-
- Popularno:
- Turska direktno krši rezoluciju 1244 -...
- NIS danas prestaju sa radom kartice za...
- Sa kim je Vučić potpisao sporazum kod...
- Stigmatizacija koju doživljavaju...
- Vučić o dronovima na Kosovu: Užasnut...
- Imate li nekad sex bez ljubljenja?
- Veštaci utvrdili koja su 4 RAZLOGA PADA...
- Moguc rat Kolumbije i USA: Americka...
- Srbija još plaća dug Jugoslavije
- Podrška iz Hrvatske studentima i...
Istine i zablude o bombardovanju 1999.
- Začetnik teme iskander
- Datum pokretanja
Iceman i Maverik
Buduća legenda
- Poruka
- 46.978
Чико, ја тебе гледам с неба
И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.
Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају.
Сад нисам она булка румена
Већ бели анђелак оне булке
Што гледа своје најдраже с неба
И види тебе… и твоје руке.
Мој тата се сада брије
А моја мама пегла пелене
Ја их видим и жао ми је
Што не виде и они мене.
Ено и моје розе ноше
И лутке што се смешила на ме
Кад су твоје зле тице дошле
И отеле ме од моје маме.
Тада сам се овде попела
С неком дечицом непознатом
Али бих много више волела
Да сам доле, с мамом и татом.
Да ти кажем још само ово
Па иди и заборави ме
Мама ће да ме роди поново
И даће ми још лепше име!
Добрица Ерић
•У знак сећања на Милицу Ракић и сву децу страдалу у НАТО бомбардовању 1999. године.
И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.
Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају.
Сад нисам она булка румена
Већ бели анђелак оне булке
Што гледа своје најдраже с неба
И види тебе… и твоје руке.
Мој тата се сада брије
А моја мама пегла пелене
Ја их видим и жао ми је
Што не виде и они мене.
Ено и моје розе ноше
И лутке што се смешила на ме
Кад су твоје зле тице дошле
И отеле ме од моје маме.
Тада сам се овде попела
С неком дечицом непознатом
Али бих много више волела
Да сам доле, с мамом и татом.
Да ти кажем још само ово
Па иди и заборави ме
Мама ће да ме роди поново
И даће ми још лепше име!
Добрица Ерић
•У знак сећања на Милицу Ракић и сву децу страдалу у НАТО бомбардовању 1999. године.
"19 NA 1! SRBIJO, OVO NE ZABORAVLJAJ!
Ove članice NATO-a su nas bombardovale 1999. godine!
AUTOR: Alo.rs DATUM I VREME: 24.03.2019. 17:45
Krajem 1998. u nemačkoj štampi je objavljen podatak da su NATO planovi za napad na SR Jugoslaviju bili definisani u leto te godine
_1000x0.jpg)
Kada je prva krstareća raketa “tomahavk” pogodila cilj u Batajnici, na današnji dan pre 14 godina, 24. marta 1999. godine u 20.45 sati, počela je agresija NATO-a na SR Jugoslaviju.
Bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kršenjem Povelje UN i temeljnih načela međunarodnog prava, snage 19 zemalja, članica NATO-a, započele su vazdušnu kampanju uništavanja ciljeva u SR Jugoslaviji, pre svega u Srbiji i na Kosovu i Metohiji. Rat je potrajao punih 78 dana, do 10. juna 1999, mada su planeri NATO-a optimistički tvrdili da će otpor SR Jugoslavije trajati tek desetak dana.
Prva operacija NATO-a, u okviru njegove nove, ofanzivne strategije, neplanirano je potrajala znatno duže, a brojne teškoće u tom ratu koji je trebalo brzo da bude okončan zahvaljujući hirurškoj preciznosti i nesravnjivoj nadmoći agresora, učinile su da za nekoliko nedelja bude pomereno obeležavanje 50-godišnjice postojanja ovog vojnog saveza.
Na svečanosti planiranoj za početak aprila trebalo je da NATO slavodobitno oglasi pobedu, što se nije dogodilo. Jubilej NATO-a je obeležen od 23. do 25. aprila u Vašingtonu, rat je još trajao i bio je završen tek posle pedesetak dana.
Pripreme za agresiju trajale su dugo, a mogućnosti NATO-a ispitane su prethodno u bombardovanju položaja Vojske Republike Srpske, tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Krajem 1998. u nemačkoj štampi je objavljen podatak da su NATO planovi za napad na SR Jugoslaviju bili definisani u leto te godine, pisala je Politika.
“U planiranju napada NATO-a predviđeno je više stotina vojnih ciljeva u Srbiji i na Kosovu.
Iz dugačke liste ciljeva izabrani su za slučaj potrebe i prioritetni ciljevi, u koje su ubrajani uređaji za protivvazdušnu odbranu, komandna mesta, repetitori i skladišta oružja, municije i goriva, u zavisnosti od konkretnog vojnog naloga i aktuelne vojne situacije. Saveznici su napravili i planove za zauzimanje Kosova i za kopneni ulazak u Srbiju, planirane su i trupe koje bi se morale prebaciti iz Amerike za Evropu”, poslala je nekoliko meseci pre početka rata Lotra Ril.
Pošto za početak agresije nije dobijen mandat UN, stratezi NATO-a su zaobilaženjem odredbi Povelje UN cinično, elementarno siledžijski proširili značenje Člana 51 Povelje UN koji kaže da je „nasilje legitimno, ali isključivo u skladu s pravima naroda”, odnosno da je u slučaju upotrebe nasilja „jedini izuzetak pravo na samoodbranu”, dok je „svako drugo vojno angažovanje osvajački rat”.
Američki državni sekretar za političke prilike u Pentagonu, Valter Slokomb, ovako je argumentovao ignorisanje Člana 51 Povelje UN:
„Mi ne poričemo da je odobrenje UN korisno i poželjno. Ali, činjenica je da Povelja UN sadrži Član 51 koji priznaje pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu, i ta definicija je nezavisna od Saveta bezbednosti UN i pravno je odvojena.
Prema našem mišljenju Član 51 Povelje UN dozvoljava pravo narodima da se angažuju i rade zajedno, ako je ugrožena njihova bezbednost, i da ne moraju da čekaju da dođe do invazije.
U slučaju Kosova ili npr. Bosne radi se o situacijama, u kojima je postojala realna opasnost da dođe do izbijanja konflikta, ako se ne preduzme nešto. Takva nestabilnost u regionu bi mogla da ugrozi stabilnost i bezbednost i konflikti mogu da se prenesu na države članice NATO-a”.
Valter Slokomb je ovu ciničnu „argumentaciju” iza koje stoje nezasiti interesi imperijalne moći i elementarni govor sile, izložio u razgovoru za „De folksrant” 4. decembra 1998. godine.
Račak, Rambuje i Pariz posle toga samo su bili pažljivo pakovani i odrađivani potezi stratega Pentagona i NATO-a, koji će otvoriti put Havijeru Solani, tada generalnom sekretaru NATO-a, da 23. marta 1999. izda naređenje o početku napada na SRJ.
Istog dana, Momir Bulatović, tadašnji jugoslovenski premijer, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja.
Sutradan uveče, rat je počeo.
U združenoj akciji NATO-a učešće je uzelo 19 članica ovog saveza, zemalja koje su tada imale društveni bruto proizvod od 3,3 hiljade milijardi dolara, a njihovih 743,8 miliona stanovnika živelo je na 22,3 miliona kvadratnih kilometara.
Savezna Republika Jugoslavija imala je društveni bruto proizvod od 3,8 milijardi dolara, 11,5 miliona stanovnika i površinu od 102.000 kvadratnih kilometara.
Devetnaest na jednoga, naravno da se i to može (odnos bruto društvenog proizvoda 860,3:1; stanovništva 67,3:1; površine 228,7:1).
