Фаза I).

Након тога ништа више није лимитирано. Мете ће зависити од процене НАТО којом жестином ће удари бити извршавани.“ На основу тога генерал Милановић је написао процену да прве ваздушне и ракетне ударе треба очекивати у вечерњим сатима.

Информацију је проверио и преко других извора, као када му је један извор само кратко рекао „обуј чизме“ - и разумели су се.

Генерал Милановић је од својих извора 24. марта 1999. године преко средстава везе добио и нови план агресије, који је био готово идентичан са оним старим планом достављеним 1. октобра 1998. године. Као што се и претпостављало, Команда НАТО пакта није могла битно да измени појединости из претходног плана. Извори су јавили да је 24. марта одржана седница Савета НАТО на којој је закључено да не постоје промене у већ донетој резолуцији Хавијера Солане. Поновљена је суштина и кључни ставови:

• У 1. фази: Предвиђена је операција која треба да неутралише циљеве на Косову и Метохији и циљеве ПВО изван покрајине у јужним деловима централне Србије.
• У 2. фази: Одабрати и уништити циљеве јужно од 44. паралеле који могу угрозити савезничку авијацију.
• У 3. фази: Уништити такве циљеве изнад 44. паралеле.
• У 4. фази: Враћање у рејоне размештаја.

ХАВИЈЕР Солана је дао гаранције суседним државама СР Југославије да ће их бранити у случају да их СР Југославија нападне. Саопштено је да ће се Хавијер Солана и Весли Кларк обратити светској јавности у вечерњим сатима након отпочињања агресије.

И заиста, након почетка агресије Хавијер Солана се 24. марта обратио светској јавности у којој је изнео следеће:

1. Да је примио извештај генерала Веслија Кларка - команданта НАТО снага, о томе да је напад на СР Југославију отпочео након 20:00 часова на одабране циљеве. Напад је почео након што се међународна заједница дефинитивно уверила у то да није успела да мирним путем створи услове за мирно решење косовског конфликта. Одговорност је искључиво на југословенском руководству. Поновио је да НАТО није у рату са југословенским народом и није у рату са СР Југославијом. Акција је усмерена на заустављање репресије војске и полиције СР Југославије.

2. НАТО има моралну дужност да интервенише и обавезан је да испуни очекивања међународне заједнице. Говорио је о употреби авиона Б-2, о томе да ће кампања трајати 3-4 дана, претежно ноћу. Обавестио је јавност да је до његовог обраћања испаљено око 100 крстарећих ракета, а да је предвиђено да буде испаљено 300-400 ракета. Најавио је да ће НАТО сваког дана обавештавати јавност о учинцима из „кампање“ од претходне ноћи.

У ИНФОРМАЦИЈИ коју су доставили 25. марта 1999. године извори су јавили да су одлуку о агресији донеле САД, док су остале чланице НАТО само примиле обавештење о томе.

Савет НАТО није био обавештен о размерама агресије. Чланице НАТО су одобриле 25 циљева и за сваки циљ је била потребна сагласност свих чланица (консензус). На дан 24. марта, када су у вечерњим сатима планирани ваздушни и ракетни удари, чланице НАТО нису биле информисане. Савету НАТО није била представљена листа циљева по структури, већ кумулативно (до 25 циљева). У НАТО је кружила информација да ће агресија бити настављена без ограничења трајања, иако је Хавијер Солана најавио да ће трајати 3-4 дана, и да ће бити обустављена (уз ултимативне паузе) привремено или трајно само прихватањем постављених услова - ултиматума. Један део чланица НАТО је закључио да су САД и Команда НАТО обманули у вези са трајањем агресије, листом циљева и размере дејстава.

Британски премијер Тони Блер и генерал Весли Кларк били су главни инспиратори наведених обмана.

Тако је ипак превладала опција да ваздушни и ракетни удари буду обнављани сукцесивно, са паузама, по виталним циљевима, како војним, тако и цивилним. На тај начин створили би „државу хаоса“ са могућношћу разбијања земље по мањим територијалним целинама, уз успостављање окупационог система по моделу из 1941. године.​

НЕСЛАГАЊА И ПОДЕЛЕ У ПАКТУ​

ГЕНЕРАЛ Милановић је 26. марта 1999. године, је добио информацију о сукобима и неслагању чланица НАТО. Поводом почетка агресије и преваре САД, Велике Британије и Команде НАТО, већ трећег дана од почетка напада настале су пукотине међу чланицама НАТО пакта. У француском парламенту је дошло до великог неслагања и подела, и то од дна до врха хијерархијске лествице. Жак Ширак и командно-политичке структуре око њега трпели су жестоке вербалне нападе, а неслагање и дубоки јаз био је присутан и у оружаним снагама Француске. Сличне поделе и неслагања јавили су се и у структурама неких других чланица НАТО, али су неутралисане снажним притисцима и уценама САД, под претњом обарања режима.​
 

ВЕСЛИ КЛАРК СЕ ЖАЛИ НА "СРПСКЕ КРТИЦЕ" У НАТО : Весли Кларк је тврдио "да је српска обавештајна служба једна од десет најбољих​

ЗБОГ прецизног дејства обавештајне службе Војске СРЈ место одлучивања о потенцијалним циљевима из Брисела премештено је у Лондон – где су одлучивали Весли Кларк, Тони Блер и Ричард Холбрук​

ГЕНЕРАЛ Милановић нам је навео и један конкретан пример дијалога са својим извором обавештајних информација који је обављен 26. марта 1999. године (како је успео да успостави такву комуникацију зна само генерал Милановић):

„1. Колико ће трајати ова фаза?
Још је у примени 1. фаза напада. Трајаће онолико колико је потребно да се нанесе што више губитака у људству и техници, или док се неутралише РВ и ПВО. Циљ је да се Београд присили да прихвати предложени споразум за Косово и Метохију (предложени споразум из Рамбујеа)

2. Да ли ће се дејства наставити и колико дуго?
НАТО је одлучан да настави дејства без ограничења.

3. Да ли НАТО намерава да уведе снаге копнене војске?
У овом тренутку није реално очекивати увођење копнених снага у операцију. Све зависи од успеха ваздухопловно-ракетне операције, као и од отпорности одбрамбеног система СР Југославије.

4. Какви су изгледи да неке од суседних земаља напусте коалиционо учешће у агресији?
Италија се и раније залагала за мирно решење кризе на Косову и Метохији. Била је надгласана од осталих чланица НАТО. Сада не може да се „извуче“ јер су њени аеродроми поседнути НАТО авијацијом. Уцењена је. Грчка се такође залагала за мирно решење. Уцењена је претњом САД да ће је напасти Турска. Пристала је да да сагласност за консензус (приморана) под условом да њене оружане снаге не учествују у агресији и да Турска не користи њен ваздушни простор.

