Televizija prenosi "veličanstveni skup" u hali "Pinki", u Zemunu. Lica pretvorenog u boju krvi, vođa radikala urliče da moramo u rat sa belosvetskim ološem, da ćemo mnogi izginuti, ali da Albanaca na Kosovu više neće biti. I neće biti ni Makedonije. I pljuštaće naše rakete i bombe po Rimu i svim susednim zemljama koje dozvole avionima agresora prelet svojim nebom. Pa kaže i to da ćemo rat izgubiti i da će nam oteti i okupirati Kosovo, ali da je to baš ono što želimo, jer ćemo, u budućnosti, zaklinjati još nerođenu srpsku decu da ginu za oslobađanje Kosova... Sve svoje mudre rečenice kiti on psovkama kojih se pristojni ljudi stide, a masa koja ga sluša vrišti od sreće, poskakuje, peva, psuje i vitla barjacima. I ti što vitlaju su "narod" i "narodna volja". Birači. Oni odlučuju šta ćemo i kuda ćemo. Njihova je volja odlučila da odbijemo uže spasa, koje nam je ponuđeno u Rambujeu. I njihova je, eto, volja da Srbija mora pod bombe NATO saveza, najmoćnije vojne armade u istoriji sveta, i da izgubimo Kosovo.
Krenuh da pišem pismo Miloševiću. Nemam snage ni želje da mu telefoniram ili da se sastajem sa njim. I bolje je, mislim, da ostane pisani dokaz. On ne voli ni svedoke ni dokaze.
"Mudrost i odgovornost zahtevaju i bolne ustupke i žrtve, kako bi se dobila partija i kako bismo odbranili Kosovo. Toj odbrani dužni smo da podredimo stranačke i lične interese, rizike i strahove, jer nijedan pojedinac ne može biti gord posle gubitka Kosova" - izbegavam da ga ponizim podsećanjem na njegovo držanje kada sam mu preneo poruku Borisa Majorskog. Podsećam ga, međutim, na Šešeljev govor u hali "Pinki", a posebno na pretnje istrebljenjem Albanaca.
"Nikako ne verujem da ste i vi za to istrebljenje. Srpski narod bi, tim zločinom, navukao na sebe genocidnu košulju za sve vekove unapred. Vi sigurno znate šta bi se desilo, ako pristanete na to ludilo. Ceo svet digao bi se protiv nas i napali bi nas sa svih strana... Molim vas, u ime Srbije, u ime Kosova, u ime današnjih Srba i u ime još nerođene srpske dece, da vas ne omame, ne opjane i na nacionalno samoubistvo ne navedu ovi frenetični aplauzi i klicanje vama, na skupovima gde se Srbija poziva u rat sa svetom."
Neki budući Srbi sigurno će saznati da su nas u rat sa NATO alijansom gurnuli Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i Mirjana Marković. Oni će napisati optužnicu i izreći neprolaznu presudu. Učiniće to neko buduće pokolenje, jer današnji naraštaj Srbije beži od istine i videla.
I ja ću pred Justiciju. Tom budućem sudu i sudijama prilažem svoje priznanje da sam izgubio rat da sprečim rat i bombardovanje, ali će, istovremeno, arhive sačuvati i dokaze da sam, u svim medijskim bitkama, pobedio agresore.
Svakoga dana, od jutra pa do kasno u noć, a često i noću, ispaljivao sam granate sa ekrana televizija i sa stranica štampe država koje su granatirale Srbiju i Crnu Goru. I nijedna moja reč nije promašila metu. Nema zapadnog državnika niti NATO komandanta, koje ću sretati posle rata, a da mi to nije priznao. Gađao sam ih u savest, podsticao kajanje, stid i noćne more.
Nisam govorio u ime Vlade, čiji sam bio potpredsednik, ni u ime predsednika svoje države, ni u ime svoje stranke, niti u svoje ime. Govorio sam u ime nesrećnih i nepravično kažnjavanih ljudi moje male zemlje, nemoćnih da se brane i bezdušno osuđenih da budu žrtve.