Broj žrtava, vojnih i civilnih, koje je SR Jugoslavija imala u ovom neravnopravnom ratu, do danas nije tačno ustanovljen i pitanje je da li će se to ikada dogoditi. Procene su različite, govore da je tokom agresije živote izgubilo između 2,5 i 3,5 hiljade ljudi, mada ima i onih koji govore o mogućih 10.000 žrtava.
Za proteklih 14 godina nisu ustanovljene ni razmere materijalne štete, tako da se procene kreću od 30, najčešće oko 100 milijardi dolara. Ima i onih koji kažu da šteta iznosi 130 milijardi dolara.
Razaranja su bila sistematska, gađani su vojni i civilni ciljevi, infrastruktura, postrojenja elektroenegretskog sistema, putne komunikacije, mostovi, centri telekomunikacione mreže, petrohemijski kombinati, gradovi i sela, bolnice, škole i dečija obdaništa, izbeglički kampovi i kolone, skloništa, vodeni tokovi, zaštićeni prirodni parkovi, čak i zatvori.
Let „Milosrdnog anđela” nad SR Jugoslavijom, nad Srbijom i Kosovom i Metohijom pogotovo, ostavio je za sobom zastrašujuće, dugotrajne posledice, velike ljudske žrtve, ogromna razaranja, zagađenu prirodnu sredinu i otrove čije će se pogubno dejstvo po zdravlje i živote ljudi ispoljavati u teško merljivom periodu u budućnosti.
„Osuđujemo ovaj surovi rat, koji je vođen bez imalo poštovanja međunarodnog prava, uništavajući živote mnogih ljudi na direktan ili indirektan način. Osuđujemo uništavanje infrastrukture, kao i grubo kršenje Ženevske konvencije. Kao strahoviti ratni zločini naročito se ističu upotreba kasetnih bombi, bombardovanje hemijske industrije, gde su oslobođene velike količine dioksina, zatim upotreba osiromašenog uranijuma. Rat je jednostrano bio uperen protiv Srbije, izazvavši dalji ekonomski pad, i u Srbiji na Kosovu. NATO treba da nadoknadi nanete štete”.
U navedenim rečima Birgite Malzan, predstavnice Saveta za mir iz Kasela u Nemačkoj, jezgrovito je izneta optužnica protiv agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Danas u Srbiji njene rečima mnogima mogu zazvučati kao preterano oštre. Pogotovo zbog toga što je, zahvaljujući upotrebi naučno prostudiranih metoda i korišćenju suptilnih mehanizama u oblikovanju javnog mišljenja, od onda do danas u Srbiji proizvedeno snažno uverenje da je Srbija ne samo izgubila rat 1999. nego da je za taj rat sama odgovorna.
Identifikovanje sa agresorom je čudna i tužna boljka s kojom se neko društvo suočava, ona otvara put upravljačkoj strukturi da ostvaruje ciljeve samog agresora, pretvarajući se u njegovog klijentističkog poslušnika. Kada su u to klijentističko kolo upregnuti mediji koji nemerljivo utiču na oblikovanje javnog mišljenja, društvo koje se identifikuje sa agresorom u stvari je zahvaćeno samodestrukcijom, samorazaranjem i samozatiranjem.
Mnoge manifestacije u javnom životu srpskog društva svedoče da je ono suočeno s tom vrstom teškog iskušenja i da onomad, u martu 1999. godine nije sasvim grešio Džejmi Šej, portparol NATO-a, kada je tvrdio:
„Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”.
Članice Alijanse
Združenu agresiju na SRJugoslaviju izvršile su sledeće države, članice NATO-a:
Belgija, Holandija, Danska, Island, Češka, Francuska, Nemačka, Mađarska, Italija, Španija, Grčka, Turska, Kanada, Velika Britanija, Norveška, Poljska, Portugal, Luksemburg i Sjedinjene Američke Države.
https://www.alo.rs/vesti/drustvo/ove-clanice-nato-a-su-nas-bombardovale-1999-godine/218764/vest
Ove članice NATO-a su nas bombardovale 1999. godine!
AUTOR: Alo.rs DATUM I VREME: 24.03.2019. 17:45
Krajem 1998. u nemačkoj štampi je objavljen podatak da su NATO planovi za napad na SR Jugoslaviju bili definisani u leto te godine
Kada je prva krstareća raketa “tomahavk” pogodila cilj u Batajnici, na današnji dan pre 14 godina, 24. marta 1999. godine u 20.45 sati, počela je agresija NATO-a na SR Jugoslaviju.
Bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kršenjem Povelje UN i temeljnih načela međunarodnog prava, snage 19 zemalja, članica NATO-a, započele su vazdušnu kampanju uništavanja ciljeva u SR Jugoslaviji, pre svega u Srbiji i na Kosovu i Metohiji. Rat je potrajao punih 78 dana, do 10. juna 1999, mada su planeri NATO-a optimistički tvrdili da će otpor SR Jugoslavije trajati tek desetak dana.
Prva operacija NATO-a, u okviru njegove nove, ofanzivne strategije, neplanirano je potrajala znatno duže, a brojne teškoće u tom ratu koji je trebalo brzo da bude okončan zahvaljujući hirurškoj preciznosti i nesravnjivoj nadmoći agresora, učinile su da za nekoliko nedelja bude pomereno obeležavanje 50-godišnjice postojanja ovog vojnog saveza.
Na svečanosti planiranoj za početak aprila trebalo je da NATO slavodobitno oglasi pobedu, što se nije dogodilo. Jubilej NATO-a je obeležen od 23. do 25. aprila u Vašingtonu, rat je još trajao i bio je završen tek posle pedesetak dana.
Pripreme za agresiju trajale su dugo, a mogućnosti NATO-a ispitane su prethodno u bombardovanju položaja Vojske Republike Srpske, tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Krajem 1998. u nemačkoj štampi je objavljen podatak da su NATO planovi za napad na SR Jugoslaviju bili definisani u leto te godine, pisala je Politika.
“U planiranju napada NATO-a predviđeno je više stotina vojnih ciljeva u Srbiji i na Kosovu.
Iz dugačke liste ciljeva izabrani su za slučaj potrebe i prioritetni ciljevi, u koje su ubrajani uređaji za protivvazdušnu odbranu, komandna mesta, repetitori i skladišta oružja, municije i goriva, u zavisnosti od konkretnog vojnog naloga i aktuelne vojne situacije. Saveznici su napravili i planove za zauzimanje Kosova i za kopneni ulazak u Srbiju, planirane su i trupe koje bi se morale prebaciti iz Amerike za Evropu”, poslala je nekoliko meseci pre početka rata Lotra Ril.
Pošto za početak agresije nije dobijen mandat UN, stratezi NATO-a su zaobilaženjem odredbi Povelje UN cinično, elementarno siledžijski proširili značenje Člana 51 Povelje UN koji kaže da je „nasilje legitimno, ali isključivo u skladu s pravima naroda”, odnosno da je u slučaju upotrebe nasilja „jedini izuzetak pravo na samoodbranu”, dok je „svako drugo vojno angažovanje osvajački rat”.
Američki državni sekretar za političke prilike u Pentagonu, Valter Slokomb, ovako je argumentovao ignorisanje Člana 51 Povelje UN:
„Mi ne poričemo da je odobrenje UN korisno i poželjno. Ali, činjenica je da Povelja UN sadrži Član 51 koji priznaje pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu, i ta definicija je nezavisna od Saveta bezbednosti UN i pravno je odvojena.
Prema našem mišljenju Član 51 Povelje UN dozvoljava pravo narodima da se angažuju i rade zajedno, ako je ugrožena njihova bezbednost, i da ne moraju da čekaju da dođe do invazije.