5. Како оцењујете позицију Русије?
Русија нема капацитета да учини било шта како би помогла СР Југославији (закључна оцена саговорника). У кулоарима НАТО оцењује се да су са Југславијом у великом проблему јер је предвиђено трајање агресије од 96 сати нереално.
Ствари су се на самом почетку веома искомпликовале јер се тешко проналазе циљеви и прете да измакну контроли.“
СВЕ до краја агресије функционисале су различите обавештајне мреже и индивидуални контакти генерала Милановића. Још на почетку агресије НАТО је закључио да обавештајна служба Војске СР Југославије ради веома агресивно. Тако је изнуђена одлука да место одлучивања о потенцијалним циљевима буде измештено у Лондон; тамо су одлучивали Весли Кларк, Тони Блер и Ричард Холбрук, а остали су, како је генералу рекао један од његових извора, „блејали“. Није стога чудо што је у више наврата у својим мемоарима главнокомандујући НАТО снага, генерал Весли Кларк, „плакао“ због „српских кртица“ у НАТО и што је непрестано потенцирао „да је српска обавештајна служба једна од десет најбољих на свету“.
То значи да је и након обавештајне афере „Бинел“ генерал Милановић имао веома добре изворе информација у седишту НАТО пакта. Била је то још једна победа наших обавештајаца над контраобавештајном машинеријом Алијансе, јер су они погрешно закључили да је разјашњавањем обавештајне улоге мајора Бинела обавештајни „продор“ југословенске обавештајне службе дефинитивно пресечен. Погрешно су проценили да су све последице обавештајне афере „Бинел“ отклоњене, те да су се стекли услови да слободно могу започети агресију, коју су одложили ради безбедности својих ваздушних снага. Ова грешка навела их је на нови погрешан закључак који одлично видимо у новом сегменту специјалне емисије „ББЦ 2“:

ВОДИТЕЉ: НАТО није смео да изгуби ниједног пилота за време кампање. (То је оно што потенцирам, нису само два авиона оборена, много више их је срушено) Али, Југословени су били МНОГО ефикаснији него што се очекивало. Први циљ, уништити српске противваздушне позиције, који је требало да траје три дана, није ни постигнут. НАТО није могао ни да лоцира, а камоли уништи све противваздушне системе. Ракете су остале претња сваке ноћи, приморавајући пилоте да лете врло високо. Шест дана након почетка рата, 30. марта, у Клинтоновом кабинету је одржан кризни састанак. Вашингтон се окомио на Медлин Олбрајт.
Многи су говорили да је то рат Медлин Олбрајт, да је све кренуло наопако. Да ли су на њу вршили притисак?
ЏЕЈМС РУБИН (амерички заменик државног секретара): Апсолутно (смеје се), било је то веома, веома тешко време. Многи су тражили жртвене јарце, када се ствари нису одвијале онако како треба. Она је саму себе ставила у позицију таоца. Била је изричита у томе да ће операција кратко трајати.
ВОДИТЕЉ: Срби су избегавали ефекте бомбардовања толико добро да су изгледа знали не само да ће бити бомбардовања, већ и када ће се то десити. Постојао је опасан преседан. Шест месеци пре тога добили су копију тајних планова, који су им откривали те податке.
ГЕНЕРАЛ ВЕСЛИ КЛАРК: Они су знали категорију мета, а у једном доказаном случају, операционе планове је Србима прослеђивао официр из Генералштаба НАТО, који је признао шта је радио.
ВОДИТЕЉ (закључујући емисију): Рат је почео као морална поука која се завршила нетолеранцијом. Али на крају није више било речи о моралу. Чак ни о Косову. Радило се о спасу НАТО од тоталног колапса.
НАПРОСТО је невероватно колико је један човек, обавештајац, успео да направи пометњу у врху НАТО пакта, до те мере да су чак и каријере најмоћнијих личности америчке администрације биле у питању. Медлин Олбрајт је била веома моћна, такорећи недодирљива, па је ипак трпела ударе због војних неуспеха НАТО, који су могли угрозити њену каријеру. На нашу жалост, успела је да се одбрани и одржи на политичкој сцени САД.
Кажемо „нажалост“ само због тога што вероватно нико други ко би дошао на њено место не би имао толики степен мржње према српском народу. Она је била спремна да нас дословно уништи и ту своју намеру није крила.
Као што је речено, успешан обавештајни рад генерала Милановића одвијао се и за време НАТО агресије, посебно у оном аспекту који се тиче података о конкретним ваздушним операцијама Алијансе, а да је то неоспорно тачно, увек је боље доказивати преко западних извора, ако већ постоје подаци о томе. Њихове реакције и анализе најбоље и најуверљивије показују колико је обавештајни рад у ствари био квалитетан, а информације драгоцене за српску страну у сукобу. То је потврдила и једна Агенција за истраживање медија и односа са јавношћу 3. септембра 2000. године која је донела је изводе из британског листа „Гардијан“ који је дошао до поверљивог извештаја америчких званичника из периода агресије на СР Југославију.​

ИРАЦИОНАЛНА ЗЛА И МРЖЊЕ​

МЕДЛИН Олбрајтова је на неки ирационалан и невероватан начин враћала српском народу зло, мржњу и презир за сву доброту коју је наш народ њој и њеној породици учинио за време Другог светског рата. Нажалост, није она једина која се тако одужила српском народу за његову доброту и гостопримство. Сетимо се и никад не заборавимо првог председника самосталне Словеније Милана Кучана чија је породица у Другом светском рату провела у избеглиштву од немачких нациста у Србији када је он имао само пола године. Милан је касније све то Србији и Србима вратио на најнечаснији начин. Срби треба да гаје гостопримство, доброту и племениту љубав, али не смеју никад да буду наивни и плиткоумни.​
 

НАТО ЈЕ БЕС ИСКАЛИО НА НЕДУЖНИМ ЦИВИЛИМА: Генерал Весли Кларк је говорио - "Знам да постоји шпијун и хоћу да га пронађем"​

О УСПЕШНОМ обавештајном раду генерала Милановића најбоље говоре реакције и анализе америчких и НАТО званичаника. Британски лист „Гардијан“ је дошао до поверљивог америчког извештаја, из периода агресије на СР Југославију, из кога је довољно навести само сегменте да би ствар била потпуно јасна.​