Bitka protiv unutrašnje agresije bila je mnogo teža i rizičnija. Već 25. marta, dan nakon početka bombardovanja, u saveznu Vladu, koja je u ratnom stanju preuzela i nadležnosti državnog parlamenta, stigao je zahtev republičke Vlade o promeni Krivičnog zakona i uvođenju smrtne kazne i prekih sudova. Odjurio sam kod premijera Momira Bulatovića i rekao mu da će, bude li to usvojeno, SPO napustiti Vladu i pozvati na demonstracije!
- Oni hoće - govorio sam u besu - da im spoljna agresija bude kišobran za njihovu unutrašnju agresiju, za preke sudove i smrtne kazne ljudima iz opozicije i svima koji su protiv njih... I kako to brzo sastaviše. Oni su ovo pripremili odavno i samo čekali NATO bombe. Ovo SPO neće dozvoliti. Zbog nečeg drugog, a ne zbog streljanja protivnika režima, prihvatili smo da uđemo u Vladu!
- Razgovaraću sa Miloševićem - rekao je Bulatović.
Ne znam šta mu je preneo i kako je "vrhovni komandant" reagovao. Zahtev za smrtnom kaznom i prekim sudovima pohranjen je u frižider, a razgoropađeni Šešelj penio od besa i tražio egzekucije "pete kolone". Mediji u Srbiji, svi od reda, prenosili su to bez ikakvog protesta, čak i bez komentara. Do juče brojne i glasovite glave slobodoumne Srbije, uvukle su svoje vratove u jaram, podanički i bez roptanja. Sve novine pretvorene su u ratne biltene, a televizijske i radio stanice u štabove primitivne propagande. Životinje, gamad, đubrad, govna, smeće, ******, pedofili - bio je instruktivno-patriotski žargon srpskog Ministarstva za informisanje...
- Zahtevam da se prekine ova sramota - kažem na sednici Vlade. - Uzor nam moraju biti bilteni srpske Vrhovne komande iz dva balkanska i Prvog svetskog rata, kao i rečnik tadašnjih ministara i komandanata naše vojske. Kad nam se predao Esad Paša sa svojim garnizonom, iz Skadra smo ga ispratili počasnim plotunima, a nismo hteli ni da razoružamo njegove vojnike. Sa neprijateljem smo komunicirali civilizovano i onda kad je Srbija bila okupirana, a naš Kralj, Vlada i Vojska na Krfu sanjali svoje kuće i Otadžbinu...
I premijer i svi ministri, slušaju pažljivo i bez prigovora. Oči njihove, međutim, odaju da oni koji odlučuju ne sede u ovalnoj sali Palate federacije. Na moje iznenađenje, pogledi su svedočili i da bi većina tih ljudi, samo da je bila lišena straha, podržala i moj zahtev da savezna Vlada odbaci Miloševićev zahtev o prekidu diplomatskih odnosa sa vodećim članicama NATO alijanse.
- Rat je, gospodo, privremeno stanje. Sa ovim državama moraćemo da pregovaramo o prestanku rata i sa njima ćemo morati živeti i sarađivati u miru - govorim u tišini čuđenja što se usuđujem da razmišljam slobodno. - Ovaj zahtev za prekidom diplomatskih odnosa je nepromišljen i šteti samo nama. Zbog toga vas pozivam da ga odbijemo!
- Odlučno sam protiv gospodina Draškovića i molim da se, ako je ikako moguće, na ovaj spisak stavi i Italija - javlja se jedan JUL-ov ministar.
- Italija ne može na spisak - odgovara mu ministar Jovanović.
- Učini to, Žiko, meni za dušu. Mnogo su mi se '43. zamerili na Neretvi! - izazva smeh u sali...