U slučaju Kosova ili npr. Bosne radi se o situacijama, u kojima je postojala realna opasnost da dođe do izbijanja konflikta, ako se ne preduzme nešto. Takva nestabilnost u regionu bi mogla da ugrozi stabilnost i bezbednost i konflikti mogu da se prenesu na države članice NATO-a”.
Valter Slokomb je ovu ciničnu „argumentaciju” iza koje stoje nezasiti interesi imperijalne moći i elementarni govor sile, izložio u razgovoru za „De folksrant” 4. decembra 1998. godine.
Račak, Rambuje i Pariz posle toga samo su bili pažljivo pakovani i odrađivani potezi stratega Pentagona i NATO-a, koji će otvoriti put Havijeru Solani, tada generalnom sekretaru NATO-a, da 23. marta 1999. izda naređenje o početku napada na SRJ.
Istog dana, Momir Bulatović, tadašnji jugoslovenski premijer, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja.
Sutradan uveče, rat je počeo.
U združenoj akciji NATO-a učešće je uzelo 19 članica ovog saveza, zemalja koje su tada imale društveni bruto proizvod od 3,3 hiljade milijardi dolara, a njihovih 743,8 miliona stanovnika živelo je na 22,3 miliona kvadratnih kilometara.
Savezna Republika Jugoslavija imala je društveni bruto proizvod od 3,8 milijardi dolara, 11,5 miliona stanovnika i površinu od 102.000 kvadratnih kilometara.
Devetnaest na jednoga, naravno da se i to može (odnos bruto društvenog proizvoda 860,3:1; stanovništva 67,3:1; površine 228,7:1).
Broj žrtava, vojnih i civilnih, koje je SR Jugoslavija imala u ovom neravnopravnom ratu, do danas nije tačno ustanovljen i pitanje je da li će se to ikada dogoditi. Procene su različite, govore da je tokom agresije živote izgubilo između 2,5 i 3,5 hiljade ljudi, mada ima i onih koji govore o mogućih 10.000 žrtava.
Za proteklih 14 godina nisu ustanovljene ni razmere materijalne štete, tako da se procene kreću od 30, najčešće oko 100 milijardi dolara. Ima i onih koji kažu da šteta iznosi 130 milijardi dolara.
Razaranja su bila sistematska, gađani su vojni i civilni ciljevi, infrastruktura, postrojenja elektroenegretskog sistema, putne komunikacije, mostovi, centri telekomunikacione mreže, petrohemijski kombinati, gradovi i sela, bolnice, škole i dečija obdaništa, izbeglički kampovi i kolone, skloništa, vodeni tokovi, zaštićeni prirodni parkovi, čak i zatvori.
Let „Milosrdnog anđela” nad SR Jugoslavijom, nad Srbijom i Kosovom i Metohijom pogotovo, ostavio je za sobom zastrašujuće, dugotrajne posledice, velike ljudske žrtve, ogromna razaranja, zagađenu prirodnu sredinu i otrove čije će se pogubno dejstvo po zdravlje i živote ljudi ispoljavati u teško merljivom periodu u budućnosti.
„Osuđujemo ovaj surovi rat, koji je vođen bez imalo poštovanja međunarodnog prava, uništavajući živote mnogih ljudi na direktan ili indirektan način. Osuđujemo uništavanje infrastrukture, kao i grubo kršenje Ženevske konvencije. Kao strahoviti ratni zločini naročito se ističu upotreba kasetnih bombi, bombardovanje hemijske industrije, gde su oslobođene velike količine dioksina, zatim upotreba osiromašenog uranijuma. Rat je jednostrano bio uperen protiv Srbije, izazvavši dalji ekonomski pad, i u Srbiji na Kosovu. NATO treba da nadoknadi nanete štete”.
U navedenim rečima Birgite Malzan, predstavnice Saveta za mir iz Kasela u Nemačkoj, jezgrovito je izneta optužnica protiv agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Danas u Srbiji njene rečima mnogima mogu zazvučati kao preterano oštre. Pogotovo zbog toga što je, zahvaljujući upotrebi naučno prostudiranih metoda i korišćenju suptilnih mehanizama u oblikovanju javnog mišljenja, od onda do danas u Srbiji proizvedeno snažno uverenje da je Srbija ne samo izgubila rat 1999. nego da je za taj rat sama odgovorna.
Identifikovanje sa agresorom je čudna i tužna boljka s kojom se neko društvo suočava, ona otvara put upravljačkoj strukturi da ostvaruje ciljeve samog agresora, pretvarajući se u njegovog klijentističkog poslušnika. Kada su u to klijentističko kolo upregnuti mediji koji nemerljivo utiču na oblikovanje javnog mišljenja, društvo koje se identifikuje sa agresorom u stvari je zahvaćeno samodestrukcijom, samorazaranjem i samozatiranjem.
Mnoge manifestacije u javnom životu srpskog društva svedoče da je ono suočeno s tom vrstom teškog iskušenja i da onomad, u martu 1999. godine nije sasvim grešio Džejmi Šej, portparol NATO-a, kada je tvrdio:
„Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”.
Članice Alijanse
Združenu agresiju na SRJugoslaviju izvršile su sledeće države, članice NATO-a:
Belgija, Holandija, Danska, Island, Češka, Francuska, Nemačka, Mađarska, Italija, Španija, Grčka, Turska, Kanada, Velika Britanija, Norveška, Poljska, Portugal, Luksemburg i Sjedinjene Američke Države.
https://www.alo.rs/vesti/drustvo/ove-clanice-nato-a-su-nas-bombardovale-1999-godine/218764/vest
Iceman i Maverik
Buduća legenda
- Poruka
- 46.978
Po informacija CIA,NSA naša vojska je navodno na Kosovu vršila teror i represiju nad albancima 1999te i to je kao razlog bombardovanja.
*iskander
Ističe se
- Poruka
- 2.647
Po tim njihovim informacijama, da je počinjeno barem 50% tih zločina koje navode - ne bi ostalo 5 šiptara na Kosovu i Metohiji.
Iceman i Maverik
Buduća legenda
- Poruka
- 46.978
Svi znamo da su te informacije laž.
Na zalost , ali izgleda da "ne znaju bas svi" ...
"МАЂАРСКА ОДБИЛА ДА УСТУПИ ТЕРИТОРИЈУ ЗА НАТО АГРЕСИЈУ!
ЕУ тражила од Солане да сурово казни Будимпешту!
Хрвати и Словенци понудили све!
28-03-2019 20:53
Прошло је 20 година од почетка бомбардовања СРЈ које је трајало пуних 78 дана, а НАТО крије тајну улоге коју је имала Мађарска, одбивши да уступи своју територију за агресију Мађарска је била чланица НАТО у време када су бомбардери алијансе засипали Србију осиромашеним уранијумом и касетним бомбама.
Међутим, оно што мало ко у Србији зна или памти је да наш сусед 1999. године није дозволио коришћење своје територије и ваздушног простора алијанси за агресију на Србију.
Бомбардовање СР Југослевије 1999. године (Фото: Јутјуб)
Здружену агресију на СР Југославију извршиле су следеће државе, чланице НАТО: Белгија, Холандија, Данска, Чешка, Француска, Немачка, Италија, Шпанија, Турска, Канада, Велика Британија, Норвешка, Пољска, Португал и Сједињене Америчке Државе. Прве државе које су НАТО-у дали своје територије за напад на Југославију биле су Хрватска и Словенија, које тада нису биле део овог војног савеза.
Мађарска која је постала чланица пред само бомбардовање Југославије, тачније 12. марта 1999. године није дозволила употребу своје територије за напад на Србију.
Због те одлуке Европа је често критиковала Будимпешту да не ради довољно на проширењу мира и стабилности у региону, а чак су и остале чланице тражиле од Хавијера Солане да се казни овакво понашање Мађарске."
ЕУ тражила од Солане да сурово казни Будимпешту!
Хрвати и Словенци понудили све!