Под насловом „ НАТО шпијун проследио Србима планове за бомбашке нападе“ аутори Алан Литл и Ричард Нортон-Тејлор пишу:
...У интерном поверљивом извештају, високи амерички званичници одбране су закључили да су Србима биле доступне дневне наредбе НАТО за извршавање ваздушних напада и извиђачких летова током прве две недеље бомбашке кампање. У извештају се даље каже да је до краја друге недеље кампање, НАТО почео да мења начин на који су наредбе дистрибуиране...
...У извештају се наводи да су процуреле информације омогућиле Србима да тачно знају када ће бити употребљене беспилотне извиђачке летелице, што је омогућило српској војсци и јединицама полиције да пре бомбашких напада померају своје људство и опрему уз мањи ризик да ће бити опажени...
...Према извору у Бриселу, генерал Весли Кларк, врховни командант НАТО, убрзо је по почетку бомбашке кампање посумњао да Београд има шпијуна у главном штабу Алијансе, и тада је својим колегама рекао: „Знам да постоји шпијун и хоћу да га пронађем“. Војни шефови НАТО су одмах проверили дистрибуцију дневних „наредби ваздушних задатака“. На њихово запрепашћење, открили су да су наредбе доступне за 600 особа...
...Чим су амерички команданти видели списак, смањили су га на 100 особа. Извор из Пентагона такође наводи да је било доказа о српском шпијуну. Пилоти главног штаба НАТО у Италији су изразили забринутост да су Срби унапред „знали за њихове летове“.
​
По истраживању једне Агенција за истраживање медија и односа са јавношћу, постојање шпијуна у Команди НАТО пакта током агресије је вест која је доминирала на страним ТВ станицама, као и непрестани покушаји демантовања.
У британској документарној емисије „Још борби са НАТО у рату“ (“More combat with NATO at war“) емитоване на ББЦ, наводи се „Званичници војне обавештајне службе су известили да су открили да је шпијун у седишту НАТО одавао планове југословенским снагама за време бомбардовања Југославије. У програму је изнето да је и сам главнокомандујући официр НАТО, Весли Кларк, био убеђен у постојање шпијуна:
ВЕСЛИ КЛАРК: Одређени елементи, односно одређени људи нису више имали приступ тим информацијама, а круг људи који су имали приступ све више је смањиван. Нека осетљива питања која нису морала да буду у наредбама, више нису стављана у наредбе посадама.
АЛАН ЛИТЛ (дописник ББЦ из бивше Југославије): Забринути због неочекиване неефикасности у раној фази операције, амерички војни обавештајци спровели су интерну истрагу по завршетку рата у којој су дошли до сазнања да су Срби имали приступ високо осетљивим наредбама и задацима ваздушних операција, који су дистрибуирани свакодневно посадама авиона. Наредбе су садржале детаље о метама на које ће бити извршен напад, типовима авиона који ће учествовати, ваздушним базама из којих ће полетети, плану лета и времену напада. Истрага је утврдила да су Срби могли знати где и када ће дејствовати шпијунски и „невидљиви“ авиони НАТО, па је захваљујући томе Београд био у стању да премешта своје људство и средства. У другој недељи рата НАТО је променио начин достављања наредби посадама.
ОБАВЕШТАЈНА мрежа генерала Милановића (или њени делови) била је у потпуној функцији и током априла 1999. године. Њен рад је донекле поремећен и ослабљен тек када су генерал Весли Кларк и британски премијер Тони Блер, уз сагласност Хавијера Солане и Била Клинтона, изместили систем одлучивања из Брисела у Лондон. Могуће је да је „цурење“ поверљивих података преко Милановићеве мреже подстакло или правдало ову одлуку, али је исто тако сасвим могуће да је прави разлог био стварање амбијента за преваре и обману осталих чланица НАТО пакта јер је јединство било пољуљано.
Најважније што овде треба запазити јесте то да су најмоћније контраобавештајне службе на свету, пре свега америчке, уложиле велике напоре пре и током НАТО агресије да открију обавештајну мрежу генерала Милановића, али у томе нису успеле. Анализа америчких војних обавештајаца након завршетка рата је подстакнута за њих несхватљивим неуспехом у сучељавању са југословенском (српском) војнообавештајном службом. Не треба да нас завара игра речи у њиховим извештајима. Све време они говоре и пишу „да су открили постојање шпијуна у НАТО-у“, али не кажу „да су открили шпијуне“, а то је велика разлика - и још већи успех Милановића. Све време агресије су знали, или боље речено посредно наслућивали, да шпијуни постоје и нису их открили. Мајор Бинел је ухапшен пола године раније, па ни њега нису открили - под тешко доказивом сумњом сам је признао да је информатор југословенске обавештајне службе.. Давид је победио Голијата, и то у рату, када је свака информација бар десет пута важнија него у миру.

У ЗАКЉУЧКУ своје књиге „Модерно ратовање“, амерички генерал Весли Кларк, командант савезничких снага НАТО у Европи и заповедник агресије Алијансе на СР Југославију, јасно је признао да су обавештајно надиграни када пише следеће:
„Ефекат изненађења је био угрожен рано и често, од предаје Србима делова плана кампање октобра 1998, преко упозорења за предстојећи напад у последњим сатима након повлачења „ненаоружаних посматрача“ ОЕБС. Могућни удари на многе осетљиве мете у много су наврата откривени у јавној дискусији приликом одобравања напада, нарочито када су по среди били напади на мете у Београду.“
И поред огромне премоћи у ваздуху, генерал Кларк признаје да су их и те како бринуле српске обавештајне службе:
„А наставили смо да бринемо за безбедност наших посада, пошто су неке њихове мете Срби предвидели, или су оне можда биле откривене из неопрезности, или због шпијунаже.“

НЕОЧЕКИВАНА неефикасност збунила је агресора и нису знали шта да раде, па су повећавали број авиона и број мета што наводи и генерал Кларк у својој књизи:
„Од почетних удара усмерених на 51 мету које су изводиле снаге од 366 војних авиона, ваздушну кампању смо проширили на близу 1.000 мета и на снаге од око 900 авиона, а још их је више било на путу.“
Вероватно та неефикасност је убрзала њихова дејства по цивилним објектима и цивилном становништву, што је оставило трајне последице у погледу става српског народа према НАТО пакту. Немоћ су искалили на цивилном становништву, користећи чак и забрањена оружја. Оставило је то и за њих дугорочне негативне.последице, не само по питању угледа у свету - то им је најмање сметало јер као агресивна и насилна армада углед никада нису ни имали - него и по питању нечега што им је и данас болна рана и пуста жеља: уласка Србије у НАТО пакт. Време пролази, али њихови злочини се не заборављају...​

Фрустрирани агресори​

НАТО агресор није успео да реши неефикасност повећањем броја авиона и броја мета јер су српској страни биле познате све њихове потенцијалне мете, па и оне које су одредили накнадно, након афере „Бинел“. Погађали су углавном стационарне мете које нису могле бити премештене. То им је свакако причињавало фрустрацију, поготово што ни њихови обавештајци нису могли да дају јасан одговор на питање о чему се стварно ради.​
 

ГЕНЕРАЛОВ ПОДВИГ ТРЕЋИ ПО ЗНАЧАЈУ ОД ДРУГОГ РАТА: Невероватно - у свету више поштују Милановићев обавештајни успех него у Србији (мада није ни чудо, јер веома мали број људи зна какав је успех постигао)​

ОБАВЕШТАЈНА операција коју је генерал Јован Милановић водио у Бриселу, према опсежној анализи париског листа „Евенмо ду жуди“ (19-25. новембра 1998. године) означена је као трећа по значају на глобалном плану од Другог светског рата: прва је обавештајна операција Чарлса Хенрија из 1955. године, друга је везана за Мишу Волфа из 1980. године, а трећа за Пјер - Анрија Бинела и српског генерала Јована Милановића.​

То заиста јесте тако ако анализирамо дубину и значај обавештајног „продора“, и ови еминентни новинари су потпуно у праву. Напросто је невероватно да странци то виде и цене, а да код нас у Србији још постоји неразумевање и дилема, као и непотребна опрезност, да се јасно каже да је генерал Јован Милановић највећи српски обавештајац свих времена. Српско је национално проклетство да ми увек у другима и код других видимо већи значај и важније вредности и људске величине од нас самих и код нас самих. Српски интелектуалци и српска елита јесу криви за то, јер су у другим народима увек видели и више и боље од онога што јесу, док су увек имали потребу да потцене и понизе нас, сва наша велика достигнућа и наше великане светског ранга. Комплекси мање вредности појединачни и/или национални ничим се не могу отклонити, али ипак вреди систематично и упорно радити на томе. Срби јесу, нажалост, малобројан народ, али су историјски велики народ.