Nije bilo nikakvoga smeha kad je premijer predložio da se pravila ratnog stanja primene i u Crnoj Gori, da Vojska zauzme zgradu televizije u Podgorici i, bude li otpora, razoruža neposlušnu policiju crnogorskog predsednika Đukanovića. Prilično mirnim glasom, kao da je u pitanju neka sitna operacija, on je to predložio nešto posle podne, na samom početku sednice.
- Imam informaciju da će velika formacija NATO aviona već oko 13 sati biti iznad Beograda i da je mogućno i bombardovanje ove zgrade! - rekao je Bulatović. - Zato vas molim da budemo brzi i da na vrijeme završimo.
- Bolje je, gospodine predsedniče, da mi svi koji smo u ovoj sali danas poginemo nego da usvojimo ovo što ste predložili! - odmah odgovorih. - Ne pokušavajte da mi oduzmete reč, jer imam pravo na opstrukciju i to ću pravo da iskoristim - obratih mu se zvanično i oštro. Do tada, među nama dvojicom nije bilo posebnih sporenja. On je poštovao moju neposlušnost, a ja njegovu zavisnost, i u svakom ličnom razgovoru bili smo na "ti".
- Nemojte, molim vas, gospodine Draškoviću, ni da pomislite da je ovaj predlog posledica neke moje političke osvetoljubivosti prema gospodinu Đukanoviću i da zloupotrebljavam rat za ličnu osvetu.
- Ne želim da se uplićem ni u političke ni u lične odnose između vas i predsednika Đukanovića. Ono što hoću da vam kažem, i vama i svima ostalim u ovoj sali, jeste najtvrđa odlučnost i moja i moje stranke da sprečimo krv i zlo u Crnoj Gori. Što mi je Srbija, to mi je i Crna Gora, bez obzira na to ko vlada u Beogradu, a ko u Podgorici. Bolje da ostanemo i bez ruku i bez glava nego da glasamo za obnavljanje bratoubistava u Crnoj Gori, a sutra i u Srbiji. Svaki građanski rat je divna prilika svakoj budali da, u ime partije, u ime nacije, u ime ovoga ili onoga, ukloni najbliže koje ne voli - komšiju, neku strinu, ujaka, suparnika, pa i rođenog oca ili brata.
- Gospodine Draškoviću, molim vas da skratite - pogleduje Bulatović u sat.
- Tek se zagrejavam. Govoriću dva sata, dve noći i dva dana, bude li trebalo, ali odluke koju tražite neće biti. Baš me briga za NATO avione. Čekajmo ih ovde ili prekinite sednicu!
Premijer je slegnuo ramenima i poslušao. Ne znam šta se dešavalo posle sednice, ali taj zahtev više nije ponovljen i vojska i policija u Crnoj Gori, srećom, nisu udarile jedna na drugu...
Prvih dana bombardovanja, izazvah Miloševićev gnev i zgranutost svih "pravovernih" u Vrhovnoj komandi. Kasno uveče, uključih se, uživo, u program gradske televizije u Njujorku.
- Kakva je sudbina trojice američkih vojnika koje su srpske snage kidnapovale na teritoriji susedne Makedonije? - postaviše mi pitanje.
- Slabo vas čujem, pa vas molim da ponovite - nekako se snađoh da sakrijem svoju iznenađenost. Ništa ja o tim vojnicima nisam znao. Ako to kažem, osramotiću i sebe i Vladu čiji sam potpredsednik zadužen za odnose sa svetom. Molbi da ponove svoje pitanje pribegao sam da bih dobio na vremenu i smislio odgovor.
- Oni nisu kidnapovani u Makedoniji, nego su zarobljeni u Srbiji. Mi poštujemo Hašku konvenciju o zarobljenicima i sa njima postupamo najbolje. Čim prestane ovaj rat, oni će biti oslobođeni. U ime Vlade i u svoje ime, upućujem pozdrave njihovim porodicama i molbu da ne brinu za svoje sinove!