28-03-2019 20:53
Прошло је 20 година од почетка бомбардовања СРЈ које је трајало пуних 78 дана, а НАТО крије тајну улоге коју је имала Мађарска, одбивши да уступи своју територију за агресију Мађарска је била чланица НАТО у време када су бомбардери алијансе засипали Србију осиромашеним уранијумом и касетним бомбама.
Међутим, оно што мало ко у Србији зна или памти је да наш сусед 1999. године није дозволио коришћење своје територије и ваздушног простора алијанси за агресију на Србију.
Бомбардовање СР Југослевије 1999. године (Фото: Јутјуб)
Здружену агресију на СР Југославију извршиле су следеће државе, чланице НАТО: Белгија, Холандија, Данска, Чешка, Француска, Немачка, Италија, Шпанија, Турска, Канада, Велика Британија, Норвешка, Пољска, Португал и Сједињене Америчке Државе. Прве државе које су НАТО-у дали своје територије за напад на Југославију биле су Хрватска и Словенија, које тада нису биле део овог војног савеза.
Мађарска која је постала чланица пред само бомбардовање Југославије, тачније 12. марта 1999. године није дозволила употребу своје територије за напад на Србију.
Због те одлуке Европа је често критиковала Будимпешту да не ради довољно на проширењу мира и стабилности у региону, а чак су и остале чланице тражиле од Хавијера Солане да се казни овакво понашање Мађарске."
" ЗАРАЂУЈУ НА МРТВИМ СРБИМА:
Кларк и Олбрајтова узимају милионе
01-04-2019 10:20 Издвојено Србија Политика
Амерички званичници у време бомбардовања СРЈ, развили уносне бизнисе на Косову.
Бивши командант НАТО хоће руднике, секретарка профитирала 20 милиона
Кларк и Олбрајтова (Илустрација: Јутјуб)
Бомбе које су са сигурне удаљености слали да засипају СРЈ 1999. године, појединим главним промотерима НАТО агресије раскрчиле су пут до уносних послова на Косову. Преобучен у одело бизнисмена, главнокомандујући НАТО снага из периода бомбардовања, Весли Кларк, бацио је око на рудно богатство на КиМ, док је америчка државна секретарка из тог доба, Медлин Олбрајт, преко више фирми и фондова исплела мрежу око косовских телекомуникација.
Кларк, сада пензионисани генерал, већ шест година покушава да покрене посао на Косову са фирмом "Енвидити енерџи Косово", у којој је члан Управног одбора. Иако је пројекат Кларкове компаније у једном моменту стигао и до скупштине у Приштини, ипак је повучен из процедуре, али генерал није одустао од ове намере већ, како је сам рекао, чека да се у влади у Приштини око овог пројекта "створи консензус".
"Олбрајт група" је прво на КиМ била специјални саветник председника Управног одбора косовског интернет провајдера "Ипко", који је после спајања са словеначким "Мобителом" добио лиценцу за мобилног оператера на КиМ. Колико је Олбрајтова профитирала од овог посла, може само да се нагађа, али је ова, сада професорка дипломатије на Универзитету Џорџтаун, према неким спекулацијама наводно зарадила 20 милиона евра.
Према писању медија на албанском, није се све завршило само на давању савета "Ипку", већ компанија "Олбрајт капитал менаџмент" (АЦМ), има део акција у тој компанији, због чега се и подигла прашина када је пре седам година АЦМ ушла у трку за куповину Поште и телекомуникација на Косову. Од тога је, без неког подробнијег појашњења, напрасно одустала.
Историчар Немања Старовић каже да у политичкој култури САД није неуобичајено да носиоци јавних функција после напуштања положаја настављају каријере у пословном свету, али да се веома пажљиво прати да ли ће својим даљим ангажманом ући у сукоб интереса и остварити материјални интерес на начин који се сматра нечасним.
- Етички стандарди који у САД важе на унутрашњем плану, међутим, не примењују се у удаљеним деловима света, те стога веома често до нас долазе информације о лукративним пословима бивших америчких званичника у земљама попут Авганистана или Ирака, као и на подручју КиМ. Нове власти које су успостављене након америчких интервенција имају својеврсну обавезу да се одуже онима који су их устоличили, али и потребу да обезбеде наставак подршке "Великог брата", те стога често и сами нуде америчким званичницима пословне аранжмане који би се у развијеном свету несумњиво сматрали коруптивним - наводи Старовић.
Некадашњи министар спољних послова, Владислав Јовановић, каже да агресија на СРЈ није само имала само казнени карактер и циљ да буде поучни пример за друге, као лекција "шта не треба да раде", већ је имала и освајачки мотив. Али, додаје да извлачење економске користи од империјалних подухвата постоји још од старих времена:
- Овде је симптоматично што су личности које су највише оправдавале агресију дошле да експлоатишу косовске ресурсе. Ту имамо и моменат да је косовску политичку елиту лако држати у шаци када се зна да су ратни злочинци, па се преко тих пиона остварују интереси на економском пољу.
Нису само актери из агресије омастили брк после илегалне војне интервенције, већ су многи који су после службовали у Приштини, било као чланови међународних мисија, било као дипломате, профитирали као "саветници" косовских лидера.
Тачијеве дилеме
"Њујорк тајмс", како подсећа Старовић, писао је 2012. године о приватизацији косовског "Телекома", наводећи да је иза једног понуђача који је остао у најужем кругу стајала Мадлен Олбрајт, док је за другог лобирао Џејмс Пардју, некадашњи специјални представник Клинтонове администрације за Балкан. На састанку са Пардјуем, Хашим Тачи му се пожалио на незавидну позицију, јер који год од понуђача буде добио уносни посао, "два милиона грађана ће сматрати да је издао оног другог".
Амерички медији су, како подсећа Старовић, опширно извештавали о случају Кристофера Дела, некадашњег амбасадора САД у Приштини. Он је, према тим наводима, снажно утицао на то да велика америчка компанија добије посао изградње ауто-пута на КиМ, вредног 1,3 милијарде долара, да би убрзо по одласку са функције 2012. године добио добро плаћено радно место у том истом предузећу.
Кларк и Олбрајтова узимају милионе
01-04-2019 10:20 Издвојено Србија Политика
Амерички званичници у време бомбардовања СРЈ, развили уносне бизнисе на Косову.
Бивши командант НАТО хоће руднике, секретарка профитирала 20 милиона
Кларк и Олбрајтова (Илустрација: Јутјуб)
Бомбе које су са сигурне удаљености слали да засипају СРЈ 1999. године, појединим главним промотерима НАТО агресије раскрчиле су пут до уносних послова на Косову. Преобучен у одело бизнисмена, главнокомандујући НАТО снага из периода бомбардовања, Весли Кларк, бацио је око на рудно богатство на КиМ, док је америчка државна секретарка из тог доба, Медлин Олбрајт, преко више фирми и фондова исплела мрежу око косовских телекомуникација.
Кларк, сада пензионисани генерал, већ шест година покушава да покрене посао на Косову са фирмом "Енвидити енерџи Косово", у којој је члан Управног одбора. Иако је пројекат Кларкове компаније у једном моменту стигао и до скупштине у Приштини, ипак је повучен из процедуре, али генерал није одустао од ове намере већ, како је сам рекао, чека да се у влади у Приштини око овог пројекта "створи консензус".
"Олбрајт група" је прво на КиМ била специјални саветник председника Управног одбора косовског интернет провајдера "Ипко", који је после спајања са словеначким "Мобителом" добио лиценцу за мобилног оператера на КиМ. Колико је Олбрајтова профитирала од овог посла, може само да се нагађа, али је ова, сада професорка дипломатије на Универзитету Џорџтаун, према неким спекулацијама наводно зарадила 20 милиона евра.