НАРЕЧЕНИ француски лист тврди и то да ће истовремено разоткривање мајора Пјер-Анрија Бинела у антологијама остати као један од највећих успеха француске обавештајне службе, јер су га провалили преко једног Србина који је радио за њихову балканску обавештајну мрежу. То на први поглед може изгледати апсурдно али није, јер открити непријатељског шпијуна у тако високој војној команди јесте велики успех. У то време је третирао НАТО као непријатеља којег треба уништити.
Неки наши листови који су правили анализе те врсте нису га ни узели у обзир за рангирање, а „Вечерње новости“ су га у анализи од 7. 7. 2014. године ставиле у групу личности под којима подразумевају највеће српске „шпијуне“. У серијалу под насловом „20 најпознатијих српских шпијуна као актера великих светских афера“ проучавали су и мерили допринос сваког појединачно. Наравно, ове анализе су прављене са новинарског становишта, а у овако специфичној и затвореној области могуће су стручне, па и суштинске грешке, које се могу опростити јер нису злонамерне; у крајњој линији, текстови су корисни јер су и те како привукли пажњу читалаца на категорију заслужних људи чије се заслуге заборављају. Наравно да генерал Милановић није „шпијун“ него обавештајац, али није проблем ако новинари побркају те појмове - важан је обавештајни успех појединих личности и колико је тај успех био значајан за српску државу и нацију. Част и поштовање свима другима, од којих су неки одавно историјске личности по неким другим основама, али већ из површне анализе потпуно је јасно да Милановић треба да буде симбол успеха наших обавештајаца, посебно војнообавештајне службе (агенције). Он је прави пример и путоказ како треба профилисати и обучавати будуће генерације наших обавештајаца како би се успешно сналазили у свом тешком и опасном послу, који може бити свакакав, али нипошто рутински. Кључна ствар коју треба закључити јесте да је за сналажење у обавештајним ветрометинама, олујама и бујицама за војне обавештајце поред стручног неопходно и широко опште знање, посебно из војних наука.

БИВШИ, и код нас са великим и оправданим правом озлоглашени, командант НАТО пакта, амерички генерал Весли Кларк, не устручава се да каже да „српска обавештајна служба спада међу десет најбољих обавештајних служби на свету“. На тај ниво подигао ју је засигурно својом бриљантном обавештајном операцијом генерал Милановић, који је постао ноћна мора препотентних НАТО стратега. Генерал Кларк је у својим мемоарима признао да је ефекат изненађења био осујећен, а посредно је јасно да овај амерички каријериста, који би газио преко мртвих да дође до циља, зна колика је вештина потребна да би неко њега, као главнокомандујућег застрашујуће и монструозне војне алијансе, успео да омете у доношењу одлука и ремети му миран сан по питању сопствених губитака. Он као генерал и командант тог формата уме да препозна успех противника и не устручава се да о томе јавно говори (наравно, не у време агресије, него годинама након тога, када то са становишта утицаја на општу слику догађаја за њега и није важно).

САВЕТНИК за безбедност бившег председника САД Доналда Трампа, генерал Херберт Мекмастер, у својој анализи објављеној у књизи „Пукотина у темељу“ каже: „НАТО кампања је доживела неуспех јер су Срби унапред знали за сваки наш корак који смо предузимали.“
Пише и о томе, а о чему се мало зна, да су због српских шпијуна у штабу НАТО у Јадранско море бацили хиљаде опасних бомби. Одбацивање бомби била је уобичајена процедура пре слетања ако пилоти не пронађу основни, па ни резервни циљ. Морали су пре слетања да се ослободе опасног терета јер је слетање са убојним средствима веома опасно и никада се не практикује, како не би утрозило живот пилота и веома скуп авион. Такву врсту ометања и стварања практичних борбених проблема плански и дуготрајно проводити највећој војној сили на свету невероватан је успех, а ми и даље гајимо некакве вештачке дилеме ко нам је најбољи обавештајац свих времена.

УПРАВО то што је генерал Милановић постигао невероватне обавештајне продоре и успехе од стратешког значаја за нашу земљу, стварало је неверицу код мање обавештајно упућених политичара који су доносили државне одлуке, али и код стручног дела државног врха, посебно код контраобавештајних служби. Не бих се сложио са тврдњом да су (тадашњи) "политичари, у својој препотенцији мислили да је све то Милановићу подметнуто како би се Србија заплашила и да никакве тако драстичне агресије неће бити" - а ако је и буде, тврдили су они, биће то неколико симболичних удара из ваздуха. Пре бих рекао да су политичке одлуке једно (јер политичке одлуке у себи садрже многе примесе и факторе из свих области, па и војних, наравно. Између осталог, у тим и таквим одлукама учествовао је високи војни врх...) Контраобавештајци су у својим проценама ишли и даље од тога и протурили су озбиљну оптужбу сумњичећи да је генерал Милановић вероватно врбован, што би значило да је шпијун неке од обавештајних служби НАТО.​

ВАНРЕДНА УНАПРЕЂЕЊА​

ПРОТИВ човека који је прошао праву голготу да би спречио стратешко изненађење своје државе отворен још један фронт на којем је морао да се бори како би убедио државни врх да је оно што доставља реална и опасна припрема агресије на СРЈ. На срећу свих нас, успео је у томе и његове информације су максимално искоришћене за одбрану земље. У својој обавештајној каријери генерал Милановић је три пута пензионисан и три пута ванредно унапређен. Хришћани добро знају да нема Васкрса без Голготе. Ово "треће унапређење у чин генерала" посебно је интересантно јер и оно говори о његовој сналажљивости и обавештајним дометима.​
 

КУПОВИНА ЉУДСКИХ ДУША У СРБИЈИ ПОСЛЕ 5. ОКТОБРА: Горан Свилановић -"Милановић је реметилачки фактор у евроатлантским интеграцијама​

ГЕНЕРАЛ Јован Милановић је у Бриселу користио још једну вештину, добро познату обавештајцима - тајну размену података са обавештајцима других држава, при чему су постојале објективне могућности да се то обави на начин који не угрожава безбедност обавештајне операције.​

Одавно су информације „роба“ којом се тргује, а у конкретном случају, дати некоме важне информације за његову државу, значило је придобити га да вам уступи важне информације за СР Југославију (Србију). Тако је Милановић уступио важне информације Украјинцима, до којих је дошао успут, преко своје обавештајне мреже. Мало је рећи да су за њих биле драгоцене, јер су их упозориле на припрему преврата у Украјини.

Била је то нека претеча „обојене револуције“ и „Мајдана“ коју су Украјинци тада, на основу Милановићевих података, успели да спрече (иако их је све то снашло 15-16 година касније, 2014. године). Украјинци тако велику обавештајну услугу нису заборавили. Приликом званичне посете нашег министра одбране Слободана Краповића Украјини 13. марта 2001. године, у делегацији је био и генерал Милановић. Украјинци су искористили прилику да се захвале Милановићу и да га на пригодној свечаности у Кијеву, на опште изненађење, симболично унапреде у генерал-потпуковника украјинске војске. Том приликом уручили су му и украјинске генералске еполете. И тај догађај јасно говори о „калибру“ и дометима нашег обавештајца, који је својим информацијама мењао историју не само своје, него и других држава. Основна ствар у свему томе је оно што каже и сам генерал Милановић:
„За њихову земљу сам учинио услугу, а да своју нисам оштетио.“ Наравно да су презадовољни украјински безбедњаци у Бриселу касније узвратили сваком информацијом која им је дошла до руке а која је била везана за безбедност Србије, док је Милановић тако ширио своје обавештајне могућности, јер Украјинци нису били „под лупом“ НАТО контраобавештајаца као што су били Срби.

НИЈЕ ЧУДО што је генерал Милановић далеко боље разумео геостратешка кретања у којима се нашла СР Југославија и што је боље процењивао будуће потезе НАТО пакта од тадашњих политичара из врха државе који су доносили судбоносне одлуке. Политичари су били чврсто уверени у то да ће постићи компромис, а Милановић је схватио да НАТО машинерија не нуди компромисе, већ поставља бескомпромисне услове. Први је схватио да је НАТО агресија била усмерена на Србију, али да је њен крајњи циљ била читава југоисточна Европа. Тако је Милановић у интервјуу новинару Борису Субашићу за „Вечерње новости“ од 24. марта 2013. године изјавио:

„Не треба понављати грешке политичара који су након Дејтона поверовали да је прича завршена и да смо заиста `фактор мира и стабилности`. То је била обмана, а истину ми је у августу 1988. предочио високи војни дипломата САД: `За успостављање трајног мира у региону потребно је Србију довести у позицију да не може да се брани, с исцрпљеним ресурсима и без наде у помоћ Русије`. Он је растакање Србије представио као приоритет НАТО и услов за успостављање трајне контроле Алијансе над овим просторима."
Алијанса је под изговором „хуманитарне интервенције на Космету освојила и Албанију, Румунију и Бугарску, а касније је то само формализовано. Балкан је прва стратегијска зона интереса НАТО и САД, одскочна даска за офанзивне акције за остваривање циљева у другим геостратегијским подручјима.“

Није тешко закључити да је присуство генерала Милановића у државном или војном врху веома сметало западним „саветницима“ који су након преврата у Србији (5. октобра 2000. године) и успостављања прозападне власти увек били у близини места државничких одлучивања. Плашили су се његове доказане способности да проникне у њихове тајне, а знали су да се у томе веома извештио, посебно када су у питању преварне намере које су постале званична западна политика према Србији. Исто тако су знали да генерал Милановић поред способности поседује и ауторитет човека који влада информацијама, тако да сваком политичару једном реченицом може отворити очи и објаснити му да је жртва манипулације „саветника“ (ако није свесно ушао у издају своје земље).

ТЕ ИСТЕ 2000. године, у намери да га склоне што пре, напрасно je пензионисан и разрешен дужности, иако је и даље примао плату. Догађаји су се одвијали великом брзином, па је касније те године Војислав Коштуница постао председник и одмах, препознавши прљаве игре према генералу Милановићу, поништио указ о његовом пензионисању и потом га поставио за помоћника министра одбране за међународну сарадњу. Пошто га је Брисел прогласио за „персону нон грата“, два пута су га скидали из авиона иако је био у саставу званичне државне делегације Министарства одбране. Тадашњи министар иностраних послова, Горан Свилановић, изјавио је да је Јован Милановић „реметилачки фактор у евроатлантским интеграцијама“ и он је као частан човек само на основу те једне изјаве поднео оставку. Морало је све то да се деси да би многи слепи прогледали. Неки, пак, ни данас не желе да гледају и лепше им је у њиховом мраку, као у чувеној Платоновој метафори о пећини у његовој Држави.

НИЈЕ само њихов удворички однос према странцима са Запада био разлог што је већина тадашњих политичара зазирала од генерала Милановића. Основни разлог био је тај што је исувише много знао, па и о њима директно, а они су, по свему судећи, тога били свесни или су се плашили да ће он са својим ванредним обавештајним способностима, пре или касније, сазнати нешто о њиховим тајним везама са странцима и страним обавештајним службама. И те како су били у праву јер је генерал Милановић о њима знао и више него што су мислили, али таква су била времена да су они управљали државом, па податке које је знао није имао коме да уступи а да то некако не дође до оних о којима се ради. У интервјуу новинару Ђорђу Баровићу Франкфуртске „Вести“ од 6. јула 2013. године, под насловом „Србијом владају западни шпијуни“, Милановић каже:

„Необавезно сам ћаскао са својим колегом из једне земље Запада и он ми је, након кратког размишљања, из једне фиоке бацио на сто десетак фасцикли и рекао: `Погледај, ови људи ће у будућности да владају Србијом. Погледао сам те списе, али тада сам препознао само пар оних који су тада били активни на политичкој сцени Србије. Већину сам ипак препознао МНОГО касније, МНОГО након 2000. године.“
Милановић никада није хтео јавно да каже ко су ти људи јер, како каже, и без спомињања имена лако је закључити ко су они. Како даље објашњава, реч је о врбовању страних обавештајних служби неких наших политичара, које је на неки начин било полујавно.

Политичари често нису били ни свесни да је то акт издаје земље јер су погрешно сматрали да је у циљу рушења тадашње власти све дозвољено. Милановић тврди да то није само наш феномен и да су по истом принципу странци радили у Бутарској и Румунији. Куповина људске душе има сличан или исти модел, територија и држава и нису толико битни нити важни. Од почетка света се тргује и људским душама, али има и оних врсних људи који то ни по коју цену никад не раде. У томе и само по томе се људи деле: на оне са и оне без душе.
​

Унапређиван и гуран на маргину​

СРПСКИ политичари, наравно, пре или касније, редовно су закључивали како је Јован Милановић био у праву, али са њиховог становишта, парадоксално, то му није био плус, него велики минус. Он је био живи сведок њихових погрешних стратешких одлука и неспособности да на основу конкретних и јасних података предвиђају будуће догађаје и покушају да избегну постављене замке, па су га зато истовремено и унапређивали и гурали "на маргину".​
 

НАТО ПОКУШАВА ДА ВРБУЈЕ ГЕНЕРАЛА: Политичари хтели да искористе Милановића за међустраначке обрачуне​

НИЈЕ чудо што су обавештајне способности генерала Јована Милановића схватили и његови љути непријатељи из НАТО пакта, и покушали да их искористе.​

Након преврата у Србији и успостављања прозападне власти, док је председник био Војислав Коштуница, након трећег пензионисања позвали су Милановића у нашу савезну установу како би га повезали са НАТО обавештајцима. Одмах је било јасно да су на томе инсистирали страни обавештајци, док је наша власт само испуњавала њихове налоге. Са њиховог становишта, био је то логичан покушај - нису могли ништа да изгубе јер су се у Србији понашали као да су у својој земљи, а могли су да добију заиста много. Без икаквог ризика по сопствену безбедност могли су да дођу до огромне ризнице података којом је Милановић располагао, а камоли да је још на све то и пристао да ради за њих. У ствари, било би нелогично да то нису покушали.