Према писању медија на албанском, није се све завршило само на давању савета "Ипку", већ компанија "Олбрајт капитал менаџмент" (АЦМ), има део акција у тој компанији, због чега се и подигла прашина када је пре седам година АЦМ ушла у трку за куповину Поште и телекомуникација на Косову. Од тога је, без неког подробнијег појашњења, напрасно одустала.
Историчар Немања Старовић каже да у политичкој култури САД није неуобичајено да носиоци јавних функција после напуштања положаја настављају каријере у пословном свету, али да се веома пажљиво прати да ли ће својим даљим ангажманом ући у сукоб интереса и остварити материјални интерес на начин који се сматра нечасним.
- Етички стандарди који у САД важе на унутрашњем плану, међутим, не примењују се у удаљеним деловима света, те стога веома често до нас долазе информације о лукративним пословима бивших америчких званичника у земљама попут Авганистана или Ирака, као и на подручју КиМ. Нове власти које су успостављене након америчких интервенција имају својеврсну обавезу да се одуже онима који су их устоличили, али и потребу да обезбеде наставак подршке "Великог брата", те стога често и сами нуде америчким званичницима пословне аранжмане који би се у развијеном свету несумњиво сматрали коруптивним - наводи Старовић.
Некадашњи министар спољних послова, Владислав Јовановић, каже да агресија на СРЈ није само имала само казнени карактер и циљ да буде поучни пример за друге, као лекција "шта не треба да раде", већ је имала и освајачки мотив. Али, додаје да извлачење економске користи од империјалних подухвата постоји још од старих времена:
- Овде је симптоматично што су личности које су највише оправдавале агресију дошле да експлоатишу косовске ресурсе. Ту имамо и моменат да је косовску политичку елиту лако држати у шаци када се зна да су ратни злочинци, па се преко тих пиона остварују интереси на економском пољу.
Нису само актери из агресије омастили брк после илегалне војне интервенције, већ су многи који су после службовали у Приштини, било као чланови међународних мисија, било као дипломате, профитирали као "саветници" косовских лидера.
Тачијеве дилеме
"Њујорк тајмс", како подсећа Старовић, писао је 2012. године о приватизацији косовског "Телекома", наводећи да је иза једног понуђача који је остао у најужем кругу стајала Мадлен Олбрајт, док је за другог лобирао Џејмс Пардју, некадашњи специјални представник Клинтонове администрације за Балкан. На састанку са Пардјуем, Хашим Тачи му се пожалио на незавидну позицију, јер који год од понуђача буде добио уносни посао, "два милиона грађана ће сматрати да је издао оног другог".
Амерички медији су, како подсећа Старовић, опширно извештавали о случају Кристофера Дела, некадашњег амбасадора САД у Приштини. Он је, према тим наводима, снажно утицао на то да велика америчка компанија добије посао изградње ауто-пута на КиМ, вредног 1,3 милијарде долара, да би убрзо по одласку са функције 2012. године добио добро плаћено радно место у том истом предузећу.
"" СРБИЈА ЈЕ ОСЛОБОДИЛА КЛИНТОНА, ОЛБРАЈТОВУ, СОЛАНУ И СКИНУЛА ИХ С ПОТЕРНИЦА!
Нико неће одговарати за НАТО злочине
01-04-2019 05:59
Навршило се тачно 20 година од почетка НАТО агресије на СРЈ. Бомбардовање је трајало пуних 78 дана, а за злочине над Србима нико није одговарао, а како ствари стоје и неће, јер чак ни српски судови не воде поступке против тадашњих агресора!
Бомбардовање Србије (Фото: Јутјуб)
Веровали или не, али чак ни Србија не гони људе који су одговорни за смрт између 1.200 и 2.500 људи и око 5.000 рањених од којих је 89 деце.
Подсетимо, током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.
Баш за све горе наведено нико није одговарао до сада, а како ствари стоје неће нико никада, јер ниједан суд у свету против одговорних у овом злочину не води ни истражни поступак, нити је за то исказао намеру. Да све буде још горе, чак ни Србија никога кривично не гони.
Србија је својевремено поднела оптужнице против челника НАТО алијансе и земаља које су учествовали у бомбардовање Србије.
Нико неће одговарати за НАТО злочине
01-04-2019 05:59
Навршило се тачно 20 година од почетка НАТО агресије на СРЈ. Бомбардовање је трајало пуних 78 дана, а за злочине над Србима нико није одговарао, а како ствари стоје и неће, јер чак ни српски судови не воде поступке против тадашњих агресора!
Бомбардовање Србије (Фото: Јутјуб)
Веровали или не, али чак ни Србија не гони људе који су одговорни за смрт између 1.200 и 2.500 људи и око 5.000 рањених од којих је 89 деце.
Подсетимо, током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.
Баш за све горе наведено нико није одговарао до сада, а како ствари стоје неће нико никада, јер ниједан суд у свету против одговорних у овом злочину не води ни истражни поступак, нити је за то исказао намеру. Да све буде још горе, чак ни Србија никога кривично не гони.
Србија је својевремено поднела оптужнице против челника НАТО алијансе и земаља које су учествовали у бомбардовање Србије.
" "MOGAO JE DA NE ODE, ALI NIJE BILO ŠANSE DA GA ZAUSTAVIMO"
Nisu imali da jedu i piju, a onda je Tibor preokrenuo bitku herojskim činom!
AUTOR: Sputnik; D.K. DATUM I VREME: 31.03.2019. 23:08
Epska bitka jugoslovenske vojske i albanskih terorista odigrala se na Košarama tokom zločina NATO-a.
Zbog hrabrosti i nadljudskog napora mladih vojnika, ušla je u istoriju srpskog ratovanja.
U istoriju je otišlo i 108 pripadnika vojske koji se nisu vratili sa Kosova.
Među njima je i Tibor Cerna iz Debeljače.
Pre početka NATO bombardovanja 1999. dolazilo je do krvavih razmena vatre između jugoslovenskih i albanskih graničara pomognutih pripadnicima OVK.
Graničari su sprečavali ilegalni ulazak oružja za terorističku vojsku na Kosovo i Metohiju. Najveći okršaj, bitka na Košarama, počeo je 9. aprila i trajao sve do kraja NATO bombardovanja, do povlačenja jugoslovenske vojske sa Kosova.
Plan terorista bio je iznenadni napad, kako bi se Vojska Jugoslavije isterala na čistinu, što bi omogućilo NATO avijaciji da je bombarduje.
Pakao Košara — tako ovu bitku nazivaju preživeli koji su posle teških borbi ipak uspeli da spreče ulazak terorista na teritoriju svoje zemlje.
Nisu imali da jedu i piju, a onda je Tibor preokrenuo bitku herojskim činom!
AUTOR: Sputnik; D.K. DATUM I VREME: 31.03.2019. 23:08
Epska bitka jugoslovenske vojske i albanskih terorista odigrala se na Košarama tokom zločina NATO-a.
Zbog hrabrosti i nadljudskog napora mladih vojnika, ušla je u istoriju srpskog ratovanja.
U istoriju je otišlo i 108 pripadnika vojske koji se nisu vratili sa Kosova.
Među njima je i Tibor Cerna iz Debeljače.
Pre početka NATO bombardovanja 1999. dolazilo je do krvavih razmena vatre između jugoslovenskih i albanskih graničara pomognutih pripadnicima OVK.
Graničari su sprečavali ilegalni ulazak oružja za terorističku vojsku na Kosovo i Metohiju. Najveći okršaj, bitka na Košarama, počeo je 9. aprila i trajao sve do kraja NATO bombardovanja, do povlačenja jugoslovenske vojske sa Kosova.
Plan terorista bio je iznenadni napad, kako bi se Vojska Jugoslavije isterala na čistinu, što bi omogućilo NATO avijaciji da je bombarduje.