Странци су му хладно, као да је у питању пословни ангажман, понудили да за њих ради обавештајне послове на истраживању исламског тероризма. Тако то иде, ангажују га против „опште опасности“ - тероризма - а касније се такво усмерење претвори у рад против сопствене државе. Наравно да је генерал Милановић то знао далеко боље од оних који су му такве понуде давали, као и све остале системе њиховог обавештајног наступања према њему. Иако је понуда била примамљива, каква и треба да изгледа, јер зло увек има много примамљивих лица, Милановић је био свестан о чему се ради и шта они од њега желе, и без двоумљења је одбио понуду. Међутим, они нису тек тако одустали. Нису могли да прихвате још један пораз од истог обавештајца који им је већ створио толико проблема. У складу са својом обавештајном праксом, послужили су се уценом: рекли су му да ће заузврат скинути „црвену заставицу са његовог имена“. Наравно да је Милановић схватио да му они у ствари и даље прете ликвидацијом, и потрудили су се да и он ту претњу схвати озбиљно. Знали су да ће је разумети иако је била увијена у дипломатске фразе
НАШ најбољи обавештајац доживео је и то, дакле, да му они који су му угрожавали живот у Бриселу прете и у властитој земљи, заштићени плаштом политичара из државног врха! Није имао никакву дилему док је одбијао понуду иако је, као неко ко их најбоље познаје, апсолутно разумевао да те претње нису „пуцањ у празно“ и да негативан одговор може имати кобне последице. Када је земља окупирана и понижена, први на нишану окупатора и домаћих издајника су најбољи синови и кћери Отаџбине. Генералу Јовану Милановићу треба да је на част и на понос што је био први на мети окупатора и „демократске власти“.

Историја и српски народ су на страни свог јунака и хероја из Брисела. Сви људи морају да умру, чак и они који мисле да то њима никада не може да се деси, а иза сваког остаје само траг у виду (не)дела, образа и народног предања.

Отуда не чуди што су ондашњи политичари на власти, који очито нису знали да процене са ким разговарају, упућивали и понуде друге врсте, крајње дрских. Покушали су да на неки начин искористе Милановићеве способности обавештајног продора за међустраначке обрачуне (или, како је он то окарактерисао: „Одбио сам да за рачун једне наше политичке странке радим као шпијун у другој“. Обавештајци НАТО нису, међутим, одустали тако лако након Милановићевог одбијања да сарађује са њима; био им је исувише важан да би га тек тако пустили на миру. Нису имали погоднију личност од њега, која би им боље указала на слабе тачке њиховог контраобавештајног и, уопште, безбедносног система. Осим тога, и даље их је мучило то што нису знали ко су били информатори и сарадници у његовој обавештајној мрежи. Хтели су њихова имена, јер би тек на основу тога могли правилно да процене све домете обавештајне операције генерала Милановића према Команди НАТО пакта. С правом су били упорни, јер би та сазнања прецизно указала на потребне корекције зарад унапређења њиховог безбедносног система, па их је значај проблема усмерио на то да изналазе нове начине примамљивих понуда или претњи.

У ЛЕТО 2002. године послали професора са Католичког универзитета у Бриселу, са којим се генерал Милановић интензивно дружио за време своје мисије у Бриселу, да га пронађе и ступи са њим у контакт. Користећи одређена познанства из круга наше дипломатије, професор је кроз неколико дана некако успео да га пронађе. Милановић му је понудио ручак у једном ресторану и овај је радо пристао на то. Из неког разлога, што је заиста било чудно, професора је изразито занимала Милановићева црвена флека на глави (хемангион). Једина логика овако нападног интересовања за Милановићев физички изглед била је брза идентификација: уочљив детаљ на основу којег је било могуће препознати га и идентификовати било где и било када, чак и уколико би поседовао лажна документа. Иако му је све било јасно, генерал Милановић се само насмејао и допустио професору да направи „селфи“ са њим како би обавио посао због којег је дошао (и због којег је вероватно упућен у Београд). Није хтео да му направи проблем јер му је својевремено у Бриселу, током обавештајне операције, био веома користан. Остала је дилема да ли им је то требало зарад лакше елиминације или да га без напора ухвате, затворе, саслушају и ликвидирају. Могуће је и да су се једноставно плашили да се негде не појави као обавештајац под неком другом маском, у некој сличној обавештајној операцији против НАТО алијансе.

ТАЈ СТРАХ од Милановића отворено су демонстрирали и када је требало да, као врстан експерт и полиглота, помогне СДПР-у (Савезна дирекција за промет и резерве) око продаје оружја и војне опреме у Азији и Африци. Од моћника НАТО стигла је изричита забрана да он буде у саставу те пословне екипе и, наравно, морао је да буде искључен. Тако је страх од нашег обавештајца на Западу прерастао у параноју, што није ни чудо будући да су добро знали колико је продоран и какве је обавештајне успехе имао.

Нестварно делује и иде на част војној контраобавештајној служби и њеним руководиоцима тог времена што су се, након свега што је учинио за своју земљу, бавили генералом Милановићем под сумњом да је страни шпијун! Таква не „мрља“ већ права „флека“ на образу највише је била у тадашњег начелника Управе безбедности Генералштаба, генерала Александра Димитријевића. Ништа чудно: у то време су бројне катастрофалне грешке руководиоци војне контраобавештајне службе себи лако опростили, па тако и ову, када су нашег врхунског и најбољег обавештајца привремено третирали као страног шпијуна. Ево шта је о томе листу “Сведок” рекао генерал Милановић 8. јануара 2013. године у тексту под насловом „Милановић шпијунирао за државу, држава шпијунирала Милановића“:

“Када сам се вратио у Београд и заузео место заменика шефа Војне обавештајне службе, у некој неархивираној документацији пронашао сам текст у којем је била анализа - јесам ли ја заврбован или не од францускоg официра! То је радила служба војне безбедности (на чијем челу је тада био Александар Димитријевић - напомена редакције). Просто ми је било смешно! Један човек (француски мајор Бинел - напомена редакције) жртвовао је своју каријеру за туђу земљу, налази сеу истражном затвору, мени је главау торби у Бриселу, а они анализирају да ли је Бинел мене заврбовао. Па како је могуће да њега ухапсе и да га тужилац терети за националну издају, ако је он мене заврбовао?!“
​

Обавештајни дилетанти​

БИЛО је тужно гледати како иза комбинација страних обавештајних служби према генералу Јовану Милановићу, након свега што је учинио за нашу земљу, као нека врста посредника стоји тадашњи политички врх и партије на власти. Они против којих се тако успешно борио сада су му претили у његовој земљи, башкарећи се слободно у највишим државним институцијама. Јасно му је било да земљу воде обавештајни дилетанти - и не само обавештајни.​
 

ГЕНЕРАЛ ЈЕ САМ ИЗГРАДИО ЈАКУ ОБАВЕШТАЈНУ МРЕЖУ: Пре или касније Французи ће се поносити Бинелом, а не пилотом који је бомбардовао​

ГЕНЕРАЛ Милановић је био нетипичан и специфичан обавештајац у нетипичној и специфичној обавештајној операцији.​

Tачно је да се и приликом планирања других операција избегава некакав клише који би на први поглед био препознатљив за противничке контраобавештајце, али у Милановићевој операцији клишеа уопште није било.

Клише и шаблонски рад су велика опасност за обавештајца, јер их контраобавештајци углавном познају и проучавају. Некако испада као да је генерал Милановић цео свој радни век припреман баш за ову операцију над операцијама, а то уопште није тачно. Он је једноставно имао своју каријеру кроз коју је пролазио, баш таква школовања и такву праксу кроз функције и формацијске положаје које је обављао, који се апсолутно уклапају у профил обавештајног стручњака који може да изврши овакав задатак. Све се тако сложило и погодило, од његових личних до стручних карактеристика, сасвим случајно, да неки то виде као провиђење за спас Србије.

Шта је то што је било важно и што је пресудно допринело да његова обавештајна мисија буде успешна? Као прво, завршио је Војну академију, смер АБХО, на којем се посебна пажња посвећује фундаменталним наукама - физици, хемији и биологији - што даје велику ширину општег знања. Похађао је магистарске студије на Факултету политичких наука у Београду, на којима је додатно разумео и боље схватио међународну политику и сусретао се са великим српским професорима. Било је то драгоцено искуство. Запажен је по својим квалитетима и знањем, тако да је као релативно млад официр премештен у Генералштаб. Радио је са старим и искусним пуковницима и генералима у Центру за стратегијске процене, и имао је од кога да научи како се врше анализе, процене и како се доносе квалитетни закључци из процена. Тако је имао прилику, коју је веома успешно искористио, да стекне не само специфична знања, него и важне војне вештине које се не могу наћи у литератури. Већ ту је схватио важност обавештајних података за доношење стратегијских процена.

ЗАТИМ је завршио обавештајне школе и конкретне припреме, и отишао на место војног аташеа у Алжиру. Тамо је учврстио знања и вештине из обавештајне области. Поред тога, у Алжиру је комуницирао и дружио се са високим функционерима и командантима земље домаћина, али и са важним личностима и дипломатама северне Африке у целини, и схватио начин и правила комуникација са важним и утицајним странцима. По повратку из Алжира, у којем су потврђене његове ванредне способности, постављен је на високу и значајну функцију у Генералштабу - за начелника Сектора за геостратегијске анализе и процену.

Поново, дакле, оно што ће му касније користити, тренирање аналитичких вештина и процене ситуације, што је саставни део свакодневног рада обавештајца, поготово у околностима у којима се он нашао у Бриселу. Следеће постављење такође му је донело велико искуство које ће му бити веома корисно за вођење обавештајне операције постављен је за шефа кабинета начелника Генералштаба. Ту су му кроз руке пролазила најважнија документа која војска једне државе може да има. Такорећи, креирао је радне дане првог човека у војсци, и био упућен у све, па и најповерљивије детаље. Ипак, најважније искуство које ће му касније бити драгоцено у вођењу обавештајне операције „Олимпик“ јесте то што је по природи посла комуницирао са високим страним дипломатама, поготово војног профила. Он их је редовно информисао, проучавао смисао и подручје њиховог интересовања и одговарао на њихова перфидно постављена питања. Тако је до савршенства усвојио начин дипломатске комуникације и како да оно што га интересује од саговорника извуче посредним, а не директним питањима о поверљивим информацијама. У редовној комуникацији са њима потпуно је усвојио протокол, као и дипломатски бонтон и речник. Након свега тога и свих тих искустава која ће му бити драгоцена, отишао је у Брисел. Поред тога, одлично је говорио француски, усавршен у Алжиру, и енглески језик. Није претерано рећи да је у том тренутку био једини официр у СР Југославији који је тај задатак могао тако успешно да обави. Јован је имао све што му је било потребно, срећом по наш народ и нашу државу.

ОБАВЕШТАЈНА мрежа „Олимпик“, коју је формирао генерал Јован Милановић у структурама институција НАТО пакта, највећа је оперативна мрежа Републике Србије која је негде створена по броју људи, а са којом је руководио један човек. Преко ње је сваког дана знао шта је ко рекао на неком од бројних састанака, како на Војном комитету, тако и на Савету НАТО пакта. Знао је чак шта говоре високе војне и политичке личности НАТО пакта у неформалним, приватним разговорима са својим колегама. Тако је практично знао шта заиста мисле и да ли искрено подржавају агресију на СРЈ (Србију). Остварити такав обавештајни продор у једну од најчуванијих институција на свету је сам врх и идеал обавештајног успеха. Створити толико извора информација у непријатељској средини из које је планирана агресија на властиту државу, то никада у историји Србије није успео да створи ниједан српски обавештајац. Сам је изградио обавештајну мрежу преко које је планирање агресије могао да прати из дана у дан, када је требало и из сата у сат, те да сваки податак истог дана провери преко више обавештајних извора. То је превелик залогај и за обавештајне тимове, а камоли за једног човека. Интензитет његовог рада и прилив значајних обавештајних података био је такав да је Обавештајна управа Генералштаба морала да формира тим који је обрађивао само његове информације, како би их на најбољи начин и по приоритету користио војни и државни врх земље. Толико значајних информација никада у нашој националној историји један појединац - обавештајац - није доставио државном и војном врху, и зато је генерал Јован Милановић најбољи међу најбољима.

КЉУЧ успеха генерала Милановића је у томе што није изгубио веру у људе и њихове моралне вредности, и то је најбоље он сам објаснио:

„Напустиле су нас пријатељске државе и повукле се пред огромном силом, али нису људи.

Ова ситуација враћа веру у људе, праве људе, моралне громаде. Објашњење је јасно - нисмо ми за саборце и браћу имали Француску него Французе, нисмо имали Грчку него Грке, нисмо имали Русију него Русе, и тако редом.