Pakao Košara — tako ovu bitku nazivaju preživeli koji su posle teških borbi ipak uspeli da spreče ulazak terorista na teritoriju svoje zemlje.
" DVADESET GODINA OD NATO AGRESIJE: GENERALI GOVORE
Zbog čega i koga nismo dobili S-300 od Rusije
Manevar je spasavao ljude i tehniku, jedinice RV i PVO su se tokom rata kretale iz Podgorice za Novi Sad, iz Kragujevca za Beograd, iz Niša za Metohiju. - Bilo je dana kada je u prostor SRJ ulazilo od 500 do 550 borbenih aviona
Politika: Generale Smiljaniću, u kakvom su stanju je RV i PVO dočekalo agresiju?
Smiljanić:
To je bio potpuno asimetričan rat, najneravnopravniji u istoriji ratovanja.
NATO je imao snage i potencijale da resurse zanavlja iz višestruko obnovljivih izvora, a mi smo imali snage koje neuporedivo zaostaju za njima. U takvom stanju, pri čemu agresoru svi susedi daju prostor, to je bio primer modela rata s distance gde se po zemaljskim objektima dejstvuje sa daljine od 20 do 60 kilometara iz aviona, odnosno krstarećim raketama sa 2.500 kilometara, dok se po avionima u vazduhu dejstvuje sa daljine od 80 do 150 kilometara. Eto, sami stvorite sliku u kakvom smo se stanju našli – u stanju u kojem bi samo patriotizam i odanost otadžbini mogli da nadvladaju nadolazeće. Svi koji su izašli na bojno polje su rodoljubi par ekselans i treba im na svakom mestu odati poštovanje. U takvoj situaciji, šta smo radili?
Stvorila se situacija da ratujemo 78 dana, iako je Klark u februaru najavio Ojdaniću da će nam uništiti vojsku za nekoliko dana. Ipak, bili smo u jako teškom stanju. Naš tehnološki zaostatak u odnosu na sredstva koja su nas napadala iznosio je 40 godina.
Imali smo samo deset aviona iz treće tehnološke generacije, a svi njihovi su bili četvrta i peta. Imali smo 12 radara kupljenih krajem osamdesetih godina upravo od Amerike, koja po uvođenju sankcija nije htela da nam isporuči nijedan delić za njih. Zato smo samo četiri od tih 12 radara uveli u borbu. U sklopu priprema, 50.000 tona materijalnih sredstva, od čega 32.000 tona ubojnih sredstava, premešteno je na nove lokacije, od kojih nijedna nije gađana. Nama je, recimo, i zbog toga NATO uništio svega četiri odsto opreme i rezervnih delova, pet odsto pogonskih materijalnih sredstava i dva odsto neborbenih vozila. Postojao je i manevar koji je spasavao jedinice u prostoru. Naređenje, kojeg se neki nisu baš držali, glasilo je: raketni i radarski položaj posedan pre sedam dana ne sme biti posedan dok ne istekne toliko. A položaj na kojem se boravi 24 sata mora biti odmah napušten. Blizu 700 manevara izvršile su jedinice RV i PVO iz Podgorice za Novi Sad, iz Kragujevca za Beograd, iz Niša za Metohiju... Premoć je nesporno bila njihova, ali su nam kreativnost i improvizacije spasavali živote.
Politika: Možete li navesti neki primer reagovanja „u hodu”, u skladu sa situacijom nastalom u ratu?
Smiljanić:
Prve noći u Batajnici imali smo puk lake artiljerije PVO na početku piste, raspoređen sa tri strane. Kad sam shvatio da oni nisu subjekt odbrane već objekat napada, 25. marta ujutru naređeno je da sve lake artiljerijske jedinice PVO izađu na procenjeni pravac naleta krstarećih raketa i da ih čekaju.
Jer, noću, krstareća raketa koja dolazi prema objektu se ne vidi, i strelac može da je vidi tek u toku preleta, praktično u odlasku. Da bi reagovao kako treba, mora da bude uvežban i brz. Osim mina koje smo pravili, napravljen je i novi raketni sistem RL4M, koji je na Kosmetu pogodio jedan avion.
Na kraju, ja sam zabranio poletanje „migovima 21”, a načelnik Štaba vrhovne komande 4. aprila je zabranio poletanje i „migovima 29”, jer smo dotad već izgubili devet aviona. Shvatilo se da naša lovačka avijacija nema šta da traži u vazduhu. Divim se odvažnosti pilota i spremnosti da se bore za otadžbinu i zakletvu, ali nikako ne mogu da shvatim da li su oni psihomoralno bili tako podložni uticaju najcrnje propagande u narednim godinama, gde se kaže da su oni poslati u smrt, da su im sabotirani avioni, pa čak da su neke od njih oborile naše raketne jedinice. Čak i časni ljudi tako podlegnu propagandi kojoj je cilj da se pokaže da zemlju nije trebalo braniti. Sve u svemu, rat smo dobili time što smo dobili Rezoluciju 1244 i naterali SAD da sedne za sto u UN i prihvati da se problem Kosmeta rešava u toj međunarodnoj instituciji, koju su oni potpuno ignorisali pre početka agresije.
Politika: Mnogo se pričalo o nabavci S-300. Šta je istina?
Smiljanić:
Pre agresije, vojni izaslanik SAD Džon Pemberton tri puta je u februaru i martu dolazio kod mene, da bi me 18. marta, kad smo se pozdravljali na vratima, pitao na osnovu čega pokazujem toliko mirnoće, samopouzdanja i sigurnosti u razgovorima.
Rekao sam mu:
– Kad nas napadnete, saznaćete. Nisam ni stigao da zatvorim usta, a on me pita:
– A imate li S-300?
Ja mu kažem:
– I to ćete saznati kad nas napadnete.
Da smo dobili S-300, možda nas ne bi ni napali. Da smo imali dva diviziona S-300, svaki njihov avion iznad Tuzle, Sarajeva, Virovitice ili na ulazu u Makedoniju bio bi meta gađanja. Ali, naša je nesreća bila što smo vodili rat bez saveznika.
Politika: Da li je možda i naša odgovornost što S-300 nije nabavljen?
Smiljanić:
U neku ruku da.
Ali, opet, bili smo siromašna zemlja koja ne može da nabavi ni rezervne delove za ono što već ima. A neće Rusi da daju džabe, pogotovo Jeljcin. General Karanović otišao je početkom aprila u glavni operativni štab Ministarstva odbrane Rusije. Tamo mu njihov načelnik kaže: – Imamo spremno sve što tražite,
Jeljcin je dao odobrenje da se spremi, ali je rekao i da će isporuka biti tek kad on naredi, dakle, nećete dobiti ništa. Karanović se vratio i otišao kod predsednika države da mu to saopšti.
Na nesreću, kod njega se tad nalazio i prethodni predsednik države, koji je boravio u Rusiji pre Karanovića i rekao mu: – Ne razumete vi to generale, ja sam tamo bio i mi dobijamo S-300 sigurno.
Politika: Pričate o Zoranu Liliću?
Smiljanić:
Nemam o kome drugom, nego o predsedniku države.
Ali, eto, takvi su odnosi vladali unutar zemlje, ali i u okruženju, s obzirom na one koji su tada vladali Rusijom.
Politika: Kakvo je stanje bilo u RV i PVO na dan prestanka agresije, 10. juna, i da li smo mogli da izdržimo još malo?
Smiljanić:
Ispričaću vam događaj od 4. maja, kad predsednik države saziva sednicu Štaba vrhovne komande i komandanata strategijskih grupacija, na kojoj traži mišljenje za početak izlazne strategije.
Tražio je referisanje od mene, Pavkovića, Krge i Ojdanića.
Pavković kaže:
– Ne dolazi u obzir nikakva izlazna strategija, jer Treća armija nije ni počela da ratuje.
Ja sam rekao:
– RV ratuje, evo, 60 dana, a sve operativne procene iz SFRJ i SRJ o trajanju upotrebe RV i PVO protiv agresora koji je samo jedan do dva puta jači su od 19 do 21 dana.
Rekao sam predsedniku da hitno moramo tražiti rešenje – ili izlaz iz ove situacije, ili nabavku novih sredstava za popunu onog što nemamo, a nemamo skoro ništa.
Imamo samo jednu radarsku stanicu s kojom ne možemo dati ni signal za eventualni napad na Beograd, a kamoli za Srbiju.
Predsednik je potom rekao:
– Generale Pavkoviću, možda Treća armija nije počela da ratuje, ali Srbija više ne može da ratuje.
Nekoliko dana kasnije došli su Černomirdin i Ahtisari.
„Migovi 21” i „utve” na aerodromu u Prištini nisu uništeni (Foto EPA/Anja Nidringhaus)
Politika: Naši avioni na Slatini nisu uništeni, uprkos žestokom bombardovanju prištinskog aerodroma?
Smiljanić:
Oni su sa Slatine poleteli 12. juna – ukupno 12 „migova 21” i dve „utve”. Videvši to na televiziji, Pjer Galoa, vazduhoplovni general i srpski prijatelj, pismom nas je pitao šta je NATO radio u Srbiji 78 dana. Ti avioni su sleteli na Batajnicu. Trebalo je uz liniju sletanja videti narod koji je, čuvši da avioni dolaze, počeo da beži, a kad su spazili da su to avioni koji idu na sletanje, njihova instinktivna reakcija se pretvorila u pravi delirijum, uz aplauze i povike.
Pogibija generala Veličkovića
Smiljanić:
Bilo je dana kada je u prostor SRJ ulazilo od 500 do 550 borbenih aviona.
U momentu kada gine general Ljubiša Veličković (1. jun 1999. kod Omoljice, prim. aut), 80 aviona je krenulo na Novi Sad.
Tada sam bio u Straževici i general Petrović i ja donosimo odluku da 230. raketni puk, koji je poseo položaj severno od kanala, Srbobran i taj deo, izvrši dejstva ispred te grupe.
„Kub” može da dejstvuje i ako nema zahvat, a „neva” ne. Njihovo dejstvo vide „avaks”, „džistars” (avioni za radarsko i elektronsko izviđanje i komandovanje – prim. aut) sateliti...
Da se odvrate, da odustanu...
Sve baterije su lansirale po dve rakete, osam raketa je lansirano neposredno ispred njih.
Grupa menja pravac, odlazi u Banat, i negde od 23 časa do dva ili tri ujutru patrolira u rejonu Zrenjanin–Pančevo–Vršac. Čekaju da izvrše dejstvo po našim raketnim jedinicama. Bio je zauzet stav – ne uključivati ništa (radare – prim. aut). U međuvremenu su otvorili vatru na jednu bateriju koja je bila kod Srbobrana, koja je dejstvovala, tada su nam poginula tri čoveka.
Dolazi pokojni Ljubiša Veličković u puk, dolazi u bateriju, naređuje da se uključi, da se dejstvuje, komandir naređuje „uključi” i dejstvuje baterija.
U sedmoj sekundi raketa „harm” pogađa stanicu za vođenje raketa, gine Ljubiša Veličković, on stoji ispred stanice, gine komandir baterije kao rukovalac gađanja, gine pukovnik Pejčić, koji je došao sa Ljubišom iz Uprave artiljerijsko-raketnih jedinica kao pratilac, jedan zastavnik i rezervista su teško ranjeni. Tako da je svakog trenutka bio život na dlanu – svakome. I onome na aerodromu, i onome u radarskoj stanici i onome u raketnoj stanici... I onome u centru veze. U celoj toj priči, RV i PVO je izgubilo 39 ljudi za 78 dana.
.."...
http://www.politika.rs/sr/clanak/425918/Zbog-cega-i-koga-nismo-dobili-S-300-od-Rusije
Zbog čega i koga nismo dobili S-300 od Rusije
Manevar je spasavao ljude i tehniku, jedinice RV i PVO su se tokom rata kretale iz Podgorice za Novi Sad, iz Kragujevca za Beograd, iz Niša za Metohiju. - Bilo je dana kada je u prostor SRJ ulazilo od 500 do 550 borbenih aviona
Politika: Generale Smiljaniću, u kakvom su stanju je RV i PVO dočekalo agresiju?
Smiljanić:
To je bio potpuno asimetričan rat, najneravnopravniji u istoriji ratovanja.
NATO je imao snage i potencijale da resurse zanavlja iz višestruko obnovljivih izvora, a mi smo imali snage koje neuporedivo zaostaju za njima. U takvom stanju, pri čemu agresoru svi susedi daju prostor, to je bio primer modela rata s distance gde se po zemaljskim objektima dejstvuje sa daljine od 20 do 60 kilometara iz aviona, odnosno krstarećim raketama sa 2.500 kilometara, dok se po avionima u vazduhu dejstvuje sa daljine od 80 do 150 kilometara. Eto, sami stvorite sliku u kakvom smo se stanju našli – u stanju u kojem bi samo patriotizam i odanost otadžbini mogli da nadvladaju nadolazeće. Svi koji su izašli na bojno polje su rodoljubi par ekselans i treba im na svakom mestu odati poštovanje. U takvoj situaciji, šta smo radili?
Stvorila se situacija da ratujemo 78 dana, iako je Klark u februaru najavio Ojdaniću da će nam uništiti vojsku za nekoliko dana. Ipak, bili smo u jako teškom stanju. Naš tehnološki zaostatak u odnosu na sredstva koja su nas napadala iznosio je 40 godina.
Imali smo samo deset aviona iz treće tehnološke generacije, a svi njihovi su bili četvrta i peta. Imali smo 12 radara kupljenih krajem osamdesetih godina upravo od Amerike, koja po uvođenju sankcija nije htela da nam isporuči nijedan delić za njih. Zato smo samo četiri od tih 12 radara uveli u borbu. U sklopu priprema, 50.000 tona materijalnih sredstva, od čega 32.000 tona ubojnih sredstava, premešteno je na nove lokacije, od kojih nijedna nije gađana. Nama je, recimo, i zbog toga NATO uništio svega četiri odsto opreme i rezervnih delova, pet odsto pogonskih materijalnih sredstava i dva odsto neborbenih vozila. Postojao je i manevar koji je spasavao jedinice u prostoru. Naređenje, kojeg se neki nisu baš držali, glasilo je: raketni i radarski položaj posedan pre sedam dana ne sme biti posedan dok ne istekne toliko. A položaj na kojem se boravi 24 sata mora biti odmah napušten. Blizu 700 manevara izvršile su jedinice RV i PVO iz Podgorice za Novi Sad, iz Kragujevca za Beograd, iz Niša za Metohiju... Premoć je nesporno bila njihova, ali su nam kreativnost i improvizacije spasavali živote.
Politika: Možete li navesti neki primer reagovanja „u hodu”, u skladu sa situacijom nastalom u ratu?
Smiljanić:
Prve noći u Batajnici imali smo puk lake artiljerije PVO na početku piste, raspoređen sa tri strane. Kad sam shvatio da oni nisu subjekt odbrane već objekat napada, 25. marta ujutru naređeno je da sve lake artiljerijske jedinice PVO izađu na procenjeni pravac naleta krstarećih raketa i da ih čekaju.
Jer, noću, krstareća raketa koja dolazi prema objektu se ne vidi, i strelac može da je vidi tek u toku preleta, praktično u odlasku. Da bi reagovao kako treba, mora da bude uvežban i brz. Osim mina koje smo pravili, napravljen je i novi raketni sistem RL4M, koji je na Kosmetu pogodio jedan avion.