Јесмо ми за време бомбардовања видели и француски „Мираж“ изнад Београда, али смо имали и Француза који је све што има жртвовао да би нам помогао. Он је доказ нашег братства и пријатељства и његова жртва није узалудна. Пре или касније Французи ће се поносити Бинелом, а не пилотом којије бомбардовао Београд.“

Као једна од највећих шпијунских операција у којој је НАТО био циљ опсервације, ова операција изучава се у обавештајним школама широм света.
​

ОСУЈЕЋЕНИ НАПАДИ НАТО​

ЗОРАН Јанаћковић, помоћник министра иностраних послова СРЈ у време агресије, у својој књизи „Балкански троугао“ у вези са генералом Милановићем и његовом обавештајном операцијом каже: „Наше јединице су већ биле на положајима, њихове позиције су биле меморисане у бојевим главама ракетног оружја и авио бомби НАТО авијације и ракетних система. Откривањем ових планова НАТО, померене су јединице ВЈ на нове позиције уз још већи степен оперативног и стратегијског маскирања, тако да НАТО није имао циљеве по којима би дејствовао након доношења одлуке о аресији планиране за 12. октобар 1998. године.​
 

СПРЕЧЕНО СТРАТЕГИЈСКО ИЗНЕНАЂЕЊЕ НАТО ПАКТА: Захваљујући Милановићу спречено је стратегијско изненађење НАТО снага​

ИПАК, најмеродавнији да процене обавештајни допринос генерала Јована Милановића свакако су генерали и команданти који су командовали одбраном Србије током НАТО агресије, пре свих они који су водили одбрамбене операције на Косову и Метохији.​

У вези са генералом Милановићем командант Приштинског корпуса у време агресије, а касније начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Небојша Павковић у интервјуу за „Балкан инфо“ од 29.4.2021. године каже:

„Ја знам да је пред крај 1998. године, пред крај, када је требало да буде оно прво бомбардовање, пуковник Милановић, сада Генерал, наш врхунски обавештајац, успео да дође до планова агресије НАТО пакта на СР Југославију. То су планови са циљевима који су требали да буду гађани, али је агресија одложена. Претпостављам да су ти циљеви само ревидирани за нови план агресије у 1999. години који је реализован. Дакле, вероватно је највећи допринос за то дао Милановић.“

Како то увек бива, када се оствари велики успех појаве се многи који тврде да су баш они томе допринели. Свако од људи жели да приграби и пригрли успех, а неуспеха се сви склањају као да је најтежа болест или велико проклетство. Али, ако за то не знају и ако то негирају највећи команданти и војсковође који су организовали одбрану земље од агресије, онда то сигурно није тачно и обавештајни подвиг генерала Милановића припада само њему.

Ваља навести и званичну оцену рада војнообавештајне службе за период непосредно пред и током агресије из студије „Одбрана Војске Југославије у оружаној агресији НАТО на СРЈ 1999. године“, која је урађена двадесетак година касније, са временске дистанце која гарантује њену објективност, а која је резултат свестраних анализа и у којој нема никакве дилеме да је за велики успех овог тако важног сегмента Генералштаба директно заслужан генерал Милановић:

„НАЈЗНАЧАЈНИЈИ допринос ВОС ВЈ, кроз обавештајно обезбеђење, односио се на чињеницу да су достављени уверљиви подаци да предстоји агресија, са предлогом да се иде у дисперзију јединица и материјално-техничких средстава. То је на срећу учињено. Може се само замислити да нису предузете те активности колики би били губици у људству већ прве ноћи агресије, када су погођени многи војни објекти, који су били углавном празни. Евентуални подбачај ВОС ВЈ у оваквим критичним ситуацијама имао би катастрофално негативан утицај на морал војске и становништва у целини.
Најзначајнији позитивни показатељи рада ВОС ВЈ у току припреме и извођења агресије НАТО на СРЈ огледали су се у томе што је спречено стратегијско изненађење. Највећи део онога што је било потребно откривено је на време и достављено надлежним државним и војним инспштуцијама, што је директно ПОМОГЛО томе да се на време донесу потребне одлуке о активностима наших снага.“

ОНО ШТО даје додатни квалитет обавештајном раду генерала Милановића јесте то да је у Брисел отишао без адекватне припреме и тамо затекао нулту позицију са које треба да (за)почне реализацију обавештајне операције. За наше обавештајне мајсторе и велемајсторе (сигурни смо да су они и данас такви) ово је нешто што свакодневно морају имати у виду - никада се не дешава да наш обавештајац оде било где у свету а да није квалитетно припремљен, и да га тамо не чека квалитетна обавештајна основа како би без додатних траума и великог стреса кренуо у обавештајни рат. Обавештајни рад никада неће постати рутински и досадни свакодневни посао, поготово ако се користи, ствара или проширује обавештајна (шпијунска) мрежа, али треба радити на томе да он никада не постане „опасан по живот обавештајца“. Логика је једноставна, све што се може одрадити у миру или некој стабилној ситуацији треба обавезно учинити, и тиме ће рад у кризним и ратним ситуацијама бити мање стресан и колико-толико безбеднији за оперативца.

Наравно, подразумева се да потпуне безбедности и савршене сигурности у обавештајном раду напросто - нема.

Разлози због којих је НАТО пакт извршио агресију на СР Југославију и бесомучно бомбардовао Србију данас су сасвим очигледни, све је било темпирано као демонстрација војне моћи баш у време прославе (,,округле“) педесетогодишњице оснивања Алијансе. Том приликом примљене су и нове чланице - Пољска, Чешка и Мађарска - као најава нове стратегије наступања према Русији и процеса ширења НАТО пакта на Исток, који неће бити заустављен све до оружаног сукоба у Украјини. Посебно је битно нагласити пријем Мађарске у НАТО баш у том тренутку, што наравно није било случајно јер је према плановима копнених снага НАТО операција један правац напада полазио управо из те земље. Тек 2022. године смо сазнали од дугогодишњег мађарског премијера, Виктора Орбана, да је управо он одбио и тако спречио копнену инвазију на СР Југославију из тог правца. Велики државник је схватио да би то историјски било штетно за Мађарску колико и за Србију, и одбио је послушност западним моћницима. Срби му за то дугују вечну захвалност.
​

НЕРАЗМЕРЕ НАТО НЕУСПЕХА​

И ДОК су наши генерали и војсковође хвалили успехе наше војнообавештајне службе, то су чиниле и најважније војне личности НАТО пакта и америчке администрације. Тако амерички генерал Мекмастер, тадашњи саветник за националну безбедност председника САД каже:„Способност Срба да дођу до озбиљних обавештајних података о савезничким операцијама је пример да технолошка супериорност не води до информацијске супериорности. Срби су евакуисали одређене мете чим су се нашле на листи мета. Мање од пет одсто српских борбених система је уништено за 78 дана бомбардовања. Напори НАТО да нападне копнене трупе непријатеља нису уродили плодом. Размере неуспеха постале су очигледне тек када је рат био готов.“​
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Straks92
Američki i francuski izvoz oružja raste, ruski znatno pao
Odgovora
5
Pregleda
269
ves.bole
ves.bole
Straks92
"Ko hoće dobrovoljno, 6 ili 9 meseci" Vučić najavio povećanje plata u Vojsci Srbije, otkrio i detalje u vezi uvođenja obaveznog vojnog roka
Odgovora
9
Pregleda
400
Straks92
Straks92
Nina
Policajac iz Niša u bekstvu, osumnjičen da je odneo 272 pištolja
Odgovora
8
Pregleda
312
Барышников
Барышников

Back
Top