Na kraju, ja sam zabranio poletanje „migovima 21”, a načelnik Štaba vrhovne komande 4. aprila je zabranio poletanje i „migovima 29”, jer smo dotad već izgubili devet aviona. Shvatilo se da naša lovačka avijacija nema šta da traži u vazduhu. Divim se odvažnosti pilota i spremnosti da se bore za otadžbinu i zakletvu, ali nikako ne mogu da shvatim da li su oni psihomoralno bili tako podložni uticaju najcrnje propagande u narednim godinama, gde se kaže da su oni poslati u smrt, da su im sabotirani avioni, pa čak da su neke od njih oborile naše raketne jedinice. Čak i časni ljudi tako podlegnu propagandi kojoj je cilj da se pokaže da zemlju nije trebalo braniti. Sve u svemu, rat smo dobili time što smo dobili Rezoluciju 1244 i naterali SAD da sedne za sto u UN i prihvati da se problem Kosmeta rešava u toj međunarodnoj instituciji, koju su oni potpuno ignorisali pre početka agresije.
Politika: Mnogo se pričalo o nabavci S-300. Šta je istina?
Smiljanić:
Pre agresije, vojni izaslanik SAD Džon Pemberton tri puta je u februaru i martu dolazio kod mene, da bi me 18. marta, kad smo se pozdravljali na vratima, pitao na osnovu čega pokazujem toliko mirnoće, samopouzdanja i sigurnosti u razgovorima.
Rekao sam mu:
– Kad nas napadnete, saznaćete. Nisam ni stigao da zatvorim usta, a on me pita:
– A imate li S-300?
Ja mu kažem:
– I to ćete saznati kad nas napadnete.
Da smo dobili S-300, možda nas ne bi ni napali. Da smo imali dva diviziona S-300, svaki njihov avion iznad Tuzle, Sarajeva, Virovitice ili na ulazu u Makedoniju bio bi meta gađanja. Ali, naša je nesreća bila što smo vodili rat bez saveznika.
Politika: Da li je možda i naša odgovornost što S-300 nije nabavljen?
Smiljanić:
U neku ruku da.
Ali, opet, bili smo siromašna zemlja koja ne može da nabavi ni rezervne delove za ono što već ima. A neće Rusi da daju džabe, pogotovo Jeljcin. General Karanović otišao je početkom aprila u glavni operativni štab Ministarstva odbrane Rusije. Tamo mu njihov načelnik kaže: – Imamo spremno sve što tražite,
Jeljcin je dao odobrenje da se spremi, ali je rekao i da će isporuka biti tek kad on naredi, dakle, nećete dobiti ništa. Karanović se vratio i otišao kod predsednika države da mu to saopšti.
Na nesreću, kod njega se tad nalazio i prethodni predsednik države, koji je boravio u Rusiji pre Karanovića i rekao mu: – Ne razumete vi to generale, ja sam tamo bio i mi dobijamo S-300 sigurno.
Politika: Pričate o Zoranu Liliću?
Smiljanić:
Nemam o kome drugom, nego o predsedniku države.
Ali, eto, takvi su odnosi vladali unutar zemlje, ali i u okruženju, s obzirom na one koji su tada vladali Rusijom.
Politika: Kakvo je stanje bilo u RV i PVO na dan prestanka agresije, 10. juna, i da li smo mogli da izdržimo još malo?
Smiljanić:
Ispričaću vam događaj od 4. maja, kad predsednik države saziva sednicu Štaba vrhovne komande i komandanata strategijskih grupacija, na kojoj traži mišljenje za početak izlazne strategije.
Tražio je referisanje od mene, Pavkovića, Krge i Ojdanića.
Pavković kaže:
– Ne dolazi u obzir nikakva izlazna strategija, jer Treća armija nije ni počela da ratuje.
Ja sam rekao:
– RV ratuje, evo, 60 dana, a sve operativne procene iz SFRJ i SRJ o trajanju upotrebe RV i PVO protiv agresora koji je samo jedan do dva puta jači su od 19 do 21 dana.
Rekao sam predsedniku da hitno moramo tražiti rešenje – ili izlaz iz ove situacije, ili nabavku novih sredstava za popunu onog što nemamo, a nemamo skoro ništa.
Imamo samo jednu radarsku stanicu s kojom ne možemo dati ni signal za eventualni napad na Beograd, a kamoli za Srbiju.
Predsednik je potom rekao:
– Generale Pavkoviću, možda Treća armija nije počela da ratuje, ali Srbija više ne može da ratuje.
Nekoliko dana kasnije došli su Černomirdin i Ahtisari.
„Migovi 21” i „utve” na aerodromu u Prištini nisu uništeni (Foto EPA/Anja Nidringhaus)
Politika: Naši avioni na Slatini nisu uništeni, uprkos žestokom bombardovanju prištinskog aerodroma?
Smiljanić:
Oni su sa Slatine poleteli 12. juna – ukupno 12 „migova 21” i dve „utve”. Videvši to na televiziji, Pjer Galoa, vazduhoplovni general i srpski prijatelj, pismom nas je pitao šta je NATO radio u Srbiji 78 dana. Ti avioni su sleteli na Batajnicu. Trebalo je uz liniju sletanja videti narod koji je, čuvši da avioni dolaze, počeo da beži, a kad su spazili da su to avioni koji idu na sletanje, njihova instinktivna reakcija se pretvorila u pravi delirijum, uz aplauze i povike.
Pogibija generala Veličkovića
Smiljanić:
Bilo je dana kada je u prostor SRJ ulazilo od 500 do 550 borbenih aviona.
U momentu kada gine general Ljubiša Veličković (1. jun 1999. kod Omoljice, prim. aut), 80 aviona je krenulo na Novi Sad.
Tada sam bio u Straževici i general Petrović i ja donosimo odluku da 230. raketni puk, koji je poseo položaj severno od kanala, Srbobran i taj deo, izvrši dejstva ispred te grupe.
„Kub” može da dejstvuje i ako nema zahvat, a „neva” ne. Njihovo dejstvo vide „avaks”, „džistars” (avioni za radarsko i elektronsko izviđanje i komandovanje – prim. aut) sateliti...
Da se odvrate, da odustanu...
Sve baterije su lansirale po dve rakete, osam raketa je lansirano neposredno ispred njih.
Grupa menja pravac, odlazi u Banat, i negde od 23 časa do dva ili tri ujutru patrolira u rejonu Zrenjanin–Pančevo–Vršac. Čekaju da izvrše dejstvo po našim raketnim jedinicama. Bio je zauzet stav – ne uključivati ništa (radare – prim. aut). U međuvremenu su otvorili vatru na jednu bateriju koja je bila kod Srbobrana, koja je dejstvovala, tada su nam poginula tri čoveka.
Dolazi pokojni Ljubiša Veličković u puk, dolazi u bateriju, naređuje da se uključi, da se dejstvuje, komandir naređuje „uključi” i dejstvuje baterija.
U sedmoj sekundi raketa „harm” pogađa stanicu za vođenje raketa, gine Ljubiša Veličković, on stoji ispred stanice, gine komandir baterije kao rukovalac gađanja, gine pukovnik Pejčić, koji je došao sa Ljubišom iz Uprave artiljerijsko-raketnih jedinica kao pratilac, jedan zastavnik i rezervista su teško ranjeni. Tako da je svakog trenutka bio život na dlanu – svakome. I onome na aerodromu, i onome u radarskoj stanici i onome u raketnoj stanici... I onome u centru veze. U celoj toj priči, RV i PVO je izgubilo 39 ljudi za 78 dana.
.."...
http://www.politika.rs/sr/clanak/425918/Zbog-cega-i-koga-nismo-dobili-S-300-od-Rusije
Iceman i Maverik
Buduća legenda
- Poruka
- 46.978
Šteta što su je rasfomrirali ali zaista.
